уторак, 24. јануар 2017.

LJUDI BILBORDI…


PREDIZBORNO ČIŠĆENJE (SNEGA)

''Наша генерација неће толико жалити због злодела злих људи колико због застрашујућег ћутања добрих.'' - Мартин Лутер Кинг

          Svašta će na pamet pasti ovim naprdnjacima, koji su sva je prilika totalno van pameti, kao da su bez nje ostali svakodnevnim piljenjem u vođu im i njegova bulaznenja. Čiste ljudi sneg što je za svaku pohvalu ali što će im one tabletine od bilborda na leđima?
       

Predizborna slika: lopata u ruke i bilbord na leđa

.

Daj nam što više snega, samo neka pada, jer sneg u Srbiji je politička stvar i dobrodošla pred izbore. Ne znam da li se još neko u istoriji dosetio da politizuje češćenje snega u reklamne svrhe tako što će čistačima, sem lopate u ruke, okačiti na leđa panoe od metar i po sa logoom Srpske napredne stranke. Toga se dosetio Vučić, jer samo on može da smisli takvo poniženje. Em ima da čistiš sneg besplatno, em na leđima moraš da nosiš reklamnu tarabu njegove stranke.
Kada su na društvenim mrežama osvanule slike ljudi-bilborda, nisu bili poniženi samo oni. Od slike ovog moralnog prostaštva svakom normalnom čoveku se prevrtao stomak. Prvo što mi je palo na pamet je kolika muka je morala snaći ove ljude kada su na ovoliko poniženje prinuđeni. Zar je dotle došla naša mizerija da ljudi više nisu stoka, nego pokretna stvar, s kojom vlast može da radi šta hoće. Na konferenciji za novinare koju je Vučić održao odmah po povratku iz Davosa (da, iz Davosa), postavljeno je to pitanje, jer se naprosto nije moglo preskočiti. On se po običaju razbesneo rekavši kako tako nešto smeta samo lenčugama i onim lopovima koji su sve opljačkali. U svom poznatom kreščendu zapitao se zar je sramota čistiti sneg i ponositi se time što si član njegove stranke. I on je ponosan na svoju stranku, baš kao i ti ljudi koji su čistili sneg sa bilbordom SNS-a na leđima.
Iako je poznato da Vučić u svom ranijem životu ništa nije radio, njegova opsesija su vrednoća i marljivost, čime sebe hvali do besvesti. Težak rad, naročito onaj bez radnog vremena za crkavicu, to je njegova glavna ideologija. Ali ne ceni on svaki rad, već samo teško crnčenje, za strugom ili sa lopatom, za male pare, za socijalnu pomoć ili za njegovu stranku iz čistog ponosa – besplatno. Kada poziva na marljivi rad kao uslov svih uslova, uključujući i njegov primer da za Srbiju radi 19 sati i više dnevno, on samo na taj ropski rad misli. Neki njegovi glasači su spremni da rade i za sendvič ili tri litre ulja. Oni nemaju kud nego da se pokore njegovim lažnim obećanjima i hvalospevima o samome sebi. Za njih on ima pripremljen ogroman repertoar. Sada je odvalio da će se u ovoj godini desiti preporod zdravstva kakav nije viđen posle rata, ne ovog iz devedesetih nego onog tamo rata!


A oni koji ga ne vole spadaju u lenčuge i neradnike, hejtere i lopove koji vise na društvenim mrežama i kritikuju vlast iz svojih ''toplih soba''. Doduše, nije mu lako s njima. Svakoga dana mu prirede neko blamatno otkriće, jer tamo gde vlast stalno nešto krije – zapravo se sve zna. Juče sam sa užasom gledala u ljude-bilborde, danas sam videla sliku njegovog ministra zdravlja sa vođom zemunskog klana (o tome se odavno priča), a otkrila sam i otkud visoki računi za struju, jer je to istražio BIRN. Kada se spoje društvene mreže i preostali slobodni mediji, ipak u Srbiji ne može bezbedno da se vlada ovako loše. Društvo se podelilo na:
1. Vučića, njegove ljude, prateće stranke i sirotinjsku glasačku većinu i
2. aktivno društvo, obavešteno i na društvenim mrežama koje je u manjini i koje pruža podršku preostalim demokratskim i prozapadno orijentisanim opozicionim strankama.


Vučić je na strani lopate i pijuka, zavedenih i poltrona, što kao koncepcija ne ide sa njegovom pričom o modernizaciji i sa njegovim velikim obećanjima. I u suprotnosti je sa razvijenim svetom u kome manuelni rad rapidno nestaje, a ono što preostaje seli se baš u takve – vučićevske zemlje, gde ljudi čiste sneg i nose reklamne bilborde gazdine stranke, dok oni sa kompjuterima odlaze. Ali Vučićevi ''nazadnjaci'' nisu sami i ne mogu da se raskomote. Čak su pred ove predsedničke izbore prilično ufitiljili, jer nemaju predsedničkog kandidata. Mnogo hokus-pokusa treba da izvedu da bi ove izbore smuvali i na vlasti ostali. A ta vlast je toliko strašna da naprosto mora da ode, ako će Srbija da preživi i krene napred. Ako ne sada, već na sledećoj okuci, jer ni oni sa bilbordima na leđima neće imati gde, moraće da nam se pridruže.


»Премијера сте због свих његових заслуга видели као супермена. Шта све може наш супермен? (Весна Малишић - новинар)
Осећам тај неки ироничан тон у вашем питању, помислићу да доводите у сумњу његово суперменство? Зашто ме питате шта он све може, када добро знате да немате довољно простора у овом вашем новогодишњем издању да одштампате ту списчину његових моћи? Питајте зато да ли он нешто не може, јер то се броји прстима једне руке.
Добро, како то да такав супермен не може да среди да га сви воле, прате и подржавају?
Ко каже да не може? Наравно да може, а и хоће, не брините, само му треба један пун мандат да би то средио. А како да дође до тог једног пуног мандата, када га ове опозиционе дангубе сваки час провоцирају, изазивају и чекају на нове ванредне изборе, како би се свако мало стављало на проверу огромно повереље које су му грађани већ толико пута указали. Још само неколико ванредних избора у наредних неколико година и њега ће бирати сви грађани Србије, њих скоро цео милион, колјико ће их до тада још увек живети овде пре него што емигрирају. Или изумру.
Више пута смо током протекле године видели да супермен није задовољан својим народом, каже да му је народ лењ, није марљив и стално нешто закера. Шта да ради са тим народом, имате ли савет?
Руку на срце, уме народ да буде иритантан и осион, као да држава постоји због народа, а не народ због државе. Посебно они такозвани писменији, да не употребим ружну реч ''образовануји'' делићи народа, они са правим дипломама факултета. Као да је та диплома нешто до чега је теко доћи. Па председник нам је живи доказ да вредан и амбициозан човек, само ако хоће, може да дипломира преко ноћи, док стиропором о стиропор. И то без оног усиљеног учења и полагања. Али да се вратим на супермена...дакле, сигуран сам да му није лако са једним делом овог и оваквог народа.мислим првенствено на онај ''жућкасти'' део народа који је финансиран из иностранства и који у себи нема ни трунке разумевања за започете реформе, него их само нешто минимизир. Е да, молио бих само да направимо разлику између тих жућкастих сподоба, као појам свега непријатељског за Србију и дивних Жутих Људи који ће једног дана доћи са истока да пију воду са Западне Мораве, што прориче тандем Тарабић/Николић.
Зашто критика угрожава власт
Не угрожава баш свака критика власт. Али свака власт, па и ова, тешко подноси озбиљну критику, а то је она која се исмева са оправдањем. Критика кроз смех има две велике предности – непретенциозност и пријемчљивост. А властодршци добро знају да се у народу најлакше прима и преноси виц, да се најбрже шири и најдуже памти нека интелигентна спрдња на рачун власти.
Смех и страх, у каквој су вези?
У узрочно-последичној. Властодршци углавном имају страх од тога да испадну смешни, јер им то погађа сујету. А из угла публике која присуствује том исмевању, свакодневни страхови проузроковани психофизичком репресијом од стране власти, умеју да изазову катарзичан смех и попуштање тензија, макар и на кратко.« - Мићко Љубичић | НИН, број 3444, 29. децембар 2016. годинe


Аutor bloga: Mirko S. Vraneš

Нема коментара:

Постави коментар