петак, 01. децембар 2017.

42. deo – IZ NJENOG UGLA



SOFIJA PUALIĆ-ŠPERO
GOST APATINSKIH HRONIKA



IZ MOG UGLA: ATAK NA DUNAV, METAL 1988. GODINE, JABLANOVI

17.11.2017. 11:29

ATAK NA DUNAV

Nije nam dovoljno što još uvek imamo spor sa susednom Hrvatskom oko granica na Dunavu, nego počinjemo sami sebi da stvaramo granice, prema ovoj evropskoj reci, koja protiče kroz deset zemalja. Dunav, iako evropski, izgleda samo nama u Apatinu smeta. Dok ga drugi sve više uvažavaju, kao zelenu transverzalu, mi ga sve više osiromašujemo. Jer, reka bez ljudi ništa ne znači. Izgleda da sutra nećemo smeti ni da ga sa terasa i staza posmatramo. Tako bar kažu sportski ribolovci. Reč je, naime, (posle ove uvodne laičke opservacije), o tome da je na našem apatinskom potezu odlukom nekih tamo kancelarija, sa sedištem daleko od ovog dela Dunava, odlučeno da se zabrani, i to TRAJNO sportski ribolov. Tom odlukom trebalo bi tako da se zabrani svim onim vlasnicima čamaca u čuvenoj megalomanskoj ''međunarodnoj'' marini, da ne isplovljavaju, a oko hiljadu riblovaca koji ovde gravitiraju, da ne plove Dunavom, a kamoli da zabacuju pecaljke. Tek, opisnije, ako jedana porodica krene na kampovanje, od malog Limana do Mišvalda, ne bi smela da rizikuje, da glava familije zabaci pecaljku upeca koju štukicu, i ispeče u prirodi na žaru. Ah, sećam se vremena, kada smo mi klinci iz tadašnje Obalske ulice, sada Ive Lole Ribara, po dužnosti odlazili na Dunav, da svojim pecaljkama od bambusa, izlovljavamo kedere i crvenperke, kako bi naši roditelji tom belom ribom hranili svinje, a mi opet bili siti. Jer, drugog nije bilo, osim hleba, masti, paprike i soli, bogatiji sa pekmezom od šljiva, i na Dunav.
Bilo je to i vreme kada je Apatin imao poznatu fabriku za konzerviranje ribe. Konzerve iz te fabrike mnoge od nas, tadašnjih studenata u Beogradu i Novom Sadu, su nas othranile. Pre Drugog svetskog rata, piše u knjigama, ovdašnja riba se u ledu, zaprežnim kolima, izvozila u mnoge zemlje. Naravno, da sada nema toliko ribe u ovom delu Dunava, ali je nema ni na celom toku. Dakle, Apatin sa Dunavom, oduvek je bio izvor našeg svakodnevnog života. Sadašnji sportski ribolovci upecaju nedeljno jednu-dve ribe, ako i toliko, a ukoliko ova preteća zabrana trajnog zaustavljanja sportskog ribolovstva ostane, moraće samo čamcima da plove, slikaju prirodu i roštiljaju svinjetinu, umesto po koju ribu.
Ovo je priča samo o sportskim ribolovcima koju podržava i WWF (Svetski fond za prirodu), koliko čujem. Ako je to tačno onda je, zaista veliko pitanje, zašto jedno javno preduzeće insistira na trajno zabrani sportskog ribolova, na potezu od Bezdana do Bogojeva, u dužini otprilke 10 kilometara. I zašto baš tu. Pretpostavljam da je nekakvih razloga i bilo, ali oni su trebali javno da se iznesu. A red bi bio i da su se, ako ništa, konsultovali sportski ribolovci, kako bi se našlo kakvo-takvo rešenje. No, videćemo.
Ali, ko bi rekao da tako moćna reka, ima gospodare. A oni nisu lokalno stanovništvo.

METAL 1998. GODINE

Pričam sa jednim sindikalistom iz bivšeg preduzeća ''Metal'' koji je svojevremeno zapošljavo stotine majstora koji su se školovali u tadašnjem ŠUP-u. Setismo se, kako je za vreme štrajka kada je Metal privatizovan, 1998. godine, kordon policije, sprečavao radnike da izađu na cestu i blokiraju saobraćaj.
Naravno, od tog štrajka ništa bilo nije, samo je tadašnja ciča zima, nekima od radnika donela prehladu. Metal sa halama sada je ruševina. Sve razvučeno, od mašina do materijala, Niko više ne pamti ni gazdu koji ga je zakupio i praktično zatvorio. A bila je to nekad moćna firma. Neki, koji duže pamte, kažu, čak bolja od Brodogradilišta i Pivare.
Naravno, još je u ovom našem malom mestu bilo i drugih fabrika koje su doživele istu sudbinu. Ali koga sad to briga. Jedina briga mogla je da bude državna, da odgovaraju oni koji su, u ko zna čije ime, gasili i pre gašenja pljačkali fabrike. Znam neke koji i danas paradiraju ali nemaju više šta da pljačkaju. E, to im je muka, jer su sistem pljačke dobro razradili, i bez zakonskih posledica ostali.

JABLANOVI

Zaštitni znak nekadašnjeg, kako smo ga zvali Kupatila, što je mesto današnje Marine, su bili visoka stabla jablanova. Slike još postoje kao dokaz. Na to me podsetio jedan naš sugrađanin sa iznetom idejom koja je prihvatljiva a glasi, ako sada na onoj betonskoj marini, ne mogu da se zasade jablanovi, mogli bi u delu prema Brodogradilištu. Tek da se zna da su tu stolećima bili. Sve mislim da bi ''Zeleni tim'' od mladih, obrazovnih, ambicioznih i vrednih ljudi, mogli da daju slične ideje i da se one prihvate. Bez mnogo novca iz budžeta. Jer, ako ništa, treba nam zelenila po celom gradu.

autor: Sofija Pualić Špero



IZ MOG UGLA: ŠKOLOVANJU IŠ, PESNICI, VODE JE PROTEKLO

24.11.2017. 10:11

ŠKOLOVANJU, IŠ!

Neću reći veliku istinu, ako preporučim, da je danas školovanje, odnosno fakulteti, ''iš'', u odnosu na sve druge zanatske profesije. Te, tako me pitala, jedna moja drugarica, kako bi bilo da njen unuk, odličan đak, upiše jedan društveni fakultet poput FPN-a. I još međunarodni smer i da sutra bude možda ambasador. Kažem da je to loš start, jer možda ima smisla za društvene nauke, ali nikada, bez partije neće postati ambasador, a kamoli tamo neki prvi skretar ili konzul. ( Ma kako konzul ''gordo'' zvučao).
Kako mi je FPN poznat, odgovorila sam da nisma sigurna, te da ne znam, osim proširenog opšteg obrazovanja, šta bi mu taj fakultet pružio.
Moj, ovlaš savet nije prihvatila, kada sam joj rekla, da bi bolje bilo da joj unuk završi neki dobar zanat: Kako, pitala me, kad je on odličan đak?
Onda sam počela da ređam prednosti dobrog zanata…
Fakultet je fasada, sa diplomom, koju kačiš u kući, a zanat je ipak zanat. No, osnovno je pitanje gde smo mi kao društvo?
A to pitanje dovodi nas do apsurda. Može li jedan specijalista-doktor, profesor, koji su samo knjige dumali, pet-šet godina, nekada cenjene profesije, imati manju platu od šlosera, uz sve poštovanje zanata, ŠUP škole sa tri godine. Može!
Ma, gde to ima, osim ovde. Više nemam ni reći, ni komentara, osim '''' školovanju! Ili, shit!

P.S. Na, kraju sam popustili i šta sam mogla odgovoriti svojoj drugaraci, osim, da ispuni želju unuka, pa kako bude! Možda bude ambasador!

PESNICI

U ovom našem omalenom Apatinu ima pisaca-pesnika. Možda ih jedan deo javnosti ne zna. No, zanimljivo mi bilo kad pesnik na velika zvona hvali drugog pesnika. To je otprilike kada bi ja kao novinarka hvalila svoje kolege. Što mi ne pada na pamet! Čak i ako su bolji od mog pera. Sujeta je to.
Izgleda samo kod pesnika nema sujete. Ali, pesničke su to duše, dok smo mi novinari više nešto poput crnih gavrana. No, priznajem da zavidim pesnicima jer sama nisam uspela u celom životu da napišem ni par stihova. Jednostavno, nekom ide, nekom ne. Ali zato rado čitam stihove Jesenjina i Edgar Alan Poa. Naravno u mom repertoaru su povremeno naši pesnici, a među Apatincima, Dušan Radivojević, bračni par Zlatko i Mara Vuković, Duško Gladić. Poezija, ipak, oplemenjuje. A kad si mlađi i zaljubljen melem je za patnju.


VODE JE PROTEKLO!

Ovim našim delom Dunava mnogo vode je proteklo. Te lađari i lađe, te birtija ''Šljuka'', sa lađarima u kafanskom dimu, pevačicima sa dairama, zbog kojih Luka, kako legenda kruži, nikad nije zaživela. A mogli smo da budemo džet-set turbo folka sa Dunava.
Sad opet spor oko Dunava sa ovim našim sportskim ribolovcima kojima su zabranili pet klometara pecanja. Više ne znamo gde je Apatin? Na Dunavu ili na suvom. Jesu li brđani ili neko drugi vlasnici Dunava?
Ma nema Dunav vlasnika, ma koga god država proglasila za titulara i uprvljača vodama. On pripada svima nama, i ne pripada nikome. Zato je svako svojatanje ove moćne reke besprizorno. Jedino, priznajem, svi zajedno treba da ga čuvamo, od zagađenja, a to najmanje činimo.
A što bi naši stari Ličani rekli kad su se spustili u ravnicu: ''Divlje svinje šetaju, ribe plivaju''. U prevodu, oni su se pitali: čije je to? Evo i posle toliko decenija suživota sa Dunavom odgovora nema.

autor: Sofija Pualić Špero



IZ MOG UGLA: KOB BRODOGRADILIŠTA, SENIOR TAKSI, RIJALITI, KUVANJE

01.12.2017. 07:44

KOB BRODOGRADILIŠTA

Trenutno se zna da apatinsko brodogradilište ima nekog vlasnika ali se tačno ne zna ko je zapravo pravi vlasnik. Te bilo je da je pripalo banci koju su kupili Grci, pa ga je ta banka prevela na neku bugarsku adresu u Sofiji. Ta firma, pravno ili fizičko lice, ko god, obajvili su čak pre nekoliko meseci tenedr za prodaju Brodgradilišta, preko cele stranice ugledne Politike. Međutim na datoj adresi i telefonu niko se ne javlja. Sada se ta grčka banka iz našeg grada prodaje mađarskoj banci.
Niko ništa ne zna šta je i kakva je dalja sudbina Brodogradilišta. Ima a nema vlasnika, nema dokumentacije, nema ništa, a postoji. Još uvek je na obali Dunava, to se jedino zna. A možda je pravo ishodište za priču ipak na Kipru gde se uglavnom završavaju mutni poslovi. Pogotovo kada su srpske transakcije u pitanju.
Ali koga više interesuje Brodogradilište. Možda još jedino zakupce i naravno nekadašnje radnike sada ljude u zrelim godinama koji se sa setom prisećaju kako su nekada punom parom radili, primali plate veće od već čuvenih pivarskih, čak od primanja izdvajali za gradnju banje Junaković.
No, to je sad već stara priča bez kraja. Bojim se da ipak to Brodogradilište nekad dika Apatina, u kojoj su generacije imale posao, ne završi kao deponija. Bojim se da se ta kob polako nadvija nad ovom firmom.


SENIOR TAKSI

Jedan apatinski taksista odlučio da snizi cenu prevoza za penzionere. Jada mi se kako je tim potezom navukao gnev kolega. Čak dotle, kako tvrdi, da je jedan fizički nasrnuo na njega. Dalje tvrdi da mu je taksi auto, gume i stakla, na udaru, nepoznato-poznatih počinitelja.
Upućeni tvrde, da je konkurencija među taksistima velika, te da nije čudo što je ovaj taksista koji se setio seniorske kartice za penzinere, postao meta. A ja sve mislila da se jedino novinari u metropoli svađaju, redakcije jedne druge optužuju, novinarska udruženja ne slažu. Ali, kod ove naše novinarske profesije, sve je više politike. A šta je među taksistima? Borba valjda za svoje parče tržišta i klijenata. Ako i jeste, ima li zakona za ovu džunglu na asfaltu?
U Somboru je konkurencija među taksistima još veća, ali nije poznato da se stvari završavaju šakama.

RIJALITI

Više nemam nijednu vremešnu komšinicu kod koje mogu da odem na kafu u predvečerje. Sve su zauzete gledanjem ''Parova'' i ''Zadruge''. I onda umesto da pričamo o svakodnevici ili bar ogovaramo, priča se svodi ko je koga, šta je ko kome rekao, u ovim rijalitijima. A onda se te iste komšinice čude kako im unuci ne silaze sa ajfona, kako žive u jednom virtuelnom svetu, sve dok se one same uživljavaju u rijaliti živote. A možda sam ja malo zastarela.
Možda još živim u realnom vremenu. A to je, priznaćete, malo teže od virtuelnog sveta. I zato možda su moje komšinice u pravu.

KUVANJE

Kako mi kuvanje nije jača strana tačno znam muke moje drugarice koja je počela u domaćinstvu baviti se ovim poslom u 53 godine dok sam ja sa 50 te sam tako tri godine u prednosti. Ali nemam baš da joj dam neki savet a pogotovo ne recept. Jedino što mogu je da konstatujem i žalim za vremenima kada nisam kuvala već ručavala po restoranima. Istina, onim jeftinijim po metropli, ali ipak, i to je bolje bilo, nego svako jutro započeti pričom: šta danas kuvati? Verujem da je za 90 odsto žena to naoko prosto pitanje ujedno i najteže. Zato drugarice samo napred. Tri prva meseca uživaćeš u kuvanju a posle će to biti jutarnja mora. Za utehu, možda će i nama svanuti dan, sa pitanjem u kojem restoranu ćemo ručavati. Teško, ali neka to bude, san.

autor: Sofija Pualić Špero


Autor bloga: Mirko S. Vraneš

Нема коментара:

Постави коментар