петак, 15. јун 2018.

51. deo – IZ NJENOG UGLA



SOFIJA PUALIĆ-ŠPERO
GOST APATINSKIH HRONIKA


»Uvek se odlazilo. Za boljim životom, više novca, boljim uslovima. Problem je u tome što sada odlaze oni sa pravim diplomama  a ostaju oni sa lažnim.« - Vesna Marić – zvanično Omiljeni profesor u Srbiji | ORIGINAL MAGAZIN |  broj 31 | april 2018. godine


IZ MOG UGLA - MUZEJ, MATURA, PAPRENO ZDRAVSTVO I DOM STARIH

01.06.2018. 07:00

KONAČNO MUZEJ

Doneta je odluka da se  konačno formira gradski muzej u kući kod Maksija, poznatijoj kao kuća Turskog, koja decenijama i sama kao arhitektonsko-istorijsko dobro, propada, umesto da bude zaštićena kao spomenik kulture. U Apatinu i okolini nicali su mini muzeji zahvaljujući entuzijazmu pojedinaca. Ovako bi na jednom mestu grad dobio što kroz bogatu istoriju i kulturu zaslužuje. Jedno mesto koje bi kroz generacije koje dolaze mogle da ga upoznaju i kroz muzejsku postavku sačuvaju. Pojedinci su već spremni da svoje vredne zbirke poklone budućem muzeju.
Zbog značaja koji bi muzej grada imao na intelektualnom-kulturnom-istorijskom nivou sve priče o tome da nam ne treba muzej padaju u vodu. Gradovi veličine našeg tek na ovim malim a ne megalomanskim projektima može da dobije na značaju. Umesto ulupanih miliona u puteve koji nikud ne vode, pristana koji je sklepan, marine koja služi ribarima a manje turistima, najvećih i najlepših akvaparkova, odavno smo mogli imati muzej.
Ali sačekajmo realizaciju. Jer podsećanja o muzeju se pričalo i u vreme DOS-a, pa je sledeća vlast obećavala muzej ribarstva, pa od toga ništa. Zato bravo za muzej.


MATURA

Ovih dana uzavrela atmosfera među maturantima, osnovnih i srednjih škola. Dok će jedni skupo pazariti prvo odelo drugi su sretni i sa jeftinijim varijantama. Socijalne razlike vidljive na svakom koraku. Jedan roditelj se jada da će morati da pozajmi pare za toaletu svoje srednjoškolke, dok drugi kaže da su restorani za proslavu maturske večeri nabili cene menija i pića. Ali, ko svom detetu može da uskrati to zadovoljstvo da se zajedno sa drugarima proveseli  po završetku školskog dugarastva i najlepšeg životnog doba.
Zato me je potez jedne nastavnice prijatno iznenadio. Ona, je naime, svoj razred mauranata odvela u jedan kafić i častila ih iz svog džepa  sokovima. Sigurna sam da će ovu razrednu učenici zauvek pamtiti. Jer tako je i sa mojom gimnazijskom generacjom koja već decenijama pamti izlazke u Šaran sa svojim razrednim sterešinom.  Taj naš Aćim, nije bio samo razredni starešina, bio nam je drug a tako se i postavljao. Tek stigao sa fakulteta bio nam je i po godinama bliži od ostalih profesora. Zbog toga su ga ostale kolege prozivale u školi da je nedolično da razredni sa učenicima jednom u mesec dana izlazi u kafanu.  On je uvek imao istu objašnjenje: bolje da sam sa svojim učenicima jer oni će ionako odlaziti u kafane i sticati možda ružne navike. Ali to je u to doba bilo posve  avangardno tumačenje koji profesori tradicionalisti nisu kapirali.

PAPRENO ZDRASTVO

Zaposleni koji su bili prinuđeni da budu na bolovanju plaćaju papreno svoje zdravlje u iskustvu sa komisijom za bolovanje. Naime, svako ko mora na zdrastvenu komisiju dva puta dnevno prinuđeno je da putuje u Sombor. Prvo ujutro da predaju dokumentaciju a onda istog dana ali popodne da ponovo putuju na pregled pred komisijom. Sećam se kako su nekada komisije dolazile bar jednom nedeljno u Apatin kako svi bolesni pojedinačno ne bi morali da putuju u Sombor. Pri tom, niko ne pita imaju li ti ljudi, novca sa tolika besmislena putovanja, a da ne pričamo o onim najbolesnijim, za koje je svako putovanje mora.
Čudim se da niko još nije pokrenuo pitanje da li je izvodljivo da ta zdrastvena komisija bar jednom nedeljno zaseda u Apatinu za naše sugrađane.

DOM STARIH

Mnogo šta se poslednjih godina promenilo u našem Domu starih. Ne samo da je prostor uređen i oplemenjen nego su i životi korisnika umnogome dobili nov smisao. Organzuju se ekskurzije, sportski sureti, a gotovo svake nedelje, ima nekih događanja. Osim dece vrtića koja tradicionalno obilaze raznim prigodima najstarije žitelje, KUD-ovi priređuju programe, organizuju se izložbe, gostuju umetnici. Prilično mlađana ekipa koja vodi ovu ustanova ne presušuje sa novim idejama. Tek, pokazuju, da i u poznom dobu, naši najstariji, mogu da nađu tračak radosti, i u druženjima, zaborave bar na tren svoje godine i vrate se nakratko u mladost.

autor: Sofija Pualić Špero


IZ MOG UGLA - PIJACA, POŠTA, POŠTENJE I MUŠKA VODA

08.06.2018. 09:28

AH, TA PIJACA!

Na desetine tekstova iz pera dvoje dopisnika (moje malenkosti i Jace) su prestoničke novine objavile o apatinskoj pijaci, ili ti, tada jedinom primeru javno-privatnog partnerstva u državi Srbiji. Da, ne pričamo o najmodernijem regionalnom tržnom centru, i njegovom pompeznom otvaranju, uz ''devojku sa krčagom''.
I samo pisanije nam se već bilo smučilo koliko se  tada govorilo iz usta političara o ovoj pijaci. Ali, eto, na fejsu se opet vodi polemika, o tome kako  narod na pijaci ne poštuje saobraćaj. Niko ne kaže da je saobraćaj tek posledica svih preduzimanih poteza kada se gradila pijaca. Volela bih da znam, ali ne znam, postoji li igde pijaca koju preseca saobraćajni put. Haosa u saobraćaju na ovoj frekvetnoj destinaciji jeste više nego prisutan. Delom je taj haos i zbog toga što obećanih stotinjak  parkinga, koji su se trebali nalaziti sa leve i desne strane ulice Miloša Obilića, nikad nije izgrađeno.
Ali zaista ova podsećanja već su degutantna. To ne znači da naš junior Simin nije u pravu kada kaže da se saobraćajni propisi trebaju poštovati a ulica prelaziti na označenom pešačkom prelazu.
Jedina želja mi je da se na pijačni dan napravi šira aneketa među narodom o tome kako im se sviđa današnja pijaca. Ali, šta vredi šta bi anketa pokazala. Trebalo je anketu sprovesti još u vreme pre gradnje pijace. Ali ko pita narod koji se sada krivi za haos na pijaci.

P.S. Da ne govorimo koliko je opština para stukla a da je od javno-privatnog partnerstva ostalo, samo privatno. Šta sad?!

ČUVENA POŠTA

Osim što svojim ambijentom podseća na Divlji zapad, naša pošta, je čuvena po mnogo čemu. Osim što gotovo uvek radi samo jedan šalter mojoj drugarici se desilo nešto što je nezamislivo. Naime, dobila žena poruku u kućnom sandučetu da preuzme pošiljku. Pet puta je u dva dana odlazila u poštu ali pošiljke nema. Ne zna ona čak ni šta je dobila. Da li, saobraćajnu kaznu, poklon, poruku iz suda… Ne vredi. Ništa nije saznala osim što joj je savetovano da to vidi sa svojim poštarom. Eto, umesto da rukovodioci pitaju dotičnog poštara, ona treba da ga juri po ulici, i traži objašnjenje. Da nije otužno, bilo bi komično, gledati ženu kako pravi sačekušu za poštara, koji za sve ispade kriv. Pošiljke svejedno nema pa nema.


POŠTENJE

U kafiću ''Momento'' mlada konobarka na stolici pronašla mušku torbicu. Sklonila je iza šanka dok se vlasnik ne pojavi a da nijednog momenta nije zavirila u sadržaj. Kad eto vlasnika za pola sata. Preuze torbicu, otvori je, i zahvaljujući se mladoj konobarici  htede da je počasti sa hiljadarkom. A u torbici 30.000 evra. Okolni gosti u šoku, a različiti komentari i ideje samo pljušte. Naravno da je to bio jedan škrti stranac. Pa, ti sad, pogodi ko je tu pošten, i da li se poštenje isplati. Ali, svaka čast, mladoj konobarici iz lokala ''Momento''.

IZVOR MUŠKOSTI

Ljudi sa Ribareva su izvor sumporne vode od vajkada nazivali ''izvorom muškosti''. Iako je ovaj izvor oduvek mogao da se uredi kao još jedna turistička atrakcija i destinacija niko  ništa preduzimao nije. Na sreću jedno apatinsko udruženje je taj potencijal prepoznalo. Za svaku pohvalu. Korak po korak. Mi smo mala varoš da bi tukli pare u megalomanske projekte, od kojih neki nikad nisu završeni, a ako jesu nisu se pokazali isplativi. Zato ubuduće treba raditi na malim projektima poput uređenja ovog izvora ili planiranog formiranja muzeja.

autor: Sofija Pualić Špero


IZ MOG UGLA - BOLNICA, ŠOK PREVOZ, KUČIĆI I TROVANJE

15.06.2018. 07:00

BOLNICA

Somboraska bolnica prema kojoj gravitira oko 200 hiljada građana Zapadnobačkog okruga protekle tri decenije rapidno je propadala. Poznati su golubovi sa svojim izmetom na terasama novog ''dela'' bolnice, sunce koje neizdrživo peče kroz velika stakla, koja je gotovo nemoguće održavati, jer je ceo kompleks naopako projektovan. Dalje enetrijer i eksterijer starog dela ove ustanove koja ima dugu tradiciju, ali izgleda nikome nije stalo do nje. Da ne pričamo o Psihijatriji na Apatinskom putu, gde nema elemntarnih uslova za tamošnje teške bolesnike. Sećam se da sam čula priče lekara koji su  radili u toj bolnici za vreme rata dvedesetih. Dolazili su tu svi pacijenti-ranjenici sa obližnjeg ratišta u Baranji. Lekari su danonćno dežurali, operisali, lečili. Bila je to na neki način ratna bolnica. Posle rata umesto da zaslugama osoblja ova bolnica procvata one se sve više urušavala.
I šta se desilo. Svih ovih godina posle čini se da se ulagalo u sve bolnice diljem zemlje osim u ovo našu somborsku. Tu i tamo neko opremanje, ali bez značajnijeg generalnog uređenja.
Sadašnje rukovodstvo na čelu sa našim Apatincem, na sve načine pokušava da obezbedi sredstva od Republike, Pokrajine, raznih fondacija. Ide teško. Nema para na ovim adresama dovoljno. U najavi su neke rekonstrukcije, rade se projekti. U interesu svih nas sa ovog područja bilo bi poželjno, makar, korak po korak, da se bar goruća pitanja reše.

ŠOK PREVOZ

Vraćajući se sa ekskurzije roditelji klinaca petog razreda imali su nekoliko šokova. Tako mi jedan od roditelja priča kako nije strašno što se autobus usput pokvario pa se dosta kasnilo sa dolaskom dece. Veći šok je bio što se dotični autobus dolazeći u Apatin nije parkirao na zgodnom mestu kod hale ili na početku ulice Svetog Save gde je na parkingu bilo mesta nego nasred puta. Ni sa leve ni sa desne strane  kod hale. Nastala gužva.  Roditelji u 11.30 časova, dakle u ponoć, trče prema deci da ih slučajno neki auto ne zakači jer saobraćaj nije bio zaustavljen.
Uvek sam se pitala kako škole biraju prevoznike. Pitam se i sad kada je koliko se sećam bilo striktno naređeno da svi autobusi za ekskurzije moraju biti tehnički tip-top. Ovaje se em kvario na putu, em na opasnom mestu iskrcavao decu. Kako rekoh, oko ponoći.

KUČIĆI U KONTEJNERU

Sve je više pobornika zaštite životinja, posebno domaćih. Što njih više to više i beskrupuloznih vlasnika pasa. Tek, u kontejerneru kod Vodotornja, žena u džaku našla pet malih kučića koji su još bili živi. Angažovala rodbinu da ih svi zajedno spasu. Uspeli dobri ljudi da ih održe u životu. Sada im treba Dom. Šta je sa nehumanim vlasnicima koji kučiće drže koliko im trebaju a onda ih na brutalan način bace u kontejner. Imate li predloga kako da se kazne? Pošaljite predlog!

TROVANJE

Slična je i ova priča prethodnoj. U pravu je naša sugrađanka Jelena Studen-Vojvodić kada je komentarisala slučaj iz ''esova'' gde je jedna stanarka bacala otrov na travnatu livadicu uništavajući zelenu površinu. Znate li ijedan slučaj u Apatinu gde je neko kažnjen zbog narušavanja okoliša, bilo sečom drveća koje je javno a ne njihovo, bilo ovim potonjim primerom?

autor: Sofija Pualić Špero

''Srbija je, kao temeljno deindustrijalizovano društvo tokom ratova i tranzicije nakon 2000, jedna od zemalja koja svoje radnike rentiraju i a sebe reklamira kao zemlju jeftine radne snage...'' - Stefan Aleksić i Bojana Tamindžija | LE MONDE diplomatique | Nedeljnik, jun 2017. godine


Autor bloga: Mirko S. Vraneš

Нема коментара:

Постави коментар