субота, 09. септембар 2017.

38. deo – IZ NJENOG UGLA


SOFIJA PUALIĆ-ŠPERO
GOST APATINSKIH HRONIKA



»Znajući profil ljudi koji ulaze u partije i politiku, prema dosadašnjem iskustvu, gotovo uvek je reč o onima koji hoće da ostvare prvo lične ciljeve, a potom, ako može i društvene. A za sve njih koji hoće da ostvare lične ciljeve jednostavno nema dovoljno mesta, te se usled toga i dešavaju napetosti unutar SNS-a.«  Dušan Radosavljević | Danas, 31. avgust 2017. godine



IZ MOG UGLA: ŠKOLA, BANJA, KIRBAJ, NIKOLICA

25.08.2017. 07:47


ŠKOLA

Nije lako današnjoj deci. E-dnevnci,e-lektira,školske uniforme…U sve toj digitalizaciji i informatičkom dobu, verujem, najteži su im elektronski dnevnici. I to dostupni roditeljima. A kako i ne bi kada je ''muvanje'' sa ocenama pred roditeljima sada iz ove perspektive već davno zaboravljeno vreme, iliti, kameno doba junaka crtaća, Kamenka i Kremenka. Ipak, ostaje promil nade za đake, da su oni danas informatički pismeniji od roditelja, ali i predavača, te će svakako pokušati naći izlaz iz ove za njih nemile digitalizacije.
Eh, samo kad se setim, 70-tih godina, kada smo na polugodištu falsifikovali đačke knjižice i to zastarelom metodom kopiranja pečata oguljenim toplim kuvanim jajetom. Tada je to delimično uspevalo kod onih veštijih kojima roditelji baš nisu zagledali pažljivo u knjižice. Bilo je i jednostavnijih metoda kao što je vađenje stranica knjižice sa ocenama i umetanje tuđih, uglavnom od odličnih đaka. Tako je jedna knjižica kružila u više domaćinstava. Ali onda su listovi bili zakačeni običnim žičanim spojnicama.
Sad nema žica, ne trebaju kuvana jaja, ali naći će se način, ne sumnjam kad gledam danas ove savremene klince, koji informatički stasavaju i pre škole.
Što se tiče školskih uniformi mislim da one daju neki poseban šmek i draž svakom školarcu. Takve uniforme nose na Zapadu deca samo iz elitnih privatnih škola, tako da možemo reći, da bi onda sve naše trebalo, bar po tome da budu elitne. U naše davno vreme mi smo nosili neke kecelje ali je svako mogao da bira kroj, važno da su bile crne ili plave, tada od materijala koji ne znam da li danas posotoji, a zvao se tergal. Jedna tergal kecelja se nosila pune četiri godine gimnazije.
Za e-lektiru današnji klinci ne treba ni da nalaze ključ. Oni već odavno sa interneta skidaju samo skraćene verzije (siže) čak trotomnih knjiga. Mi smo ih ipak, bar većinu, sa užitkom čitali, ali onda je bio sporiji tempo života.

P.S. Mislim da ni roditeljima neće odgovarati za zdravlje ovi e-dnevnici. Zamislite, vi na poslu, usred sklapanja biznisa, a ono stiže poruka da vam je dete dobilo keca! Sa druge strane može biti stimulativno ako stigne izveštaj da je to petica. U svakom slučaju biće ''bombardovanja''. Sa obe strane.

BANJA

Čaršijske priče kruže gradom oko banje Junaković. Od svih, jedan je proverena, pločice na bazenima opasne, polomljene, a deca se povređuju. Preporučivale se čarapa za ulazak u bazen. Ovo stanje bazena moralo je biti poznato pre sezone. Ali tada se nije reagovalao a kasnije bilo je kasno jer je trebalo uzeti kintu od ulaznica. Valjda će se ova stvar rešiti do iduće godine i kupališne sezone.
Druga priča je da su isparile dve slike slavnih majstora kista Stojkova i Šumanovića. Izvađene iz rama i nestale.
U čaršiji kruže i razne druge priče koje se najviše tiču međuljudskih odnosa. Ali tu je teško presuditi, jer kako kažu, ''razni ljudi, razne ćudi''. Eh, ta banja! Od svog postojanja su oko nje stalno se vrtele neke sumnjive rabote. Te tako su sedemadestih radnicima oduzimali od plata da se napravi banja pa obećavano da će se džaba baškariti u njoj.To su mi pričali brodgraditelji, tada najbolje stojeći u opštini. Onda druga priča da će uz nju biti najmoderniji na Balakanu velnes i spa centar koji danas kao nedovršena građevina propada. A opet pare građana, (odnosno Pivare koja je dala pozmašnu nadoknadu za zemljište bunara kod Dunava), skršene u projekat koji nikad nije do kraja realizovan. Samo da banja ne završi kao ovaj ''Skadar na Bojani'' od spa i velnes centra.

KIRBAJ

U našem omiljenom eko selu Svilojevo ove godine Kirbaj, kao slava crkve, slavio se tri dana. Ni ostareli mešetani ne pamte da se Kirbaj toliko slavio. (Šteta bilo kiše, pa je pun efekat izostao).
Ma ko to kaže da Ličani nisu adaptibilni. Eto, oni se integrisali, kao niko pre njih. Prihvatili Kirbaj, samo nek se slavi! A oni tamo na Zapadu kukaju kako se ni posle treće generacije imigranti nisu adaptirali na njihove vrednosti, jezik i kulturu. Mogu da uče od nas kako je najlakše imati svoje običaje a prihvatiti i druge. Svaka čast stari i novi Svilojevčani. Samo nek je veselja!

NIKOLICA

Unuk mog prijatelja Nikola rodio se i živi u inostranstvu. Na tom dalekom kontinentu odlično piše latinicu i ćirilicu, govori uz engleski, perfekt srpski jezik. Voli da čita knjige iz istorije, posebno Srbije, koje mu deda svake godine donosi odavde.
E, šta bi unuci bez deda!
Kada bi svi naši u rasejanju, a ima ih na hiljade, decu ovako vaspitavali, znali bi mi svi da će naša kultura i tradicija ostaviti tragove koji će trajati vekovima daleko iza naših života.

autor: Sofija Pualić Špero


IZ MOG UGLA: TAJKUNI, DISKRIMINACIJA, PITANJA, KOMARCI

01.09.2017. 08:20


TAJKUNI

Velika frka se podigla oko prodaje Poljoprirednog kombinata Beograd. Novine nagađaju da su zaintersovani domaći tajkuni koji bi posle tu zemlju po višestruko većim cenama prodavali strancima. Sećam se našeg ''Jedinstva'' kada se prodavalo ''Delti''. Sindikalci su tada, u toj uzornoj firmi, naveliko protestovali, prestoničke novine pisale, a kombinat se svejedno prodao. Niko se od tadašnje vlasti u državi nije posebno štrecnuo. Sindikalci su još tada pretpostavili da će jednog dana zemlja biti preprodata strancima po znatno višoj ceni nego je ''Delta'' platila. Hektar zemlje u EU je sigurno skuplji, a i bogate arapske zemlje mogu odrešiti kesu. Možda je stoga džaba Zakon o tome da stranci narednih deset godina ne mogu kupovati našu zemlju, kad pretpostavljam, da će se neke veze domaćih i stranih tajkuna sigurno pokrenuti. Hoće li?
Izvesno je da je ondašnja sindikalna borba, koju je uporno predvodi moj drug Prešo, bila ispravna. I samo se setimo kako su dobro zarađivali radnici ''Jedinstva''. Istina, stigle su i neke otpremnine, ali se one po običaju brzo skrckaju, a posao je ipak posao.

DISKRIMINACIJA

Neke firme uporno traže radnike, žene, ali kada čuju da kandidati imaju više od 30 do 40 godina brzo otpadaju u konkurenciji. Nije to samo polna diskriminacija, već starosna i ljudska. A šta tek reći o mladim ženama koje tek čekaju deca. Kažu Zakonom će biti sprečena diskriminacija prema trudnicama, a gazde ubuduće neće smeti da pitaju kandidate za posao šta planiraju, a posebno ne da li planiraju decu.
Imaćemo mi sve zakone ali ko će ih se pridržavati i ko će ih proveravati?


PITANJA

Slučajno u sređivanju radnog stola pronađem u arhivi dopis kojim jedan odbornik ondašnje opozicije postavlja tadašnjoj opštinskoj vlasti 10 odborničkih pitanja. Škakljivih, naravno. Između ostalog pitao: koliko zaposlenih je u javnim preduzećima, lokalnoj samoupravi na neodređeno, određeno, preko zadruga, kolike su im plate, koliko je opštinskih stipendista i po kom osnovu, koliko je potrošeno za reprezentaciju, dnevnice, gorivo, službena putovanja itd…
Odgovori na ova pitanja su donekle stizali, ali uglavnom nepotpuni, česti frizirani, tako da opozicioni dbornici toga doba, od kojih su se dvojica posebno isticali, profesor i advokat, nisu bili zadovoljni. Mediji jesu, jer su imali koliko-toliko škakljive priče. Sada sama izbegavam sednice SO jer je sve već sto godina prežvakano, bar iz perspektive mog dugogodišnjeg iskustva. Ipak, nisam čula u ovih godinu dana nijedno odborničko pitanje. Bar ne napismeno. Nema ko ni da ih postavlja, jer teško da je opozicija, zbilja opozicija. A i šta više pitati, kada pitanja nemaju efekta.
Da nije sada direktnih prenosa sednica SO medija, niko ne bi ni diskutovao, a kamoli postavljao pismena pitanja. Najzad, ni ono što predstavlja tobožnju opoziciju, nema energije, koje su imali tadašnji profesor i advokat. Bili su oni mlađi. Šta li sada misle o onom periodu?

KOMARCI

Ako se nešto mora priznati ovdašnjoj vlasti je da ovog leta nismo trpeli teror komaraca. Prskalo se izgleda pošteno i više puta. Eto sitnice koja je olakšala letnji život na Dunavu, u prirodi, kafićima…


autor: Sofija Pualić Špero



IZ MOG UGLA: ZDRASTVENI KOLAPS, BLAGO, CIA, BAKE
08.09.2017. 07:40

ZDRASTVENI KOLAPS

Divim se lekarima, medicinskim sestrama, vozačima vozila Hitne pomoći, koji za male pare rade najteže poslove, koji se tiču najdragocenije stvari za ljude-zdravlja. Divim se u kakvim uslovima rade, u ruiniranim ambulantama Doma zdravlja, bolničkim sobama u Somboru, bez elementarne medicinske opreme, sredstava za rad, pa sve do belih mantila i obuće koje sami krpe. Divim im se jer oni se bore za ljudske živote držeći se Hipokratove zakletve a da im niko, pre svega država, to, sudeći po svemu narečenom, nimalo ne pridaje pažnje. Ili, bolje rečeno, od lekara specijalista dvostruko-trostruko veće plate imaju direktori kojekavih javnih preduzeća i agencija, sudije, šloseri u pojedinim firmama, koji baš aman za ništa ne odgovaraju.
Povod ovog teksta je vrlo konkretan i proverljiv. Elem, vozeći se kolima Hitne pomoći do Sombora, plašila sam se za svoj život i život pacijenta, koji se prevozio. Kola su stara tridesetak godina a prešla su hiljade kilometara. Tu skalameriju ne smeš voziti više od 60 kilometara na sat jer bi se u suprotnom raspala. Pitala sam se tada: gde su novci koji se decenijama izdavajaju od plata za zdrastvo? Pitala sam se da li su nam u tako osiromašenom zdrastvu, potrebne Čaplje, Nike, cevi, putevi, plaže, teretane, ili nam je zdravlje ljudi preče? Dalje su se ređala pitanja munjevitom brzinom. Zašto Dom zdravlja Apatin ima samo jedna nova kola Hitne pomoći? Šta se radilo svih ovih decenija a i sada? I dalje, hoće li jedan visoki aktuelni lokalni funkcioner, koji je autoru ovog teksta rekao da će se opština pobrinuti bar za još jedan nova kola, ispuniti svoje, istina nezvanično obećanje? Za opštinu sa toliko stanovnika i mesta trebalo bi najmanje još dvoje novih kola Hitne.
I u takvom opštem zdrastvenom kolapsu, lekari, sestre, vozači, ipak funkcionišu. Zato se nemojte ljutiti na njih kad ste nezadovoljni zdrastvenim uslugama, ljutite se na one koji drže kasu i raspoređuju narodne novce.
Zar nikoga nije sramota što lekari specijalisti koji su se 10 godina školovali i na fakultetu proveli najlepšu mladost učeći imaju manje plate od državnih službenika sa srednjom školom ili šlosera sa trogodišnjom?
Najzad, kad stižu ta, još jedna nova kola Hitne pomoći, u apatinski Dom zdravlja? Zar je to tako nedostižan cilj, moj ''bivši'' druže?

BLAGO

Jedan moj kolega, kopao u svom dvorištu neku jamu i naišao na neke čudne zidine. Nastavio da kopa, a pridružili mu se rođaci i komšije, sve u nadi da će se tu naći zlatnici. Obećao moj kolega svojim zaposlenicima da će ih častiti povišicom plate ako pronađe ćup zlatnika sa likom Franca Jozefa. Oni se nećkali, videli podvalu, pa mu tražili da povišice bude ako se nađe bilo kakav zlatnik, a i ne mora biti sa likom kaisera, može biti i Cezar. Moj prijatelj pristao. Ali, avaj, umesto zlatnika, pohvalio se iskopinom kamene sekire (za koju se pretpostavlja da je kad je već od kamena i iz kamenog doba), ali ta sekira nije pronađena u njegovom, već tuđem dvorištu. Kako smo mi verujući narod, čujem, počeli i drugi da prekopavaju dvorišta i bašte. Jer, aman, može nekom da se posreći. Zaposlenici kod mog kolege i dalje čekaju povišicu plate, ali ovoga puta gledaju ka nebu, jer mi smo ipak nebeski narod. Verujemo u čudesa kao što je povišica plate. A ja opet penzije.


CIA

Što se tiče izvora Radio Dunava da je CIA bila aktivna u Apatinu decenijama mogu samo reći- možda je i sada. Eto, postali smo svi Nušićeva sumnjiva lica, CIA špijuni, a do juče smo verovali da smo skloniji KGB-u. A ko zna, možda nas ima u MOSAD-u ili MI 6. Neki ipak veruju da je BIA na prvom mestu. Ha, ha… Da je naš gradić toliko atraktivan za sve te svetske špijunske centre mogli bi svi lepo živeti od otkucavanja, mada ne znam kakvih to tajni, kad se ovde i tako zna ko šta za ručak sprema, ko se sa kim švaleriše, ko je alkos, ko narkos…

BAKE

Moja drugarica C. svoje penzionerske dane provodi kuvajući za širu familiju. Žali mi se, mada nema zbog čega, jer se ne pretrže mnogo, kako je ona rob kuhinje. Zaboravila kako je njena majka njoj kuvala a ona dane provodila u boemskom životu. E, moja dobra drugarice, što te ''ne sačeka na mostu sačekate na brvnu''. Nisu naše narodne poslovice bez veze vekovne. Zato pošalji nam sutra, koliko već, neki novi recept, ili ideju, šta da kuvaju brojne druge bake za širu familiju.

autor: Sofija Pualić Špero



»Не може дијалог о само једној теми да буде оаза у минском пољу, у које је данас претворена политичка и јавна сцена Србије. И не верујем да је ова власт способна за дијалог зато што је искључивост њено друго име.« - Весна Малишић | НИН, број 3475, 03. август 2017. годинe
Autor bloga: Mirko S. Vraneš