петак, 09. фебруар 2018.

45. deo – IZ NJENOG UGLA



SOFIJA PUALIĆ-ŠPERO
GOST APATINSKIH HRONIKA



IZ MOG UGLA: SPEKTAKL U APATINU, VEČNA LOVIŠTA, KLUPE RUINE, TAKSI

26.01.2018.

SPEKTAKL U APATINU

Neverovatno, iznenađujuće, pozitivno, konačno, jedna predstava digla je Apatince, u prvom redu pozorišnu euforiju među mladima. Tražila se karta više. Napravljena repriza bez da je bila planirana. Bravo mladi Veinoviću, bravo svim glumcima, aplauz njima i publici. ''Gorenje naroda'', simbolično i istinitito. Ako to znači da je teatar došao u našu provinciju znači da si naj… A onda, posle svih pohvala, ostaje pitanje: Otkud ovakvo plodno tlo u Apatinu za ovu temu raspada ex YU, grozne godine kroz koje smo prošli, i otkud da mladi koji nisu prošli to doba, izražavaju takav senzibilitet za to vreme, uglavnom doba njihovih roditelja, kod nekih baba i deda.
Kulturni centar našeg grada počeo je da se otvara ka novim trendovima. To je uvek tako kada dođu mladi, otvoreni za nove izazaove, ideje, predloge, sugestije… Svaka čast. Dosta okoštalih šema, ispunjavanja programa zbog programa, nas matorih… E, zato su oni dobri jer su otvoreni, nisu sujetni, prihvataju sve što može biti iskustveno korisno. Nisu uštogljeno uobraženi. I ko bi rekao da će mladi Veinović pogoditi da nisu svi mladi naši za turbobfolk. Ne nije mladi reditelj-glumac ni morao da ide do Ibarske magistrale, mogao je da svrati i ovde, uz put. (Znam bar nekoliko magistrala u kojima zapevajaju gore nego na Ibarskoj). Ali eto, Ibarska je nekako sinonim, za sve naše tadašnje Juge, na svim prostorima. Nažalost u Srbiji i danas je puno takvih rupčaga u kome turbo folk vlada. (Uf, zaboravih onu veliku naduvanu divu K…).
Ali, vratimo se mi našem Apatinu, koji budi novu nadu. I najveća pristojnost je spomenuti mlade ljude koji su doprineli za nas velikom spektaklu u ovoj lokalnoj sredini: Aleksandra Bela Arsevik, Tatjana Šakić Kršić, Milica Baćanov, Sara Jošić, Anamarija Mandić, Jovana Grubor, Dragan Šijan, Zoran Taboroši, Dejan Stanivuković, Danilo Knežević, Vasilije Zorić i posebno talentovan Krsman Luka Kršić.

P.S. Ko reče kultno ''Buđenje naroda''! A ko reče, zamisli, u Apatinu?


VEČNA LOVIŠTA

Naš tragični ljubavnik, švaler, mangulica Miško, otišao je u večna lovišta, ali legenda o njemu se nastavlja. Čujem, trebao bi da ga kao velikog cara nasledi drugi Miško, ali kaže ovaj drugi, nije tako izazovan za onog vepra kao već legendarni Prvi, koga je partner tačno čekao u Prigrevačkoj šumi.
Iz sve snage podržavamo drugog Miška da nastavi stopama prvog Miška jer to je jedini način da Prigrevačka šuma ostane prirodno okruženje ljubavnog zova i razmnožavanja, a puške manje da prašte.
Ali ko zna, divljač je divljač, šuma je šuma, a priroda u okolišu Prigrevice, a sve više i Svilojeva, sa sve više tajni.

KLUPE RUINE

Verujem da nijedan gradić u zemlji nema toliko klupa na broj stanovnika kao Apatin. No, nije stvar u broju klupa, (a možda i jeste), koliko u njihovom vizuelnom izgledu. Elem, prolazim netom preko trga N. Tesle. Klupe iako je januar osunčane, prazne i propale. Sandolina ili lak oguljeni, daske samo što ne propadnu, kao da su ti od pre jednog veka. A nema im nekoliko godina. Njihov broj ne može da se izbroji, jer su načičkane kao da imamo milion stanovnika. A penzioneri neće nego na one tri ispred Maksija. Tamo imaju pregled kafića, ko sa kim, i gde…
Poenta je zapravo, ako smo već postavili klupe, održavajmo ih. Jer još nekoliko kiša ili snegova pa će se menjati daske. Koliko li je ovo čudo od klupa koštalo, a koštaće još više, ako se ne budu odražavale.
Ali mi smo i poznati po tome, što uradimo ne odražavamo. Pa, čak ni sopsteveno, a kamoli državno. Samo me zanima kako to baš da niko ne primećuje ni te tako načičkane i updaljive klupe.

TAKSI

Taksi od Apatina do Sombora moja drugarica platila 750 dinara. Somborski taksi, od Sombora do Apatina, 600 dinara. U čemu je fora ?

autor: Sofija Pualić Špero



IZ MOG UGLA: ''MEČKA'' PRED OPŠTINOM, TEORIJA ZAVERE? VREĐANJE STRUČNJAKA, MEDIOKRITETI

02.02.2018.

''MEČKA'' PRED OPŠTINOM

Vest da će opština rasprodati devet auta u njenoj svojini ne bi bila šokantna da među njima nije čuveni ''Mercedes Benz'' star 20-tak godina, tada kad je kupljen, hit od luksuza bio, ne samo u našem gradu, već i široj okolini. Kažu da je ovaj luksuzni auto i danas luksuzan a da mu tepaju nadimkom ''Slon''. A šta se krije iza ove ''mečke'' zna vaš novinar koji je tada po zadatku slikao primoredaju ključeva kada je prvi strani vlasnik ''Pivare'', predao ključeve vozila tadašnjem predsedniku opštine. Belgijanac, tadašnji direktor Pivare, ovu donaciju je nameračio Domu zdravlja. Tako bilo. A onda je tadašnje Opštinsko veće posle svega nekoliko dana donelo odluku da ''mečka'' pređe u vlasništvo opštine. I tako bi. Od tada je ovaj auto služio isključivo za potrebe čelnog čoveka opštine. Što je i logično, smatrali su mnogi, jer kada se u njemu udobno osećao legendarni direktor Pivare pre nego se privatizovala zašto ne bi i prvi čovek grada.
No, odgonetavajući enigmu, zašto se ova ''mečka'' popluarno zove ''Slon'', setih se tadašnjih momenata posle primopredaje i velikodušnog poklona privatizovane Pivare. Tada mi je jedan visoko pozicionirani šef u ovoj firmi, u poverenju uz kafu, rekao: Ma hteo Belgijanac da se reši ovog skupog vozila! Stranci nisu rasipni ni kada im firma održava auta-reče šef i navede neke performanse održavanja ovog luksuznog vozila. Otuda valjda nadimak ''Slon'' jer stvarno je ''Slon'' po svemu. Ali ovaj vremešni ''Slon'' može još da izdrži iako ga odavno nisu videli na drumovima i parkingu ispred opštine. Računam neće se neko ko će iskeširati lovu samo da bi se vozio u autu u komu se se vozile poznate persone grada i tada moćne Pivare.
Ali, došlo vreme i vrag odneso šalu, te opština izračunala valjda, da im je veliki broj polovnih auta, pa i ''mečke'', bez obzira na sentimente pojedinaca, preskup za održavanje. Eto tako je čuvena ''mečka'', (posle zamenjena vožnjom ''audijem''), na neki način završila svoju istorijsku misiju.

P.S. Šteta samo što nije bila u Titovoj kolekciji, a mogla je kada je bila mlada, sada bi ima višestruko veću prođu.


TEORIJA ZAVERE?

Razne teorije zavere se kuju po gradu po pitanju ekološke katastrofe, crne rupe sa izlivenom naftom, usred njiva, na putu od obilaznice kod banje do Prigrevice. Elem, tako jedni veruju, da je zagađivač poznat, ali da nikad neće biti procesuiran!? Drugi, pak, da je katasrofa prevelika da bi se zataškala, jer posle lokalnih medija, o njoj su pisali gotovo i svi nacionalni, što je podiglo ''rejting ovog problema''!? Treći, da je to opet u sklopu neke državne akcije otkrivanja ekoloških katastrofa kojima je Srbija preplavljena!? Ima i onih, koji su sigurni da će stvar isplivati na čistac, jer je u sve uključena neka krimi policija, direkt sa vrha!?
Kažu, da su već pale prve opklade, ko je zagađivač!?
Naredni dani pokazaće koja je od ovih teorija zavere tačna, a možda, i neće.

VREĐANJE STRUČNJAKA

Svako može biti u svojoj profesiji stručnjak, ali ne može se izjednačavati šloser ili činovnik sa doktorom ili profesorom. E, baš nam se to dešava. Najveći stručnjaci za medicinu, prosvetu, koji su godinama žuljali klupe, sticali znanja, lečili ljude, učili đake, su sa platam i odlaze u penziju koja je znatno manja od plata i penzija zanatlija srednjeg obrazovanja iz ŠUP-a. Takođe među zantlijama postoje znatne razlike. Zavisi ko se koje firme dokopao. Neki se ladne vode nisu napili, dok su drugi teško rmbačili, na snegu, kiši, vetru…
Tako nije ni na Zapadu, ni na Istoku. Tako je samo kod nas.
Ako je za utehu citirajmo: Bez obzira koliko si bogat, kad u srce uđe pohlepa zauvek ostaješ siromašan!

MEDIOKRITETI

U pravu je jedan apatinski intelektualac kada kaže kako nam se preko društvenih mreža oglašavaju ''stručnjaci'' za sve i svašta, komentarišući teme, o kojima pojma nemaju. Niko ne zna sve, a ove tobožnje zveznalice gotovo ništa. Oni koji nose neko znanje uče od drugih ceo život, a ovi mediokriteti, od rođenja sve znaju! Važno je oplesti, retko iz čistih namera, najčešće zbog mediokriterstva! Ali, za njih će ipak najveća uvreda biti, ako ih ignorišete!
Bože me sačuvaj društvenih mreža koje umesto da su stub afirmacije pravih vrednosti, kao novo sredstvo komunikacije među ljudima, postaju kaljuga najvećih bedastoća.

autor: Sofija Pualić Špero



IZ MOG UGLA- KRUZERI, POLICAJCI, INTELEKTUALCI PIJANCI I MUZEJ LIČANA

09.02.2018.

KRUZERI

Vest o poslu na kruzerima odjeknula gradom. Eto, zahvaljujući našem sugrađaninu Borisu Mašiću, osnovana nemačka firma koja poseduje kruzere za rečnu plovidbu a našim mladima se ukazala prilika da dođu do posla. U Tehničkoj školi se pripremaju da omoguće svojim učenicima da se zaposle na plovećim lađama Dunavom od ušća do delte. Održavaju se roditeljski sastanci, upoznavaju se učenici, a kako čujem, neki učenici su već bili u firmi u Nemačkoj.
Pored ovih dobrobiti za naše mlade, koji imaju priliku da dobiju za naše prilike, više nego dobro plaćen posao, istakla bih nešto što je već komentarisano na društvenim mrežama, a tiče se našeg Borisa, koji je već dao veliki doprinos gradu, negujući izuzetno stručno kulturnu baštinu Apatina. Naše sugrađane koji nisu dovoljno upoznati sa radom ovog posvećenog Apatinca podsetiću na nekoliko stvari. Pored toga što je osnovao jedinstvenu biblioteku sa starim i vrednim knjigama, on je formirao i jedinstven muzej u crkvi Srca Isusovog sakupivši jedinstvene artefakte sa područja Vojvodine. Uz to je autor nekoliko knjiga o istoriji Apatina. Dovodio je tokom duže godina nemačke biznismene koji su pregovarali o mogućnostima ulaganja u naš grad. Organizovao velike grupe nemačkih turista da brodom posete naš grad. On je jednostavno čovek od pisane reči ali i konkretne akcije. Pa, mogli bismo reći, radi sve u interesu grada, za koji želi, da pored ostalog, postane i turistička destinacija. Međutim, kako to biva, svaka pozitivna energija, mukotrpan rad, ostaje u senci političkih igranki, zbog kojih je Boris svojevremeno smenjen sa mesta Turističke organizacije grada. Bilo je to davno, u vremenu kada je DOS otišao sa vlasti a vratili se stari vladari, vrativši i stare kadrove. Tako je Mašić, uprkos pomacima u radu ove značajne organizacije, ukoliko je prioritet razvoj turizma, smenjen jer izgledalo im je da je radio isuviše dobro.
U ovim političkim smenama, gde su posao dobijali podbni nasuprot stručnim, on nije bio usamljen slučaj. Ugašeni su i novinari ''Glas komune'', smenjeni i neki drugi direktori… Na prste ruke se mogu pobrojati oni koji su kao stručni ostali na svojim pozicijama.
Sad, samo još da kažu, da politička podobnost nije važna!?

INTELEKTUALCI PIJANCI

Zoran M. Mandić, naš poznati pesnik i erudita za pisanu reč i književnu domaću i svetsku produkciju, književni kritičar od ugleda, me podsetio u jednom intervjuu za emisiju ''Ljudovanje'' kako je Dostojevski uspostavio kovanicuintelektualni pijanac“. Zoran je objašnjavajući ovu kovanicu nakratko primetio da je reč o ljudima koji ne sede uprazno u kafanama već i taj trenutak koriste kao inspiraciju, posmatraju, osmatraju, slušaju, razmenjuju intelektualne stavove, često žustro raspravljaju, zapisuju beleške…
Setih se i ja svojih beogradskih boemskih večeri u kafanama od ''Zore'', ''Mandarine'', ''Prešernove kleti'' do ''Vidin kapije'' i dalje. Svojevremeno smo ih nabrojali 125. Okupljali su se tadašnji novinari iz svih redakcija, pisci i pesnici, pravi i tobožnji umetnici svih fela. Bila je to boemština koja je davala duh i dah starim beogradskim kafanama. Tek posle na mestima tih kafana niču kafići u koje dolaze ljudi sa kajlama. Rat se naslućivao a metropola polako gubila trku sa mračnim vremenima koji su najavljivali dolazak na mesto boema onog mračnog ljudskog taloga. Boemi su ili mladi pomrli ili pobegli pred nadolazećim šljamom u inostranstvo.
Sada su na potezu druge kafane a u njima sve manje boema. Mada tu i tamo još se nađe po neki kutak, za napaćene stvaralčke duše, pisanu reč, intelektualne pijance…

MUZEJ LIČANA

Grad, koji posle Čikaga ima najviše brojčano Ličana, kako vole da se hvale naši lokalni političari, najmanje drži do tradicije i baštine svojih predaka. Niko ni pisanom reči ne dotiče se ove baštine. Za jednu-dve naredne generacije neće ni znati odakle potiču niti imati gde bilo šta da pročitaju o istoriji i poreklu svojih predaka. Prosto neverovatno zvuči da se među tolikim Ličanima niko nije bavio ovom temom.
Sećam se da je svojevremeno moj drug Vraneš imao ideju da se napravi Muzej posvećen ličkoj tradiciji. Nije se ostvarilo, nije bilo novca. Etno muzej je svojim trudom u Prigrevici oformio moj prijatelj Tošo ali ni on nikad nije zaživeo punom parom jer nikada se nije našlo novca da se iz neuslovnog prigrevačkog prostora smeštenog u neuglednom podrumu MZ prebaci u pravu muzejsku postavku. Naš sugrađanin Jovica C. je u svojoj kući oformio mini muzej sa predmetima iz Like, za svoju dušu, ali  on nije poznat posetiocima.
Za Liku nas, za razliku od muzeja koji bi imao trajnu vrednost,  još samo vezuje nešto što bi se  tek moglo nazvati negovanje običaja. Tako imamo ''Ličku olimpijadu'' i ''Ličko veče''. Dakle, prolazne stvari, u kojima se malo šta može naći osim, veselja i malo nadmetanja.

P.S. Umesto Muzeja posvećenog baštini predaka oformljen je Muzej sporta. Ne znam da li je on posećen. Da li ga učenici grupno obilaze sa školom ili je i on zaboravljen.

POLICIJA

Priča mi jedan penzionisani policajac kako su nekada ove službe dobijale od države ne samo zimsko i letnje odelo, cipele, po pet košulja, dva para zimskih rukavica, čarape… Ama baš sve za teren. Danas kažu sami neke stvari sami kupuju. Ne znam da li je tako.
Ako ništa imaju beneficiran staž a to je već nešto. Ali znam da nije bolje ni sa poštarima na terenu, koji prelaze kilometre po zimi, snegu, vrućini, a često su meta napada pasa, a gume na biciklima često sami krpe.

autor: Sofija Pualić Špero
                                                                                                          


Autor bloga: Mirko S. Vraneš

Нема коментара:

Постави коментар