уторак, 22. август 2017.

37. deo – IZ NJENOG UGLA



SOFIJA PUALIĆ-ŠPERO
GOST APATINSKIH HRONIKA



IZ MOG UGLA: UTOPIJA, SLAVLJA, ODMARALIŠTA

28.07.2017. 07:59

UTOPIJA

Za mene istinite priče prijatelja iz daleke Australije izgledaju iz perspektive Srbije kao čista utopija. Ali tamo to nije utopija nego realnost. Tek nekoliko detalja otkrivaju da je na tom kontinentu sve drugačije, odnosno, bolje, nego je kod nas na brdovitom Balkanu.
Tek tako da navedemo nekoliko primera. Tamo su recimo sve penzije iste, od profesora, preko lekara, do zanatlija, svi imaju iste penzije. Ali ne žive svi isto. Prijatelj mi objašnjava da je tamo to zato što se računa da su, na primer, lekari, tokom radnog veka zaradili dovoljno, da sebi mogu da priušte raskošniji život u penziji. Ali zato onima koji su radili manje plaćene poslove daju istu penziju, kako bi mogli da žive prosečno, ali za naše prilike, ipak dobro. Ispada da je to neki model australijskog komunizma po onoj maksimi ''svima prema radu, svima prema potrebama''.
Drugi primer, još drsatičnije svedoči, o tamošnjoj brizi za zdrastveni sistem i brigu o zdravlju ljudi kao najvećem bogastvu. Te tako, pričaju prijatelji, danas odeš kod lekara, i to u državnu bolnicu na pregled, a on te ako nešto posumnja, šalje na skener i istog dana je pacijent potpuno pregledan.
Kod nas na skener i najteži bolesnici čekaju više od godinu dana. Za nas je radost kada se obezbedi jedno sanitetsko vozilo. I onda neko neko kaže svi ljudi su ljudi odnosno isti.
Ali zato moji prijatelji iz Australije, kako bi nas utešili, kažu da mi ovde živimo opušteno. Stalno u nekim veseljima, svadbama, rođendanima, slavama, manifestacijama, družimo se u kafanama, pušimo…a tamo toga nema, bar ne u toj meri. A mi onda počnemo sami sebe da tešimo našom čuvenom ''samo jednom se živi!''.


SLAVLJA     

Kad smo već kod svih proslava, zadržimo se na rođendanima koji su postali nekad po broju zvanica, pečenju i turbo muzici, veći i od svadbi. Za razliku od ranije kada su se uglavnom obeležavala punoletsva, odnosono 18 rođendan, sada je pravi hit proslava prve godine deteta.
Dok jednogodišnja deca spavaju njihovo rođenje se slavi. I treba tako. Nek se zna. (Naravno, dete se u svom daljem životu neće sećati proslave prvog rođendana, ali hoće zvanice). Pa, neka, deca i jesu najveće bogatstvo. Proslavu svog prvog rođendana gledaće na snimcima kad odrastu.
Nešto stariji se sećaju da su nekada najglamuroznije bile proslave kada su mladići ispraćani u vojsku, tadašnju JNA. Familije tada nisu žalile novac. Bili su ponosni što im sinovi u vojsku idu. Krsne, porodične slave, takođe su postale hit pre oko desetak godina. Pre toga su ih slavile samo pojedine familije, sada skoro sve.
Iz svega narečenog ispada da smo sa slavljima sve bogatiji, jer se nova izmišljaju, a od starih je jedino izumro, ispraćaj u vojsku.
E, toliko slavlja u Australiji nema. Pa neka su bogatiji, neka im je zdrastvo besprekorno, neka im skeneri i sve ostalo. Sudeći po slavljima mi smo ipak u nečemu bogatiji.

ODMARALIŠTA

Netom je jedan državni službenik u programu RTS-a objašnjavajući da je na hrvatskom primorju više zgrada, odmarališta, koja su u vlasništvu srpskih gradova i firmi, pomenuo i zgrada u Vodicama koja je pripadala opštini Apatin. Država Srbija nema pravna sredstva da vrati tu imovinu vlasnicima, deo tih odmarališta je već otuđen, prodat ili propada. Vlasnici zgrada mogu da tuže pred hrvatskim sudovima, a ako tu budu oštećeni, mogu se tužiti sudu u Starzburu, reče taj službenik. Znači, ''puj pike ne važi''.
No, pišem ovo zato što sam se setila čuvene zgrade odmarališta opštine Apatin na Bledu. Tadašnje rukovodstvo je ovu zgradu uspelo da koliko-toliko naplati. A setih se kako je Bled dugo godina u našoj varošici bio predizborni trik. Te prodat je jeftino, te neko ušičario, te nije morao da se proda, jer tobož sve bi nama pripalo kad se račiste odnosi između eks republika Juge. Eto, vidimo sad, posle više od dve decenije, kako su nam pripala odmarališta na Silbi i Vodicama. Ali, bilo je to, kada je tadašnja predizborna priča kružila gradom, dobar marketing ''stare škole''.

autor: Sofija Pualić Špero





IZ MOG UGLA: PENZIONERI VLADARI?, IZBORI, TERASE, TRUTH TELLER

04.08.2017. 07:28

PENZIONERI VLADARI?

Neverovatno, ali istinito! Ovo ni Ripli ne može da replicira, ali boga mi, ni da receklirara. Ja već tri godine u penziji mislim se šta će mi ovo piskaranje, a penzionerski veterani bi još da vladaju! Onako dokoni, iz  hladovine, sa penzijama od preko 60 hiljada dinara. Pride i da mladima još nešto diktiraju. Jer oni tobož imaju iskustva, a ne znaju, da su svi, pa i ja sa njima, prevaziđeni.
Aman, ljudi, pustite mlade! Neka se snalaze. Nisu to blokovi i  mastiljave olovke, ''biserke'' prestižne štampaće mašine iz perioda mog studiranja, vreme daktilografa… Ovo je nešto drugo što  ja baš ne razumem. Trudim se, ali teško ide. A šta tek penzioneri-veterani? Doduše, kod Ličana, sorte kojoj i sama pripadam, sve je moguće. Zone su vanvremenske.
Ego je čudna stvar. Najpre bi rekla da je vrsta vrlo, vrlo, specifične bolesti. Za  moju hipi generaciju koja se školovala za vreme ovdašnjih penzionera-veterana najveća je danas stvar što sedimo u dokolici kafića, kafana, Perinog ranča, te pričamo o mladosti koju smo proveli na Dunavu. Šta lepše?

P.S. Ljutim se i što nemam diplomatskog šlifa, odnosno prevaranstkog odnosa, prema drugima. Ljutim se što sam ponovo dočekala u penziji da mi penzioneri-veterani podižu šećer i holesterol.


IZBORI

Šta bi mi radili kad ne bi bilo izbora? Pa, kako su Apatin proglasili za najveći lički grad posle, naravno, Čikaga, sad razmišljam ko će sedeti u mesnim zajednicama, odnosno, ko će dobijati dnevnice, i naravno apanažu, od para samodoprinosa! Svojevremeno je trebalo da se ugase mesne zajednice. Ta ideja nije prošla u državi, a još manje u Apatinu.  Upravo zbog apanaža, a ne zbog stvarnog uticaja ovih izmišljenih tvorevina koje se ništa ne pitaju, nego im ovi od ''gore'' diktiraju za šta i kako da glasaju. Te tako, prisetih se, da su nekada izglasavali da se pare daju čoveku koji ih je imao više nego je moja penzija.
Ali, ljudi, ovaj spisak za članove mesnih zajednica je više nego smejurija, kako ga nazivaju u pojedinim kafanama. Ma, kome se vi penzioneri, dokazujute? Da li nam se rugate? Da li mislite, da ste večni? Da li ste svesni da generacije prolaze? Da li ste upoznati da su ljudi sleteli na mesec a vi još uvek ''penjete na stožinu'', što bi rekao jedan moj drug, dunavski vuk?
A šta drugo reći- nego doviđenja. I meni i vama!

TERASE

Nekada smo slikali najlepše uređene terase u stambenim zgradama. Tim povodom setih se, koliko ih je samo bilo u tom ekološkom takmičenju. Danas nema šta da se snimi. Ljudi valjda oguglali. Bore sa za život. Nije im do cveća. A možda su i oni uvideli da je bolje, odnosno tačnije i unosnije, da se bave izborima za mesne zajednice, nego lepotom prirode.

TRUTH TELLER
       
Kod nas su doneli Zakon o uzbunjivačima. Lepo nam jedan intelektualac reče - Nisu oni uzbunjvači što prijavljuju nepravde na radnom mestu, ili drugde, oni su oni koji ''govore istinu''. U prevodu  ''truth teller''. Tako ih svi zovu. Ne znam zašto su onda kod nas ''uzbunjivači''.  Valjda nekoga ''uzbuđuju'' samo zato što govore, može biti pišu, istinu.

autor: Sofija Pualić Špero



IZ MOG UGLA: MUĆKE, CEVI, OTUĐENJE, O MLADOSTI

11.08.2017. 07:59

MUĆKE

Priča mi jedna mlada majka kako je u najvećem marketu u gradu htela da kupi kašicu hrane za svoje dete. Kašica je bila na akciji. Ali mlada majka srećom ima običaj da pogleda deklaraciju i rok trajanja. Na flašici je bio datum koji je za šest dana prešao rok upotrebe. Kada se hrana za decu prodaje a da joj je prošao rok trajanja šta reći za ostale proizvode. Zato ova oprezna žena preporučuje naročito mladim majkama da obavezno pri kupoini dečje hrane paze na rok upotrebe. Obični trgovci, zaposleni, nisu krivi za ovakve skandalozne propuste. Znaju dobro u sedištu kompanije šta se prodaje na kacijama, ali i bez akcija, po nižoj ceni. Ali da je to baš hrana za decu neko bi u normalnoj zemlji debelo odgovarao.
No hrana nije jedina mučka veletrgovaca. Moje komšije kupile plazma televizor. Za dva meseca televizor se tri puta kvario. Pod garancijom. Nisu pristali da ga zamene za drugi nego su ih uputili na njihov ovlaštenog majstora koji ima sedište u Somboru. Ili to, ili će ga oni preuzeti, poslati dalje, ali onda ima da se čeka oko mesec dana. Te tako moje komšije o svom trošku vozaju se sa TV o svom trošku od Sombora do Apatina i nazad. O nekakavoj zameni za drugi televizor prodavci neće ni da razgovaraju što je nekad bilo normalno kad je aparat pod garancijom. Ali ko zna, razmišljaju komšije, iako su TV kupili kao novi, možda su kupili ''mačku u džaku'', jer moguće je da je taj isti TV već imao vlasnika.
Slične stvari se dešavaju i sa novim mobilnim aparatima uglednih kompanija. Jedna od njih tek posle trećeg kvara pod garancijom istog telefona pristali su da ga zamene za novi.
Oraganizacije i udruženja zaštite potrošaća tek odnedavno su počele više da se angažuju i to posle pisanja medija o raznim malverzacijama koje su kupci, potrošači, doživljavaju širom zemlje. Narod se tek bolje upoznajee o njihovom pravu kao potrošača. A mi, sve nećemo da se zameramo, pa ne prijavljujemo navede i brojne druge prekrašje inspekcijskim službama.

CEVI

Današnji 40-godišnjaci nisu se rodili kada su u našem gradu počele da se menjaju azbest-cementne cevi vodovoda. Zamena još nije završena uprkos tome što su pedesetogodišnja sredstva samodoprinosa stalno proglašavana da im je prioritetna namena zamena cevi. Sad je opština dobila od Pokrajine sredstva da se taj vodovod definitivno završi. Samo da ne prođe još jedna decenija pa da se opet ne piše o zameni cevi kao prioritetu.


OTUĐENJE

Slučajno slušam jednog načitanog dedu kako se žali na unučad. Kaže, ja ih skoro ne poznajem, ništa ne čitaju, sa ukućanima slabo komuniciraju, stalo su u društvu mobilnih telefona. Kaže deda, da je to tako otuđujuće, da je su mu unučad, potpuno asocijalni, kao i njihovi vršnjaci. Ali dedina priča nije uopšte orginalna. Sličnu imaj mnoge babe i dede, uopšte stariji ljudi, navikli da se druže bez mobilnih telefona. Orginalna je sledeća zamisao koju je prodavcu knjiga saopštio: Napoleon je u godinama koje imaju njegova unučad stigao da napravi veliko carstvo. Deda je očito time želeo da pokaže kako je Napoleon stvarao veće poduhvate što je veće delo od igranja ajfonima. Dalje, deda saopšti i sledeće: Kako će se moja unučad jednog dana igradti sa svojom decom kad ni sami nisu pikali loptu na ulici?

O, MLADOSTI

Sećate se one pesme Arsena Dedića ''O, mladosti…daj stani malo…''. Tek pre neku noć u parku ugledah veću grupu mladih koji su se zabavljali uz gitaru u tzv. amfiteatru. Setih se da je to nekada bila uobičajena zabava moje generacije. Znači, da se u svakoj generaciji, svaka mladost, istovetno doživljava. Parkovske zabave, dakle, nisu zaboravljene. Baš mi bi nešto toplo oko srca. Lepa sećanja nikad ne umiru.

autor: Sofija Pualić Špero


IZ MOG UGLA: VIZIONAR, BROZOV ČUKUNUNUK, MILE IKONA, DUD

18.08.2017. 09:03

VIZIONAR
Kada se danas na sva zvona propagiraju poljoprivredne, seoske zadruge, čije osnivanje će čak država podsticajnim sredstvima podržati, setih se Josipa Gobora, dugogdišnjeg direktora ZZ zadruge u Svilojevu. Josip je bio u mnogim organima Pokrajine i Republike koji su se bavili poljoprivredom ali tada nije uspeo da zadrugama da značaj koji zaslužuju. Naprotiv. I dok su se druge zadruge diljem Srbije gasile na silu, Gobor je uspeo da sačuva ovu našu u Svilojevu. Danas ministri Goborove reči ponavljaju da su zadruge za male seoske poljoprivrednike spas. Dakle, nije ministar bez portfelja, koji sada zagovara zadruge, izmislio ''toplu vodu''.
Svilojevački direktor, danas u penziji, još pre dve-tri decenije u našim službenim razgovorima i tekstovima posle toga objavljivanim je rekao da paori preko zadruga mogu objedinjeno da plasiraju svoje proizvode, od sira i mleka, do kukuruza i žita. Zadruge im obezbeđuju tržište, daju uslužno traktore i druge mašine. Zapošljavaju seosko stanovništvo.
Setih se ove priče, zbog toga što smo skloni zaboravu, a mislim da je Gobor zaslužniji za jednu malu svilojevačku zadrugu, nego svi apatinski političari, sa svojim propalim projektima, maštama, prodavanju magle pred izbore. Čovek je za razliku od njih bio realan i konkretan na dobrobit poljoprivrednika, svojih sugrađana. Video je dalje još pre tri decenije.
No, kako mi reče jedan prijatelj, sve će jednog dana doći na svoje mesto, videće se ko je zaslužni građanin a ko prodavac magle.
Najzad, nisu zadruge jedina stvar koju je država gasila, a sad ih nanovo obnavlja. Spisak je poduži. O tome u nekoj od narednih kolumni.

BROZOV ČUKUNUNUK

Novinari su puni iznenađenja. Tek, otkrili da je čukununuk Josipa Broza Tita, kuvar. Dakle dečko radi u jednom prestoničkom restoranu a želja mu je da zaradi o otvori sopstveni. Ovo jeste mala senzacija, jer znate li ijednog političara, daleko manjeg formata i moći kakav je bio Tito, čiju su potomci kuvari ili bilo koje druge zanatlije. Čukuunuk uprkos prezimenu Broz (ime mu je Luka) je sigurno jedini potomak najmoćnijeg vladara SFRJ sa rangom kuvara. Od potonjih političara posle Broza potomci se školuju u inostranstvu, rade u jakim firmama i na fakultetima.
A šta tek reći za decu ''zvezda'' i ''zvezdica'' novokomponovan estrade. Novine preplavljene njihovim luksuznim životom. Diče se krpicama i jahtama, bazenima i vilama. Još kad novinari naduvaju tekstove i slike svako dete u zemlji bi htelo da bude od estradnih roditelja. Vašar neukusa. Ma ko to reče ''da je rad stvorio čoveka''. Negde drugde da, ali ovde ne.

MILE IKONA

Mile pile je ikona vrtića u Apatinu. Mileta znaju generacije mališana koji su danas već odrasli ljudi. Mile brine o vrtiću kao o svojoj kući. Šiša, farba, popravlja, vozi… Poslednji u nizu njegovih poduhvata je rad na novom izgledu dečjeg igrališta i prilaza vrtiću.
Za novi izgled okruženja vrtića zaslužni su Jovanka Rađenović, vaspitačice Smiljana Karamarković i Bojana Đukić, naravno uz tehničku podršku i logistiku Mileta Bursaća. Bez Mileta pileta ne prolazi nijedna akcija ove uzorne ustanove. Decenijama. Eto zasluga običnog čoveka. Ma, Mile je stvarno ikona vrtića ''Pčelica''.
U našoj maloj sredini zasigurno je još mnogo pojedinaca koji su doprineli kvalitetu života u svojim oblastima.

DUD

Kad smo kod bivših političara jedan moj prijatelj je došao na orginalnu ideju. Reče, ako su Miloševića mogli da sahrane pod hrastom, u njegovom požarevačkom dvorištu, hoću i ja da me sahrane ispod duda u mom dvorištu. Ima moj prijatelj 22 stabla oraha u svom dvorištu ali je izabrao dud. Kaže, da i tamo na drugom svetu, u drugom životu, ima dudovaču kraj sebe. Ova ideja je odmah prihvaćena i od ostalih kompanjona koji bi radije pod dud nego pod hrast. Doduše bivši predsednik je voleo viski, a ovi naši su zadovoljni dudovačom. Domaći je dud, domaća tekučina. A i zašto bi jedan hrast bio otmeniji od duda.

autor: Sofija Pualić Špero

Autor bloga: Mirko S. Vraneš

Нема коментара:

Постави коментар