среда, 17. август 2016.

КОСИДБА У БЛОКУ 57!


КО БИ РЕК'О ДА ТАМО ''НЕКО'' ЧИТА АПАТИНСКЕ ХРОНИКЕ?


        ''Било је тешко надмашити најстарији занат, али политичари су дали све од себе!'' – афоризам, аутор Весна Денчић

        Ономаде у суботу, 06. августа, ''окачим'' на Апатинскe хроникe:

        Очи ми стале у четвртак, 11. август, покошена трава и коров, посечене самоникле саднице дрвећа... опалац, изгледа да неко горе у локалној самоуправи чита Апатинске хронике, знам да су они прошли властодршци читали, па се све изгледа традиција наставља да они што власт у Апатину држе читају ова моја писанија... чујем да се они прошли чуде како, по њима, пишем против ових нових, не пишем ја против никога, нити пишем за некога, већ само коментаришем догађаје и појаве оно што ми се свиђа или не свиђа опишем овако како умем па ко се пронађе пронађе шта му ја ту могу ко га је тер'о у власт.
Субота, 13. август, јутро упутио се ка центру наше варошице да купим 'леба и новине (Данас и Блиц), ту испред мене ђипа наш кућни љубимац Гариша (Лички краткодлаки овчарски пас – пасмине мешанац)... нестаде иза живице на скретању из Првомајске, вири му само реп... маше репом онако весело лево-десно већ како то пси знају радити, керче нешто посматра, банем и ја за њим у пролаз ка центру наше варошице кад види врага, два радника ЈКП Наш дом грабе покошену траву од пре неки дан... Познам обојицу, почнем дијалог:
-         Помаже бог људи, лепо, лепо богами, уранили сте свака вам част.
-         Ајде Вранешу, не зајебавај нас! – ''одбруси'' ми шеретски један са којим сам отаџбину бранио, ратни друг, од мрске нам тада НАТО алијансе, заједно се возикали на релацији Пригревица – Апатин – Купусина - Бездан – Дунав Бездан – Бездан... уредно посећивали културне институције типа кафана... те настави:
-         Четрнаест година ја већ грабљам по Апатину али ово ође грабљамо први пут. Зман ја зашто је то.


Би ми мало (па и нешто више него мало) нелагодно, не чита ваљда и он оне моје зајебанције, па ја ту пре неки дан написао како нико не коси нити чисти тај улаз, таман да му кажем и да се извиним свом ратном другу, зино ја али прекину ме:
-         Јебеш га, ратни друже, чим се неко докопа каквог положаја нама на леђа натоваре неки нови посао, пун ми више курац грабљања по викендицама, кућама швалерки разноразних буџа, воћњацима и баштама којекаквих општинских курајбера, а плата замрзнута к'о да је у 'ладњачи за грашак и буранију.
-         Ћути, чуће те неко, па смо га угасили! – вуче га за рукав и ућуткује онај други.


Видим ја није ту њима до шеге и зајебанције, уклавирим да ја ту по њима нисам ништа крив већ су неког другог ''окривили'' и наружили... продужим  даље нестаће леба и новина па сам га угасио, нарочито брез новина.

        У повратку, нема двојца са грабљама, посао онако 20% завршен, ко зна шта се десило... недеља, 14. август, прођох туда на путу до најновије пијаце стоји све к'о што је било.


        Понедељак, 15. август, поподне све са Гаришом кренуо по пиво за мене и храну за њега у Универ кад види све пограбљено и садевено у навиљке онако сложене уз пут... све спремно да се сено, отпад и остало одвезе.


              Среда, 17. август, поподневна шетња и гле, одвежени навиљци сена, отпад највећим делом покупљен... не могу сви комуналци света покупити и одвести отпада колико ми можемо побацати.



 
             ''Прошао сам цео свет, али нигде народ не живи лепше него на нашој телевизији.'' – афоризам, аутор Раде Јовановић

Мирко С. Вранеш

Нема коментара:

Постави коментар