субота, 04. јун 2016.

2. deo - SVEMU DOĐE KRAJ...


IMA LI IĐE NAŠIH?
Potpisivanje peticije na pijaci....

Šta ti je život, danas me zaustavi jedan poznanik i pruži mi ruku, nije poodavno, sav ozaren čestita mi na tekstu uz konstataciju da se ovima iz lokalne medijske kuće mora reći šta su neljudsko nama i našima radili. Naših je šačica i ja sam prezadovoljan što toj šačici pripadam. Koliko to košta? To samo naši znaju koliko košta. Mnogo u 3LPM čak i mnogo-mnogo više...
Znao sam da Jaca neće moći, a ni hteti da oćuti na zlo koje joj se desilo i dan danas u kontiutitetu dešava, znao sam da će spomeniti naše ili što ona zna reći moje... život je čudo u Srbiji najčešće o našima i Jacinim mojima odlučuju moj do mojega što bi narod rekao ili stoka bez repa što bi pošteni seljaci znali okarakterisati likove koji su se bavili i danas bave politikom u Apatinu, a sve u svrsi lične koristi i patološkog zla koje šire oko sebe i vire iz dupeta nekog satrapa... kada taj isti satrap krepa ili rikne sa vlasti odma' oni neko novo ''dupence'' nađu da se u nj udobno smeste... jebi ga govnima i jeste mesto u prknu...
Poštovani moji blogeri a i ti naša=moja Jaco oprostite na rečniku ali jače je od mene kada neljude spominjem... Jasmina NAŠA Jaca Miljuš otvorila dušu i rekla sve šta se moralo reći, a šta meni ostaje no da objavim.

SEDAM GODINA POSLE
 
Režija nakon gašenja radija, zaštita tehnike i opreme...
Krajem aprila bilo je tačno sedam godina od gašenja IC ''Glas komune''. Zadnjeg dana avgusta biće osam od kada je ugašen Radio Apatin. Zašto? Zato što nismo pisali, govorili... mislili njihovom (NJEGOVOM) glavom. Zato što smo se usudjivali da vidimo, čujemo i prenesemo i druge stavove, da damo prostor u novinama i na radiju i njegovim kritičarima, kako opoziciji, tako i građanima koji su, itekako, imali šta da kažu. I koji se nisu plašili...
Koji su kritikovali raskalašnost u trošenju novca iz budžeta (našeg), zloupotrebu sredstava samodoprinosa (našeg), svih besmislenih NAJ–najviše basnoslovno skupih skulptura, najvećeg akva parka u Evropi, najlepše marine, najskupljeg trga sa najviše klupa nego šetača... najbolje vlasti koja najviše brine o svojim građanima – pod samo jednim uslovom da su – podobni...
Mi to nismo bili. Novinarstvo je specifično. Ono ne trpi ni autoritete, ni laži, ni partijske, ni bilo čije direktive. Sve se vidi i čuje. I ocenjuje, svakodnevno, od onih kojih se političari sete samo oko izbora. Naroda. Onog koji nam je davao, potpisivanjem peticije i brojnim pismenim i usmenim porukama, podršku da se borimo i izborimo. Za pravo da iznesemo istinu i da, i u sopstvenom slučaju, insistiramo na poštovanju zakona. Nažalost, njih preko 4.000, koji su potpisali peticiju i nas 16 zaposlenih, nismo uspeli.
Od nas 16, samo troje je nastavilo da radi u TV onog ''Ipak se okreće''. Sada, samo jedan, jer su ostala dvojica jedva dočekala da odu, ''ne mogavši više da izdrže pritisak'' (kako su se poverili nekim, zajedničkim nam poznanicima). Onaj sa jačom vezom u državnu ustanovu, drugi se još traži, daleko od pomenute TV. Od nas 13, posao je vrlo brzo dobila samo jedna osoba – preko partije, naravno. I to, u Domu starih. I to, samo mesec dana pred izbore. Što da ne, pa suprug joj je prvi čovek te stranke... Čist autogol!!! Međutim, sa ove vremenske distance, mislim da je bio vrlo smišljen, pošto se ova velika, poznata opoziciona partija, ničim izazvana, odmah nakon izbora priključila vladajućem dvojcu. Uzgred, reče tada suprug-predsednik da je ''samo na određeno, godinu dana''... Međutim, tamo je već četiri...
Negde mi je lakše, jer dotična nije bila novinar... (al' mi je uteha...). Od nas osam samo jedan (taj sa najjačom vezom) je pristao na ono što mu je ukaljalo obraz doveka – da pređe na TV i (sa)učestvuje u medijskom linčovanju svojih dojučerašnjih kolega. To je ono što nikada, ali nikada, neću ni razumeti, ni opravdati, ni oprostiti... Ni zaboraviti. Baš kao što pamtim i ledeno, bezizražajno lice naše spoljne saradnice, koja je po gašenju radija, prešla na TV, dok je čitala opširan tekst o Sofiji Pualić-Špero kako kalja ugled grada i izmišlja afere, uz još brdo uvreda na njen račun.... posle se srećemo na nekom događaju i ona prilazi da se pozdravimo (!?!). Naravno, nisam htela, a rekla sam joj i zbog čega. To mi je bila i dužnost, jer sam na nju bila posebno ''slaba'' (u odnosu na druge saradnike) zbog njene izbegličke sudbine... Baš kao što pamtim i novinske tekstove nekadašnjeg kolege (tonca, koji je preko noći, u novom mediju postao i novinar, i urednik) u kome je Sofiju i mene nazivao lažovima, ignorišući činjenicu da nam je njegov sin bio glavni izvor informacija... Pamtim još dosta toga... I suđenje, kad je sve prevršilo meru... Kad smo koleginica i ja tužile tu i takvu TV, na kojoj smo, nekoliko meseci, bile vređane... I Popova, koji mi se plazio sa klupe za publiku... i njegovog vređanja sudije uz onu čuvenu ''znate li vi, ko sam ja''... i presude u našu korist, koju je tri godine izbegavao da objavi... I našeg advokata, jednog od retkih koji nam je, po gubitku posla, ponudio pomoć... besplatno... I tad, i danas... Hvala ti, Željko... 

Poslednji sat Radio Apatina, 31.08.2008. godine - podrška i obećanje  radikala, da će sve učiniti da nam vrate frekvenciju...
    
Kao što pamtim i ono što i svi Apatinci – da je upravo taj Radio Apatin i taj ''Glas komune'' bio NAŠ. I nas, zaposlenih, i svih građana naše opštine koji su nas i  slušali i čitali. I zvali – da objave, upitaju, prokomentarišu, naruče, prigovore, usmere... jer su znali da će se na 772-605 uvek neko javiti. Kad je bilo najstrašnije, za vreme bombardovanja, u bilo koje doba, a kad smo se vratili redovnom životu od 6 do 19 časova. Često i duže. Jer, nama su naši slušaoci bili najvažniji. Jer smo, zbog njih, često bivali napadani od strane vlasti, nadobudnih direktora, bahatih pojedinaca, jer smo se, u ime njih, mi zamerali raznima na funkcijama, ali i kriminalcima, jer smo, za njih, radili. Jer smo znali da je sve to sastavni deo našeg posla. Baš kao što nam je i obaveza da čujemo i poziciju i opoziciju, i jednu i drugu stranu, i onoga ko optužuje i onoga koga optužuju, i kulturnog i bahatog, da gledamo i lice i naličje, i pozornicu i iza nje, i prve, ali i zadnje redove, i formu i suštinu... Bez radnog vremena, naknade za prekovremeni i noćni rad, bez dnevnica i putnih troškova, bez verskih i državnih praznika, često i bez ikakve nadoknade... I da budemo na prvim linijama fronta, da ispratimo sve humanitarne akcije, brojne i sami pokrenemo, da podržimo pamet, mladost, hrabrost, nemoćne, nesposobne, tužne, izgubljene, doseljene, odseljene, privatizovane, ugašene, nezaposlene, tradiciju, nasleđe, uspomene, obećanja, datu reč... Bez obzira na cene i ucene...
I, evo, posle sedam turbulentnih godina, ništa se puno nije promenilo. Najverovanije i neće, bez obzira na političke promene u opštini. ''Moji'' nikada neće doći na vlast. Moji su – svoji. Koji nemaju problem da stvari nazovu pravim imenom, koji gledaju širom otvorenih očiju, ne veruju političarima, ne lobiraju po kafanama, ne podmićuju kovertama i ne ulizuju se ''gazdama''. I nemaju posao. „Moji“ plaćaju na vreme sve račune, pa čak i kredite u švajcarcima (da se pohvalim, zadnja rata u junu!), toče gorivo i časte piće iz svog novčanika, nemaju problem da između dva teksta čiste stepenice u zgradi, održe reč, pa i na svoju štetu, čine usluge i ne očekuju ništa zauzvrat... ''Moji'' smo mi, danas sve ređi...

IRONIJA...

Tadašnju vlast smo zamolili da pričeka sa gašenjem firme samo dok ne dobijemo presudu Vrhovnog suda po uloženoj žalbi za oduzimanje frekvencije. Odbili su. I ugasili nas krajem aprila. Za par meseci stiglo sudsko rešenje da nam se žalba USVAJA. Međutim, nas više nije bilo. Kao fizička lica, nismo imali nikakva prava da dobijemo frekvenciju. Pirova pobeda... Baš kao i dobijanje druge frekvencije, po osnovu peticije građana. I ona je stigla prekasno, nakon našeg gašenja... Dobio je drugi privatni radio u gradu... Previše slučajnosti na našu štetu... 
 
Radikalska obećanja pred izbore 2008 godine
              Jasminka Miljuš

Autor bloga: Mirko S. Vraneš

Нема коментара:

Постави коментар