У Апатину; 03. маја 2010. године
ВРЕМЕ КАДА ''АРГУМЕНТ''
ЗАТВОРИ УСТА ЛАЈАВЦИМА
Годинама посматрам човека, старијег господина, како са пуно љубави храни напуштене псе (неки кажу псе луталице, не лутају они, они су напуштени), на углу Нушићеве (некадашња Моше Пијаде) и Петефи Шандора, старијим Апатинцима локација позната као Стара пијаца. Морам признати дивим му се, мало му и завидим, воле га огладнели невољници и са њим имају некакву мени необјашњиву комуникацију... причају универзалним језиком, пријатељи. Некако у последње време видим све више напуштених људи (неки кажу луталица) у Апатину, нико их не храни нити прича са њима.
Пре неки дан непријатна сцена, млади ''људи'' (све нешто мислим - тешко ће они икада бити људи) добацују - 'ајде стари склони се, никакав си немаш метар и жилет, ево те к'о чварак, иди бери јагоде са мердевина... пусти те џукеле да их ми... Човек је у неком свом свету, и не чује их а камоли да се обазире. Прихватим једног од њих, мени најближег лајавца, под мишку онако, нежно, ковачки, ћутим, погледа ме у очи, тек момчина зацвили - немојте господине, па ми се само шалимо... Остили момци гледају, тврдо, одоше, мрмљајући себи у браду, усране ''јуначине'', производ истих таквих политичара.
Како сте господине - човек, старац, се окрену, рукујемо се, руке му топле, старчке... ''О млади господине, када ћемо решити питање ових мојих љубимаца, немојте ми само спомињати азил, молим вас, забога, то су мрцилишта, није то за моје пријатеље... могли би сте, Ви сте ВЛАСТ...'' Не знам како, и по који пут да му објасним да нисам никад ни био ВЛАСТ, али шта ћеш човек мисли ''јеси био си и осто си, Србија је ово, једном дођеш, одеш никад''... де, де, добро, о томе неком другом приликом... Наставља он - видим, имали сте некакав разговор са младом господом. Ништа, ништа изнео сам неке АРГУМЕНТЕ. Насмеја се он, топло, насмејах се и ја... до скорог виђења господине, одлазим, пси весело машу репом, причају... са својим добротвором.
Кренем ка још неосвојеном ''Борелију'', један су освојили неки дан заштитници права и правде... радници изгубили, јебеш право и правду ако је то то... Сустиже ме познат лик, старији радни колега из Бродоградилишта, одавно пензионисан коментарише - Мишо јел' ти познајеш овог старог господина, да нисте пријатељи, земљаци?! Извини стари, што ме то питаш, знам човека, срећем га годинама, мислим да је ОК... Пита - Имаш ли времена да одемо у кафану у Парк да ти нешто испричам, нисам никада ником, али теби хоћу. 'Ајде шта ме кошта а и није нам први пут да се почастимо... испричамо и да ме посаветује старији је.
Седнемо, конобар уједно и власник, ''Шта ћемо Момци'', насмејемо се гласно обојица... МОМЦИ... некад било... кафа Турска другару и чај мени (уби ме нека грозница, уста ми к'о код црнца трубача... Сачмо оригинал). Како си шта радиш? ... донесе конобар... оде... миришу пљескавице... а и пивара се осети, непријатно... хотел није готов... парк запуштен.... МЗ запишана... канта за смеће истргана...
Каже - јеси видио оне керове мајке ти? Које керове, па човек храни псе... ''ма не... оне младе дркaџије на њих мислим''... пусти их имају они већи проблем него што јадни и претпостављају... наставља... ''чуо сам кад си рекао АРГУМЕНТ, па да ти нешто кажем о томе, када сам ја први пут чуо ту реч АРГУМЕНТ...''
Почиње прича, окреће шољицу ''... морам ти ово испричати, нисам ником никада...'', сркну кафицу, повуче дим из тек припаљене цигарете, сркну још једном, мераклијски, налакти се...'' знаш ја, млад, има томе преко четрдесет година, лајем на звезде, недељом се окупимо код ''Дурака'', после пијаце, момци, пре ручка, знаш није било много слободног времена, радило се градило се, суботе биле радне, уз пиће, кило бело и сифон, тучемо рауб и шнапс, понекад и белу, падне које мезе... мало, мало, један углађени господин, старији од нас... под руку са женом на ручак... некако ситан, скупљен, знаш већ, интелектуалац, дошао у Апатин, стручњак... а жена му усправна витка, утегнута, дуга коса, црнка, млада, лепотица, скоцкана, гардероба, чарапе са шавом назад, да извинеш и кука и струка и груди и свега... бомба... добра у... Сваки пут кад је видимо... слинимо сви к'о, за 1. Мај, на јагњетину са младим луком... види човек није слеп, да ми дрипци гледамо више у његову жену него у карте. Једне прилике дође сам у кафану и право за наш сто... љубазно упита - да седне, седи брате... пита, може ли са нама картати... може... карта бо'ме, научио док је школе гањао... 'оће да нас научи реми, преферанс, бриџ... нас, ми једва уклавирили и рауб... прича жена му са ћерком отишла код неке фамилије на две-три недеље... ако не смета... он би са нама недељу до ручка прекратио... кренемо се ми дружити ... зближимо се... човек прави господин, шаљивџија, од њега сам чуо свашта, чисто и проглед'о, паметан. Онако уз шалу, један наш другар га онако шеретски пита, шта је онаква жена на њему таквом видела... господски човек оћута, уз коментар ''...чудан је женски мозак...'' картамо, тучемо сифон соде и бело, попило се охохо, онај знао си га, досадан попио па навалио мало - мало... ''...шта је она нашла на теби, тако ситном, скупљеном, никаквом...'', разиђемо се. Следеће недеље ево њега за наш сто, части, рођендан му или већ нешто, не сећам се. А, онај, јуче била плата, целу ноћ цевчио, Цигани свирали, ослобађао ''Шаран'', од конобара мислио да су конобарице, хтео тући музичаре што немају певаљку, пола плате му отишло на слупане чаше... одлепио скроз... лего у шест, усто у седам, најгори баш, луд, онако наврзо... па мало - мало ''шта је она нашла на теби, тако ситном, скупљеном, никаквом... а види мене људине''. Смирујемо п'јану будалетину али он још гори, запенио, навалио, висок близу два метера, преко сто кила а није деб'о, мисли све у себи а отме му се и на глас, п'јано, лудо... ''...откуд теби онаква жена...''... човеку непријатно, осврће се око себе , ми у ћошку, лето, башта празна,... устаде иза стола... раскопча шлиц, извади гааа, трес на сто, сунце ти... брате мој био сам у војсци, игр'о фудбал, знаш купали се момци голи нема ту стида и... али онако нешто никад нисам видио, домаћинчина права, нама уста отворена, брада пала на сто... а онај досадни метн'о шаку на чело и све клима главом, знаш већ, онако к'о кад коњ пије воду ''млади пријатељу ево кад, већ мораш све знати то је видела на мени ово је А Р Г У М Е Н Т...'' рече човек... (Неко вече сам глед'о филм, домаћи, ''Мала ноћна музика'' када онога штракљу ћерају да покаже алат, и извади га, а онај као Талијан – дебели Црногорац, Божовић, као режисер скину наочаре и зини вели '' КЕ.. КАЦОНЕЕЕ!...'', или тако већ некако)... зачепио уста нашој птици ругалици – питалици, лајавцу, а и нама осталима... ни најпијани га нико од нас више није питао за жену, АРГУМЕНТ нисмо спомињали... ја у предузећу пит'о нашег правника шта значи реч АРГУМЕНТ човек ми лепо објаснио. После смо, морам ти признати, после тога годинама седели заједно, и мени и мојим другарима је било на памети уз кисео осмех... држи га даље од жена да и њима не зачепи... аргументовано... - насмеја се громогласно беседник, сетио се младости и шеретлука, ваљда ће бити времена да ми још понешто исприча - докрајчи кафу, повуче дим, угаси цигарету... настави - Годинама сам размишљао и сада знам да је то био једини начин, да оном нашем примитивцу зачепи уста за цео живот, а он сам господски, културно, никад није питао ''А какав АРГУМЕНТ нађе твоја жена на теби...'' а мог'о је нија да није... успели смо од њега, да научимо мали и велики реми али...преферанс и бриџ нема шансе... да... зашто ти ово причам... вид'о сам како си смирио оне младе лајавце... и спасио човека муке... стис'о си дрипца за мишку, позеленио је сав од страха, а и они око њега подвили репове, показао си им АРГУМЕНТ...''
Конобар, власник, ваљда из прикрајка чуо причу (бродоградитељи – тешка индустрија не знају тихо говорити, убила их бука у радном окружењу) носи два Пелинковца са малом водом. Момци, кућа части, добри су вам АРГУМЕНТИ обојици. ''Некад било'' – процеди кроз зубе мој другар.
ПС Далеко је наше друштво, окружење, од времена када ће аргумент бити изнети у цивилизованом дијалогу уз обострано разумевање и уважавање. За сада, нажалост, аргументи могу бити и стегнута мишка али и раскопчан шлиц..., ништа се за четрдесет година није променило. Нећу да спомињем туче, бодење ножевима, пуцњаве, употребу секире, то су нажалост аргументи код нас. Када ће се ствари променити, набоље наравно, зависи само од од нас.
Девети мај је у међународном календару догађаја означен као ''ДАН ЕВРОПЕ''... Европо ево нас стижемоооо! Срећан вам празник, aпатински (знам да нас нема много) Европејци.
Mирко С. Вранеш
Нема коментара:
Постави коментар