субота, 30. септембар 2017.

39. deo – IZ NJENOG UGLA


SOFIJA PUALIĆ-ŠPERO
GOST APATINSKIH HRONIKA


''Srbija nikada nije bila u kapitalizmu. Niti je imala kapitalističku državu, niti kapitalističko društvo. Da je ikada bila kapitalistička, danas bi bila uređena zemlja, napredna i bogata i pripadala bi Zapadnoj civilizaciji (recimo kao Češka). Srbija je od kraja devetnaestog veka partokratsko-monarhistička zemlja (do 1914. i od 1918. do 1941.), i od 1945. do danas takođe partokratska (od 2000. sa monarhističkom zastavom). Srbijom su vladali i vladaju radikali i komunisti, to su dva oblika istog mentaliteta, iste društvene svesti. Nema u načinu vladanja srpskih komunista ništa što pre toga nije bilo viđeno u pedesetogodišnjoj vlasti srpskih radikala. Privreda je bila impregnirana i blokirana stranačkim, ideološkim i liderskim interesima. Između dva rata članovi i predsednici akcionarskih društava bili su istovremeno i članovi vlada. Niti je postojalo moderno kapitalističko tržište, niti kapital – uglavnom sve Srbije su bile švorc, završavale u dugovima, bankrotima, i mreži korupcionaških afera.''Momčilo Đorgović | Danas, 2-3. septembar 2017. godine


IZ MOG UGLA: STUBOVI, OMAŽ, ČAST

22.09.2017.

STUBOVI

U svakoj kući postoji neko koga svi pamte kao stub familije. Stubovi su osnov i svake države, društva, civilizacije… Kad se stub sruši ili nestane, prirodom istorijskih okolnosti, u privatnom životu, prirodnom smrću, nestaju sećanja, osim ako nisu zapisana u istorijskim arhivima a u privatnom životu dokumentarnim papirima.
Zbog toga je važno pamtiti ili čitati. Ko bi znao za Tacita, Cicerona, Sokrata, Platona…da nije bilo svih tih zapisanih rečenica, stranica, knjiga…
A ko bi znao za naše sopstevne familije da nije bio neko stub porodice koji je čuvao kroz dokumentaciju vaše poreklo, sudbine bližih i daljih predaka, okolnosti u kojima su živeli, vihore kroz koje su prolazili.
Bitno je to ljudi! Iako do juče ni sama nisam bila sklona tome. Važno je, jer će se svako od nas osetiti duhovno bogatijim kada jednog dana sagleda galeriju svoje familije.
Neki narodi znaju da cene, često precenjuju svoju prošlost, a mi koji bi trebali da budemo ponosni na naše pretke, od Soluna do danas, skoro da ništa ne znamo. Mi danas slušamo i gledamo vesti koje će se sutra zaboraviti. Bolje bi nam bilo da zalijemo jedan cvetić, damo život jednoj biljci, nego što se kljukamo prepucavanjima minornih ljudi, koje posle ovog dana, niko neće ni zapamtiti.
Evo, pišem ovo jer čitam obimnu dokumentaciju moje familije. A svi imamo takve familije. Bolje nam je da znamo šta su nam radili dedovi, pradedovi, i kako su živeli, šta su preživljavali, kako su se za opstanak borili, kako su nas othranjivali, umesto što pratimo besomučno ovu stvarnost, koja već sutra nestaje. Niko je neće zapisati, jer nema šta da se piše, osim od danas do sutra.

OMAŽ

No, pišem ovo i zbog više nepravdi koje su učinjene mnogim familijama. Te, tako, našla sam u porodičnoj dokumentaciji, koju mi je ostavila moja pokojna sestra Dušanka, da nam je otac Đuro, nosilac više partizanskih odlikovanja, isključen iz SKJ-u (za one mlađe Savez komunista Jugoslavije), dok je bio volonterski kao penzioner predsednik MZ Apatin. Nakačili mu razne nepravilnosti. Tobož liberal. Tih godina kada te nisu mogli ''disciplinovati'' proglase te liberalom. (Verujem da on ni sam nije znao o čemu se radi).Odluku o njegovom iskuljučenju je 1972. godine potpisao otac, još uvek funkcionalnog u državnim DB službama, sin. Našeg oca, Đuru Pualića, zbog te nepravde zasigurno je zadesila prerana smrt. Bila je povreda njegove ličnosti još i dugogodišnjeg partijca.
Dok ovi pišem setim se i porodice Simin, čiji je otac i deda, robijao zbog svog vrletnog duha, dok je kritikovao tadašnju Titovu vlast. Bio je vrstan intelektualac, novinar. Rahabilitacija, posle godina robijanja, odsustvovanja od svoje familije, je pismeno stigla. Pisala sam tada o dedi Gruji. Nije se začudio osudi. Sve mu je bilo jasno. Um mu i u godinama duboke starosti nije bio zamućen. Verujem da bi i danas isto uradio. Takav je bio. A to je retko. Idolopoklonstvo je još na snazi za većinu, ali za deda Gruju, nikad nije bilo važno. Bilo je važno šta on misli.
Podsetime jedna familija dede Nikole Desnice da se čovek razboleo jer je bio prvoborac a da mu se to nije priznalo dok su ostali oko njega mnogo kasniji borci dobili tada čuvenu prvoboračku Spomenicu. Ma, kako da ne boli. A sve su to radili naši šlihtaši, doušnici. Rečju, đubrad u njihovim redovima i najžalosnije ološ njihovog roda.
Danas su ti ljudi samo senke sećanja najbližih, a na njima su ostali ožiljci. Znači li to našim porodicama nešto, kada njih nema. Znači. Bar znamo ko su nam preci.
Koliko li je još takvih porodica u našem mestu za koje ne znamo? A, eto, dao mi neko strast ka peru i pisanju, pa možda neko ovo i pročita.
        Idemo, što bi rekao onaj film ''Do poslednjеg daha''.

ČAST

Posle burnih godina naših očeva i deda najbolji izbor je bio živeti kao hipik-dobar đak-student. To smo i uradili. Nismo se baš proslavili ali smo porodičnu tradiciju nastavili. Nema mrlja. Oni koji su izdavali naše familije neka im je na čast. A oni se nemaju čime podičiti.
Svako danas, sve gore narečeno, može da proveri.

autor: Sofija Pualić Špero



IZ MOG UGLA: NESTANAK, DEVOJKA SA KRČAGOM

26.09.2017.

NESTANAK

Nestanak, ili gubitak nekog dragog, fizički je izvestan, isuviše opipljiv, ali nestanak je mentalno nemoguć. Na hiljade neurona našeg ljudskog mozga nisu ispitani, ali smo zato na njih nekoliko stotina veoma osetljivi, a oni prepoznatljivi. Svaki čovek na zemaljskoj kugli oseća bol i radost. Dva osnovna osećanja ciklično čine naš život podnošljivim. No, kako niko od nas nije otkrio do kraja ljudski mozak, čak ni najveći umovi, dajem sebi slobodu, bar da razmišljam.
Kako sam ateista, više verujem ljudskom mozgu i srcu, nego nekim višim silama, koje sve određuju. Tananim mislima, kada nekoga izgubimo, više verujemo u povezanost nego smo to činili pre tog nestanaka. Tako sve mislim, kako zrelo doba dolazi, da je u mladosti bilo lako bez razmišljanja, a da nas svaki nestanak, ma koliko bolan bio, obogaćuje, jer shavatamo suštine i suštine, koje su nam se nudile, ali ih nismo tada razumeli.
Verovatno će većina čitalaca ovo shvatiti kao parapsihološke fraze, ali je istina, da niz fizičkih nestanaka, gubitaka, u životu, je sasvim ljudski i ima svoj red. Zašto, niko ne zna. Niti će će ikada saznati koji je to red osim fizičkog redosleda. Pa, čak ni to. Jer sve je pobrkano, odlaze stariji i sve više mlađi.
Naš narod ima običaj da kaže- sudbina. Dobra je to reč, pojam, ali više služi za utehu, nego za racio.
Kako sam dupli jarac u horoskopu, u koji ne verujem, neki mi spočitavaju, da isuviše upotrebljavam logiku a zapostavljam osećanja. A može li se to dvoje razdvojiti ?
Mogla bi se ova saga o nestancima nama dragih ljudi iz naših života nastaviti do beskraja. Ali, završiću je jednom misli, koja mi se dopala. Glasi: ''Ne broji se koliko godina života je prošlo, već koliko je života u godinama bilo''- Linkoln. Ili jedna druga, slične poruke: ''Milione minuta trošimi u životu. Znamo li uvek zašto''.
Eto, iskoristila sam ovaj medij, da podelim svoja osećanja. Ubuduće više neću. Iako, iskreno verujem, da smo se prepoznali kao ljudi koji istovetno proživljajavaju nestanke. A, oni su nažalost, neminovni.

DEVOJKA SA KRČAGOM

Jaco, naša ''Devojka sa krčagom'' (ne znam da li sam pogodila ć ili č), doživela je licitaciju. Kako tvoja terasa gleda pravo na nju, ja bih izašla na licitaciju. Jer u vreme kada se ta ista ''skulptura'' čuvala u foaeju Doma kulture, dok se ne izgradi čuvena najmodernija u Srbiji, pa i na Balkanu, zelena pijaca, nismo imale šanse da privirimo u papire, koji su nam bili neophodni za pisanje tada serije tekstova, o ovoj čudnovatoj tvorevini, tada naglašenoj, kao opet prvi slučaj u Srbiji javno-privatnog partnerstva.
Eto, mi smo pukli, pre ''Devojke sa krčagom''. Ali puče ona, puče primer privatnog i javnog partenrstva. No, drugarice moja, iz dana našeg tekstualnog vojevanja, kada nam je sva pompa oko nove zelene pijace bila sumnjiva, obistinilo se da je to javno (opštinsko) bilo obični jadac, dok je ono privatno ostalo gladac. Licitacija tu stvar neće promeniti. A ako naš drug Mirko uzme plajvaz, pa onako pedantno počne da češlja, ispašće, kao što slutim, da je opštinska kasa bacila milione novaca građana, (za nekog ne uzalud), da bi se zelena pijaca danas našla na licitaciji.
Zanimljivo je za neupućene da novinari ni danas posle toliko godina od izgradnje, velelepno nazvanog ATC-a, ne mogu dopreti do dokumentacije, potpisa predstavnika javno-privatnog partnerstva, kamoli do cifara koje su bile u igri A, ako i dopru, biće to više skeč, nego prava suština.
Nego, sve nešto mislim, vreme je da se zelena pijaca vrati na staro mesto. Tamo se sve asfaltira. Neka nadležni organi rešavaju ulog javnog (opštinskog) u zemljište, otkup kuća, plac marketa, ulicu tako lepog imena…
Kako nisam u fazonu građevine i investicija prepuštam to našem drugu Mirku. Ali teško da se tu bilo ko može snaći. Oni koji bi trebalo, da sa svim državnim aparatom, raščivijaju slučaj za sad nisu zainetersovani. Čini mi se tako.
Odoh da kupim na zelenoj pijaci, kod ''Devojke sa krčagom'', u poslednji čas paradajz papriku za tegle. Ajvar je već na izmaku. Kasnim. Oni nikad ne kasne. Oni žure i uspevaju.

P.S.  Bay the way, predlažem da ''Devojka sa krčagom'' dođe na našu česmu običnih podanika, i posluži, ako ne vinom ono vodom, jer nas drže za budale.

autor: Sofija Pualić Špero



IZ MOG UGLA: ŠTO JAVNIJE TO TAJNIJE, OTKUD PIJACA, PEVAČICA I PRINCEZA, AUTA

29.09.2017.  

ŠTO JAVNIJE, TO TAJNIJE

Moj drug, prosvetni radnik, odlučio da iz ove javne službe pređe u privatnike. Kaže da je došao do zaključka da je najbolja varijanta javno-privatno partnerstvo. Poput primera ATC-a, iliti, zelene pijace u našem gradu, na licitaciji. On misli da svi znaju, a tobož niko ne zna, šta je tu javno šta privatno te da shodno tome i on može u nekoj varijanti da se obogati na račun javnog (čitaj opštinskog). Međutim smetnja mu je što nije istaknuta politička figura pa ne može da prođe šemu javnog. Pitam ga ozbiljno šta je to javno? Sve mislim kada se već zove javno, trebalo bi da bude transparentno, odnosno svima dostupno. E, kaže on, u tome je kvaka. ''Što javnije, to tajnije''.
Nađoh se tu u čudu neviđenom. Do juče sam, naime smatrala, da je javno istovremeno javnost. Nekako se to podrazumeva. Ali, reče mi moj budući javno-privatni preduzetnik, da to nisu samo terminološke zablude oko javnog i privatnog, već čista realnost.
Moj prijatelj, naime je mišljenja, da je sve ''javno'' zapravo ''privatno''. Sve se zapravo kešira. Samo je pitanje da li iz sopstevnog džepa ili kase građana. ''Ma svi su oni privatnici, samo što je neko lovu dobija kroz budžet od građana, a neko je ima u sopstevnom posedu'' reče moj prijatelj prosvetar.
Kako je moj prijatelj prosvetar skužio igranku, odmah sam mu rekla, da se priključujem toj kvazi šemi njegovog javno-privatnog partnerstva. Možda se u ovo zrelo doba obogatim. Odem recimo na Bahame, ili, što mi je oduvek želja bila, na ostrvo Bali, ''gde sunce večito pali i žari''. A tamo bih onda mogla da natanane razmišljam šta je javno a šta privatno. Dok to sve dumam, što moram priznati da mi je teško, dolazim do zaključka da je naša čuvena zelena pijaca (ATC) zapravo ne javno-privatno, nego privatno-privatno partnerstvo.
Čik pogodite zašto?

OTKUD PIJACA?

Za nas hroničare apatinskih zaj… samo da podsetim. Svojevremeni, sada već zaboravljeni DOS, investirao je velike pare iz budžeta za infrastrukturu stare pijace. Tadašnja opozicija je kritikovala tu investiciju ''jer smo mi navikli na tu pijacu, tu se ljudi susreću, i tako je to 50 godina''. DOS-ovci odoše sa vlasti, kritična opozicija, koja se tada zdušno zalagala sa opstanak stare pijace, kad je ponovo došla na vlast napravi novu zelenu pijacu. Uz nju i market, koji nije bio tu planiran, ali eto, odjednom, iskrsao. Da ne pominjemo za basnoslovne pare otkupljene dve privatne stare kuće da bi se oslobodio plac za novu najmoderniju novu pijacu. Nije to baš bilo tako davno. Zato bi konačno neko trebao da podvuče crtu i saopšti nama podanicima, koliko je za šta ukupno utrošeno, za staru i novu pijacu pogotovo, od kojih para, koliko je građanstvo dobilo na kvalitetu uslugeMeđu stotine ljudi koje smo proteklih godina anketirali kako im se dopada nova pijaca i kakav kvalitet im se pruža ama nijedan nije bio zadovoljan. Pogotovo stariji, koji se sa svojim kolicima na točkiće, gruraju, jedni za druge zapinju u uskim prolazima između tezgi. Ni o tome niko nije razmišljao. (Kod nas uvek fali čovek i njegove potrebe kada se nešto gradi).
Možda je sve oko ove nove pijace bila dobra zamisao, ali me ova licitacija, odnosno prodaja zelene pijace, razuverila, u baš dobre namere idejnih tvoraca i njihovih realizatora, prema građanstvu.

P. S. Čaršijom kruži priča da je jedan naš sugrađanin popriličnu dokumentaciju, sa mnoštvom pitanja za koje traži odgovore, dostavio povereniku za informacije od javnog značaja R. Šabiću. Ne verujem u ova čaršijska nagađanja, ali ko zna, možda ima onih koji čitaju između redova.

PEVAČICA I PRINCEZA

Primetiše ljudi, što nije bilo teško zbog višenedeljne galame po medijima, da je ubistvo srpske pevačice, veća senzacija od smrti popularne engleske princeze Dajane. Svakodnevno nas sa malih ekrana i stranica svih novina bombarduju psiholozi, advokati, forenzičari, detektivi… Uf, ljudi, zar je moguće, da su nam takve stvari najveća briga u životu. Verovatno i nisu. Ali, bolje se smarati tuđim brigama, nego sa sopstvenom i ukupnom stvarnošću. Ovo je stvarno rijaliti, na srpski način.

AUTA

Bilo bi dobor kada bi se domovi zdravlja tretirali kao policija i dobili bar približno isti broj vozila Hitne pomoći. Eto, opet fali čovek, i njegove potrebe.

autor: Sofija Pualić Špero


Autor bloga: Mirko S. Vraneš

Нема коментара:

Постави коментар