четвртак, 11. новембар 2010.

ВАЈАРИ, СКУЛПТОРИ, ГРАДИТЕЉИ ...


УЛЕПШАВАЊЕ ИЛИ НАРУЖЊАВАЊЕ ?

        ''Престали смо да верујемо у бога, али не и у сопствену бесмртност.'' – Емил Зола, 1886. године.

Уметници су од памтивека, од праисторије незаобилазан део  цивилизације, стварали су дела надахнута посматрањем окружења и изражавали своје виђење природе преко цртежа, слика, мозаика, кипова, украсних предмата, грађевина, музичких дела, песама, прича ... До модерних времена и садашњости остали су трагови бављења уметношћу од најраније појаве човека на Земљи, материјали разни од животињске кости, камена, метала, дрвета, керамике ... коришћени су сви могући материјали који су уметнику били доступни, при руци. Напредком цивилизације уметници су све више почели изражавати, кроз своја дела, стање своје свести и личних осећања и на тај начин постајали неразумни обичном свету који није у тако насталим уметничким делима видео оно што је његовом просечном оку доступно у природи и окружењу. Тако су уметници,  мало по мало, од најранијих времена добили епитет да су мало чудни, да су различити ... и да су некорисни док неки мукотрпно лове, раде, диринче, ратују ... они се замајавају. ништа не раде ... што би просечан свет данас ракао '' ... ленчаре ,зезају се, мудрују, траже 'леба без мотике лезилебовићи ... ''.

Кроз временске не мерљиве периоде, миленијуме и векове остали су трагови људи који су се бавили уметношћу и својим рукама обликовали камен, дрво, глину, метал ... материјал и давали му уметничку форму то су градитељи, вајари, скулптори ... то су сада већином безимени аутори а међу морем таквих, именом давно заборављеним, историја памти од античке Грчке па до данашњих дана вајаре ... уметнике који су променили свет, показали шта је надареност, по чему се разликују од обичног просечног човека ... шта им је Бог или природа дала ... вајари, скулптори, градитељи ... Они израђују: кипове, споменике, стубове, обелиске, попрсја, рељефе, фризове, бисте, главе, уметничка дела, скулптуре, инсталације, просторне композиције ... материјалу дају душу и неуморно раде и мењају простор покушавајући да га улепшају и оплемене.

У нашем малом месту на обали Дунава,  у Апатину (као и у скоро сваком месту на нашој планети) постоје вајарска  дела која су променила простор у који су постављена, улепшала или нагрдила – поружнила  по мишљењу просечног човека – становника   наше мале варошице. Заправо о томе ћу писати, не помињући имена аутора, где је шта од вајарских (уметничких) дела нашло своје место у нашем окружењу у периоду после Другог светског рата.

По завршетку рата и страхота које су се десиле у разрушеној, аграрној, полуписменој, нимало културној, много и још више заосталој ... земљи, требало је стимулисати народ да буде радан, вредан, поштен ... послушан пре свега ... у систему какав је комунизам где је Бог био забрањен а свеци били идеолошки непријатељи ваљало је народу дати узоре на које треба да се угледа, најподеснији за то су били Народни хероји, наравно мртви јер такви су најмање коштали нову држав, они најчешће млади људи који су несебично јуначки у борби дали свој живот за боље сутра, само млад човек је спраман дати и живот за идеале и боље сутра ... старији су рационалнији и по стеченом животном искуству и по навици увек истуре млађе '' ... да ваде кестење из ватре ... бацају бомбе на бункере ... голоруки јуришају на бајонете ... '', ти млади људи требали су бити узор народу, сељацима, радничкој класи и поштеној интелигенцији (тако се то тада говорило, никад ми није било јасно каква је то непоштена интелигенција и да ли народ, сељаци и радници могу исто тако бити непоштени ?) и као узор и пример прављени су споменици, бисте, попрсја са ликом Народних хероја, са прикривеном поруком '' ... ако и ти будеш као они, и теби следи споменик, кад умреш или погинеш за боље сутра ...'' (увек је некако било за ''боље сутра'' никада за боље данас ?).   Како је ново уведени (боље рећи увезени из СССР – а) систем тоталитаран, а не демократски, који уважава само једног живог лидера а то је Он, Бог и батина, врховни командант, доживотни председник, партијски лидер, троструки Народни херој, најбољи ловац, бравар из Кумровца ? ... да Он лично Јосип Броз звани Тито, уметници – вајари добили су задатак да праве споменике, бисте ... ЊЕГА у мали милион варијанти и споменике, попрсја, бисте Народних хероја. Урађено је море Брозових гипсаних попрсја офарбаних златно жутом бојом за сваку школу, предузеће, салу, биоскоп ... био је уведен обичај да његова слика или одливак мора да посматра ''челичним'' погледом без осмеха, онако строго к'о да прети ... као малог увек ме некако био страх тог намргођеног вечно младог Броза, да нас гледа и надзире све, са свих могућих и не могућих места ... било је ту и комичних случајева ... ОН међу свињама и кравама, ОН међу робијашима и лоповима, ОН поред мртвих, ОН ... ОН и само Броз '' Син свих народа и народности ... ''. Како Апатин није заостајао за еуфоријом обожавања лика и дела ДРУГА Броза било је ту за виђенија места и бронзаних одливака а за остала зна се гипс па фарба исто к'о бронза само што дуже сија (бронза брзо добије патину, потамни, местимично позелени, пусти некакве соли ако је лошијег квалитета а и скупа је) ... одливак к'о одливак, зашто одливак ? Рационално један калуп – оригинал па лиј брале у примерака колико ти воља. Увек сам се питао да ли су ти вајари добијали накнаду по одливку или су имали некакве плате као заслужни грађани и прегаоци, да су добијали по комаду или на кило били би комунистички а потом и социјалистички милијардери. То је било време (у уметности) соцреализма (социјалистичког реализма) по узору на совјетски пример те нам тако у Апатину остадоше ''молерски'' радови на плафону ''Дома културе'' и исти такви радови на зиду Велике сале  скупштинске зграде.

У периоду обнове и развоја наше земље до почетка осамдесетих израђени су:

·        Споменик палим борцима за ослобођење 1941. – 1945.  Југословенске и Црвене армије
·        Попрсје Народном хероју Мићи Рдаковићу
·        Попрсје Народном хероју Жарку Зрењанину
·        Попрсје Народном хероју Марко Орешковићу
·        Попрсје Народном хероју Раде Кончару
        (сви лоцирани у парку испред ''Дома културе'')

·        Попрсје Народном хероју Вукици Митровић (лоциран испред угашене истоимене фабрике чарапа)
·        Рељефна плоча Марку Орешковићу (лоциран на зиду код улаза у управну зграду угашеног  истоименог грађевинског предузећа) и
·        Попрсје Николи Тесли (лоциран у дворишту истоимене Гимназије).

         Ови споменици, попрсја, простор у коме су смештени учинили местом одржавања историјских часова (давно било) на коме се полажу венци и цвеће везано за јубилеје, Дан општине, годишњице ...  простор је добио озбиљнији и свечанији изглед. У временима која долазе требало би споменике ослободиоцима и Народним херојима преместити у нови простор (не никако на гробље) рецимо нпр.  Парк хероја  где би се на једном месту неговала успомена на све оне који су учествовали у борби против фашизма. Носиоци бриге о овим споменицима свакако требају бити удружења која негују традицију НОБ – а уз помоћ локалне самоуправе. Не би требало заборавити ни остале историјске догађаје, личности и хероје као што су они из Првог светског рата , Балканских ратова ... ослободиоци од Турака ... Толико о херојима.

        Како је Апатин по економским показатељима најчешће или готово увек таворио међу последњих десетак неразвијених општина у Војводини стално у мртвој трци са Алибунаром, Житиштем, Белом Црквом, Бачом ... није било ни економског потенцијала , о људским ресурсима неком другом приликом, да се нешто по питању уметничких вајарских дела озбиљније учини. Гашењем производних погона и производних циклуса изазваних санкцијама и реструктуирањем привреде Апатин је захваљујући превасходно пивари и ван привреди доспео међу водеће општине у Војводини и сврставан је у општине будућности али боља будућност не долази сама и случајно већ је омогућују људи (људски ресурс) који знају искористити све локалне потенцијале, е ту настаје проблем ми таквих тренутно на позицији власти немамо и све дубље и дубље тонемо и неумитно се приближавамо старом друштву Алибунару, Житишту ... Локални моћници како би створили слику успешности, по угледу на сличне им, као све је овде у Апатину ОК 'ајде да дамо шансу вајарима и тако у последњих петнаестак месеци настадоше ''Ника'', ''Чапља'', ''Девојка са крчагом'' и  ''Лебдећи Никола Тесла'' (кажу да је одливен скроз – бронза бато), постављањем ових скулптура простори су или ће бити улепшани или су пак поружнели  или ће бити нагрђени, коментари су разни, обичан прост свет не разуме уметничке визије и импресије, некако је скроз ОК за све њих само ''Девојка са крчагом'', изгледа к'о права ... уочио сам једног чичу у галерији како је одмерава и суче брке гледајући је, свиђа му се, по његовом ћефу, све мислим да је био сам потапш'о би је и по гузи ... има ту и кука и струка и груди и дуге косе и ноге босе ...

        Годинама уназад тачније од 1994. вајарима, скулпторима ... дата је шанса у Апатину понајпре захваљујући ентузијазму једне особе, жене, запослене у галерији Меандер, госпође Радмиле Савчић ... кроз колиније, Симпозијум скулптуре ... окупљају се уметници и у халама бродоградилишта и још понегде стварају уметничка дела ... материјал најчешће метал – челик ... до сада је одржано тринаест сусрета вајара (1995. и 1999. нису одржани ) ... од двестотинак скулптура  четрдесетак је изложено на јавним површинама наше варошице, преко стотинак је галеријског формата ...модерна уметност неразумљива за обичан свет, изложени експонати изазивају нешто мало похвале и много покуда '' ... шта му ово представља, то се неко спрда ... ништа ја ту не видим ! ... шта је ово браћо рођена ? ... ''. Савремена уметност неразумљива на први поглед, тера на размишљање, мозак посматрача мора да ради, свако има своје тумачење уметничког догађаја ... није навик'о обичан свет на то, он би да без по муке препозна а не да размишља шта је аутор хтео рећи и шта он као посматрач види и осећа ... много брате компликовано.   Од дела постављених – изложених  у Апатину посебну пажњу изазива једно лоцирано испред улаза у дечије оделење Народне библиотеке, оно је постало предмет интересовања чак  и играоница. Скулптура – уметничко дело – инсталација – просторна композиција – споменик, неки кажу играчка ... мушке фигуре са главама, рукама, ногама ... повучеш канапче (сајлу) дигне се рука са крстом у шаци ... повучеш други канапчић дигне се рука са пиштољем у шаци ... повучеш трећи канапчић дигне се курац ... порука уметника сасвим, по мени, јасна '' диже ми се курац  на све вас који не капирате уметност (читај слободу) а капирате крст (читај покорност) и пиштољ (читај силу) ''. Порука универзална, да слобода је увек испред покорности и силе, па макар то у Апатину за сада само била  уметничка слобода, коју тешко разумемо, о осталим слободама другом приликом. 

ПС 
Тачно пре десет година у Апатину је одржан митинг ''ЈЕДИНСТВО – ПОБЕДА – ПРОМЕНЕ'' посвећен победи демократије на изборима у Апатину и Србији и покушају изборне крађе у Бг. ... тада је ретко коме, готово никоме,  било јасно шта се дешава и шта нас чека ... људи који су хтели нешто променити на боље и имали  визију бољег Апатина нису схваћени од обичног света ... тако да вајари нису изузетак ... тешко је обичном човеку схватити оно што не види и не осети на први мах. 


У Апатину; 04. октобра 2010. године


Мирко С. Вранеш

Нема коментара:

Постави коментар