НОРВЕШКА И ЈОШ ПОНЕКА ПРИЧА ... 

ТО ЈЕ ЧОВЕК !

       Као дете слушао сам, шћућурен испод кухињског стола (некада деци није било место за столом када старији разговарају), старије како причају и износе своја искуства по разним питањима и стварима, било је ту за мене као дете чуда над чудима, догађаја из Другог светског рата, догодовштина ... са посла ... из војске ... са венчања ... и сватова ... са сахрана ... Тада се мало пратио телевизијски програм, није свак' ни имао телевизор, колико се сећам тада је програм нешто и кратко трајао на једном каналу од седам поподне па до једанаест ноћу (четири сата ТВ програма ? црно - белог !), један дан Београд ... други дан Загреб, па тако наизменично, два студија годинама из БГ хумористичке серије, Лола Ђукић и Новак Новак а из ЗГ музичке емисије и збрчкани Антон Марти ... Као свако дете замишљао сам и ја себе као учесника тих догађаја и прича, као и јунака телевизијских серија и звезду музичких емисија ...обично су узори били племенити, поштени, храбри ... ликови који су тада били за узор и ретко ко их није хтео копирати  и ставити се , на кратко бар у мислима, у њихову улогу. Како је ко долазио у нашу кућу, кухиња била место окупљања и простор који је зими једини грејан, тако је остављао по коју причу и своју догодовштину, на основу тих прича стварало се и моје мишљење о нечему и о неком ... растао сам постајао човек.

       У мом, старом,  крају у Апатину  улице Језерска - Раде Кончара - Сомборски пут, раднички сиротиљски крај, живео је  срећно у слози некакав чудан микс народа неоптерећен догађајима и сукобима из рата који се завршио пре две деценије: Срби, Мађари, Швабе и Шокци ... у времену двадесетак година после рата, мир, дружење, суживот ... наше мајке и баке су измењивале куварске рецепте и мустре за хеклање и штрикање ... а очеви  су помагали наизменично једни друге у свакодневним и сезонским пословима и картали таблића и шустера и рауба и помало ањца за неку ситну пару или литру вина из подрума швабе Турата па све уз соду попије се који шприцер ... нарочито током картања могао се чути језички микс што у картарошком жаргону што у псовкама ... тако да од малена знам десетине назива за исте карте и боје ... а и псовати сам научио иха хај ... Тада, давно, уочио сам да се људи деле на добре и лоше и да није битно ко си и шта си него какав си ... ако си добар онда си добар а ако си лош онда си лош , па звао се ти Милош, Пишта, Ханс или Стипан ... ако је неко лош, и онда је он тада у жаргону истих тих куварица и картароша добио заслужено припадајући му назив ГОВНО ОД ЧОВЕКА. Дуго времена је прошло док нисам порастао а још више, док и ја нисам увидео  ко је то све ГОВНО ОД ЧОВЕКА  и зашто су му тај епитет пришили, са разлогом свакако.

        На основу прича мог ујака Миће, сада покојног нека му бог да мир, који је знао к'о нико да свира двојнице, фрулу и тамбурицу самицу, инструменте народне које је сам и правио, и лепо онако мушки помало кроз нос певао уз Кукуњешће и бећарце и оно '' Милица је вечерала па на сокак истрчала ...'' е тај мој ујак, рођени брат моје покојне мајке Милке, причао је догодовштине из ратног заробљеништва и боравка у Немачкој током Другог светског рата ... заробљен је током капитулације Краљевине Југославије као војник и депортован на рад ... додељен је неком газди, домаћину на пољопривредном имању ... сећам се приче о ратарским пословима од раног јутра до пред ноћ на непрегледним баварским пољима, о односу Немца према земљи, коњима, благу ... и једне приче и мени једног посебног догађаја ... када се мој ујак враћајући са поља запрежним колима поред пута нашао виле, узео их и донео на имање, сутра ујутро газда видевши виле у колима упита - где их је нашао ? - ујак њему ту и ту, објасни њему Швабо да то нису њихове виле и да их врати тамо где их је нашао стим да држаље забоде у земљу да се виле виде и да их газда лакше нађе а и да не рђају ... два месеца је Мићо пролазио поред тих истих вила док их једног дана власник није узео ... е тако се мој ујак понашао и  када се из заробљеништва вратио у родну и попаљену Лику ... ако може ''љути непријатељ ! и фашиста ?'' поштовати туђе - могу и ја  ... да Швабо био поштен човек не треба њему туђе и туђа мука, да Немац био човек и то прави, поштењачина ... за пример . Човек има главу и у њој мозак, да МОЗАК то је ЧОВЕК !

       По причи мога покојног оца Симе, када су у нашем бродоградилишту правили некакав брод - багер и у њега уграђивали делове ... пумпе из Холандије ... дошао матори Холандез да види како је то уграђено и да пусти у погон ... пробали све ОК возикали се Дунавом узводно - низводно ... испробавали - тестирали ... пристали уз обалу уз врбу ... када један наш искочи на обалу, узе камен из бента па на брод ... чудом се чуди странац за шта му тај камен ... како за шта, па за купус да причепим брате рођени да се боље укисели ...одврати наш делија ... вратили се па на чарду код Адора да се залије ... све успело ... преко једног старог мајстора Швабе исприча Холанђанин једну причу ... Код њих у Холандији једном приликом ... дечак се враћао из школе, пут га свакодневно водио поред бента са којим се Холандија брани од мора, вековима народ вредно радећи отимао мору земљу и претворио у плодне оранице ... зима ... уочи дете на једном месту бент попустио има рупу, напрслину, вода тек што процурила ... рупа пречника  као његов прст ... дете прст у бент да спасе земљу од поплаве ... нађен следећег јутра мртав, смрзнут са прстом у бенту ... спасио Холандију од поплаве и катастрофе ... народ му дигао споменик. ... Сутра дан исти брод ... иста екипа ... иста врба ... наш човек вратио камен од куће па на исто место у бент. Човек има главу и у њој мозак, човек има груди и у њима срце, да комбинација МОЗАК  и СРЦЕ  да то је ЧОВЕК !

      По причи нашег комшије, који је радио у Норвешкој, поред цесте роба и кутија са парама ... узмеш робу оставиш паре ... нигде трговца ... То је ЧОВЕК !

     Пре неки дан сурфујући по интернету  наиђем на текст рускиње која је посетила Норвешку, ја ономад био и видео ...

.....

НОРВЕШКА - белешке путописца

Јулија Латињина, ''Ежедневнљи Журнал'', 04. октобар 2010.

    Норвешка је веома необична земља. Има краља, а нема аристократију. Има нафту а нема Путина. ... 

    ... Норвежани су, као што сам већ рекла, веома необични људи. Код њих су још почетком двадесетог века електричне централе градиле локалне заједнице, а не приватна лица. Будући да су људи своју земљу локалним заједницама уступали на бесплатно коришћење, приватни инвеститори никако нису могли да им конкуришу. ...

     ... У Норвешкој фармер изнесе свој кромпир на пут, на џак веша цену, а поред њега спушта вагу и лимену кутију са доста ситног новца за кусур, затим одлази и други човек који жели да купи сам измери онолико кромпира колико му је потребно, сам стави свој новац у кутију и, ако треба, сам узме кусур. Шта је то што смета неком пролазнику да узме и однесе сав кромпир и сав новац заједно са кутијом ? ...

     ... У брдима Норвешке стоји чиста и уредна брвнара - колиба, у њој сасвим довољно разне хране, ценовник за храну и преноћиште и поново она лимена кутија са новцем. Шта то спречава туристу да прво добро вечера, затим у топлој и чистој постељи мирно преспава и на крају испразни кутију и оде ? И све и ништа. ...

      ... И када се уверите да такав систем може да функционише, одједном постаје јасно ...

      ... А друштвена конвенција, у неком конкретном облику, заправо и не постоје у стварности. Али зато оне, конвенције, ту стварност дефинишу.

.....

     Да чему ово моје писање и шта је писац хтео рећи ? 

     Човек се постаје од раног детињства слушајући, посматрајући и делујући по моралним кодексима и конвенцијама који су исправни ... ИСТИНА ... ПОШТЕЊЕ ... ЧАСТ ... ДОБРОТА ... КОЛЕКТИВНА КОРИСТ ... користећи ово од најранијег животног доба, детињства, ... мозак и срце ТО ЈЕ ЧОВЕК !

ПС      Последње годину - две приметим да је у Апатину тренд, да се испред куће и у дворишту праве украсни камењари све са биљкама и фонтанама и слаповима чак ... нисам приметио да постоји продаја камена у стовариштима грађевинског материјала ... бојим се да је то онај исти камен за причепити купус из бента и одбране од Дунава и поплавних вода ...питање: где је ту мозак и где је ту срце и где је ту ЧОВЕК ? Онај стари Холандез  што је тестир'о пумпе са мојим Симом је вероватно одавно мртав, али прича о дечаку и бенту је истинита ... споменик постоји ... дете јунак ... МОЗАК и СРЦЕ ... ЧОВЕК !

         Вратите камење у бент а баште и дворишта могу бити лепи и уређени и без камена. На крају крајева ко воли камен има га на Фрушкој Гори у каменолому за купити ... понесеш паре ... платиш ... узмеш ... натовариш ... довезеш ... НОРВЕШКА ПРИЧА !

        Ја 2001. године донео два камена из Лике, поклонио ми један мештанин Дражић из Доњег Лапца, донео завичај, ено једног у старом Омладинском у садашњем Музеју спорта као експонат ... камен лички за бацити са рамена ... други је нестао, можда  је неком треб'о за причепити купус !

        Опа умало да заборавим Путинов режим све ради да забрани часопис у ком је објављен путопис из Норвешке, није добро да се деца уче на примерима који нису под контролом ?

Мирко С. Вранеш