субота, 29. април 2017.

32. deo – IZ NJENOG UGLA



SOFIJA PUALIĆ-ŠPERO
GOST APATINSKIH HRONIKA


''Donedavno smo živeli u jednopartjskom sistemu, a onda je nastupilo vreme jednog vođe, jedne partije, jednih pobednika na izborima...'' aforizam, autor  Milan Todorov



IZ MOG UGLA: FIRMA ZA UZOR, UZOR DRUGI, SPOMENICI, VATROGASNA SLUŽBA

28.04.2017.

FIRMA ZA UZOR

Priča mi jedan prijatelj kakoje obućarska firma ''Vero'' spas za mnoge žene koje su nekad davno radile u tri obućarske firme. I ne samo obućarke već i druge nezaposlene žene. Posao, kaže moj prijatelj, nije lak, ali su plate redovne. Ta jedna plata, iako ne preterano visoka, je spasla njegovo porodicu, u kojoj niko u to vreme nije radio. Plus, žene sa sela, imaju prevoz. I to je bilo važno za porodicu moga prijatelja.
Tada se prisetimo, kako su tri obućarske firme ''Istra'', ''Ideal'' i ''Luksor'', propale a pred definitivni raspad radnici mesecima nisu dobijali plate.Radnici iz ovih fabrika i danas pričaju kako su garbežljivci u rukovodstvima  dovele te firme u propast. Niko za to nije odgovarao.
Zato je ''Vero'' stigao kao spas. I sad se vidi da samo pravilno i poslovično rukovođenje može da stvori rentabilno poslovanje,  siguran posao i plate.

UZOR DRUGI

No, za mene je ova firma još zbog nečega uzor. Zgrada doterana, vraćen stari sjaj, a ispred biciklana. E, i po toj biciklani, ili nosačima bicikla, kao i po parkingu se, vidi da se o svakom detalju vodi računa. To pišemo zato što u samom centru grada, ispred mnogih objekata, nema mesta za bicikla, već se ona naslanjaju na sve i svašta. Na drveća, zidove, izloge, kandelabre, korpe za otpadke…Može se ovo učiniti sitnicom, ali to više govori o našem nemaru, nekulturi, lošim navikama. Na ultramodernoj pijaci, kako su je nazivali oni koji su je ugovarali, još nema biciklana, a bilo je najavljeno, mesto za čak hiljadu bicikla. Nema ni parkinga u Miloša Obilića, obećanog od pijace, pa sve do ulice Nikole Tesle. Umesto tog desetine automobila parkirano na zelenoj površini.
Ah, pa i Apatin, je samo deo kasabe. Zar ne? A šta je na pijaci ultramoderno procenite sami.


SPOMENICI

Zaprepašćena sam koliko grandioznih i skupocenih spomenika ima na tzv. Špajzerovom groblju. Pamtim da sam svojevremeno bila na groblju Per Lašez u Parizu, koje je ujedno tursitička atrakcija, s obzirom da tu počivaju svetski književnici, kompozitori, naučnici, popularne zvezde muzike… Sva obeležja su skromna, uz poneku malu bistu na nekima od njih. Najzad, gledamo u filmovi, groblja u daleko bogatijoj Americi. Svi spomenici su skromni i maltene jednobrazni.
Naša oda smrti je izgleda jača od ode životu. Čemu to?

VATROGASNA SLUŽBA

Tvrde da nam je vatrogasna služba potpuno neopremljena. Da nema osnovnih stvari, da je ljudstvo nedovoljno, da se na požare ne reaguje dovoljno brzo. Poslednji primer požara je gde je služba reagovala je opominjući. Izgoreo obejkat sa novim instalacijama i sve u njemu TV, kompjuter, klima, vredni eksponati, biblioteka vrednih knjiga… Ostalo zgarište.
Komšije tvrde, da su uporno zvale vatrogasnu službu ali se niko nije javljao. Veze nisu radile. Tek po pozivu policiji bilo je reakcije.
Nama uvek treba da se desi nesreća pa dam nam ''iskoči'' neka služba koja ne funkcioniše baš najbolje. Zato to i nisu krivi vatrogasci koliko nemar prema nekim službama koje su od vitalne važnosti za građane.
Da ovaj napis može nešto da popravi bilo bi dobro da se stavri ove vrste ne bi ponavljali.

Autor: Sofija Pualić-Špero



IZ MOG UGLA: IZGUBLJENE KOMŠIJE, MAFIJA, POLICIJA, ADMINISTRACIJA

21.04.2017.

IZGUBLJENE KOMŠIJE

Klinci, osnovci, još više srednjoškolci, polako ali sigurno, zaboravljaju, šta znači reč komšija. Druže se u istoj ulici preko skajpa. Nema ih na ulici, ispred kuća, niko ne pika loptu. Kada ste poslednji put videli ulicu u kojoj klinci igraju fudbal?. Nema ih ni na Dunavu, u kajak ili ronilačkom klubu, na pecanju ili šetnji kroz šumu. Možda jedino za Prvomajske praznike u kampu. Čak su kafići opusteli. Znam klince koji se jedino druže u školi, a posle zatvaraju u svoje sobe, I nastavljaju druženje putem kompa.
Počelo se živeti u virtuelnom svetu kompjutera, interneta, a sutra ko zna čega. Počeli i stariji uz njih da zaboravljaju komšije. Sede i oni za kompjuterima. Nema više jutarnjeg ispijanja kafe i rakijice sa komšijama. A nekada su Balkanci bili poznati po svom odnosu sa komšijama, druženju, uzajamnom pomaganju. Bila je poznata ona srpska: Nekad je komišija bolji od roda rođenog. A danas se zaključavaju kapije.
Sve to polako pada u zaborav. Šta taj život u virtuelnom svetu znači za fizičko i mentalno zdravlje pokazaće vreme. Možda su ove reminescencije zastarele, možda je reč i pojam komšija pregazilo vreme.


MAFIJA

Čitam serijal u mojim novinama o mafiji na Kosovu. Iz dana u dan sazanjemo kako su mafijaši sa svih prostora eks Juge bili celo vreme povezani. Tokom poslednjeg rata a i danas. Sve su veze prekinute osim mafijaških. Naprotiv, one se granaju.
Mafijaši se bogate, političari svađaju narode, a narod jedino ispašta. Što su mafijaši bogatiji narod siromašniji. Dok su političari zapaljiviji narodi se više svađaju. Ratom nam se preti maltene svaki dan. A u ratu nesrećan je jedino ostao narod.
I onda se pitamo otkud toliko mafije na našem prostoru i okruženju. Kako su i zašto oni postali uzor mladima, sa svojim kajlama, vilama, automobilima… Ah, da, oni se sada zovu tajkuni.

POLICIJA

Priča mi jedan penzionisani policajac da je pre dve-tri decenije u gradu bilo oko dvadesetak uniformisanih lica, odnosno, jedan policajac na dve hiljade stanovnika. Danas ih je mnogo više. Da li je to sinergija sa narečenim mafijašima.Što više jednih to više drugih. Ipak, mafijaši, a i drugih prekršilaca zakona, je uvek više. I onda i sada. Žale se meštani jednog sela, nekada smo imali policijsku stanicu, a sada je nemamo. Drugi, pak, ne žale mnogo što je ugašena stanica.


ADMINISTRACIJA

Slično napred narečenom je monoženje adminsitarcije opštini. U eri kompjutera više je službenika na broj stanovnika nego ih je bilo pre dve-tri decenije. Neki zapisi svedoče da j u Apatinu bilo pre Drugog rata oko 17 hiljada stanovnika a služebinka u opštini oko dvadesetak. A sve se rešavalo olovkom, mastiljavom, eventualno penkalom. Posle su došli daktilografi. Sada su kompjuteri. Da li je to donelo efikasniju adminsitraciju? Da li manje vremena i živaca treba za sve, od potvrda, uverenja, do taksi i rešenja?
Odgovor znate i sami.

Autor: Sofija Pualić-Špero

''Otklanjam ljudsku sujetu. Operativnim putem!'' aforizam, autor  Radmilo Mićković



        Autor bloga: Mirko S. Vraneš

Нема коментара:

Постави коментар