уторак, 17. децембар 2013.

КАО САВ НОРМАЛАН СВЕТ



Objavljeno u Apatinskim novinama u broju 36 od 1. aprila 2010. godine i na ''Apatinskim hronikama'' u petak, 29. oktobra 2010. godine:
 
СТИЋИ ЋЕ ПРОЛЕЋЕ...
ОКРЕЧИМО АПАТИН!


Свакодневно са свих медија (штампа, радио, интернет, ТВ ...) засути смо информацијама и спомињањем енергетска ефикасност, рецирклажа, одрживи развој, алтернативни и обновљиви извори енергије, еколошко безбеднији и аутомобили на хибридни погон, паметне куће ...
Ми овакви какви јесмо, отворених уста у чуду се чудимо о чему они то причају, шта ми имамо са тим, какви то људи живе у тим паметним кућама ... Упорно нас обавештавају о новим технологијама, штедњи и штедљивости, нас који нисмо стигли ни до нивоа одржавања.

Искуство стечено бављењем бродоградњом и бивањем по свету (веровали или не, некада су се у Апатину градили бродови, и то савремени ...) и сусретање са наручиоцима, сервисерима, надзорницима градње, допринели су да упознам навике Немаца, Холанђана, Норвежана, Италијана, Швеђана, Руса ... Највећу пажњу, сви они, посвећивали су питању одржавања брода (како ће бити чишћен, фарбан, сервисиран ...) како би што дуже био безбедан и користан за експлоатацију. За разлику од њих, код нас сам ретко сретао људе (посебно оне на власти) који придају пажњу одржавању изграђених објеката. Једноставно, код нас то није ни битно. Размишљања у стилу ''да ми то направимо а када се растури - направићемо ново''. Није без везе оно у Ковачевићевом ''Балканском шпијуну'' ОКРЕЧИМО БЕОГРАД.


Понашамо се (већина) као да нас уопште није брига што нешто пропада и што се руинира, ваљда зато што није наше, па нас за то није брига. Додуше, у просторима у којима живимо, у већини случајева су лоше одржавани, о саобраћајницама и тротоарима не вреди ни причати (сведоци смо: падне снег, утаба се, претвори се у лед па чека сунце да ча очисти - еколошки нема шта, или отпада лишће, неко очисти, неко и не, а врхунац су димне баријере од спаљивања лишћа и остатака после жетве ...). Навикли смо да смеће разбацујемо на све стране, пикаваце и жвакаће гуме да не помињемо, пишамо - повраћамо где год стигнемо, псећег и људског измета има, ма нема где нама, шампиони смо по разбацаним ПВЦ кесама и амбалажи, саобраћајнице по јапански ''сама јама'', крадемо поклопце и решетке са шахтова, саобраћајне знакове (никад ми није било јасно шта ураде са њима - осим што сам их виђао у функцији лопате за снег) ...
Какве су нам навике, мало би било да на сваког становника имамо по два чистача 'оћу рећи  - хигијеничара и два чувара.

Врхунац свега, улице асфалтиране пре тридесетак и више година, крпимо туцаником ''на суво'' (одлепио сам скроз, пробушио гуму на бициклу, испод точкова аутомобила врца камење, неко ће остати без очију), али некако ми и мило - сетим се дедовине у Лици, винте (букова облица - кочница) на колима која вуку коњи и успут једу младо буково лишће, пршти камење испод копита и точкова ... Само, тамо нису асфалт крпили на овај начин, већ макадам, односно бјелу цесту. Општина будућности ? Благо нама ! Какве ли су тек оне које немају будућности?!

Неки дан читам, у пребогатој Немачкој, у једном градићу немају пара да окрпр асфалт (по њиховим важећим стандардима оштећење на локалним путевима дубине до један центиметара преставља велику опасност по сигурност учесника у саобраћају - ихај шта би тек са овим нашим кратерима ... ), а инвентиван и домишљат градоначелник се сетио и позвао мештане и госте да, за 50 евра могу добити ''своју флеку на асфалту'' и у њој утиснуту бронзану плочицу са именом донатора. Један мештанин дао паре да се ''флека'' зове по његовој супрузи, а када га упиташе зашто баш по супрузи, шерет Шваба к'о из топа одговори ''нека је газе аутомобили, када ја не могу'' (мора да је тип из ових наших крајева, судећи по духовитости, наравно).
 Апатин, мора се признати, доста је изграђен последњих десетак година, инфрасруктура посебно - асфалтиране улице, уређен простор око цркава и гробаља, пешачка стаза на обали Дунава, обновљени тротоари, изграђена канализација - атмосферска и фекална, уређена главна улица, повећан број паркинг места, обновљед Дом културе, изграђена марина и пристан за путничке бродове, постављена јавна расвета ... Али, када се погледа какво је одржавање овог и оног изграђеног раније, нисмо се баш прославили. Није за све крив балкански менталитет и 500 година под Турцима ( мука ми више од спомињања балкана и Турака - био у Турској пре тридесет година, видео чисто, уређено ... како ли је тек сад ... побегли људи на време од нас ..). Ко је крив за овакво стање ? Сви ми, што ове трпимо да тако владају!
Ало, бре, назад у XIX век, па тамо крпите бјеле цесте (макадаме) по дедовини, ако и знате где је, или лепите блато по апатинским путевима (к'о деца правите ''топове'' и вуците старе шерпе пуне прашине). Хвалишемо се - те као Теслини потомци, те ми небески народ, а оно пола града у мраку ... нисмо устању ни сијалице заменити ! Уведимо осветлење гасом, којега за сада имамо ... запослићемо и нешто људи да пале и гасе фењере ... све ми се чини да смо са овима (знате већ којима) прднули у фењер.

Долази пролеће – умијмо наш градић. Не тако давно, сви смо, пред мајске празнике (долазак пролећа се обележава хиљадама година у назад) кречили куће, орезивали дрвеће, косили траву, чистили тротоаре па и цесту, мењали или крпили олуке, мењали полупане црепове, прали: улична прозорска окна, ролетне и шалукатре, фарбали столарију... ОКРЕЧИМО АПАТИН! 

Кад се између осталог, средимо и умијемо себе и град, усвојимо особине и норме  понашања нормалног света, неће бити потребе да чекамо да нас неко прими (ЕУ), већ ће они доћи код нас, а тада ће нам и све везано за оно поменуто на почетку овог текста бити јасно и доступно.

ПС  Љубитеље акваристике и украсних рибица молим да уреде три преостале (од четири) светиљке (вода није потребна - већ је годинама унутра) на ''Капији'' у главној улици.

Мирко С. Вранеш


Нема коментара:

Постави коментар