уторак, 24. мај 2011.

ПРВА ГЕНЕРАЦИЈА ...

БАБИН И ЂЕДИН МАЋИ, 
МАМИН И ТАТИН НИЏО !


''Historia magistra vitae est.''Историја је учитељица живота.

Апатин, центар града, мајстори поправљају фонтану, доводе је у ред, шахта поред где су вентили, пумпе ... зјапи отворена, шеталиште а шахт отворен без икакве ограде, неко изазива судбину и зове врага, седим у оближњем кавићу тек неколико корака до фонтане  а упола мање до шахте ... трчи дете к'о метак устремило се, иза њега сва задихана мајка, гађа право на шахту ... скочим и ухватим малишу на неколико његових дрчијих корака од шахте, не више од два метра, узмем га и дигнем гледам га у лице, мушко, жућо, окице му играју, видим немирко, и ја сам био такав и таквог имам само што је овај мој сада већ момчина ... дечкић се не боји онако ме кочоперно гледа у очи:

-         Чији си ти Маћи ? – питам
-         Бабин и ђедин !
-         Како бабин и ђедин зар ниси мамин и татин ?
-         Мамин и татин сам Ниџо, а бабин и ђедин сам Маћи !

Уто дотрча сва задихана мајка, млада женица ...

-         Ниџо, куд трчиш видиш ову рупетину овде ?
-         Није дете криво, ови би некакву заштиту требали поставити док раде.
-         То сте ви господине Вранеш.

Приђе жена узе Ниџу у наручје и пољуби ме у образ ...

-         Ко је тај чико ? – чуди се Ниџо.
-         То је чико који воли нас избјеглице !

Седнемо да довршим оно тек отворено тамно пиво, Ниџо љушти сокић, његова мајка еспресо ... захваљује ми се што спасих дете, прича од како је био на Плитвицама и у завичају у Лици чим види какву воду лети да стави руку и да се окваси по челу, каже видео од ђеда и онако после тог геста уздахне и сав поносан каже: ''Ова наша вода, ође, лечи и душу и срце.'', исприча ми млада жена како свима дечкић прича да је он Маћи бабин и ђедин а на је Ниџо мамин и татин, пожали се да је немиран к'о да је федера доручково сваки дан, да сви ноге поломише за њим трчећи ... нашалим се и приметим:

-         Што га несклоцате ?
-         Јој, чика Мирко откад ту реч нисам чула, стварно би му требало наместити клоце, немирнији је од оне младе ждребади што се по нашим пољима разигравали. Мораћу мами рећи да сам била са вама и клоце ћу споменути.
-         Зашто нас овај чико воли мама ? – упита Николица.
-         Питај чику, наши причају да нас воли ...
-         Чико што ти нас волиш ?
-         Ниџо волим те зато што си немиран, и што си жут, и што си Маћи и што си мој.
-         Ја тебе раније нисам вид'о, како сам твој ? – Маћи к'о адвокат, мудрица ... научили га баба и ђед сваког врага ...
-          Он је личанин као ми Ниџо и не стиди се што је из наших крајева и помогне колико кад може.
-         Оће ли помоћи да тајо добије пос'о ?

Оћута млада мајка на ово питање, оде са Ниџом а жујан се окреће и све ми маше, на образу ми још његов пољубац, у шаци још осетим његову руку, рукује се скроз добро онако мушки, ђедова школа, договорили се нас двојица да сутра одемо на сладолед у посластичарницу ... о запослењу за његовог тају нажалост ту немогу помоћи, већина младих људи је без посла сад да ли су ови или они нема ту помоћи, јер само њихови, оних на власти, могу добити посао преко политичке припадности и страначке селекције.

Искључило им и води и струју, и као тврдили им да су ''наши'' и да их ''воле'' ... слало их возовима и на Косово ...

Овај необични сусрет ме подсети на време из 2001. године када смо покушавали да решимо нека питања везано за наш протерани и избегли народ, једва их удружити да заједно наступају и захтевају а онда и кренуло са изградњом кућа (UNHCR/SDC- програм), подстицајем у производњи поврћа (FAO – програм) ...  
   

        Шта се све са нашим народом издешавало то само они знају. Дали их ко може разумети ? Тешко ико може разумети нечију муку ако и сам није кроз то или нешто слично прошао. Ја их разумем,  бар мислим да их разумем,  помогле ми приче моје покојне Милке док сам био маћи, и жут, и немиран, и док ми је клоцама претила ... причала ми о збеговима, о јаду, о чемеру, о муци, о доласку у Апатин и ... времену прилагођавања.  Сећам се кад год смо били у Лици а она на поток па се умије, и баш к'о мали Ниџо од ђеда поучен, знала је рећи: ''Ова наша вода, ође, лечи и душу и срце.'' ...

        Да ли се могло више учинити за наш народ који је дошао деведесетих у Апатин ? Јесте. Зашто није ? То је питање за неке друге који као ''воле'' наш народ и ''поштују'' традицију и обичаје и који запошљавају само своје и себи сличне, а тајо Ниџин кад дође на ред доће, ни факултет му не вреди кад није ''ничији''.


       ПС И мали Ниџо и ја смо у породици рођени као прва генерација у Апатину, моји доћерани после Другог светског рата а његови истерани опет током рата, докле више ратова и првих генерација, ми овде доћерани ни за гробове ђедова не знамо, шта једни другима радимо то је посебна прича шта би тек било да нисмо ''наши''. Да ли ће нас историја ичему научити ? 

                                                      Мирко С. Вранеш  

Нема коментара:

Постави коментар