петак, 23. новембар 2012.

''РАТНИЧКА'' ЕУФОРИЈА


РАТНЕ ДНЕВНИЦЕ !?

''Где се деле дневнице, и ја сам у рупи пардон рату био! И ови моји радикали пардон мунгоси сви су за дневнице!''

''Након изгубљеног рата требало би писати само комедије.'' - Philipp Friedrich Freiherr von Hardenberg Novalis

Апатин је пун мојих ратних другова, да нас који смо суделовали у рату 1999. године на релацији Апатин са околином - Пригревица са околином - Купусина са околином - Бездан са околином - Дунав од Мађарске границе до Богојева са околинама  ... тај рат смо, колико се ја разумем, изгубили потписивањем капитулације у неком шатору испред неке кафанчуге на граници са Македонијом ... дан данас већина становништва које живи у Србији је убеђена да смо тај рат добили или је бар нерешено било уз све коментаре јесу они нас пичили али и ми смо неколико летелица срушили (пилоте поватали нисмо, а хтели смо) ... колико је нама као народу било стало до тог рата говориле су и масе резервиста које су се сакривале по кућама и напустали Србију ... никад нисам избегавао обавезе, а није ни нико мој, нарочито оне родољубиве и обавезујуће према држави као што је одазив на позив за војску и резерву, тако сам и 4. априла 1999. године на уредно примљен позив уручен од стране курира (Јовице или Ђокице или Mикице или ...) ступио у ратну јединицу 5156/13, Други вод, место окупљања прво било двориште МШЦ у Апатину а накнадно нам јавили да дођемо у Пригревицу, локација Млин ... леле мајко моја мила шта се све тамо издешавало, добила војска аутоматске пушке а већина их први пут у животу видели, подели се ту и муниција и бомбе хтели али одустали кад су видели да је 80% војничина п'јано к'о гузица ... кренули сви у рат па к'о веле да се урокају па шта буде да буде ... одмашћуј наоружање, спавај у слами, а униформе ко добио добио а ко није има времена ... крај 20. века а ми к'о устаници из Првог српског устанка ... добро је то све за ову моју несретну јединицу и прошло, нико се није самоубио нити било кога другог повредио ... селило нас из Млина у стару ветеринарску станицу код гробља у Пригревици, па онда превози до Купусине, па онда опет превози до ''Бети'' у Бездану, па онда на Дунав прекопута Батине, па опет назад до ''Градитељ''-а у Бездан, нас неколико ''легло'' нашло и у бањи све са медицинским ансамблом па скоро сви да одемо и у 3ЛПМ - одлепили скроз ... толико су нас испремештали да ни ми сами више нисмо знали где смо а не непријатељ да нас је могао наћи, једва нас и подгојене вечно нарољане штаблије проналазиле ... нисмо нешто били интересантни НАТО Пакту па нису на нас ништа ни бацили, све нешто ми кроз зајебанцију причали као: ''Па нисмо ваљда најгори да нас нико ни напасти неће ...'' Онако разбијајући доколицу бавили смо се свим и свачим, ловили рибу, картали се, кували паприкаше, урокавали се по кафанама и у кућној варијанти, обилазили и ''ослобађали'' неке снаше све онако уз коментар: ''Неће на те бомба док сам ја ту са тобом!'' ... а оне јаднице све онако преплашене од страха одма ноге у ваздух, предају се без борбе ... па ти сад види шта ти је за радити, рат је јеби га где ћеш снашу одбити ко већ сутра мош погинутио па би греота било неомастити мало брк а и образ пред снашом ваља сачувати ... добијали ми ту и храну три оброка дневно, неки и трипер фасовали, и некакве дневнице или војничку плату јебемли га појма немам, али све што добијеш у кафани оставиш ... без опаљеног метка, пушчаног свакако, дочекасмо ми и капитулацију, пардон победу тако неки кажу, па све онако победнички кући 23. јуна 1999. године.

У буквицу (војну књижицу)


уписаше мени и  УЧЕШЋЕ У РАТУ


У радну књижицу


 уписаше ми и стаж (да ли ратни или радни појма немам) све онако удуплан ...

Све лепо плаво на зеленкасто све са тамнијим туфницама пише:  '' ... признаје се у пензијски стаж као посебан стаж проведен у оружаним акцијама ...''

Пролазило време мало-мало сретнем неког од ратних другова па евоцирамо успомене, најчешће слушам некакве приче а све ми личи к'о да ја тамо нисам ни био ... као знаш оно кад умало неизгибосмо ... па некакво бомбардовање нашег вода ... те ... ма шта да вам причам умало да неки и Народни хероји не постадоше по њиховим причама ... јебемли га ваљда је то нормално да ратници и ловачке приче смишљају ... ових дана свеопшта ''РАТНИЧКА'' ЕУФОРИЈА помислим најпре да опет нећемо некога да ''победимо'' и мајкe мајчине да му се, све моји ''ратни'' другови раздрагани спомињу неке РАТНЕ ДНЕВНИЦЕ и припиткују: ''Јеси ли и ти био да се упишеш?'' ... У шта да се упишем - све питам исте ... одговор увек исти: ''Код Радикала у парку за ДНЕВНИЦЕ!!!'' Радикалима је стварно место у Парку само не у нашем него у ЗОО парку, па где баш они онако пуни родољубља и части па да постадоше среброљупци и да им стало до некаквог новца који држава као дугује ''ратницима'' ... ало бре па они и онај њихов Војвода све са Томом и Вучком беху тада власт, шиљили к.... на цео свет па нам се исти мајке мајчине ..., тукло нас, бомбардовало, изгину недужан народ, каква смо држава ни дан данас немамо списак жртава тог рата па да знамо коме треба одавати почасти и сећати га се за вјеке вјеков ... Елем, после толико година неким тамо будалетинама пало на главу (памети исти одавно немају) да организују широке РАТНИЧКЕ НАРОДНЕ МАСЕ да испоставе рачун за своје РАТНЕ ДНЕВНИЦЕ ... што се мене тиче нека им и њих, и њихових, и дневница ... мени тај и такав новац стварно не треба ... ако већ држава овако сад преко ноћи и има новца боље да исти потроши на породице погинулих и настрадалих а не на нас који смо пјанчили и кркали .. скоро сви се вратили кући за четири конфекцијска броја дебљи једва ући у ''цивилку'' ... а и неки да рата не би не би ни оне женске ствари видели ... и сад после свега 'оће свак' ту кркачину, теслачину и спрдачину да наплати, е стварно смо стока непревазиђена...



Учесник рата и свестан да је поражен у истом, са подоста година и избрисан из војне евиденције, спреман да своје ратне другове поведе у јуриш на снаше из Купусине, Бездана, Пригревице ... све са бојевом муницијом у џеповима, a после ''КОД СРЕЋКА'' ...  
                          
                                                                Мирко С. Вранеш     

Нема коментара:

Постави коментар