недеља, 21. мај 2017.

33. deo – IZ NJENOG UGLA


SOFIJA PUALIĆ-ŠPERO
GOST APATINSKIH HRONIKA


''Tajkuni i kriminalci su sebi kupili slobodu. I mi sada u toj slobodi živimo.'' – aforizam, autor Vladica Milenković


IZ MOG UGLA: POMOZIMO DRAGOLJUBU, KO VAS ŠIŠA, KLUPE

19.05.2017.

POMOZIMO DRAGOLJUBU

Dragoljub iz Kupusine, od samo 11 meseci starosti, provodi već devet meseci u bolnici. Mogao bi biti kući. A treba mu samo aparat za disanje koji košta sa pratećom opremom oko 8.000 evra. Za njegovu porodicu ova suma je nedostižna. Za neke je ona džeparac. Dobri ljudi daju koliko imaju, a ovi sa džeparcom ni da se sete.E, to smo mi. Izgubili smo svaki osećaj za sugrađane, decu, komšije, prijatelje. Zato kada prođete pored kutije dobrovoljnog priloga za Dragoljuba ubacite koji dinar. Pročitajte i plakate apela za pomoć. Bez aparata Dargoljub ne može ni sat.
Ugledajmo se na Kupusince koji su za dva dana prikupili određenu sumu, za ovu malu zajednicu dovoljno.
Ali evo upustva kako da pomognete bebi. Broj žiro računa, dinarskog: 275-0016617360902-45 i deviznog: PC-35-160-5830200590202-57. Na ime majke bolesne bebe Hajnalke Prislinger.
Najzad: Budimo srećni dok dajemo!!! Budimo srećni da mi možemo pomoći drugom, bebi pogotovo!!!

KO VAS ŠIŠA!

Dok se moj drug u najboljim godinama izležava na suncu u ligenštulu, pijuckajući pivo, komunalci mu šišaju travu ispred njegove kuće. Blago njemu. Blago svim onim građanima koji stanuju u D. Tucovića, Somborskoj, O. Price, P. Drapšina, M. Obilića … Oni ne moraju da brinu. Trava im se šiša. U paketu je i grabuljanje i odvoženje trave. Šišaju se i napušteni placevi, sa poznatim vlasnicima. Sve to od para svih nas.
Davno sam, još pre 20 godina, pitala komunalnu inspekciju: Ko i na koji način određuje koje se ulice šišaju o trošku svih građana?
Odgovor je bio: To je davno neko odredio prioritete. Ne znamo koji organ ni koja osoba!!!  I, eto nas, posle 20 godina sa istim pitanjem, bez odgovora.
Da budem iskrena: Moj komšija gastajbater doveo prijatelje iz Holandije. Kaže: Šta je ovo komšinice u našoj ulici I.L.Ribara sve zaraslo pred nekim kućama u travu. Sramota me pred Holanđanima. Odgovaram: Kuće neke napuštene, u drugima staračko domaćinstvo, treće nemaju kosilicu.
I onda neka mi pričaju o turizmu kao najvećoj razvojnoj šansi grada na Dunavu! Pogotovo u priobalju Dunava, najprometnijoj Tusrističkoj ulici, gde leti svakog dana maltene prođe jedan autobus domaćih i stranih turista, đačkih ekskurzija, šetača…
Vreme bi bilo da neko objasni na osnovu čega su neke ulice prvog, a neke drugog reda. Kako ulice tako i građani. Svi mi plaćamo komunalije i samodoprinos.
Ovako nam dve decenije poručuju bez poruke: Ma ko vas šiša!


KLUPE

Na desetine klupa postavljene na Trgu Nikole Tesle. Lakirane i nove bile. Sada se lak guli, a klupe dobijaju, patinu. Setih se prvih klupa na dunavskom šetalištu od Krune do Šumske. Godinama smo pisali u tadašnjem ''Glasu komune'' da ih treba premazati bar sandolinom. Ali ništa. Klupe propale, nove postavljene. Hoćemo li i na Trgu za par godina skidati skupocene klupe, pa opet postavljati nove.
Naš nemar nema kraja. A trebalo bi samo raditi ono što radimo u svojim kućama. Ah, ali nije kućni budžet isti što i državni.

autor: Sofija Pualić Špero



IZ MOG UGLA: ŽRTVE I NASILNICI, DA LI SMO MAJMUNI, VOZILO

12.05.2017.

ŽRTVE I NASILNICI

Užasavam me gradska priča po kojoj se žrtve i nasilnici izjedanačavaju. Sve dok tako svet, u ovoj našoj provinciji, bude razmišljao sve više će biti žrtava i nasilnika.
Strašno!
Treba li da ćutimo da maltene u svakoj petoj kući imamo psihičko, a u svakoj destoj, i fizičko nasilje. To je otprilike ovfrlje mišljenje, a verujem, da je možda još gora slika. No, najgore je što, što je naša palanačka javnost podeljena. Neki čak imaju opravdanje za nasilje te kažu dođe ''žuta minuta''. Može li se zbog te navodne ''žute minute'' drugome oduzeti život. Ovo znači da smo u dubokoj krizi svojih života. Da nam nečiji oduzet život ništa ne znači.
To znači kada danas-sutra neko nekome oduzme život ćutimo.
Nećemo da se, tobož, zameramo, a pored nas ginu ljudi, padaju ko sveće, a to se nama sutra može dogoditi.
Dok mi ĆUTIMO drugi ginu.
Nasilja je bilo mnogo i ranije. Ali, čini mi se, da je tada patrijahlni duh, sve to zataškavao.
Dok žmurimo sve će dalje biti takvo. Ako ne i gore.
Nalazeći opravdanje za nasilnika ili nasilnicu (jer i toga ima), mi zapravo šaljemo poruku UDRI!
Koji smo to mi ljudi???


DA LI SMO MAJUMUNI?

U Srbiji bi, što bi rekao dr Jankov, sluđeni ljudi. Počeli da ispituju Darvinovi teoriju o evoluciji. Po njoj su ljudi tokom milenijuma nastali od majmuna. Teoriju koju je priznao ceo naučni svet osporavju baš Srbiji. A, gde, drugo!
Ma, mi Srbi jesmo nebeski narod! Sve znamo bolje od drugih. I od svetske naučne elite. Zbog toga ove koji bi da sruše Darvinovu teoriju i iz daljine da kažu kako postojimo sami od sebe. Da i ja budem srpska naučnica bez validne diplome i znanja te tako se preisputujem: ''jesu li nam davnašnji preci majmuni ili im je nekako nevidljivi Bog podario život''.
Šta bi na ovo rekla Mileva Marić, učena Srpkinja i Ajnaštajnova najveća podrška?


VOZILO

Kaže mi jedan ozbiljan čovek da je najveća investicija za proteklih 20 godina, možda i jedina, za nas obične građane, nabavka jednog vozila Hitne pomoći. Dotle smo stigli! Veli on, ljudi ne žive od kamenja, spomenika, trgova, peska… Ljudi žele kvalitetnije usluge, posebno zdrastvene. I, razmišljam nešto, jeste čovek u pravu.
Setih se u toj priči, da je čelni čovek opštine, nedavno, istina u jednom neformalnom razgovoru, rekao da će stići još jedno vozilo za potrebe Doma zdravlja. Neformalno bi bilo dobro da pređe u ovom slučaju u formalno. Rečju, da se i bez obećanja, ta druga investicija realizuje.
Ali, sačekajmo.

autor: Sofija Pualić Špero



IZ MOG UGLA: MOTIKA ŠKOLOVANIMA, DECA BOLJA, ŠTRAJK, LIČANI I PRAZNICI

05.05.2017.

MOTIKA ŠKOLOVANIM!

Znam ljude koji su završili fakultet, perfektno govore dva svetska jezika, engleski i nemački, ali za njih u ovom gradu godinama nema posla. Znam i neke koji bez fakulteta i znanja jezika rade na mestima gde bi to bilo neophodno. Znam ljude koji su završili tek osnovnu ili u najboljem slučaju trogodišnju školu a imaju plate od kojih da se zavrti u glavi. Iz iskustva znam, na kraju, da će  neškolovani, imati veću penziju od školovanih.
Mislim, da više nije potrebno objašnjavati, osim da je vredonosna društveno-državno priznata lestvica pala na najniže grane. Za mlade, koji su se mukotrpno, uz velika roditeljska odricanja školovali, nemam nijednu utešnu reč. Nažalost.
A u društvu bez vredonosnog sistema jedina je preporuka: Nemojte se školovati. I daleko je od istine ona stara, nekada važna izreka: ''Učite, da biste bili što dalje od motike''.
Ispalo na kraju da je motika pripala školovanim, a med neškolovanim.


DECA BOLJA !

By the way,  žali mi se jedna ispisnica koja ima unučad u osnovnoj školi, a sama je završila jedan od težih fakulteta: ''Kako da ja očekujem da moja unučad da budu perspektivni  kada im u školama predaju najteže predmete predavači koji sami nemaju adekvatne fakultete. Nema dovoljno  hemičara,  metamatičara, profesora srpskog  i stranih jezika… Ne mogu da verujem da se na Pedagoškom fakultetu za učitelje baš toliko uče detaljno ovi predmeti da bi diplomirani kasnije predavali ovako ozbiljne nastavne programe. Pa ja sam još u petom razredu u tadašnjoj školi 'Moša Pijade' imala nastavnika koji je završio matematiku na Višoj školi, ali ipak matematiku. Čak mu pamtim ime, Ferenc Pap'' –završava ogorčena moja prijateljica.
Šta da joj kažem. Nemam školarce pa ne znam šta znaju a šta ne. Ali da skratim muke mojoj prijateljici, odgovaram joj: ''Ma šta te briga, ionako se fakultetske diplome kupuju''. Ipak, šalu na stranu, već sama činjenica, da nam u školama nedostaje stručni predavači, baš tu, gde najviše trebaju, zabrinjava.

P.S. - Ipak, raduje, da je iz Apatina poteklo mnogo studenata, koji sada završavaju mastere u inostranstvu gde je njihov talenat i znanje prepoznato. Ima, ih u Portugaliji, Švajcarskoj, Italiji, Americi, bar ono što ja znam. To samo znači da su nam deca i bistrija, talentovanija, nego što nam je školstvo, u svojoj  učmalosti.

ŠTRAJK

U najimućnijem preduzeću u našoj varošici, šuška se po gradu, pojedinci zapretili štrajkom ako im se plate ne povećaju. Ej, ljudi, gde se vi nalazite!

LIČANI I PRAZNICI

Kako pamćenje dugo traje, prisetih se, da Ličani, bar u većini slučajeva, posle rata, Drugog, nisu slavili svoje slave, Uskrs, Božić, ali se zato oduvek slavio Prvi maj. Ispalo tako i ove godine. Prvi maj je jedini praznik koji nismo ukinuli. Verujem, da mnogi i ne znaju, značenje  Prvog maja. Ali to nema veze. Jedina promena u proslavi Prvog maja od posle Drugog svetskog rata do danas je, što su se nekad za taj praznik kuće krečile a u prozorima bilo cveće. Ostalo je isto da  se Prvi maj prolsvljavao u šumi. Bar  mladi. (A što bi rekla moja školska, šuma mi ostala u sećanju ali me sad niko ne zove). Ha, ha, ha…
Ali, da nastavimo započeto. Počeli smo u intermecu da slavimo i porodične slave. Ali tek tamo negde oko devetedestih. Slavi se sad na neki način i Uskra i Božić. Moj kolega, vrstan novinar iz Goračića, kod Čačka, svojevremeno je bio šokiran tokom našeg boravka u metropoli kada je čuo, od nas Ličanki, da mi neke praznike uopšte ne obeležavamo. Bile su to sedamdesete godine . Sve je, pravdale smo se nas dve Ličanke, posle Drugog rata, bilo ukinuto. Naravno, nezvanično.
Svako danas slavi na svoj način. Prijatelji, Bosanci, tvrde da oni za razliku od Ličana, nikada se nisu odrekli svojih slavlja. Porodičnih slava, posebno. Velim, nisu ni Ličani, dok nisu došli u ravnicu. A oni su došli malo pre Bosanaca. Da li je to sve samo bio danak komunizmu  ili je i nešto drugo, po pitanju mentaliteta?


TUĐA NESREĆA

Ima ljudi kojima je tuđa nesreća, deo njihove sreće.
Osiromašeni tako duhom, ne znaju, da je svima isti kraj.

autor: Sofija Pualić Špero

''Turci se vraćaju na Balkan, što garantuje da ćemo biti slobodarski narod bar još pet stotina godina.''aforizam, autor Milan Todorov

Autor bloga: Mirko S. Vraneš

уторак, 02. мај 2017.

КАДРОВИЧКА...



ЛЕР... КЛЕР...


»...Autoritarni mentalitet je konstanta našeg društvenog i političkog iskustva, lako se prepoznaje u svim oblastima života: u porodici, školi, parlamentu, verskoj i etničkoj zajednici. U nas je dugi niz generacija odrastao i dozreo u autoritarnoj atmosferi, pa je teško očekivati da se one, takoreći preko noći, preusmere na demokratki način mišljenja, verovanja i ponašanja. Težak je i dug put od vladavine vođe do vladavine zakona, jer naši ljudi se ne vеzuju za zakon nego za vođu. A vođa podrazumeva masu koju vodi i zavodi, naročito u vremenu kriza, kada masa ne sluša učitelja, nego traži spasitelja...
...Naše društvo nije sklono ljudima od ideje, iako su njihove ideje pokretačka snaga društva. Uglavnom su osuđeni da čame u zapećku, dok prosečni veličaju sami sebe...
...U nas ima oko deset procenata takozvane kritičke javnosti, tojest ljudi koji misle svojom glavom, a svi ostali čine masovno društvo bez glave. Stvarnost ne definišu oni koji je najbolje poznaju, već oni koji njome vladaju...
...Ako je većina naših ljudi autoritarnog duha, a sva istraživanja u to uveravaju, onda je razumno da oni nisu kadri da vode uljudan, otvoren, iskren i ravnopravan razgovor: drugi se ne doživljavaju kao dopuna već kao protivnik ili neprijatelj!...«  Đuro Šušnjić | Danas, 22 - 23. april 2017. godine, promocija knjige ''Prilagođavanje'' autora Đokice Jovanovića u CZKD-u
       
Бројне су локалне самоуправе у Србији које су препознале неопходност формирања и стратешку улогу канцеларије за локални економски развој (КЛЕР), требало је преобликовати дотадашњи управни административни апарат-систем на нови начин рада, сервиса за развој локалне средине. Задатак овакве савремене администрације је да створи услове за бржи развој локалне економије, подржи постојећу привреду и привуче нове инвеститоре. 


Било је нужно кадровски оспособити локалну администрацију, довођењем креативних и способних појединаца (са функционалним познавањем страних језика, коришћењем нових техника и технологија комуникација...), како би могла испунити своја задужења:
  • Подршка постојећој привреди и брига о инвеститорима,
  • Стратешко планирање и спровођење плана развоја,
  • Промоција инвестиционих потенцијала и привлачење инвестиција,
  • Координација стручних служби у реализацији инвестиционих пројеката,
  • Припрема и реализација пројеката,
  • Управљање базама података,
  • Контакти са представницима амбасада и координаторима приступних ЕУ фондова...

Кључни предуслови за развој општине су:
  • Подршка развоју предузетништву и МСП-у (малим и средњим предузећима)
  • Постојање специјализованог оделења за подршку привреди (КЛЕР)
  • Транспарентна и подстицајна политика такси и накнада
  • Сарадња и непосредна комуникација са локалном привредом (Привредни савет)
  • Стратешки наступ о локалном економском развоју...

      Где се у свему овоме налази општина Апатин?

      ''Он је искусан политички кадар, уср'о је где је год био, а где није рек'о је да ће доћи.'' – Апатизам, аутор МСВ

      Узимајући у обзир стручност, способност, успешност на претходним пословима, креативност, недостатак радног искуства и лидерских особина... и радне навике руководства општине као и структуру партијски запошљаваних у администрацији ништа од онога горе поменутог неће моћи бити остварено ако се не побољша структура и успостави нови систем, где локална самоуправа мора постати сервис предузетницима и грађанима а не Бабарога теледиригована напредњачким ''генијалцима'' из Ујвидека и Сентивана!?


Мирко С. Вранеш

субота, 29. април 2017.

32. deo – IZ NJENOG UGLA



SOFIJA PUALIĆ-ŠPERO
GOST APATINSKIH HRONIKA


''Donedavno smo živeli u jednopartjskom sistemu, a onda je nastupilo vreme jednog vođe, jedne partije, jednih pobednika na izborima...'' aforizam, autor  Milan Todorov



IZ MOG UGLA: FIRMA ZA UZOR, UZOR DRUGI, SPOMENICI, VATROGASNA SLUŽBA

28.04.2017.

FIRMA ZA UZOR

Priča mi jedan prijatelj kakoje obućarska firma ''Vero'' spas za mnoge žene koje su nekad davno radile u tri obućarske firme. I ne samo obućarke već i druge nezaposlene žene. Posao, kaže moj prijatelj, nije lak, ali su plate redovne. Ta jedna plata, iako ne preterano visoka, je spasla njegovo porodicu, u kojoj niko u to vreme nije radio. Plus, žene sa sela, imaju prevoz. I to je bilo važno za porodicu moga prijatelja.
Tada se prisetimo, kako su tri obućarske firme ''Istra'', ''Ideal'' i ''Luksor'', propale a pred definitivni raspad radnici mesecima nisu dobijali plate.Radnici iz ovih fabrika i danas pričaju kako su garbežljivci u rukovodstvima  dovele te firme u propast. Niko za to nije odgovarao.
Zato je ''Vero'' stigao kao spas. I sad se vidi da samo pravilno i poslovično rukovođenje može da stvori rentabilno poslovanje,  siguran posao i plate.

UZOR DRUGI

No, za mene je ova firma još zbog nečega uzor. Zgrada doterana, vraćen stari sjaj, a ispred biciklana. E, i po toj biciklani, ili nosačima bicikla, kao i po parkingu se, vidi da se o svakom detalju vodi računa. To pišemo zato što u samom centru grada, ispred mnogih objekata, nema mesta za bicikla, već se ona naslanjaju na sve i svašta. Na drveća, zidove, izloge, kandelabre, korpe za otpadke…Može se ovo učiniti sitnicom, ali to više govori o našem nemaru, nekulturi, lošim navikama. Na ultramodernoj pijaci, kako su je nazivali oni koji su je ugovarali, još nema biciklana, a bilo je najavljeno, mesto za čak hiljadu bicikla. Nema ni parkinga u Miloša Obilića, obećanog od pijace, pa sve do ulice Nikole Tesle. Umesto tog desetine automobila parkirano na zelenoj površini.
Ah, pa i Apatin, je samo deo kasabe. Zar ne? A šta je na pijaci ultramoderno procenite sami.


SPOMENICI

Zaprepašćena sam koliko grandioznih i skupocenih spomenika ima na tzv. Špajzerovom groblju. Pamtim da sam svojevremeno bila na groblju Per Lašez u Parizu, koje je ujedno tursitička atrakcija, s obzirom da tu počivaju svetski književnici, kompozitori, naučnici, popularne zvezde muzike… Sva obeležja su skromna, uz poneku malu bistu na nekima od njih. Najzad, gledamo u filmovi, groblja u daleko bogatijoj Americi. Svi spomenici su skromni i maltene jednobrazni.
Naša oda smrti je izgleda jača od ode životu. Čemu to?

VATROGASNA SLUŽBA

Tvrde da nam je vatrogasna služba potpuno neopremljena. Da nema osnovnih stvari, da je ljudstvo nedovoljno, da se na požare ne reaguje dovoljno brzo. Poslednji primer požara je gde je služba reagovala je opominjući. Izgoreo obejkat sa novim instalacijama i sve u njemu TV, kompjuter, klima, vredni eksponati, biblioteka vrednih knjiga… Ostalo zgarište.
Komšije tvrde, da su uporno zvale vatrogasnu službu ali se niko nije javljao. Veze nisu radile. Tek po pozivu policiji bilo je reakcije.
Nama uvek treba da se desi nesreća pa dam nam ''iskoči'' neka služba koja ne funkcioniše baš najbolje. Zato to i nisu krivi vatrogasci koliko nemar prema nekim službama koje su od vitalne važnosti za građane.
Da ovaj napis može nešto da popravi bilo bi dobro da se stavri ove vrste ne bi ponavljali.

Autor: Sofija Pualić-Špero



IZ MOG UGLA: IZGUBLJENE KOMŠIJE, MAFIJA, POLICIJA, ADMINISTRACIJA

21.04.2017.

IZGUBLJENE KOMŠIJE

Klinci, osnovci, još više srednjoškolci, polako ali sigurno, zaboravljaju, šta znači reč komšija. Druže se u istoj ulici preko skajpa. Nema ih na ulici, ispred kuća, niko ne pika loptu. Kada ste poslednji put videli ulicu u kojoj klinci igraju fudbal?. Nema ih ni na Dunavu, u kajak ili ronilačkom klubu, na pecanju ili šetnji kroz šumu. Možda jedino za Prvomajske praznike u kampu. Čak su kafići opusteli. Znam klince koji se jedino druže u školi, a posle zatvaraju u svoje sobe, I nastavljaju druženje putem kompa.
Počelo se živeti u virtuelnom svetu kompjutera, interneta, a sutra ko zna čega. Počeli i stariji uz njih da zaboravljaju komšije. Sede i oni za kompjuterima. Nema više jutarnjeg ispijanja kafe i rakijice sa komšijama. A nekada su Balkanci bili poznati po svom odnosu sa komšijama, druženju, uzajamnom pomaganju. Bila je poznata ona srpska: Nekad je komišija bolji od roda rođenog. A danas se zaključavaju kapije.
Sve to polako pada u zaborav. Šta taj život u virtuelnom svetu znači za fizičko i mentalno zdravlje pokazaće vreme. Možda su ove reminescencije zastarele, možda je reč i pojam komšija pregazilo vreme.


MAFIJA

Čitam serijal u mojim novinama o mafiji na Kosovu. Iz dana u dan sazanjemo kako su mafijaši sa svih prostora eks Juge bili celo vreme povezani. Tokom poslednjeg rata a i danas. Sve su veze prekinute osim mafijaških. Naprotiv, one se granaju.
Mafijaši se bogate, političari svađaju narode, a narod jedino ispašta. Što su mafijaši bogatiji narod siromašniji. Dok su političari zapaljiviji narodi se više svađaju. Ratom nam se preti maltene svaki dan. A u ratu nesrećan je jedino ostao narod.
I onda se pitamo otkud toliko mafije na našem prostoru i okruženju. Kako su i zašto oni postali uzor mladima, sa svojim kajlama, vilama, automobilima… Ah, da, oni se sada zovu tajkuni.

POLICIJA

Priča mi jedan penzionisani policajac da je pre dve-tri decenije u gradu bilo oko dvadesetak uniformisanih lica, odnosno, jedan policajac na dve hiljade stanovnika. Danas ih je mnogo više. Da li je to sinergija sa narečenim mafijašima.Što više jednih to više drugih. Ipak, mafijaši, a i drugih prekršilaca zakona, je uvek više. I onda i sada. Žale se meštani jednog sela, nekada smo imali policijsku stanicu, a sada je nemamo. Drugi, pak, ne žale mnogo što je ugašena stanica.


ADMINISTRACIJA

Slično napred narečenom je monoženje adminsitarcije opštini. U eri kompjutera više je službenika na broj stanovnika nego ih je bilo pre dve-tri decenije. Neki zapisi svedoče da j u Apatinu bilo pre Drugog rata oko 17 hiljada stanovnika a služebinka u opštini oko dvadesetak. A sve se rešavalo olovkom, mastiljavom, eventualno penkalom. Posle su došli daktilografi. Sada su kompjuteri. Da li je to donelo efikasniju adminsitraciju? Da li manje vremena i živaca treba za sve, od potvrda, uverenja, do taksi i rešenja?
Odgovor znate i sami.

Autor: Sofija Pualić-Špero

''Otklanjam ljudsku sujetu. Operativnim putem!'' aforizam, autor  Radmilo Mićković



        Autor bloga: Mirko S. Vraneš