субота, 22. фебруар 2014.

V - MONSTRUMI...


Objavljeno u Apatinskim hronikama u petak, 19. marta 2011. godine:

''Držite se podalje od ljudi koji žele omalovažiti vaše ambicije. Sitne duše to rade svo vreme, a samo zaista veliki ljudi ulivaju vam osećaj da i vi možete postati veliki.'' – Mark Tven

5. Deo -  Kabinet doktora Koštunice


Zoran Janić, Snežana Čongradin, Matja Stojanović 

Kabinet zatire tragove

        Logika situacije u kojoj se Kabinet kao zaverenička grupa
(Slična zaverenička atmosfera odlikovala je i jednu drugu grupu zločinaca u vrhovima vlasti, partiju JUL, koju su osnovali generali, popunjavali biznismeni, a nominalno predvodili Miloševićeva supruga, srbijanska verzija ledi Magbet, i pozorišni reditelj Ljubiša Ristić. Obe te grupe, uz zavereničku atmosferu koja je u njima vladala, kombinovanu sa prezirom prema masama, imale su sve odlike fašizma.) našao posle atentata na Đinđića, ukazuje da je njegovo delovanje svodivo na pomno zatiranje tragova koji vode ka zločincima, kao i prebacivanje odgovornosti za ubistvo na krug najbližih saradnika ubijenog premijera.
        Onoga trenutka kada je vlada premijera Živkovića, zauzeta finansijskim mahinacijama, rešila da prećutno digne ruke od ciljeva Sablje, Kabinet kreće u agresivnu kampanju čije je težište ''borba protiv kriminala i korupcije'' i ''bolji život građana.'' Faktički bez borbe, demokratske snage predaju vlast. Odmah posle izbora, na kojima nije osvojio više od 25% glasova, Koštunica preuzima mesto premijera, a članovi njegovog Kabineta bivaju raspoređeni na strateški najvažnija mesta u administraciji, pre svega u ministarstva državne prisile i pravosuđa, zauzimajući takođe medijski i javni prostor: Aleksandar Tijanić dolazi na čelo državne televizije, Dejanu Mihajlovu i Nikitoviću pripadaju mesta u vladi, Dragan Jočić postaje ministar unutrašnjih poslova, a Rade Bulatović pravo iz zatvora dolazi na mesto šefa tajne službe. 


        Ekonomska ministarstva preuzima Mlađan Dinkić, kao nagradu za presudan doprinos u rušenju prve demokratski izabrane vlade. (U rušenju vlade nakon Sablje najaktivnije su učestvovali Velimir Ilić i Nebojša Čović, kao skandal-mejkeri, rukovođeni nekim svojim interesima, lansirajući potpuno neutemeljene priče kako su neki članovi vlade (Čedomir Jovanović) bili uključeni u kriminalne aktivnosti Zemunskog klana, te da se navodno zna ko je sve bio među redovnim posetiocima Šilerove. Dva nezavisna odbora utvrdila su potom da Jovanović nema nikakve veze sa aktivnostima Zemunskog klana, već da je, naprotiv, kako je javnosti saopštio specijalni tužilac Prijić, Jovanović isprva bio određen kao meta atentata.)  (Njegova stranka G17 plus mesecima pre toga je hranila uredništvo tabloida Kurir dokumentima sumnjivog porekla o pojedinim članovima vlade, izazvavši naposletku njen pad. (Dinkić je davao lažna dokumenta, što je kasnije utvrđeno na NUNS-ovom Sudu časti i okarakterisano kao zloupotreba ministarske funkcije.) Dinkić je bio naglasniji prvoborac kampanje ''protiv kriminala'', najavljujući na sav glas buduću ''reformu sudstva''
        Glavna stavka te reforme, pokazaće se kasnije, bilo je imenovanje Zorana Stojkovića, kompartijskog tužioca u montiranim političkim procesima ranih osamdesetih, za ministra pravde.

Kabinet i Demokratska stranka

        Paralelno sa preuzimanjem vlasti od strane pučista menja se i struktura Demokratske stranke. 
        Na vidljivoj strani političkog života, stvari su se odvijale ovako: Koštunica je javno zatražio od Tadića da napravi ''sanitarni otklon'' od izvesnih pojedinaca unutar Demokratske stranke (pre svega najbližih saradnika Zorana Đinđića), a ovaj je pozivajući se na nužnost političkog trenutka i više ciljeve, to i učinio. U stvari, verovatnije je da Tadić nije ''popustio pod pritiscima'', nego da je imao svoje interese u svemu tome, iskoristivši zgodnu priliku za unutarstranački obračun i preuzimanje vlasti u stranci (eliminacija liberalne frakcije Čedomira Jovanovića i Zorana Živkovića kao kandidata za mesto predsednika stranke). Tadić prema Đinđiću, u stvari, nije imao bitno drugačiji odnos od Koštunice. U svakom slučaju, postupao je u dogovoru sa Koštunicom, to jest po diktatu Kabineta. U praktičnom smislu, to znači da je političko polje delovanja Kabineta u tom periodu bilo neograničeno, a sve zasluge za pun radijus toga delovanja, pripadaju na prvom mestu Demokratskoj stranci (to jest Tadiću i njegovim mentorima). Koštunica njima može da zahvali za činjenicu da u tom času DSS pokriva celokupni društveni prostor, to jest daleko više nego što joj realno pripada.
        Od DS-a i Borisa Tadića, od kojih se očekivalo da deluju u interesu svog ubijenog lidera insistirajući da se utvrdi puna istina o atentatu, ne stiže ni reč protesta. Naprotiv, oni iznalaze razne razloge da ''kohabitiraju'' sa svojim političkim protivnikom, pučistima i zločincima. Oni, u stvari, deluju kao produžena ruka samog Kabineta. Tako Demokratska stranka postaje naknadni, zakasneli saučesnik u ubistvu Zorana Đinđića. To objašnjava i zašto iz DS-a nikada nije došla nijedna reč protesta na besramne agitacije, afere i difamacije koje su stizale iz Kabineta na račun Đinđića. One traju uporno, godinama, sve do danas, a sam Tadić nikada nije iskazao ni najmanje zanimanje za ishod suđenja premijerovim ubicama u Specijalnom sudu – kao da uopšte nije reč o ubijenom prvaku njegove stranke.

        U takvom ambijentu, Koštunici i Kabinetu nije bilo teško da, umesto da krenu u ispunjavanje predizbornih obećanja o tobožnjem boljem životu građana, na sva zvona najave pokretanje istrage o korupciji u bivšoj vladi, kao i istrage o aferama Đinđićeve vlade (koje su sami fabrikovali). Do koje su mere bili opterećeni Sabljom i radom prethodne vlade najbolje svedoči to što su, kao treću tačku koalicionog sporazuma, uvrstili ispitivanje rada Biroa za komunikacije, sada prikazanog kao najopasnije leglo kriminala. Peta tačka sporazuma je bila obnavljanje prethodnih sudskih procesa i policijskih istraga, što će biti jedina njihova aktivnost tokom narednih godinu i po dana. (Za to vreme Mladić, koga Koštunica štiti, slobodno šeta po Srbiji, naočigled stotina svedoka, a Karadžić prodaje nadrilekove i vradžbine.) (Srpski premijer Vojislav Koštunica odbio je da privede bivšeg šefa Vojne obaveštajne službe Acu Tomića, bivšeg načelnika Generalštaba Branka Krgu, kao i sina Ratka Mladića, Darka, iako su postojali dokazi da oni čine mrežu pomagača najtraženijeg haškog begunca, napisao je jula 2006. tadašnji ambasador SAD u Beogradu Majkl Polt u depeši koju je poslao Stejt departmentu (navedeno prema dokumentima koje je objavio Wikileaks).)

Opstrukcije suđenja za Đinđićevo ubistvo

        Podnevši ostavku na mesto sudije Specijalnog suda pri samom kraju procesa za ubistvo Đinđića (septembar 2006), sudija Marko Kljajević izjavio je kako je bio prisiljen da to učini zbog pritisaka Koštuničine vlade, nazvavši odnos i ponašanje Koštuničinih vlasti prema njemu ''aktom državnog terorizma'': ''Imao sam problema sa obezbeđenjem koje mi je u velikom delu postupka bilo povučeno. Zvuči možda kao vic, iako nije – i to da su optužene sprovodili na suđenje ulicom u kojoj ja stanujem, ispod mojih prozora, mada postoji drugi, podjednako podesan put.'' Kap koja je prelila čašu bilo je hapšenje njegovog brata Gorana Kljajevića, predsednika Trgovinskog suda u Beogradu. Sem Marka Kljajevića, ostavke kasnije podnose i sva trojica tužilaca koji su učestvovali u pripremi procesa (Jovan Prijić, Nebojša Maraš i Mioljub Vitorović), a ubijena su i dva svedoka (zaštićeni svedok Zoran Vukojević Vuk i "obični" svedok Kujo Kriještorac, koji je jedini video atentatore na mestu zločina). 


        Opstrukciju suđenja su vršili i advokati odbrane, koji su na početku suđenja tražili izuzeće sudskog veća čineći sve da spreče čitanje optužnice i priznanja prvooptuženog Zvezdana Jovanovića (dato tokom policijske istrage): da je u premijera ispalio smrtonosni snajperski hitac. Izvor tenzija postaće i Zoran Stojković, ministar pravde, izjavom da Specijalni sud ne treba da postoji.
        Suđenje za ubistvo Zorana Đinđića (Proces KP 5/03, što je službena oznaka ovog predmeta) počinje 22. decembra 2003. godine, i prvo se vodi u okviru suđenja za sve zločine pripisane Zemunskom klanu, da bi se postupak razdvojio tek u februaru 2004, kada na optuženičkoj klupi ostaju Zvezdan Jovanović, bivši zamenik komandanta JSO, Dušan Krsmanović, jedan od članova klana pokojnog Dušana Spasojevića, Branislav Bezarević, radnik BIA, Saša Pejaković i Željko Tojaga, obojica pripadnici rasformirane JSO. 
        U to vreme, početkom 2004, formiravši svoju prvu vladu posle atentata, DSS vrši temeljne promene u resorima na koje je oduvek imao pretenzije (tzv. ministarstvima sile): Ministarstvu unutrašnjih poslova i Ministarstvu pravde. Odlukom ministra Dragana Jočića naloženo je smenjivanje svih vodećih ljudi iz Sablje, kao i 16 načelnika sekretarijata unutrašnjih poslova širom Srbije, a ubrzo sledi talas čistki u pravosuđu i sudskoj vlasti (po oprobanom partijskom ključu). Ministar Jočić takođe najavljuje da će policija preispitati sve okolnosti u vezi sa ubistvom premijera, jer su se navodno pojavile neke ''nove okolnosti''. BIA dobija zadatak da dokaže da je Zoran Đinđić, uz pomoć Vladimira Popovića, šefa Biroa, i Ljubiše Buhe Čumeta, bivšeg vođe jedne od najvećih kriminalnih bandi, odgovoran za smrt Momira Gavrilovića, bivšeg operativca Službe. 
        Kabinet je imao razloga za zabrinutost i konkretne motive da upravo tada krene u kontraofanzivu, jer je iz obaveštenih izvora dospela vest da su dvojica zaštićenih svedoka (Zoran Vukojević i Miladin Suvajdžić) izneli optužbe na račun generala Tomića i Radeta Bulatovića o tome da su podsticali Zemunski klan na fizičku likvidaciju Đinđića.
        General policije Miroslav Milošević izjavljuje kako je optužnica za atentat na premijera ''na staklenim nogama''. Pojavljuje se desetak tabloida finansiranih od strane vlasti, čiji je jedini zadatak da ruše optužnicu za atentat ili da u nju uvuku Đinđićeve najbliže saradnike. Policijske uprave dobijaju posebno naređenje u pogledu specijalnog tužioca Prijića: ukoliko pokuša da uđe u bilo koji objekat MUP-a, nadležni treba da "zaustave navedeno lice", a potom odmah obaveste kabinete ministra Jočića i generala Miloševića, te da o incidentu sastave službenu belešku. Novinari su već tada u tome prepoznali ambicije Jočića i Miloševića da ''tužilaštvo i sudove podrede policiji, uz tihu podršku ministra Stojkovića i BIA''. Ustavni sud donosi odluku da su pojedine odredbe vanrednog stanja tokom Sablje bile neustavne, optužnice se povlače, da bi nakon toga usledilo isplaćivanje astronomskih, milionskih odšteta – pre svega članovima Kabineta Acu Tomiću i Radetu Bulatoviću, a zatim i ostalim članovima i simpatizerima DSS-a. Ovome se daje najširi publicitet ("vlada je zaštitila nevine žrtve montiranih procesa").

        Podnevši ostavku, sudija Marko Kljajević će se na kraju jednog ispovednog intevjua požaliti da iza njegove odluke o povlačenju iz procesa stoji ''osećaj nezaštićenosti'': ''Nijedan državni organ, mislim pre svega na vladu i nadležno ministarstvo, nije mi dao podršku, štaviše, tretirali su me kao neprijatelja.''
        Glavni razlog koji stoji iza smene Kljajevića jeste taj što se on ponašao nezavisno, ne pokazujući nimalo volje da se konsultuje sa vlastima o toku procesa. Prosto rečeno, bio je ''nekooperativan''. Nakon što je početkom februara 2005. iz Grčke izručen optuženi Dejan Milenković Bagzi, sudija Kljajević nije hteo da prihvati zdravo za gotovo njegove priče o ubistvu Gavrilovića, smišljene i fabrikovane u kuhinji Kabineta (sama istrajnost Kabineta da za ubistvo Gavrilovića optuži ljude bliske Đinđiću govori u neku ruku o njihovoj krivici). Još veći greh sudije Kljajevića bio je taj što je pokazao spremnost da objavi transkripte razgovora između Biljane Kajganić i Bagzija, iz kojih se jasno vidi upletenost članova Kabineta: u dogovoru sa Bulatovićem i Jočićem, kako mu je tada rekla, voljna je da isposluje Bagziju status svedoka saradnika, ukoliko pristane da optuži izvesne ljude za ubistvo Gavrilovića (Vladimira Popovića i Ljubišu Buhu Čumeta). Sudija Kljajević, da bi se obezbedio (a znajući s kim ima posla), transkripte pomenutih razgovora je odneo kući, da ih neko ne bi ukrao iz predmeta.
        Najveći pritisci na sudiju Kljajevića počinju, dakle, onoga trenutka kada su očito ugroženi interesi i sigurnost nekih ljudi iz Kabineta, to jest kada je zapretila opasnost da istraga o političkoj pozadini ubistva obuhvati i njih. (Pod optužbom da je prekoračio svoja ovlašćenja u vreme uvođenja privremenih mera u Poštanskoj štedionici, Goran Kljajević odveden je u pritvor u najdelikatnijem trenutku suđenja Đinđićevim ubicama, što će za rezultat imati povlačenje njegovog brata Marka Kljajevića sa mesta predsednika sudskog veća. Na ovom primeru mogućno je, u malom, videti funkcionisanje tog provizornog pravnog poretka ustanovljenog po ubistvu Zorana Đinđića, zasnovanog na zločinu i na poricanju tog zločina, na konjukturnom i selektivnom čitanju zakona, gde sprovođenje prava služi nekim sasvim drugim ciljevima (u ovom slučaju, vršenju pritiska na njegovog rođenog brata, koji sudi u sasvim drugom postupku). Goran Kljajević je, istovremeno, i krivac i žrtva. On je krivac jer je raznim mahinacijama iz Poštanske štedionice odista isisan novac (i to u vrednsoti dvostruko većoj od same štedionice!), ali je isto tako i žrtva, jer je pozvan na odgovornost samo zato što je to u datom trenutku nekome odgovaralo radi drugih ciljeva. Delo koje se Kljajeviću stavlja na teret spada u red najtežih privrednih prestupa, ali on je, nakon što je odigrao svoju ulogu, praktično nagrađen jednogodišnjom kaznom zatvora, iako je jasno da bi u normalnim okolnostima za takav prestup morao dobiti mnogo više. U uslovima izmeštenog pravnog poretka, ovo je sasvim normalno; podrazumeva se da u jednom trenutku sudija može da postane osuđenik (ili obrnuto) ili da se, recimo, kao u slučaju člana Kabineta Jočića, bivši obijač prodavnica vine do položaja ministra policije.)

Hapšenje gospodina Legije


        U noći između drugog i trećeg maja 2004. predaje se Milorad Ulemek Legija, pod do danas nerasvetljenim okolnostima. Sve što je tom prilikom izjavio jeste da se predaje ''jer veruje novim vlastima''. Ne zna se gde se krio punih četrnaest meseci pre toga, ni uz čiju pomoć, ni kako je uopšte dospeo do svoje kuće iz koje je navodno izašao da bi se predao policiji, ali ga u zgradi MUP-a, gde je priveden, dočekuju ni manje ni više nego četiri člana Kabineta (Jočić, Bulatović, Stojković i Tijanić). Neko neupućen bi pomislio da je došlo do nenajavljene posete nekog uglednog državnika, iako je sam Legija bio podbuo, neobrijan i neokupan. Pomenuta četvorka vodi sa njim razgovore do kasno u noć, punih šest sati (sadržaj tih razgovora takođe je ostao nepoznat). Ovde treba napomenuti da je Legijinu predaju najavio u štampi general policije Milošević, nekih dvadesetak dana pre toga.
        Predaja Legije očito je bila prilika za dogovore o rušenju optužnice, jer takve dogovore nije bilo lako organizovati u vreme dok je trajalo njegovo skrivanje. Ni danas nije sasvim jasno zašto je Legija izručen sudu: pomenute kombinacije s rušenjem optužnice nesumnjivo su bile u igri, kao što će pokazati razvoj događaja. Moguće je, naravno, i to da je Legija počeo da predstavlja opasnost po one koji su ga skrivali.
        Sve novine najavljuju da će se srušiti nebo i zemlja kada Legija progovori, međutim on iznosi neke evidentne gluposti i neistine, optužujući samog sebe i Čedomira Jovanovića za navodnu prodaju ogromnih količina droge. Ubrzo zatim, Đinđićevo obezbeđenje (Milan Veruović i Aleksandar Bijelić) menja prvobitni iskaz, u očitom pokušaju da sudsku istragu skrene na pogrešnu stranu, a član Kabineta Tijanić koristi nacionalni servis da emituje emisije koje aboliraju ubice, prebacujući odgovornost na Amerikance (''ubili su ga zbog Kosova'') ili na Đinđićeve najbliže saradnike (Vladimira Popovića ili Čedomira Jovanovića), dok se javnost svakodnevno bombarduje novim i fantastičnijim teorijama o atentatu (''treći metak'', ''ledeni metak'', drugi strelac, CIA, MI6).
        Jedan jedini put kada se Boris Tadić pojavio u sudnici Specijalnog suda bilo je onda kada je svoj iskaz davao nekadašnji šef Đinđićevog obezbeđenja, Milan Veruović. Došao je da podrži lažni iskaz Veruovića o trećem metku, čiji je jedini cilj bio da skrene istragu u pogrešnom pravcu. (Na osnovu ekspertize dvojice veštaka sudske medicine i balistike, doktora Dušana Dunjića i Milana Kunjadića (leto 2005) nepobitno je sudski utvrđeno i dokazano da trećeg metka nije bilo. Oni su izjavili da je Đinđić ubijen hicem iz pravca ulice Admirala Geprata koji ga je pogodio u srce, dok je leđima okrenut ulazio u zgradu vlade. Njegov telohranitelj ranjen je drugim metkom. Njihov nalaz potvrdili su i veštaci Instituta za kriminalistiku iz Vizbadena, svedočeći video linkom iz Nemačke.) (Svedok Veruović će se požaliti da ga advokat Danilović uopšte ne sluša, nego čita novine dok on daje iskaz.) Može se reći da je Tadić na suđenje došao kao izaslanik Kabineta – radili su na istoj zajedničkoj stvari, sa istim ciljevima. Dodatni razlog za Tadićevo prisustvo bio je taj što je nepouzdani svedok Veruović (U kriminalnoj biografiji ovog svedoka stoji i to da se bavio preprodajom droge na malo; kao takav, on se na sudu predstavlja – sud ga predstavlja – kao tumač Đinđićeve poslednje volje.) tom prilikom govorio i o odnosu Đinđića sa najbližim saradnicima – i, za divno čudo, ispostavilo se da je Đinđić (po rečima Veruovića) planirao smenu upravo onih ljudi koje će Tadić kasnije i sam izbaciti iz stranke.

Delovanje Kabineta: neka pitanja



        Ogromnu moć koju je Kabinet stekao došavši na vlast teško je objasniti, bez obzira na potpunu, iako polujavnu, saradnju sa Demokratskom strankom. Stiče se utisak kako ta grupa opskurnih ljudi godinama drži u svojim rukama sve, od policije, sudstva, tajne policije i vojske do medija. Kako je moguće da jedna zaverenička grupa, sastavljena od sitnih kriminalaca, alkoholičara, narkomana, proneveritelja i deklasiranih intelektualaca uopšte stekne takvu moć – i da li je ta moć uopšte bila u njihovim rukama ili se to možda samo tako čini? Kao u bajci (Stočiću, postavi se!), dovoljno je bilo da nešto požele i, gle, to bi se ostvarilo! Ili, mnogo važnije, ne bi se ostvarilo ono što im nije bilo u interesu. Na primer, da se dobije odgovor na pitanje: Ko su nalogodavci Đinđićevog ubistva? Ili tolika druga pitanja: Ko je i zašto diktirao pisma Ljiljani Buhi? Ko je i kako dostavio snimak Đinđićevog dolaska u Kulu u pobunjeničku jedinicu JSO? Kako se iste večeri taj snimak pojavio na RTS-u, a pre toga na Pinku? Ko je uopšte dao dozvolu novinarki Bojani Lekić da pusti pomenuti snimak? Kako se Legijino pismo pojavilo u medijima, a on je u to vreme (zvanično) bio u bekstvu?
        Ko je ili šta je davalo toliku moć toj grupi ljudi? 

Peščanik.net - 06.01.2011.
       

                                                        Autor bloga: Mirko S. Vraneš

Нема коментара:

Постави коментар