среда, 08. јануар 2014.

JEBEŠ ZAKON I AUTORSKA PRAVA ...



Objavljeno u Apatinskim hronikama u sredu, 19. januara 2011. godine:

KOMENDIJA (ŽIVOT U SRBIJI)


          ''Vinum et pueri veraces.'' - Deca i pijanci ne lažu.

        Pre nekoliko sretne me jedan poznanik, čovek u dobrim godinama – preko 70 možda i preko 80 čak, radio godinama, znam, zna i on da ja znam, za DB (OZNU, UDBU...) pozdravimo se poželimo mnogo sreće, zdravlja... jedan drugom... Ni pet ni šest tek ti on meni:

- Ja tek neki dan saznao da si ti onaj Vraneš što rušio državu i vlast, nisam ni znao da sam te pratio kroz papire i snimke telefonskih razgovora.
- Da ja sam taj što je  rušio vlast i državu i ustavni poredak i još iha- haj... ako ti tako kažeš.
- Pa ti nisi uopšte loš, čak što više uvažavam te.
- Pre ili posle saznanja ko sam i kakvo sam ''đubre'' u vašim dosijeima.
- Nema to veze, da sam znao ko si možda bi samo drugačije tekli naši  dosadašnji razgovori i druženja.
- Šta morao bi dojaviti šta sam i gde sam... da ti malo nisi prestario za te stvari.
- E, moj Mišo, kad jednom uđeš u to kola nema ti napolje dok si živ.
- Dobro tebi to nije problem nećeš još dugo biti u službi.

          Nasmeja se grohotom i od srca čovek onako slatko baš, odmahnu rukom i dobaci:

- Tebi je uvek do zajebancije, moraću ti jednom doneti snimke na kojim si nas izluđivao, nikako znati šta je istina a šta zajebancija. Da, daću ti i slike gde si sa nekim Švabama starim apatincima kad si bio budža, tvoji Ličani iz službe ti jebali sve po spisku da si njihov švapski plaćenik i izdaješ našu zemlju.
- Pa sve je istina, a i sve je zajebancija pa ovo je Srbija u kojoj  je život komedija. Fotografije može, imam i ja neke ali neka ih što više za uspomenu. A te ''moje'' Ličane pozdravi i prenesi im da svi skupa idu u tri lepe pizde materine i oni i služba, a ti si mator pa nema smisla da te šaljem u...
- Samo ti kaži navikao sam ja...
- Ne, poštujem tvoje godine a tebe... znaš i sam.

      Ova naša država ma koliko bila velika ili sad ovolicka kolicka je sada malecka uvek je imala i imaće neke službe koje vode računa o nama, da sve kao bude u redu, neko mora da vodi reda o nama tako je to bilo, tako je sada a izgleda da će tako i biti u buduće. Uvek su te službe pokušavale da u svoju informativnu mrežu uvuku što više doušnika, tastera, dostavljača informacija... ciljna grupa bili svi... ali sada su ga preterali već u nekoliko navrata i zakonima i predlozima zakona 'oće sve nas građane da pretvore u pizde od ljudi i špijunčine, nije njima važno ko si šta si koliko ti godina koje si vere i nacionalnosti samo je bitno da si njihov.

        Prateći štampu i predloge svakojakih zakona oduševio me je tekst Svetislava Basare nadovezan na tekst Miloša Vasića (ja prenosim tekstove u originalu, nisam ljude ni pitao za autorska prava i možda kršim zakon... jebeš zakon i autorska prava ipak je ovo Srbija) obojice umetnika pisane reči i pera dnevnika ''Danas''. Evo šta pametni ljudi imaju reći o:



18/01/2011 16:30

Pijani plotovi

        Volim ponedeljke zbog kolumne kolege Vasića. Idejna bliskost, bato. Što bi rekao Krleža: dijelimo isti svjetonazor. Danima se i ja kanim da napišem nekoliko redaka o nakani vlade Srbije da od nas, pomoću uredbi, napravi uzorne Evropljane. Mislim na genijalnu ideju da te kum ili šef sale prijavi miliciji ako popiješ neku više. Ali ne smedoh ni da zucnem. Zbog sukoba interesa, ako razumete šta hoću da kažem.
        Ja se kao nešto kurobecam po tekstovima, ali u suštini - i u meni čuči malograđanin koji voli rad, red i mir i poštuje zakone. Ama, ne valja preterivati ni sa zakonitošću. Stariji čitaoci će se setiti šta je drug Tito rekao na tu temu. „Drugovi, ne smijemo se držati zakona kao pijani plota.“
        E, upravo je držanje pijanih za plot dopao pod udar nedremenog oka jedne od najpravnijih država na svetu. Nećete mi ga majci, grmi zakonodavac, pripiti sedati za volan. Mi, kao država u tranziciji, nemamo neograničen broj patroldžija. Ali zato apelujemo na građansku svest. Što bi u praksi trebalo da izgleda ovako:
        Pozove te kum, recimo, na večeru. Otvori se neka flaša. Popije se tu malo. I ti u neko doba oćeš kući, kum te lepo isprati, pa trk u predsoblje, na telefon, zove organe. Ode pijandura, drugovi, sačekajte ga na ćošku Kursuline i Proleterskih brigada. Ja rekoh i dušu svoju spasih. A vi kako hoćete.
        Ili scena druga. Godinama svraćaš u neku kafanu, na ti si sa kelnerima i sa gazdom. Kao čovek starog kova, živiš u zabludi da kafane postoje da bi ljudi u njima jeli, ćaskali i pili. Po novom, međutim, nije tako. Naš zakonodavac bi da od kafana napravi domove zdravlja. Plemenita namera, nema šta, samo u nakani nešto strašno, da prostite, smrdi. Po meni je - a mislim da će se i kolega Vasić složiti - cinkarenje neuporedivo veći greh od pripitosti. Kad bolje razmislim, ova bekrijska uredba je zapravo državna potpora nitkovluku i pokvarenjaštvu.
        Što sam ovih dana proverio na terenu. Svratih u zavičaj, Bajina Bašta mala varoš, a taksi džab džaba, pa ja lepo ostavim automobil na Pecinom parkingu i vozi me neki drugi Miško. Razumljivo, svratim i do kuma, zasednemo, popijemo neku, a ja u neko doba pitam kumašina: je li, Neđo, nećeš valjda da me prijaviš kad krenem na konak. Kum, pametan čovek, ne čita novine, ne zna o čemu pričam. Objasnim ja njemu o čemu se radi, a kum se prekrsti. Ne bih te, kaže prijavio, taman da ne možeš da ideš.
        Bravo, tako govori pravi Srbin, ciknem ja kao ljuta guja i pozovem taksistu, Vladu Kulaša. I odosmo mi, zakonski besprekorni, u noć. Da li sam se ja, gospodo, uplašio cinkarenja i grozomornih sankcija. Jok, more. Već godinama, pio ne pio, zbog ćoravosti ne vozim noću. Procenio svoje sposobnosti. I punktum. Zašto li se u sve to petlja i zakonodavac, pojma ja nemam. A izgleda da pojma nema ni zakonodavac.


19/01/2011 16:52

Odjeci i reagovanja

        Lepo ja rekoh da nemadoh petlju da se pobunim protiv antibekrijskih uredbi. Ama osokoli me Vasić. Pa mi se sad telefon usijao. Odjeci i reagovanja! Mogao si, brate, da to prećutiš? Govore prijateljski glasovi. Šta ti je trebalo da se eksponiraš. Pa znaš li, čoveče, da ti imaš uticaj na javnost. Neki će junoša ohrabren tvojom ležernošću sesti za volan i zakucati u banderu. Mada, čisto sumnjam u ovo poslednje. Junoše na koje ja imam nekakav uticaj, pod uslovom da nekakav imam, garantovano nemaju kola. Studentarija je to. Jedva kraj s krajem sastavlja.
        Sa druge strane, ja ni jednom jedinom rečju nisam opravdavao vožnju u pripitom stanju. Kao što, načelno, ne opravdavam zemljotrese, poplave, požare i slična čuda i pokore. Sve su to stvari koje spadaju u nepredvidive rizike ovozemaljskog života. Za svaku je pohvalu ljudska težnja da se rizici smanje. Samo što to, bojim se, ne spada u ljudsku kompetenciju.
        Takođe svesrdno podržavam napore narodne milicije da iskoreni vožnju u alkoholisanom stanju. Samo mi se nimalo ne dopada što narodna milicija očekuje da narod, to jest kumovi i oberkelneri, rade njihov posao. Jer kada do toga dođe, imamo posla s policijskom državom. Ove junoše na koje ja bajagi imam uticaj ne pamte vremena kada je, da kažemo, saradnja naroda i narodne milicije bila državna politika. Insistiralo se na bliskosti narodnih masa i bezbednosnih struktura; čak su i pionire povremeno oblačili u male milicijske uniforme i postavljali ih da dežuraju po raskrsnicama. Bilo je to zlatno vreme doktrine o "naoružanom narodu". Ništa nas nije smelo iznenaditi. Svi su - ili gotovo svi - bili budni jer ni neprijatelj nije spavao.
        Jednom rečju, drug Tito je mnogo više polagao na bezbednost nego svi posttitovski predsednici. A opet - iznenadilo nas. I to veoma neprijatno. Posledice iznenađenja još osećamo na svojoj koži. Idemo dalje. Mešanje nadležnosti može dovesti do nesagledivih posledica. Šta ako, recimo, policajci, u znak zahvalnosti za kelnersku saradnju, počnu da naplaćuju račune u kafanama? Ili šta - a i to se u SFRJotu događalo - neki ispizmljeni kelner prijavi treznog gosta. Zaustavi ga patrola, duva u balon, na displeju nula, ali zli kelner ima satisfakciju da je gostu zagorčao život. Što i zaslužuje jer nije ostavljao odgovarajući bakšiš.
        U tom smislu, založio bih se da stvari teku po starom. Neka policija postavlja zasede i neka safatava pripite dilbere. A kumovi i kelneri neka nastave sa svojim poslovima. A možda bi i policija pokazala bolje rezultate u antibekrijskim akcijama kada bi saobraćajci manje sedeli - po kafićima i kafanama. Kome njih da prijavimo?


16/01/2011 18:06

Ko će nas izdati?

        Ljuba, Branko, Goran, Nena, Rada, Marko, Rista, Srećko, Neđa, Dragan, Miki? Ima ih mnogo više od nabrojanih: desetine kelnera i konobarica, šefova sala i vlasnika „ugostiteljskih objekata“. Ko će od njih, kada zadovoljan izađem iz kafane i krenem kući, uzeti telefon, pozvati 92 ili direktno Stanicu saobraćajne policije Istok i šapatom prijaviti: „Krenuo je kući pod dejstvom“? Jedan stari kolega i iskusni policajac teši me: „Isus ih je imao samo dvanaest, pa je jedan bio cinkaroš“. Slaba uteha.
        To su tužne misli koje čoveka obuzmu kada čuje da se negde Tamo razmatra mračna ideja: da ugostiteljski radnici moraju, pod pretnjom sankcija, da prijave gosta za kog imaju osnovanu sumnju da je krenuo autom kući sa više od 0,5 promila alkohola u krvi. Ako takve izmene zakona budu usvojene (a ovde se svašta usvaja u parlamentu, kao što znamo), nastaju razni problemi, od kojih je onaj moralni još ponajmanji.
        Dakle: većina nas iskusnih alkoholičara u stanju je da lokal napusti na sopstveni pogon i na dve noge, bez teturanja, glasnog pevanja pesama Harisa Džinovića, usputnih svađa sa osobljem i gostima, bez uznemiravanja prisutnog ženskinja i uopšte na način dostojanstven i trezven. Kako će ugostiteljski radnici znati ko je u stanju vršenja prekršaja iz Zakona o bezbednosti saobraćaja? Odgovor: neka kupe „Draeger“; neće valjda država da im ga kupi, skup je. Onda vas kelner, pošto ste platili šta ste konzumirali, ljubazno zamoli da dunete, molim. Pa, ako tamo piše 0, 51, upozori vas da uzmete taksi ili odete peške, a ključeve od auta da ostavite na šanku i dođete sutra. Opisani scenario verovatan je i biće uskoro moguć u raznim državama koje možemo da zamislimo. Švedi već razmatraju obaveznu ugradnju analizatora daha u automobile, pa ako ste pod dejstvom - vozilo neće da krene. Holanđani zabranjuju motanje džointa sa duvanom: isključivo indijska konoplja (canabis sativa) i derivati.
        Znajući, međutim, gde i s kime živimo, zamislivi su i drugi scenariji. Parkiranje auta iza ćoška i demonstrativno zvanje taksija, a taksista neka se onda ljuti što je izvisio; ostavljanje ključeva na šanku i korišćenje rezervnih; korumpiranje i zastrašivanje ugostiteljskih radnika („Znaš kada ću idući put da ti dođem?“) itd. Pošto treba – makar i uzalud – verovati u ljudsku dobrotu i poštenje, nekako mi se čini da će kafansko osoblje ipak izbegavati da svoje goste cinkari saobraćajcima. Osim toga, to nije dobro za posao.
        Tu smo sada već na moralnom terenu. Da se odmah razumemo: ja sam apsolutno protiv vožnje motornog vozila pod dejstvom i to sam dokazao, skrušeno podnevši četiri meseca bez dozvole (zbog 1,1 promila; bez drugih prekršaja koje i inače ne pravim nikad); svrha kažnjavanja postignuta je, hvala lepo. Uostalom, lakše je taksijem ili peške ako baš nije neki kijamet. Nekome ko vozi od 1965. uvek je lepo kada ga vozi neko drugi. S druge strane, prema dostavljanju i dostavljačima imam izvesnu moralnu rezervu, iako policijski posao bez njih nije moguć. Saradnička veza je neophodna, ali to ne znači da treba još i da je volim i poštujem. Urbana legenda kaže da je Gestapo u jednom trenutku za vreme okupacije zamolio Beograđane da više ne pišu dostave, jer su em uglavnom lažne, em ih je toliko da se ne mogu obraditi. Već mogu sa izvesnom nelagodom da zamislim nove generacije Čvorovića kako ispod oka merkaju goste u kafani, držeći spreman mobilni telefon: pa ako osoblje ne postupi, Čvorović hoće. Pritom će i da napakosti kelnerima koje ne voli, jer inače ne bi bio Čvorović.
        Sa krivično-procesne tačke gledišta već vidim šta će se događati. Neka pijana budala napravi neko čudo i pokoru u saobraćaju; policija dozna da je pre toga sedeo u izvesnoj birtiji i tamo se uradio; policija onda prijavi osoblje zbog toga što nije prijavilo nesrećnika. Onda se kelner pojavi pred sudom i izjavi da mu čovek uopšte nije izgledao pijano i da ne može da se seti šta je sve popio; toliki gosti, ko bi to zapamtio... Šta sad s njim? Ajde dokaži mu da je znao. Pakostan sudija može da ga osudi i usput savetuje da ubuduće vodi evidenciju o tome šta je ko popio, je li usput i jeo i već to. Uostalom, dodaće sudija, ima tu fiskalnih računa na kojima sve piše, za svaki sto. Uzalud će nesrećni kelner objašnjavati da, kao prvo, on ne može na sve to da misli; kao drugo, da je to kafana, gde gost ulazi svojom voljom i na svoju odgovornost i da je – u krajnjoj liniji – svako odgovoran za svoje ponašanje u saobraćaju. Ko je odgovoran ako se neka budala napije kod svoje ili tuđe kuće, pa napravi neko sranje u saobraćaju? Domaćin koji ga je ugostio? Ukućani (ako ih ima) koji su ga takvog pustili na ulicu? Teško krivično-pravno pitanje.
        Ljudski govoreći, greh je očigledno pijanog vozača pustiti za volan i to ljudi stalno pokušavaju da izbegnu. Znam konobare koji nežno sugerišu taksi; znam domaćine koji to isto rade sa svojim gostima; ima i onaj servis gde vas neko trezan odveze do kuće za male pare. To je, naravno, za svaku pohvalu i tako treba.
        Ali, nisam siguran da bi ovakvo zakonodavstvo bilo dobro. Civilizacija se zasniva na slobodi izbora svakog od nas; podrazumeva se da ćemo razlikovati ispravno od pogrešnog i da ćemo imati razumnu procenu rizika. Većina savesnih vozača, kad već popije, voziće sporo i oprezno, na kraju krajeva. To treba podsticati, mislim opreznost i razumno ponašanje. Tu nikakve kelnerske dostave ne pomažu. Građanske vrline kakve su oprez i razboritost ne uteruju se blesavim zakonima. One nastaju kao plodovi uljuđenog društva u kome se od početka razlikuje dobro od lošeg, bez pitanja, bez objašnjavanja i bez prisile.


        Majstori svaka vam čast, alaj vam plajvas.

                                           Autor bloga: Vraneš S. Mirko

Нема коментара:

Постави коментар