субота, 19. новембар 2016.

ГОДИНЕ И ДЕЦЕНИЈЕ КОЈЕ СУ ПОЈЕЛИ НЕСПОСОБНИ ПОЛИТИЧАРИ

ОДУМИРАЊЕ, ЗАМИРАЊЕ, ГАШЕЊЕ, НЕСТАЈАЊЕ... СРБИЈЕ


»Србија је конзервативно друштво, притом и старо, где су политичари подилазећи бирачима, зарад сопственог опстанка на власти, радије бирали умножавање државног апарата уместо његове рационализације, пролонгирајући друштвену и државну својину, често намећући инвеститорима нереалне социјалне програме и одлагали макроекономску стабилизацију и штедњу не би ли добили наредне изборе.« - Љубомир Маџар | НИН, број 3438, 17. новембар 2016. годинe



»...Дуго падамо и тај пад мора да има неки крај. Те ствари се не могу прорачунати, мислим да чак не могу ни да се организују од ''домаћих издајника'' и ''страних плаћеника''. Обрт се дешава када људи схвате да морају да живе другачије, да ово што живе није живот него сплачине. Живот о овој земљи је стварно постао понижавајући, не бих рекао ни бедан ни сиромашан – него понижавајући. Људи су се прозрели од муке и очајања, а не зато што су зли по дефиницији...
...Мислим да је људско достојанство граница испод које човек не сме да иде, а свако је сам себи одређује. То је у суштини један јако интиман проблем, људи знају када су отишли испод црте и то их онда убија, чак и ако нико осим њих није приметио да су склизнули...
...стидим се да се у овим годинама плашим! Некада сам се плашио, сећам се како сам се деведесетих година освртао када сам улазио у своју капију. Колико сам се само тог страха стидео. Не могу више то себи да дозволим, живети у тој врсти страха је пакао и то није живот. Решио сам да игноришем такве страхове, с тим што имам једну додатну премису од које полазим: Боље да ме у хаустору убије неки дебеовац, него да се распадам од рака. Озбиљно. Ја имам 70 година и више није време за страх. Целог живота сам се чудио како да да су матори људи углавном кукавице које се плаше свега и свачега, како то да им логика не налаже ''јунаштво''. Шта имају да изгубе? Ништа. Још пар година живота. Зашто то не би преживели часно, или храбро? Млади стављају главу на пањ, а стари се тресу над сопственим животом – какав парадокс и нелогичност!? Ја сам решио да не будем део те групе старијих људи који ће се трести до свог краја.« - Горан Марковић | НИН, број 3437, 10. новембар 2016. годинe

 
Аутор блога: Мирко С. Вранеш