недеља, 31. децембар 2017.

43. deo – IZ NJENOG UGLA



SOFIJA PUALIĆ-ŠPERO
GOST APATINSKIH HRONIKA

»Liderska država (Führerstaat) je nespojiva s građanskom demokratijom. Pobednički lideri i samosvesni građani se međusobno ne podnose, s obzirom na to da vođa sve druge tretira kao sredstva, dok slobodan čovek neće da bude ničije sredstvo, i zato građanin doživljava vođu kao nevolju, kao pretnju. Služiti nabusitog vođu je neukusni kukavičluk.«  Đerđ Konrad |Arhipelag magazin| Danas, 28. novembar 2017. godine


IZ MOG UGLA: GRAD PENZIONERA, SINDIKAT ROBINJA I TREĆE DETE

07.12.2017. 23:43

GRAD PENZIONERA

Pripoveda mi  jedan moj prijatelj rezignirano  kako je Apatin već duže vreme ''rezervisan'' za penzionere. Njegova, već sada srednja generacija, uglavnom je zapalila u veće gradove a najviše inostranstvo. On odlučio, tada, da ostane ovde jer voli Dunav, ljude, komšije, prijatelje… Danas, za njega je već kasno, jer deca su na svom putu. Gde će ih put odvesti sad ne zna, ni on, ni deca, samo zna da od posla ovde nema vajde, te da ona stara komunističko-socijalistička, pre svega Titova izjava: ''Mladi su naša budućnost'' ovde više teži kao uvreda nego dobra zamisao.
No, da je naš Apatin, idealan za penzionere znaju već i vrapci na grančici, koji zajedno sa penzionerima čekaju pred bankama sudnji dan isplate penzije jer računaju na koju mrvicu. Laste pak znaju da su penzionerska udruženja najaktivnija te sve obaveštavaju za malo- malo njihove fešte. I sve u tim, ne novim saznanjima, moj sredovečni prijatelj reče: Jedva čekam dan kad ću biti penzioner! E, moj prijatelju, pitanje je tada, za dve-tri decenije, da li će uopšte biti po ovdašnjim formulama penzionera. Osim toga, ne kloni duhom, relativna mladost još uvek je bolja od realne pozne penzionerske dobi.
Ali, zašto Apatin nije perspektiva za mlade? E, to je moj druže, pravo pitanje!
Jedni će reći zato što sva srspka sela, mali gradovi, praktično izumiru. Drugi će reći, zato što prema nekim procenama, Srbiju napušta oko 150 hiljada viskoobrazovanih ljudi. Treći, nema posla i uslova za zasnivanje familije. Četvrti svaka vlast je kriva. Peti…
I sve tako dok se nabraja zaključuejm što svi već znaju: jedino se penzioneri raduju svojim feštama a njihova deca i i unuci, njihovim penzijama.

SINDIKAT ''ROBINJA''

Moja prijateljica kaže da je do sada u životu promenila više poslova i da jedino što još nije bila je astronaut. Svojevremeno su ovu njenu priču objavile tada najtiražnije metropolske novine. Bilo je to pre desetak godina. Danas je moja prijateljica predložila da se u Apatinu, ali i diljem Srbije, osnuje Sindikat ''robinja''. To su one žene, majke, domaćice, koje su prinuđene da rade prekovremeno, bezmalo besplatno, bez radnog staža i osiguranja, u raznim pekarama i prodavnicama, bez da viđaju decu i unuke.
Sindikat ima šansu da uspe, ako se u njega uključe razne službe države, pre svega inspekcija. A ako se ona uključi onda moja prijateljica, koja sebe naziva, simbolično i stvarno, robinjom, zaista će postati astronaut. Bolje joj u vasioni. Pa makar osnovala tamo ''svemirski sindikat''.

P.S. Uh, kad behu vremena kad smo zaljubljeni voleli da slušamo pesmu ''Robujem'' (naravno ljubavi) od D. Dragović.

TREĆE DETE

Najstarija žena koja je došla iz Like u moju ulicu, i još funkcioniše, veli, kako tamo nije bilo porodice bez pet-šest dece. Još uvek duhovita, ona smatra, da je to bilo zbog toga što nisu imali struju, internet, telefone, televizore… Uz to neko je morao obrađivati zemlju, čuvati krave i ovce. Ali sve se postizalo i niko nije bio gladan. Bar ne u sadašnjem smislu gladi.
Kad se sve njeno starovremensko dumanje svede: Stvar je u struji!!! Ali ne u onoj od EPS-a.
Za treće dete država će ubuduće davati roditeljima prinadležnosti do detetovog punoletsva. Sve da se pojača natalitet. Još nije utvrđeno kakve će one konkretno biti. Danas su takve porodice retkost. To više nije stvar struje već ljubavi i širih pogleda.

autor: Sofija Pualić Špero


IZ MOG UGLA: IZUMIRANJE, KVALITET ŽIVOTA, MAGIČNO INOSTRANSTVO, RASTU JASLICE
15.12.2017. 07:45

IZUMIRANJE

Prema računici upućenih broji se da u Apatinu ima čak 1.000 vikendica, da grad ima oko 17.000 stanovnika, odnosno manje od 500 domaćinstava. Istovremeno ima u svakoj ulici po nekoliko napuštenih kuća u kojima niko ne živi. ( Vidi se to golim okom po oronulim fasadama koje i ako imaju gazde oni nikakvim zakonskim mogućnostima se ne mogu naterati bar da te fasade makar našminkaju). Nasuprot tome, niču nove zgrade, ali se ne zna ko će se u te stanove useliti. U nekima su stanovi prazni već godinama iako su na izvanrednim lokacijama. Na desetine je praznih poslovnih objekata što u užem što širem centru grada.
Po svemu narečenom mogli bi se reći da je Apatin grad u izumiranju. Brojnost vikendica, stanova, lokala, je statistika, ali ona ne može zavarati realnost, za koju su napuštene kuće najveći indikator.

KVALITET ŽIVOTA

Sećam se mog prijatelja Saše D. koji je pre 15-tak godina kao mlad čovek i lokalni političar dobrih ideja tvrdio da grad treba razvijati na dobrobit građana kojima je prioritet kvalitet života.
E, moj Sale, džaba nama Glavna ulica, trgovi, klupe, parkovi, fontane… Osim za penzionere kojih je sve više a mladih sve manje. Kvalitet života je ipak na drugoj strani. Onoj gde je visok standard. A do tada ''ne lipši magarce.'' (Oh, kako mi imamo dobre, stare, narodne izreke koje sve govore u tri reči).

MAGIČNO INOSTRANSTVO

Hrle mladi, pa bogami i sredovečni, kud ko može, u inostranstvo. Kanada i Australija nisu više daleko. Za evropske zemlje da ne pričamo. Masovno se uči nemački i mađarski. Na sve načine na foru spajanja porodica odlaze čitave familije. I ne misle da se vrate. A i kako bi. Deca moje prijateljice završili fakultete a sada čuvaju stare ljude u Nemačkoj. I kažu, dobro im je. Samo im krivo što nismo u EU pa ne mogu više od tri meseca uzastopno da borave u inostranstvu na tim i takvim poslovima. Oni srećniji zaposlili su se u firmama.
Gotovo da ne znam nikoga ko nekoga nema na privremenim poslovima u inostarnstvu, a svaki treći je uspeo da se tamo i zadrži. Ešalon prve generacije odlaska u inostranstvo 60-tih godina prošlog veka se vratio penzionerski u domovinu, ali su njihova deca i unuci ostali tamo. Tako će biti i sa novim talasom ovovekovnih migracija.

RASTU JASLICE

Uprkos svemu, često opravdanim kritikama, ovdašnja apatinska vlast će ostati upamćena po izgradnji jaslica. Uopšte ne mislim da je ovo posao koji treba potcenjivati. Naprotiv. Trebalo je davno da imamo jaslice. Ali, u nekim ranijim vremenima, nikome u bivšoj vlasti nije bilo do jaslica. Jaslice su znak da još verujemo da će neki mladi ipak ostati ovde, i da se o njima razmišlja, a ne više kao pre samo o penzionerima.
Za sve utrošeno na propale investicije mogli smo da imamo ne samo jaslice u Apatinu, već i selima, ali i nove zgrade škola. Ali ko je ikada odgovarao što je narodne novce trošio u propale projekte? Okrenite samo pogled ka nezavršenom velnes centru! U ličnom životu sigurno bi razmišljali gde, kako i šta uložiti!

P.S.  Opet, povodom jaslica, čestitam svim roditeljima koji imaju, ili će imati, troje i više dece. Pogotovo bakama, kojima će jaslice biti, bar privremeno malo olakšanje. Pošto su bake u mojim godinama pozdravljam njih najviše.

P.S.P.S.  Sve napisano je u jednoj dugoročno uzročno-posledičnoj vezi.

autor: Sofija Pualić Špero


IZ MOG UGLA – BENE, LIČKI KALENDAR I PAMĆENJE


29.12.2017. 07:00

WHO IS THIS?

Ko je to toliko prilježan da svaku tuču mladih proglašava međunacionalnim sukobom. Već nekoliko puta, a poslednja dva posebno, iz istog mesta. Da li je taj neko onaj ko priželjkuje takve sukobe? Možda bi toga ''Ko'' trebalo zaposliti kao statističara koji bi beležio sve tuče u okrugu, od onih zbog pijanstva do onih zbog ljubomore, obesti ili nećeg trećeg. Možda bi onda imao pravi uvid kako tuče nastaju.
Uvek je bilo bena da se potuku. Šta bi reko taj ''who'' kada se u Americi potuku belci, crnci i žuti? Ili šta bi rekao kad bi se setio detinjstva u kome se tuku svi sa svima. Ali ne, tj. oni, žele da rasplamsaju vatru. Jer koliko je bena u tuči toliko i onih koji prizivaju aveti ne tako davne prošlosti.
Zato svi pamet u glavu! Bez nasedanja!

LIČKI KALENDAR

Ovih dana dopala mi ruku jedna knjiga iz 1958. godine pod nazivom ''Lički kalendar''. U toj broušuri izdavač, tadašnje ''Ličke novine'' iz Gospića, uredno je sačinio tabele, od broja stanovnika do broja konja, koza, ovaca, dužine kaldrmisanih puteva, pa i koliko kuća ima struju… Te tako je zapisano da je u općini Donji Lapac bilo te davne godine 6.735 stanovnika a na Udbini 6.592. U celom Kotoru koji je sačinajavalo 11 općina ukupno je bilo 114.909 stanovnika. Na elektriku, kako piše, bilo je priključena manje od trećine domaćinstava. Obimna statistika tako pažljivo vođena podseti  me na dve stvari. Prva, koliko bi bilo danas stanovnika u Lici da nije bilo ratova i izbeglištva ( a mi tu o nekoj tuči)! Drugo, uprkos eri računara, mi još nemamo takav popis,a neretko se dešava, da umrle zovu na glasanje, decu u Vojsku i slično.

ŠTA PAMTIMO?

Ulazak u Novu godinu za mnoge je samo u veselom raspoloženju, a za druge tek godina više. Jedan bivši viđeniji apatinski političar reče mi u prolazu da mu zadovoljstvo predstavlja samo porodična sreća, zdravlje najbližih i negovanje prijateljstva.
Nije bilo tako davno kada je bio preokupiran, kako kaže, svakakvim glupostima, što se tiče rešavanja gradskih problema i donošenja odluka. Ponekad se zamerao ljudima a da to stvarno nije želeo. Shvatio je, kaže, da je politika prljava igranka bez kraja a da pošteni samo mogu na kraju da budu moralno unesrećeni. On smatra da je to zbog godina zrelosti u kojima je sada, iako je  po meni u najboljem dobu, da baš nešto ostavi gradu.
Pre nego mi je rekao da ga ništa sada od toga više ne zanima znala sam i sama da takav osećaj kad-tad dođe. Kod nekih u ranijem kod drugih u kasnijem dobu. Imamo mi još mlađih političara, od njega, koji su se svojevoljno sami ''penzionisali'' po pitanju političkog angažmana. Sada se bave isključivo i uspešno svojim profesijama. Tek tu i tamo u nekoj od kafana progovore nešto o politici, lokalnoj i široj. Shvatili na vreme da nisu makjavelisti i da svaki cilj ne opravdava svako sredstvo. ili, da oni nisu tako satkani.
Zbog svega toga, čude me stari kadrovi, kojima politike nikad dosta. Pa ja se jedva uzverem uz one opštinske stepenice a živaca nemam da slušam rasprave na skupštini sto puta prežvakane kao da je vreme stalo. Procenite i sami koliko puta ste čuli za Luku, Robno-transportni centar, najmoderniji Velnes centar… A koliko puta su novinari, još od ondašnjeg starog ''Glasa komune'', ispraćali napisima kineske, ruske i druge investitorske delegacije, koje su uglavnom potpisivale neke Memorandume o namerama. I tako u krug najmanje dve decenije. A za dve decenije koliko je vode Dunavom proteklo!
Ovim reminescencijama ne treba obeshrabrivati mlade koji žele nešto da učine za grad, da ostave trag. Naprotiv, njima treba prepustiti dolazeće vreme. A oni će, baš kao sada previše sazrele generacije, doći u doba kada će isto razmišljati kao narečeni bivši političar.

autor: Sofija Pualić Špero
                                                                                                          
»Da bi bilo koji izbori bili slobodni i pošteni, ključno je i nedvosmisleno da novinari mogu da rade bez uznemiravanja, zastrašivanja i neprimernog mešanja, kako bi mogli da deluju slobodno, da razgovaraju sa svima s kojima žele i pišu ono što žele. Mediji imaju legitimnu ulogu u demokratiji: kao čuvar, kao platforma za predizborne dijaloge, kao otvoren forum za raspravu i kao javni edukator, tako da građani mogu u potpunosti i značajno učestvovati na izborima.«  Salil Tripati – predsednik PEN-ovog komiteta Pisci u zatvoru | Arhipelag magazin| Danas, 28. novembar 2017. godine

Autor bloga: Mirko S. Vraneš

Нема коментара:

Постави коментар