АПАТИНСКИ МИЛЕНИЈУМ ИЗ ПРАВОГ УГЛА ...
ХУМАНОСТ НА ДЕЛУ

СОЛИДАРНОСТ И ОРГАНИЗОВАНОСТ А НЕ МИЛОСТИЊА И ''ПРОСЈАЧЕЊЕ''

         "Treba gledati pravo. Jer da se htelo gledati iza sebe, dobili bismo oči na potiljku. Treba ljubiti zemlju dece svoje, a ne dedova svojih. Jer čast neće zavisiti od toga odakle dolazimo nego kuda idemo." – Borislav Pekić

       Почетком овог месеца, тачније осмог новембра, на блогу објавим текст посвећен АПАТИНСКОМ МИЛЕНИЈУМУ, односно хиљадугодишњици постојања нашег насеља (1011. – 2011.), тај исти текст  објављен је у Апатинским новинама у броју 38., од 15. априла ове године ... где сам подсетио - позвао локално руководство да требају нешто по том питању да учине. Предложио сам низ активности, које су по мени битне, које требају бити решене или бар започети њихово решавање. Како је време одмицало све више су почеле да ме заокупљају два предлога, везани за здравље и материјалну ситуацију оболелих у нашој средини.

       Дакле предложио сам ово:

• Формирати фонд за лечење наших суграђана од болести за које су неопходне интервенције које се наплаћују код нас и у иностранству
• Купити апарате за рано дијагностицирање - откривање оболења и обучити људе за рад на њима - скенер, доплер, мамограф ...

      Можда су предлози нестручно и незграпно дефинисани али суштина целе приче је следећа.

       Дуго година парола ( по мени - фраза) која је бесомучно коришћена у нашој бившој заједничкој држави ''ЧОВЕК ЈЕ НАШЕ НАЈВЕЋЕ БОГАТСТВО !'',  на коју се народ примао, наш наиван народ, у стварном свету и реалном животу од стране тадашњих политичких вођа  коришћена је да обичан човек постане ''предмет'' за подкусуривање и  ''ствар'' која се тек-тек са времена на време спомене. Већ као дечкић од четрнаестак година суочио сам се са суровом реалношћу шта ЧОВЕК (обичан радник и обичан човек) значи у друштву са прокламованим вредностима : солидарност, поштење, брига за човека, одговорност, равноправност ...

        Елем, мој отац Симо тада млад ! – стар ? четрдесет година разболи се на пречац ... висок крвни притисак са низом пратећих потешкоћа ... повлачења од лекара до лекара, од институције до институције, од болнице до болнице ... до констатације ''врлих'' стручњака медицинских наука ''да је све умислио да је то болест уобразиља и да симулира ...''. Окружење у коме је мој отац радио и живео никако није могло да схвати како ударник са радних акција, вредан човек, вредан к'о мрав, може постати симулант и измишљати болест ако је и нема. Тада сам упознао стварне особине људи и друштва у коме смо живели, ништа ту нема од напред прокламованих вредности све је то била обична фарса и срање, систем је функционисао по следећим принципима : себичност, похлепа, бахатост, подкупљивост, непотизам, нестручност, лаж, превара, незаситост, корупција ... 

       Почиње мукотрпна борба мог оца против система и нестручних ''хуманиста'' лекара (ко им даде звање доктора ?) и обијање врата разних болница и клиника, да би после три године успео да докаже на ВМА у Београду да је болестан и да има малигни тумор у поодмаклом стадијума, величине овеће наранџе у пределу надбубрежне жлезде ... коментар добрих људи, лекара са Војне клинике '' ЧОВЕЧЕ ГДЕ СТЕ ВИ ДО САДА БИЛИ, КАКО СТЕ УОПШТЕ МОГЛИ ДА ТРПИТЕ БОЛОВЕ, ХИТНО ВАС МОРАМО ОПЕРИСАТИ''  а иза његових леђа мојој мајци Милки ''ДРУГАРИЦЕ БОЈИМО СЕ ДА ЈЕ ВАШ СУПРУГ КАСНО ДОШАО, УРАДИЋЕМО СВЕ АЛИ ШАНСЕ СУ МУ МИНИМАЛНЕ'', да доказао ЧОВЕК  да је болестан и остале му никакве шанседа преживи. Операција урађена поживио још годину и по дана и довлачили неке лекове из Немачке и Француске, крао нас ко стиго и лекари и пилоти и цариници ... не помаже ... ''ДРУГАРИЦЕ БОЈИМО СЕ ДА ЈЕ ВАШ СУПРУГ КАСНО ДОШАО, УРАДИЋЕМО СВЕ АЛИ ШАНСЕ СУ МУ МИНИМАЛНЕ'' крај ... Вранеш Петра Симо 44 године исписано на пирамиди (касније је враћен крст), март месец 1975. године сахрана ... мени два месеца мање од пунолетстава.

       И тада се причало, говоркало и наклапало, да виђенији другови  и њихове другарице и сви њихови чим примете неки здравствени проблемчић однах под хитно одлазе на ВМА и у иностранство ако треба ... зна се  ''ЧОВЕК ЈЕ НАШЕ НАЈВЕЋЕ БОГАТСТВО !'', све треба учинити да се живот појединца спасе, ДРУГ је битан за систем а ти ЧОВЕЧЕ ... ОБИЧНИ ЧОВЕЧЕ ...  цркни ко ти јебе матер што ниси виђенији ДРУГ.

        Садашњост, здравље је у питању, и нећу именовати појединце из ВЛАСТИ  који и дан данас користе наслеђене повластице а тек нећу помињати несретнике ОБИЧНЕ ЉУДЕ  за које се скупљају добровољни прилози, праве хуманитарни концерти и спортса такмичења ... тај ОБИЧАН ЧОВЕК  остављен је сам себи и најчешће се понавља она реченица од пре четрдесетак година, само више нисмо другови и другарице него господа и госпође па то сада звучи овако ''ГОСПОЂО БОЈИМО СЕ ДА ЈЕ ВАШ СУПРУГ КАСНО ДОШАО, УРАДИЋЕМО СВЕ АЛИ ШАНСЕ СУ МУ МИНИМАЛНЕ'' ... на нашу жалост болести су све опакије и раније нападају људе тако да све чешће је у питању ЋЕРКА, СИН, БРАТ ... и све су млађи и млађи.             

       У Апатину треба формирати ФОНД са највећим учешћем средстава из Буџета и средстава компанија које имају одговорност према средини у којој функционишу, а први и други ОБИЧНЕ ЉУДЕ, жалосно је признати, користе као ресурс ... пореске обвезнике или раднике. Тада можемо рећи ево ми смо општина будућности и ми водимо рачуна о ЧОВЕКУ и тада парола неће бити само парола и фраза већ начин живота, да стварно је истина ''ЉУДСКИ ЖИВОТ ЈЕ НАЈВЕЋЕ БОГАТСТВО'' , боримо се за сваки људски живот као да је наш.

                                                                      Мирко С. Вранеш