петак, 30. јун 2017.

35. deo – IZ NJENOG UGLA



SOFIJA PUALIĆ-ŠPERO
GOST APATINSKIH HRONIKA


''...Mi sad živimo u vremenu u kome se od vas ne očekuje da budete dobri i kvalitetni, nego da odgovarate sistemu. Moralne norme ne postoje. Mi, u stvari, hvalimo ljude koji su se snašli...
...Čovek koji se snašao smatra se sposobnim. Ne gleda se kako je do tog nečeg stigao. Veliki je problem ovog vremena što se uopšte ne vodi računa o žrtvama; onima koji su pregaženi zbog nečijih karijera, političkog koncepta, kulturnog takođe... A nema ni mišljenja ni ponašanja koji bi značili solidarnost. Nema ničega što bi govorilo o ljudskoj slobodi ili bilo njen zaštitnik...
...Jedna od najupečatljivijih stvari je to što ne postoji slika budućnosti. A sa svih mogućih strana vas uče da morate odgovarati propozicijama trenutka. Ljudi su uplašeni i držani u nesigurnosti. I kad-tad će doći do situacije u kojoj će to eskalirati, strah će morati da se rešava...'' - Andraš Urban, pozorišni reditelj – intervju pred premijeru predstave "Sumnjivo lice" po delu Branislava Nušića na sceni "Raša Plaović" Narodnog pozorišta u Beogradu | Blic, broj 7308, 20. jun 2017. godine


IZ MOG UGLA: HLEB I MAST, PROMENE, UŠTEDA

16.06.2017.

HLEB I MAST

Sve je više javnih ličnosti, posebno glumaca, koji se odlučuju da život provedu na svojim imanjima umesto u metropoli. Ali naš Pero je ipak bio prvi. Među prva tri u našoj varošici je bio kada je odlučio da se iz sigurnog državnog posla kao saobraćajni inženjer uđe u privatne vode. Naknadno je odlučio da će život provoditi u prirodi, na svom salašu, okružen raznovrsnim životinjskim carstvom. E, tu Pero, iz moje gimnazijske generacije, svake godine organizuje skup za svoje školske prijatelje. Tako je bilo i ove godine. Uz najbolju muziku sedamdesetih Dženis Džoplin, preko Dilana, Cepelina, Koena, do izvornog vranjansko-makedonskog melosa, društvo se rasturalo u slaninici od mangulice, kozjem siru, ali je hit ove godine bio: hleba, masti, paprike i soli.
Eh, da zna današnja mladež, da su hleb, mast, paprika i so, sve sa paradajzom, bili glavna hrana osnovaca šezdesetih godina. Nije bilo nutele, eurokrema i sličnih nezdravih namaza. Deca su bila zdravija, ''visila'' su na Dunavu po ceo dan, nije bilo kompjutera, a gotovo svi su u tadašnjem ''Partizanu'', trenirali neki sport.
Nije ovo ''žal za mladost'' već podsećanje da smo bili bezbrižniji kao deca, svakako živeli zdravije, jer nije bilo svega narečenog, a umesto društvenih mreža, čitali smo knjige. Duboko verujem da svi oni koji satima sede pored kompjutera nisu pročitali nijednu knjigu, a bez zazora dele savete drugima, kritikuju, prostački izražavaju svoje viđenje stavri. Posebno sam impresionirana onima koji kače narodnjake najgore vrste na kojima se obrazuju preko estrade. Za njih su idoli Dara, pa još Buba Mara, a ne neki tamo pisci poput Kamija, Hesea, filozofa egzistencijalizma, na kojima su odrastale generacije tih sedamdesetih godina. I danas ima lektire u školama, ali se ona svodi, na čitanje sižea sa interneta. Rečju, iako izgleda suludo, tačno je, što je tehnologija naprednija, to su ljudi neobrazovaniji.
Eto zbog tog i takvog života 70-tih radujem se tako provedenoj mladosti, ali sam žalosna u ovim poznim godinama, zbog uzora sa estrade današnjim mladim naraštajima.


PROMENE

Očekuje se više promena na rukovodećim funkcijama u javnim preduzećima i ustanovama. Kažu, prošlo je šest meseci, rezultati se sabiraju. Nema šta, dele se plusevi i minusi. Možda tako treba. Ako zaista bude po radnim zaslugama. I ako na njihova mesta dođu sposobniji.
Iskreno, teško se privići na čamotinju koja je bila decenijama na javnoj lokalnoj sceni. Imali smo funkcionere i direktore koji se trajali trideset i četrdeset godina. Skoro pola veka. Bili se učaurili. Povezani tako ko creva niko im ništa nije mogao.
Tako dođosmo do obrnute situacije: Onliko koliko donedavno nije bilo promena, toliko su se sada istom merom ubrzale. Kako smo navikli na čamotinju, sada nam smeta dinamika i svaka promena. Uostalom navikli smo da nam i kad je nešto dobro, ništa nije dobro. Takvi smo kakvi smo. Lično sam za vrtešku, jer dugovečna vlast, kvari samu sebe pa time i narod.

UŠTEDA

Lokalna vlast uštedeće čak tri miliona dinara pošto je uspela da sednice vodi u elektronskoj formi. Umesto tona papira koristiće se moderna tehnologija. Mislim da je tome doprinela i novoizabrana premijerka Ana koja je marljivo radila na modernizaciji lokalnih samouprava i administracije uopšte. Iskreno, nisam očekivala da će se naša opština, tako brzo modernizovati. Ali, eto, da smo i mi među onima, koji su bez otpora prihvatili inovacije. Uostalom dobit od tri miliona nije mala. Za te pare mnogo šta se može urediti u gradu. Videće se kako.

autor: Sofija Pualić Špero


IZ MOG UGLA: DEČIJA PIJACA, SEČA BREZA, DRUGI ČOVEK

23.06.2017. 10:56

DEČIJA PIJACA

Možda će vam ova tema biti beninga u odnosu na sve političke koje nas okružuju. Ipak, rekla bih, da je mnogo zanimljivija, poučnija i korisnija, od naklapanja vlasti i opozicije. Jednostavno, dečija pijaca koja se svake nedelje održava u Somboru, odnedavno je uvela i Kikinda, je neophodna i našoj varošici. Kaže mi jedna majka, potom i baka, kako se u Apatinu dečja pijaca organizuje samo jednom godišnje, a toliko je igračaka, knjiga, stripova, garderobe, koji bi mogi da usreće decu. I ne samo to. Dečja pijaca je istovremeno razvijanje od malih nogu preduzetničkog duha, zabava za decu, njihova radosna okupljanja. Onda, netom kako sam saznala za ovu izvanrednu ideju koja bi mogla da se osmisli u našem gradu, jada mi se jedna penzionerka, koja je na zelenu pijacu donela bukvalno gajbu višanja, koje je ubrala u svom dvorištu, a nekakav inspekcija (ne zna ni ona koja) je kaznila, jer ona nema svoju tezgu. A htela je samo da popuni svoj penzionerski osiromašeni budžet, a i njoj samoj, toliko višanja nije trebalo.
Pa, posle svih ovih saznanja, računam, da bi trebalo ovu učmalost, osvežiti dečijim pijacama, a ljude pustiti da prodaju svoje voće, pa što ne i garderobu. Ovako znam da mnogi sugrađanini odlaze u Sombor na buvljak da kupe kavlitetene a jeftine cipele i krpice.
A, zašto je to tako teško u Apatinu?


SEČA BREZA

A zamislite tek ovo. Jednom stanaru u Bloku 112 smetaju razgranate, prelepe, krošnje breza. Već je, kako čitam, zacrtana njihova seča. A ovo drveće je jedina stvar koja oplemenjuje taj inače vrlo sumoran prostor između zgrada. Trebaju li te zgrade, davno pravljene, a breze porasle, da bude u betonu, bez ikakvog drveta. Umeto da se grane orežu, oni bi da seku stabla. Zbog te najavljene seče sprema se peticija. Pa ko pobedi. Da li će pobediti ekologija, zdrava životna sredina, ili nesrećnici, koji u zasađenom drvetu,  ne vidi  drvo, nego njegovu senku. Nisam, zaista još čula, da se seče drveće, tek tako, zbog jednog stanara.
Uzgred ne zaboravite da smo mi u srcu Spricajalnog rezervata prirode ''Gornje Podunavlje'' koje ušlo na svetsku listu zaštićenih prirodnih dobara.


DRUGI ČOVEK

Eh, a kakav bih ja bila kolumnista, ako se ne bih dotakla, makar ovlaš, neuništivog drugog čoveka nekadašnje vlasti. Elem, on počeo da brani, naprednjačke direktore. Pa ja u čudu mislim: Šta čovek priča? Ajd, da su njegovi, još bi donekle mogla da razumem. Ali ljudi iz skroz druge opcije. Ma sve mislim: Ne da se njemu da miruje. Ko zna, možda se misli da je još uvek moguć, pakleni plan. Lično, ja sam spašena, da ne moram sto godina da slušam jedno te isto. Ali šta je sa našim građanima?
Ko tu koga muva!?

autor: Sofija Pualić Špero


IZ MOG UGLA: TUĐE PERJE, SAVETODAVCI, RUŽNE SLIKE, STALJIN PRVI

30.06.2017. 09:39


TUĐE PERJE

Nije ovo da se po prvi put proslavlja Dan Dunava u našem gradiću. Tu su u pravu neke moje kolege i ekolozi koji pamte dalje od drugih. Prvi put je to bilo davne 2003. godine kada se postavila izložba starih fotografija, alaskih mreža i drugog alata, u holu Doma kulture zahvaljujući tadašnjem inženjeru šumarstva, a sada direktori svetske organizacije za zaštitu prirode IUCN na području Jugoistočne Evrope i centralne Azije, Borisu Ergu. Tada je Ekološki pokret ''Plavi Dunav'' imao dva prekogranična projekta o zaštiti prirode sa Mađarima i Hrvatima, jer naše ''Gornje Podunavlje'', hrvatski ''Kopački rit'' i mađarski ''Gemenc'' čine jednu prirodnu zaštićenu celinu za svet. O tome sad pišem zato što ne treba zaboraviti prve ekološke akcije u našem gradu. Ali i zbog ljudi poput Lakatoša-Lakija seniora, Milke-Mice, pedagoga, Branislava-Brane lovnog referenta, i drugih, koji su bili začetnici ekološke svesti u ovom gradu. Pišem i zbog toga što današnja deca malo znaju o ''Gornjem Podunavlju'', a tada su bile specijalno za njih organizovane akcije ''Kestenje za jelene'' kada su mališani vrtića sakupljali kestenje u gradu, a potom bili nagrađivanji jednodnevnim izletom u prirodni rezervat.
Ovim podsećanjem ne potcenjujmo napore koji su ove godine uloženi u obeležavanje Dana Dunava. Naprotiv posle ondašnjih sjajnih ekoloških akcija, ovogodišnje obeležavanje je možda bilo iskorak, u odnosu na prethodih 15-tak godina.
Cenim da je zato Ljilja Krec iz Marine napravila pomak kada je za Dan Dunava ove godine pozvala vrsne stručnjake za prirodna dobra iz WWF Dušku i Zavoda za prirodu Biljanu. Ne cenim što je malo ljudi bilo na ovom predavanju značajnom za naš kraj koji je proglašen Rezervatom biosfere ''Bačko Podunavlje'' od strane UNESCA. To je najznačajnije priznanje za jednu baštinu kada vas UNESCO stavi na svoju listu.
Cenim što su na tom predavanju bila tri funkcionera opštine, a kada se pomenute 2000 godine osnivao ''Plavi Dunav'' u sali gimnazije je bilo 120 građana, stručnjaka za prirodu iz Novog Sada i Beograda, ali nijednog funkcionera. I to je neki pomak.

SAVETODAVCI ?

Ali neću ja poput nekih dugogodišnjih političara da delim savete. Oni dele savete, priznam nekad dobronamerno, a češeće zarad još kojeg političkog poena. Iskustvo može biti važno, ali ne presudno. Vremena su neka prošla, dolaze nova. Nekad su se pare ''dovlačile'' od države (zovu ih tuđe, kao da nisu opet naše) da ih niko nije kontrolisao, a trošile se, još više bez kontrole.
Nikad niko nije odgovarao nikome za te pare i kako su utrošene. I tako unedogled. Kada tako slušam, pomislim, bože moj, bolje bi mi bilo da sam se bavila politikom nego novinarstvom. U politici si uvek u onoj narodnoj šemi ''ko bliže vatri…''.


RUŽNE SLIKE

Jedan naš sugrađanin, inače profesor na jednom beogradskom fakultetu, došao u rodni grad, pa primetio nešto što je njemu kao prirodnjaku, ljubitelju Dunava, nezamislivo. Kaže, kako se može dozvoliti da Harčaški kanal prsuši jer nema protoka vode, a poznat je kao bogato mrestilište ribe. Smatra da samo sa dva poteza, otčepljavanja na ulazu iz živog Dunava i otvaranju prema Vagonima stvar se jednostavno rešava. Nezamislivo mu, takođe, što spomenik Špajezeru, kao retko kulturno-istorijsko obeležje, zaraslo u korov, a mogao bi da bude spomenik koji će se naći na turističkoj mapi grada. Takođe, primećuje da nam je groblje kod dva tornja okruženo poljoprivrednim mašinama, zarđalim i zaraslim u korov, a leto je tu tuisristi iz Nemačke, posećuju na tom mestu spomenike najmilijim.
Naređao profesor još puno takvih detalja koje je uočio u rodnom gradu. Razumljivo, ko god dođe sa strane, primetiće ova rugla, ali ne i mi. A sve naborjano lako se može popraviti.

STALJIN PRVI

Nisam odolela da ne napišem sledeće.Prema istraživanju ruskog lista ''Izvestija'' o najpopularnijim istorijskim ličnostima u ovoj zemlji, još uvek je među Rusima Staljin popularniji od Putina koji deli drugo mesto sa pesnikom-piscem Puškinom, dok je Lenjin treći.
Sve mi ovo nekako poznato. Osim, što ne verujem da bi na našoj listi srpskih istorijskih ličnosti popularnim među narodom, ikada se našao neki pisac, bar ne među tri prva.

autor: Sofija Pualić Špero

» У свету који више држи до гестова него до суштине, избор Ане Брнабић ће утицати на промену репутације Србије, свеједно што је та одлука производ манипулативне природе владања Александра Вучића и покушаја да ретушира праву природу своје власти.« - Весна Малишић | НИН, број 3469, 22. јун 2017. годинe



Autor bloga: Mirko S. Vraneš

Нема коментара:

Постави коментар