субота, 10. јун 2017.

34. deo – IZ NJENOG UGLA


SOFIJA PUALIĆ-ŠPERO
GOST APATINSKIH HRONIKA
 

''...Jedina funkcionalna deviza – i ujedno i prava ideologija SNS-a jeste lični interes po svaku cenu. Ko može dakako, a ko ne može nek ide u Slovačku da radi...'' - Vuk Vuković | LE MONDE diplomatique | Nedeljnik, jun 2017. godine



IZ MOG UGLA: UGI HEROJ, EGZODUS, ODJECI

09.06.2017. 08:25

UGI HEROJ!

Pijanista Uglješa Brkljač, prijateljima poznat od milja kao Ugi, svojim prebiranjem po klavirskim dirkama, oduševio je ne samo sugrađane, već mnoge u zemlji i svetu gde je nastupao i ubirao nagrade. Ugi je pravi životni heroj! Heroj koji je uprkos hendikepu od rođenja, dosegnuo najveće visine u muziciranju. Dodirnuo je svojom upornošću, radom, željom, talentom, nešto što ne polazi rukom najvećem broju mladih, srca mnogih koji su imali čast da ga slušaju u koncertnim dvoranama. On je uspešan, Vukovac, đak generacije, master student sa prosekom 9,86, saradnik na Muzičkoj akademiji… Neki, pa i pojedini tobožnji pedagozi u ranom detinjstvu, namenili su mu bili životarenje u svetu tame. On ih je demantovao. To dodatno Ugiju daje opravdano epitet heroja. Ali i njegovim roditeljima koji su osetili da će ovaj momak prevazići sve prepreke i uspeti. Primerom njihovog zalaganja za svog sina, podrške, ponekad žrtvovanja, mogli bi da krenu mnogi drugi roditelji. Jer, priznaćete, ima onih koji malo ili nimalo ne ulažu u znanje svoje dece.
Ugi je heroj koji može biti primer svima nama koji često život provodimo uprazno kao da ih imamo stotinu. On nije u svetu tame, iako ne vidi, mi smo u svetu tame, zato što ne vidimo, da je život šansa, da samo rad, upornost i želja, pripadaju ljudskoj vrsti. Samo napred Uglješa, pokaži nam još mnogo puta, kao do sada, da je svetla strana života, entuzijazam kojim zračiš, ono što nam treba. Koračajmo napred, naročito dok smo mladi i potencijalno perspektivni, baš kao ti Ugi!
Budimo ponosni što je Ugi naš Apatinac, naše gore list!

EGZODUS

Svi pričaju kako nam mladi školovani odlaze u inostranstvo. Do pre samo tridesetak godina, negde sve do tmurnih devedestih, malo ko od fakultetlija je tražio izlaz u inostranstvu. Čak većina se vraćala u rodni kraj, nije težila kao velikim gradovima. Na to me podseća moja generacija. Završavali smo škole, zapošljavali se, ostajali u zemlji, od plata živeli i putovali… Prvi egzodus u insotranstvo je počeo dvedesetih i sve je veći. Pre toga tek poneki majstori su preko Biroa se zapošljavali u Nemačkoj. Tamo ostajali i vraćali se. Danas se retko ko i vraća, čak ni kad ode u penziju. Njihova deca ostaju tamo, a onda oni ovde, nemaju šta da traže.
Egzodus se morao dogoditi u zemlji sankcija i ratova. Kažu, da mladi školovani odlaze u inostranstvo, i iz drugih eks jugo republika. Žale se i Hrvati da im mladi odlaze. A svi se opet dalje svađamo. Zbog tenzija otići će još više mladih iz tih balkanskih zemalja.
Beže ljudi i zbog ekonomskih razloga najviše. Ništa se ne može tu učiniti osim stvoriti uslove da živimo kao ljudi na Zapadu. A to će biti jednog lepog dana. Bar da taj dan dočekaju današnja deca iz sada u dobu vrtića. Možda i ne bi bilo egzodusa da smo otpočetka, odmah posle Drugog rata, prionuli svom snagom na posao, naučili se disciplini, vladavini zakona a ne protekcije, imali političare koji su gledali svoj narod a ne trpali u svoje džepove, stvarajući tajkune-lopove, rsprodajući firme, vodeći ratove, a sve sluđujući da su baš oni ti pravi. Da nije bilo tako bilo bili bismo mi druga, za život poželjna, država.

ODJECI

Ima dobrih strana novinarstva. Eto, pisali smo o bicklanama, a vidimo sve više ih je ispred kafića i ispred radnji na zelenoj pijaci. Nema ih ipak još dovoljno. Setimo se da je ondašnja gradska vlast obećala nosača za bickla na zelenoj pijaci- čak hiljadu. Od tada do sada gradska vlast, a ni vlasnici zelene pijace, za koje se tačno ne zna ni ko su, nisu postavili nijedenu biciklanu. Postavili su ih savesni privatnici.
Neka se šire biciklane, neka počnu da se grade davno obećani parkinzi, kako ne bi gledali svakodnevno kola na zelenim površinama, kao da smo kasaba a ne varošica.

autor: Sofija Pualić Špero




IZ MOG UGLA: JASLICE, ŽIČARA, BICIKLISTIČKA STAZA, IDE MILE…

02.06.2017. 08:05

JASLICE

Priča mi jedna majka dvoje male dece da muku muči svakog dana zbog toga što u gradu nema jaslica. Ona daje skoro celu svoju platu ženi da joj čuva decu. Misli, kada bi se izgradile jaslice to bi znatno olakašalo njihovu porodičnu sitauaciju. Ne samo zbog novca već i zbog toga što bi njena deca bila pod stručnim nadzorom.
Drga majka koja radi u Somboru, svako jutro sa sobom vozi decu, da bi ih pre posla ostavila u jaslicama u tom gradu. To je jedini način da zbrine decu. Veli, prošlo je vreme kada su deke i bake mogle da čuvaju decu.  Često su i oni sami još u radnom odnosu.
Izgradnja jaslica u našem malom mestu odavno se najavljivala. Po pravilu jaslice su obećavane  u svim predizbornim kampanjama. Treba samo pročitati.
Kako se već najavljuje da će uskoro od samodoprinosa biti konačno završena zamena azbestnih cevi vodovoda koji se gradi decenijama, zašto deo novca ne bi bio izdvojen od samodorinosa za jaslice. Verujem da je iko ikada to najavljivao uoči glasanja za samodoprinos da bi mnogo veći odziv bio građana na referendumu ''za'' njegovo izglasavanje. Ovako ljudi počeli da sumnjaju da posle 50 godina od uvođenja samodoprinosa ti novci baš i ne idu na prava mesta.
Nova vlast konačno najavila da bi prva faza izgradnje jaslica mogla uskoro početi. Živi bili pa videli. Anketa među roditeljima pokazala da ima zainteresovanih da svoju decu smeste u jaslice. A bila bi tu i nova radna mesta.


ŽIČARA
Dok se jaslice čekaju dvojica Apatinaca Đoko Mudrinić i Rade Bubulj odlučili da oplemene dečeje igralište na livadici, poznatijoj kao Mala Bosna, tako što su napravili mini žičaru. Komšije podržale akciju pa i oni nešto donirali. Jedna od komšinica predlaže da se akcija oplemenjivanja igrališta i dalje nastavi jednostavnim rešenjima. Dece je na igralištu sve više, zašto roditeli već sad odrsale dece, ne bi na igralište postavili razne igračke koje im više nisu potrebne, od autića do lopatica za pesak. Takve igračke iako nisu trajne bar bi jednu sezonu obradaovale decu, samtra ona. Verujem da bi i ova incijativa naišla na odjek među građanima.
Eto, koliko je malo potrebno, da se pruži užitak deci.

BICIKLISTIČKA STAZA

Znam da nema novca za sve ideje koje bi mogle da poprav kvalitet života u našem malom mestu. Ali se pitam zašto se do sada nikada nije radilo na popravci  biciklističke staze u ulici Dimitrija Tucovića.
Sećam se, da smo pola u šali pola u zbilji, razmišljali u jednom društvu, da ruinirana staza, praktično neupotrebljiva sa leve strane prema Prigrevici, nije popravljena jer niko od političara ne vozi bicikl, te tako možda nisu ni primetili da je tu uopšte biciklistička staza.
U ovoj prometnoj ulici bicklisti voze svoje dvotočkaše drumom. Opasnost je uvek prisutna a biciklistička staza neupotrebljiva. Ona kao da je zaboravljena a u centru je saobraćajnog prometa.

IDE MILE…

Citira mi jedan prijatelj jednog našeg pisca koji je zapisao zašto nas Srbe, Englezi ne kapiraju. Naime, mi imamo čuvenu pesmu ''Ide Mile lajkovačkom prugom'' . Englezi se čude i pitaju: Prugom idu vozovi, šinobusi i tramvaji, auta se voze kolovozom, a pešaci koriste trotoare. Kako onda jedino Mile ide prugom, pitaju se Englezi.
E, ima to samo kod nas, kao i mnogo šta drugo.

autor: Sofija Pualić Špero



IZ MOG UGLA: CRNA RUPA, OVČARKA, STO DANA, TRAVA

26.05.2017. 07:58

CRNA RUPA

Poslednjih mesec dana novinari su se bavili samo crnim hronikama iz našeg grada. Ubistva, samoubistva, pogibije, nesreće, padanje aviona, čitulje mladih ljudi. Koliko juče smo bili miran gradić u bačkoj ravnici. A po statistici za samo mesec dana pretvorili smo se u Čikago iz tridesetih godina. Svi smo zbog tih nemilih događaja postali depresivniji nego što smo do sada bili.
Sećam se jednog novinarskog skupa u Beogradu gde su urednici tiražnog lista kritikovali dopisnike iz Vojvodine kako nisu aktivni. Moj odgovor je bio: Mi iz ravnice nemamo toliko štofa za crne hronike kao što imaju kolege iz uže Srbije. Bilo je to pre svega nekoliko godina. Nažalost, od tog vremena, mnoga šta se promenilo, po pitanju crnih hronika. Sada ih ima više u ravnici nego ikada. Kažu mi neki prijatelji da je to danak ravnice. Ljudi su nekad mirnije živeli, a sadašnji tempo nosi žrtve. I to baš u ravnici. Pa nije džabe Budimpešta najpoznatijia po velikom broju samoubistava.
Kad bolje razmislim, jes tako: Zdraviji je život, ne samo fizički, već i psihički, u brdsko-planinskim krajevima. Odavno je Vojvodina izgubila status sredine u kojoj se bolje živi.

OVČARKA

Kada sam pročitala da niko neće u ovčare-čuvare ovaca ni za 800 evra mesečno, stanom i hranom, počela sam da razmišljam, ne samo o parama, već i o gore narečenom zdravijem životu. Šta bi mi falilo da čuvam ovce na livadama brdskih krajeva, na proplancima, pored rečica i potoka. Život u prirodi, zdrava hrana, a ja pevam i ovce čuvam. Uostalom imam iskustva sa guskama na Dunavu. Tada su gotovo sve kuće blizu reke gajile guske. Vraćala sam svoje ali i komšijske guske čamcem kada bi se izgubile u šumi. Imam iskustva i iz Like sa čuvanjem krava kod moje tetke svakog leta za vreme raspusta. Zašto onda ne bi bila kavlifikovana ovčarka. Ma, samo da sam nešto mlađa. Ne bih ja u Nemačku, da čuvam babe i dede, čuvala bi ovce.

STO DANA

Reći će skpetici, možda sa pravom, da se za sto dana nove vlasti, nije uradilo bog zna šta. Reći će, da se nije otvorila nijedna fabrika. Reći će da su sve samo planovi ali da nema realizacije. Pa, naravno, reći će optimisti, za sto dana ne može bog zna šta, ni uraditi. I jedni i drugi su u pravu. Ali podsećanja radi, na dva prsta, mogu se nabrojati ozbiljnije fabrike koje su otvorene za poslednjih dvadeset-trideset godina a zapošljavaju više od stotinu ljudi. Koliko znam otvorena je fabrika, farberaj tekstila i obućarska firma u bivšoj Čarapari. Za prvu je opština dala kakave takve uslove investitoru, a za drugu nije nimalo zaslužna.
Za poslovni ambijent potrebne su godine. A mi smo godine trošili na prazne priče, nerealne i megalomanske planove. Ali nemam ni ja živaca da iznova nabrajam na šta se sve tu misli. Od silnih tona peska nabacanog u čuveni RTC ostao je samo jedan omanji plac koji se može ponuditi investitorima. A kad gledaš prostim okom čini ti se da je na tom pesku desetak placeva. Rečju, investitorima se mnogo šta ne može ponuditi. Od placeva do infrastrukture. A koliko li je državnih para skresano u RTC niko tačno ne zna. Ali kod nas se nikad ne planira isplativost nekih poslova. Pogotovo ako sve to država plaća, kao da te pare nisu naše.
E, reći će jedan naš dugogodišnji političar, videćete vi kako je teško ''dovući'' investitore. Biće da je u pravu.

TRAVA

Kada je u prošloj kolumni moj komšija Dragan pročitao da niko ne šiša travu, pa tako ni nas,  uzeo kosilicu i ošišao travu ispred  kuća u našoj ulici. Hoće on kao i drugi da nama turisti i gosti vide lepu, uređenu I.L.R. ulicu.
Još nije stigao odgovor nadležnih odgovor koji smo postavili oko šišanaja trave: Ko određuje prioritete, na osnovu čega po pitanju državnog šišanaja trave?
Odgovor koji se čeka evo punih 20 godina!!!

autor: Sofija Pualić Špero


''Ako bismo danas kod nas otvarali dosijee, i ako bi svako morao da kaže iskreno šta radi, verovatno bi celo društvo bilo u stanju šoka. Jer, nikad ne znaš ko je oko tebe. Lično ne želim time da se bavim, ja prosto želim da svoju kičmu držim uspravno koliko god je to moguće. Nemamo mi ni vremena danas da se time bavimo, nema predaha, samo kad pogledaš studente danas, a i kada sam ja bio student, isto se dešavalo, izlazilo se, protestovalo se, druga generacija je danas na ulici, nema predaha, kao da gledaš vevericu koja trčkara u onom krugu.''Nikita Milivojević | Blic, broj 7279, 22. maj 2017. godine


Autor bloga: Mirko S. Vraneš

Нема коментара:

Постави коментар