субота, 11. новембар 2017.

41. deo – IZ NJENOG UGLA


SOFIJA PUALIĆ-ŠPERO
GOST APATINSKIH HRONIKA
 


IZ MOG UGLA: PRIJATELJ JEGER, MATEJA, CRVENI SNEG

27.10.2017. 09:34

PRIJATELJ JEGER

Oktobarsku nagradu, pored ostalih, dobio je za humanitarni rad, Ernst Jeger, Nemac, rođen u Prigrevici. Gospodin Jeger, danas u vremešnim godinama, uspeo je da postane poznati industrijalac u Nemačkoj, ali nikada nije zaboravio rodnu Prigrevicu. Ovaj gospodin, po svom ponašanju, pomoći koju je pružao Prigrevčanima, od vrtića, škole, sportskih klubova, folkolornog ansambla, mesne zajednice Prigrevica, zaslužio je više od mnogih, koji su to mogli da učine ali nisu.
Eto, u tome je razlika među ljudima. Jeger je, pre svega čovek, velikog srca, širokih pogleda. Čovek koji hoće da pomogne. Stalno pun duha, šala, i nekako čudnog načina da stalno ugađa drugima. Posebno, kako on uvek ističe, svojim Prigrevčanima. U tim, kao što rekoh, poznim godinama, on je opet bio među Prigrevčanima proteklih dana. Naravno, kao i svaki put kad dolazi, darivao je mališane vrtića u tom mestu.
Za razliku od mnogih nas, među koje ubrajam i sebe, posle svega dve decenije, zaboravimo ko smo i odakle smo. Ovo i jeste, i nije priča o gospodinu Jegeru. Ovo je priča o čoveku, humanisti.Ovo je istovremeno priča o ljudima koji su prihvatili da Jeger dobije Oktborasku nagradu. Konačno neko se setio. Za njega je to, kako čujem, velika čast.
Ova nagrada, često devalvirana, sada dobija, bar za mene i sve naše Prigrevčane, koji znaju Jegera, ima poseban značaj. Duboko verujem da je ova Oktobarska nagrada upravo trebala, i oduvek, imati svoj smisao u tome da se dodeljuje takvim ljudima, ma odakle bili, pre nego političkim poltronima, kao što je bilo ranije.
I, eto, sve zbog navedenog, možda još više ne nenapisanog, čestitke gospodinu Jegeru, a i onima koji su prepoznali, da Oktobarska nagrada nema miris i boju. Da pomenemo i to da je i novčani deo ove nagrade Jeger ponovo dao u humanitarne svrhe.

MATEJA

Eh, i to, ko bi rekao da mi u našem sokaku imamo malog desetogodišnjeg Mateju, koji je prekršio sva pravila, granice, fizičke i psihičke, i rame uz rame pretračao polumaraton. Skoro, kao od šale. Istina, samo je pojeo jednu bananu. Baš kao Đoković. E, imamo mi i takvih dečaka, odličnih đaka, o kojima zapravo ne treba ni da se piše, jer oni se sami pišu, pomerajući granice. Bravo Mateja!
A, šta mislite, ako sada mali Mateja, danas-sutra postane svetska zvezda. U atletici ili nekom drugom sportu. Onda ćemo svi znati za njega. A, ti Mateja, furaj samo napared, sam, jer tako ćeš, najbolje da ostvariš svoje snove.

CRVENI SNEG

Ugledni restoran, pansion, kafana, kuglana, celom površinom je ovih dana zavejana, crvenim snegom. I tako 14 punih godina. Kako Kuglana tako i okolna domaćinstva. Zašto? Zato što moćna Delta nema nikakvih obaveza prema prečišćavanju vazduha. Zapravo ima, ali oni su, kako bih najblaže se izrazila, zvanično amnestirana.
A, šta bi bilo Delti da zaista izdvoji, na primer, svega dva miliona dinara, za prečistače vazduha. Od one kukuruzne pleve. Šta je to za njih, a šta za muku okolnih kvartova zagađenih crvenom prašinom. I umesto da zvanični organi preduzmu mere, oni ostavljaju onim zavejanim crvenim snegom, neka sa sami snalaze.
To znači imaš milijarde, ali si siromah, a ostali koji muku muče imaju baš toliko da prežive. Nije teško zamislite ko je tu u prednosti? Ma, kažu ovi iz moćne kompanije, kako su ugradili nekakve filtere. Možda i jesu, ali kakve, kad problem nije otklonjen.
Na potezu je inspekcija.

autor: Sofija Pualić Špero



IZ MOG UGLA: PROFESORI-PROFESIONALCI, NAŠI MAGOVI, TRI ŠTIKLE

03.11.2017. 07:50

PROFESORI-PROFESIONALCI

Ah, znam, profesori, i uopšte prosveta, su zadnja rupa na svirali. A tako sam imala želju da budem prosvetar, po ličnoj zanimaciji. Naravno, prevaladalo je novinarstvo. Ni jedno ni drugo nije baš bio neki izbor.
No, to sada, više nije važno. Za profesore je možda važno da oni koji su završili DIF je itekako važno. Zato što su fiskulturnici najplaćeniji profesori bez obzira u kojim se školama nalaze. Vi, profesori koji ste završili književnost, psihologiju, sociologiju, pa do najtežih fakulteta, matematičari i fizičara, ništa gotovo da ne znate.
Niste se snašli. Dok vi tupite svoje ozbiljno znanje, ovi se igraju na školskim igralištima. Ali, da je samo to suština?
Nego, povod ovoga teksta je, što fiskulturnici ozbiljno vladaju na školskim terenima i zarađuju. Sve u svojoj brizi za pravilan i sportski način života, oni imaju svoje klubove, ili su treneri u nečijim klubovima, a škola im svesredno pomaže da imaju i besplatne termine. Da budem jasnija. To su termini hala namenjenih običnim učenicima. Za vreme tih, takozvanih termina, tamo jesu učenici, ali uključeni u raznorodne klubove. Ta šema je davno razrađena. Kako čujem iz vrlo pouzdanih izvora. U samu šemu ne mogu da uđem jer je perfidna i gotovo ne može da se razgoliti.
No, kako svaki roditelj želi da mu dete bude jednog dana i nekada, vrhunski sportista, ne žale pare. E, tu su se snašli naši, pojedini, fiskulturnici-profesori. Svako je negde, ili trener, ili predsednik kluba, ili sam klub.
To tako traje godinama, ako ne i decenijama. Svi žmure, svi ćute, a biznis je više nego dobar.
Pitanje je samo, kako to da državne hale, služe u privatne svrhe. Bez naknade školama. A i škole same ćute.

NAŠI MAGOVI

Za razliku od gore navedenih bezličnih likova, koji razvijajući mišiće uzimaju roditeljima lovu, pomenuću samo neke ljude koji se nikada u našem omalenom gradu neće zaboraviti, a retko se pominju.
Među njima je deda Grujo Simin, kao prvi školovani izvrstan novinar i erudita. Ne zaboravimo ni prvog hroničara Milana Bukvića, koji je napisao knjigu ''Apatin kroz vekove''. Potom pisce-hroničare koji su ostavili pisani trag kroz svoje knjige o istoriji Apatina Tomislava Šimunovića i Borisa Mašića. Pa potom imena poput Miše Blanuše, slikara i vrsnog svetskog ribolovca. Pa tu je i pesnik Dušan Radivojević, dobitnik prestižnih književnih nagrada. Da ne pominjemo Jovana Lakatoša-Lakija, koji je svojim fotografijama, skoro pesnički opisao lepote prirode Apatina, svetski putnik, prvi i jedini sugrađanin koji je savladao vrh Himalaja. Naravno, tu svoje mesto ima Milovan Lazović sa svojim izvornim izvođenjem naših tradicionalnih pesama. Sigurno, tu je još mnogih znamenitih ličnosti. Možda sam nekog, bez zle namere zaboravila, ali sam sigurna da će ove ljude, pamtiti generacije.
Svi su oni deo kulture našeg grada.
Njihova pisana reč, pesme, slike, fotografije, ostaće generacijama posle nas. Kultura je jedino što se ne zaboravlja. Od Atine, i pre, pa do sutra, prekosutra…

TRI ŠITKLE

Otvorena je nova fabrika obuće. Tim povodom setih se bliske prošlosti. Naime, kruži legenda po gradu (mada je to najmanje legenda), kako je nekad postojalo tri obućarska preduzeća, Istra, Ideal i Luksor. I sva tri propala. Zaključana, opljačkana, devstiranih zgrada. Mnoge apatinske žene su radile u ta tri preduzeća. Ali, imala su ta tri preduzeća, svoja ''društvene'' tri direktora.
Jedni drugi optuživali i međusobno se prepirali.
Zbog tih čuvenih direktora su ih zvali ''tri štikle'' . U prevodu bila je to “svaka vaška obaška”, iako su se nalazili u istoj građevini. Da nije bilo njih, tih i takvih, možda bi obućarska industrija, koju su zasnovale još predratne Švabe, bile apatinski brend. Kao, da danas vidim te ''tri štikle'', odnosno po tri direktora na smenu. Svi radnici su tada sindikalisali. Bilo im sve nešto sumnjivo. Uzalud. Na kraju, nikom ništa.
A ko bi rekao da to može tako brzo da se uništi! A ko bi rekao da niko ni za šta nije odgovarao?
Ma, kako ih nije sramota!

autor: Sofija Pualić Špero



IZ MOG UGLA: VARVARIZAM, ATLETIČARI, PREPREKE, MENE

10.11.2017. 08:55

VARVARIZAM

Pronela se jeziva vest po čaršiji koja je zgranula gotovo sve. Naime, jedan sugrađanin je vezao komšijskog psa za nogu i odsekao mu glavu, na užas svih, pogotovo dece čiji je pas bio ljubimac.
Slučaj je prijavljen policiji. Kakve će sankcije biti za počinetelja ovog varvarizma još se ne zna. A samo da podsetimo da je u ne tako davnoj prošlosti u našem mestu bilo više zlostavljanja životinja, posebno pasa. Čovek je tako samostrelom ranio psa, na drugom jednom slučaju psi su otrovani, u parku i na Dunavu, u trećem dečak se na fejsu hvalio sa slikom obešenog psa. Ova zlostavljanja su prikazana u javnosti, ljubitelji pasa i vlasnici su čak podnosili prijave, ali i dalje ne znamo da li su počinitelji bilo kako kažnjeni.
Ovaj poslednji slučaj varvarizam je prevazišao sve prethodne. Zgražanje i neverica zapljusnuli su sve one koji su čuli za ovu nemilu vest.
Kako nisam pravnik ne bih znala reći da li se ovakvi slučajevi sankcionišu bilo kojim zakonom. Ako ne, verujem da bi brojni Apatinci potpisali peticiju, da se ovakva neljudska ponašanja kažnjavaju.

ATLETIČARI

U okviru Dunavskog polumaratona atletičari su u ''Trci za srećnije detinjstvo'' organizovali prikupljanje paketa za najugoženije građane zajedno sa Crvenim krstom. Nikad nisam sumnjala u humanitarne pobude našeg maratonca Gorana i Mariane Čegar. Poznato je da su i neki drugi sportisti, odnosno klubovi, imali humanitarne utakmice, akcije. Zbog toga ovakve poteze treba afirmisati i podstaći ne samo sportiste već i sve druge koji kao javne, kulturne, ličnosti mogu doprineti da se pomogne najugroženijima.

PREPREKE

Za invalidna lica u našoj opštini donekle se nešto uradilo. Tako su stavljene rampe na Dom zdravlja, poneki prelaz na ulcam je prilagođen invaldima. Kao i ulazi u pojedine markete.Ali da li je to dovoljno. Navedimo samo nekoliko primera. Do nekih bankomata zbog stepeništa invladnim licima je nemoguće doći. Slično je i sa pojedinim službaama u lokalnoj samoupravi. Pre izvesnog vremena zamolio me stariji čovek da mu neku prijavu predam u inspekciju. On je nemoćno stajao ispred zgrade sa kancelarijama od dva sprata.
Nažalost o potrebama invalidnih lica se misli tek s vremena na vreme kada se obeležavaju neki datumi vezani za njih. Ali osim prazne priče ništa se ne preduzima.

MENE

U ovoj našoj zemlji osim što se menjaju granice i imena za moga postojanja (imala sam pasoše četiri države) menjaju se i pravila u svim drugim sferama.
Eto mediji. Kad su gasili stari ''Glas komune'' otpustili 16 ljudi priča je bila da država, odnosno opština, ne može biti osnivač lokalnih medija, jer može da utiče na uređivačku politiku. Sad je priča obrnuta. Opština, ukoliko želi da ima lokalne medije, treba da ih delom finasira po programima koje nude. A sve te mene desile su se za samo jednu do dve decenije.
Drugim rečima za još jednu deceniju ko zna koja će pravila da važe. Možda će medije, čak i lokalne moći držati samo tajkuni, kao što to čine u metropoli. Što manje transparetno to bolje. Jer, šta reći, da se za neke važne nacionalne medije ne zna ko im je gazda. Ma šta se onda čudimo što nam svi mediji maltene nude priče turbo pevačica, a sve je manje analitičkih i istraživačkih tekstova.

autor: Sofija Pualić Špero


Autor bloga: Mirko S. Vraneš

Нема коментара:

Постави коментар