субота, 11. новембар 2017.

41. deo – IZ NJENOG UGLA


SOFIJA PUALIĆ-ŠPERO
GOST APATINSKIH HRONIKA
 


IZ MOG UGLA: PRIJATELJ JEGER, MATEJA, CRVENI SNEG

27.10.2017. 09:34

PRIJATELJ JEGER

Oktobarsku nagradu, pored ostalih, dobio je za humanitarni rad, Ernst Jeger, Nemac, rođen u Prigrevici. Gospodin Jeger, danas u vremešnim godinama, uspeo je da postane poznati industrijalac u Nemačkoj, ali nikada nije zaboravio rodnu Prigrevicu. Ovaj gospodin, po svom ponašanju, pomoći koju je pružao Prigrevčanima, od vrtića, škole, sportskih klubova, folkolornog ansambla, mesne zajednice Prigrevica, zaslužio je više od mnogih, koji su to mogli da učine ali nisu.
Eto, u tome je razlika među ljudima. Jeger je, pre svega čovek, velikog srca, širokih pogleda. Čovek koji hoće da pomogne. Stalno pun duha, šala, i nekako čudnog načina da stalno ugađa drugima. Posebno, kako on uvek ističe, svojim Prigrevčanima. U tim, kao što rekoh, poznim godinama, on je opet bio među Prigrevčanima proteklih dana. Naravno, kao i svaki put kad dolazi, darivao je mališane vrtića u tom mestu.
Za razliku od mnogih nas, među koje ubrajam i sebe, posle svega dve decenije, zaboravimo ko smo i odakle smo. Ovo i jeste, i nije priča o gospodinu Jegeru. Ovo je priča o čoveku, humanisti.Ovo je istovremeno priča o ljudima koji su prihvatili da Jeger dobije Oktborasku nagradu. Konačno neko se setio. Za njega je to, kako čujem, velika čast.
Ova nagrada, često devalvirana, sada dobija, bar za mene i sve naše Prigrevčane, koji znaju Jegera, ima poseban značaj. Duboko verujem da je ova Oktobarska nagrada upravo trebala, i oduvek, imati svoj smisao u tome da se dodeljuje takvim ljudima, ma odakle bili, pre nego političkim poltronima, kao što je bilo ranije.
I, eto, sve zbog navedenog, možda još više ne nenapisanog, čestitke gospodinu Jegeru, a i onima koji su prepoznali, da Oktobarska nagrada nema miris i boju. Da pomenemo i to da je i novčani deo ove nagrade Jeger ponovo dao u humanitarne svrhe.

MATEJA

Eh, i to, ko bi rekao da mi u našem sokaku imamo malog desetogodišnjeg Mateju, koji je prekršio sva pravila, granice, fizičke i psihičke, i rame uz rame pretračao polumaraton. Skoro, kao od šale. Istina, samo je pojeo jednu bananu. Baš kao Đoković. E, imamo mi i takvih dečaka, odličnih đaka, o kojima zapravo ne treba ni da se piše, jer oni se sami pišu, pomerajući granice. Bravo Mateja!
A, šta mislite, ako sada mali Mateja, danas-sutra postane svetska zvezda. U atletici ili nekom drugom sportu. Onda ćemo svi znati za njega. A, ti Mateja, furaj samo napared, sam, jer tako ćeš, najbolje da ostvariš svoje snove.

CRVENI SNEG

Ugledni restoran, pansion, kafana, kuglana, celom površinom je ovih dana zavejana, crvenim snegom. I tako 14 punih godina. Kako Kuglana tako i okolna domaćinstva. Zašto? Zato što moćna Delta nema nikakvih obaveza prema prečišćavanju vazduha. Zapravo ima, ali oni su, kako bih najblaže se izrazila, zvanično amnestirana.
A, šta bi bilo Delti da zaista izdvoji, na primer, svega dva miliona dinara, za prečistače vazduha. Od one kukuruzne pleve. Šta je to za njih, a šta za muku okolnih kvartova zagađenih crvenom prašinom. I umesto da zvanični organi preduzmu mere, oni ostavljaju onim zavejanim crvenim snegom, neka sa sami snalaze.
To znači imaš milijarde, ali si siromah, a ostali koji muku muče imaju baš toliko da prežive. Nije teško zamislite ko je tu u prednosti? Ma, kažu ovi iz moćne kompanije, kako su ugradili nekakve filtere. Možda i jesu, ali kakve, kad problem nije otklonjen.
Na potezu je inspekcija.

autor: Sofija Pualić Špero



IZ MOG UGLA: PROFESORI-PROFESIONALCI, NAŠI MAGOVI, TRI ŠTIKLE

03.11.2017. 07:50

PROFESORI-PROFESIONALCI

Ah, znam, profesori, i uopšte prosveta, su zadnja rupa na svirali. A tako sam imala želju da budem prosvetar, po ličnoj zanimaciji. Naravno, prevaladalo je novinarstvo. Ni jedno ni drugo nije baš bio neki izbor.
No, to sada, više nije važno. Za profesore je možda važno da oni koji su završili DIF je itekako važno. Zato što su fiskulturnici najplaćeniji profesori bez obzira u kojim se školama nalaze. Vi, profesori koji ste završili književnost, psihologiju, sociologiju, pa do najtežih fakulteta, matematičari i fizičara, ništa gotovo da ne znate.
Niste se snašli. Dok vi tupite svoje ozbiljno znanje, ovi se igraju na školskim igralištima. Ali, da je samo to suština?
Nego, povod ovoga teksta je, što fiskulturnici ozbiljno vladaju na školskim terenima i zarađuju. Sve u svojoj brizi za pravilan i sportski način života, oni imaju svoje klubove, ili su treneri u nečijim klubovima, a škola im svesredno pomaže da imaju i besplatne termine. Da budem jasnija. To su termini hala namenjenih običnim učenicima. Za vreme tih, takozvanih termina, tamo jesu učenici, ali uključeni u raznorodne klubove. Ta šema je davno razrađena. Kako čujem iz vrlo pouzdanih izvora. U samu šemu ne mogu da uđem jer je perfidna i gotovo ne može da se razgoliti.
No, kako svaki roditelj želi da mu dete bude jednog dana i nekada, vrhunski sportista, ne žale pare. E, tu su se snašli naši, pojedini, fiskulturnici-profesori. Svako je negde, ili trener, ili predsednik kluba, ili sam klub.
To tako traje godinama, ako ne i decenijama. Svi žmure, svi ćute, a biznis je više nego dobar.
Pitanje je samo, kako to da državne hale, služe u privatne svrhe. Bez naknade školama. A i škole same ćute.

NAŠI MAGOVI

Za razliku od gore navedenih bezličnih likova, koji razvijajući mišiće uzimaju roditeljima lovu, pomenuću samo neke ljude koji se nikada u našem omalenom gradu neće zaboraviti, a retko se pominju.
Među njima je deda Grujo Simin, kao prvi školovani izvrstan novinar i erudita. Ne zaboravimo ni prvog hroničara Milana Bukvića, koji je napisao knjigu ''Apatin kroz vekove''. Potom pisce-hroničare koji su ostavili pisani trag kroz svoje knjige o istoriji Apatina Tomislava Šimunovića i Borisa Mašića. Pa potom imena poput Miše Blanuše, slikara i vrsnog svetskog ribolovca. Pa tu je i pesnik Dušan Radivojević, dobitnik prestižnih književnih nagrada. Da ne pominjemo Jovana Lakatoša-Lakija, koji je svojim fotografijama, skoro pesnički opisao lepote prirode Apatina, svetski putnik, prvi i jedini sugrađanin koji je savladao vrh Himalaja. Naravno, tu svoje mesto ima Milovan Lazović sa svojim izvornim izvođenjem naših tradicionalnih pesama. Sigurno, tu je još mnogih znamenitih ličnosti. Možda sam nekog, bez zle namere zaboravila, ali sam sigurna da će ove ljude, pamtiti generacije.
Svi su oni deo kulture našeg grada.
Njihova pisana reč, pesme, slike, fotografije, ostaće generacijama posle nas. Kultura je jedino što se ne zaboravlja. Od Atine, i pre, pa do sutra, prekosutra…

TRI ŠITKLE

Otvorena je nova fabrika obuće. Tim povodom setih se bliske prošlosti. Naime, kruži legenda po gradu (mada je to najmanje legenda), kako je nekad postojalo tri obućarska preduzeća, Istra, Ideal i Luksor. I sva tri propala. Zaključana, opljačkana, devstiranih zgrada. Mnoge apatinske žene su radile u ta tri preduzeća. Ali, imala su ta tri preduzeća, svoja ''društvene'' tri direktora.
Jedni drugi optuživali i međusobno se prepirali.
Zbog tih čuvenih direktora su ih zvali ''tri štikle'' . U prevodu bila je to “svaka vaška obaška”, iako su se nalazili u istoj građevini. Da nije bilo njih, tih i takvih, možda bi obućarska industrija, koju su zasnovale još predratne Švabe, bile apatinski brend. Kao, da danas vidim te ''tri štikle'', odnosno po tri direktora na smenu. Svi radnici su tada sindikalisali. Bilo im sve nešto sumnjivo. Uzalud. Na kraju, nikom ništa.
A ko bi rekao da to može tako brzo da se uništi! A ko bi rekao da niko ni za šta nije odgovarao?
Ma, kako ih nije sramota!

autor: Sofija Pualić Špero



IZ MOG UGLA: VARVARIZAM, ATLETIČARI, PREPREKE, MENE

10.11.2017. 08:55

VARVARIZAM

Pronela se jeziva vest po čaršiji koja je zgranula gotovo sve. Naime, jedan sugrađanin je vezao komšijskog psa za nogu i odsekao mu glavu, na užas svih, pogotovo dece čiji je pas bio ljubimac.
Slučaj je prijavljen policiji. Kakve će sankcije biti za počinetelja ovog varvarizma još se ne zna. A samo da podsetimo da je u ne tako davnoj prošlosti u našem mestu bilo više zlostavljanja životinja, posebno pasa. Čovek je tako samostrelom ranio psa, na drugom jednom slučaju psi su otrovani, u parku i na Dunavu, u trećem dečak se na fejsu hvalio sa slikom obešenog psa. Ova zlostavljanja su prikazana u javnosti, ljubitelji pasa i vlasnici su čak podnosili prijave, ali i dalje ne znamo da li su počinitelji bilo kako kažnjeni.
Ovaj poslednji slučaj varvarizam je prevazišao sve prethodne. Zgražanje i neverica zapljusnuli su sve one koji su čuli za ovu nemilu vest.
Kako nisam pravnik ne bih znala reći da li se ovakvi slučajevi sankcionišu bilo kojim zakonom. Ako ne, verujem da bi brojni Apatinci potpisali peticiju, da se ovakva neljudska ponašanja kažnjavaju.

ATLETIČARI

U okviru Dunavskog polumaratona atletičari su u ''Trci za srećnije detinjstvo'' organizovali prikupljanje paketa za najugoženije građane zajedno sa Crvenim krstom. Nikad nisam sumnjala u humanitarne pobude našeg maratonca Gorana i Mariane Čegar. Poznato je da su i neki drugi sportisti, odnosno klubovi, imali humanitarne utakmice, akcije. Zbog toga ovakve poteze treba afirmisati i podstaći ne samo sportiste već i sve druge koji kao javne, kulturne, ličnosti mogu doprineti da se pomogne najugroženijima.

PREPREKE

Za invalidna lica u našoj opštini donekle se nešto uradilo. Tako su stavljene rampe na Dom zdravlja, poneki prelaz na ulcam je prilagođen invaldima. Kao i ulazi u pojedine markete.Ali da li je to dovoljno. Navedimo samo nekoliko primera. Do nekih bankomata zbog stepeništa invladnim licima je nemoguće doći. Slično je i sa pojedinim službaama u lokalnoj samoupravi. Pre izvesnog vremena zamolio me stariji čovek da mu neku prijavu predam u inspekciju. On je nemoćno stajao ispred zgrade sa kancelarijama od dva sprata.
Nažalost o potrebama invalidnih lica se misli tek s vremena na vreme kada se obeležavaju neki datumi vezani za njih. Ali osim prazne priče ništa se ne preduzima.

MENE

U ovoj našoj zemlji osim što se menjaju granice i imena za moga postojanja (imala sam pasoše četiri države) menjaju se i pravila u svim drugim sferama.
Eto mediji. Kad su gasili stari ''Glas komune'' otpustili 16 ljudi priča je bila da država, odnosno opština, ne može biti osnivač lokalnih medija, jer može da utiče na uređivačku politiku. Sad je priča obrnuta. Opština, ukoliko želi da ima lokalne medije, treba da ih delom finasira po programima koje nude. A sve te mene desile su se za samo jednu do dve decenije.
Drugim rečima za još jednu deceniju ko zna koja će pravila da važe. Možda će medije, čak i lokalne moći držati samo tajkuni, kao što to čine u metropoli. Što manje transparetno to bolje. Jer, šta reći, da se za neke važne nacionalne medije ne zna ko im je gazda. Ma šta se onda čudimo što nam svi mediji maltene nude priče turbo pevačica, a sve je manje analitičkih i istraživačkih tekstova.

autor: Sofija Pualić Špero


Autor bloga: Mirko S. Vraneš

недеља, 29. октобар 2017.

БАПСИЗМИ...



БOБAН MИЛETИЋ БAПСИ
ГОСТ АПАТИНСКИХ ХРОНИКА


'' Чим је вођа дошао на власт криминалци су видели свога Бога!!!'' – афоризам, аутор Бобан Милетић Бапси
 
        Новембар тек што није, захладило, кишурина се спрема... померене казаљке на часовнику... а из Књажевца стигоше БАПСИЗМИМИ.

From: bobanmileticbapsi

Oct 28 at 10:03 AM

Поштовани Мирко, 

Ево нама ускоро и новембра - дакле БАПСИЗМИ за мождане вијуге СИРОТИЊЕ РАЈЕ: 

1. Волим жене највише на свету, а ни ПРЕМИЈЕР није МУТАВА?!
2. Ми смо, бре, за Северну Кореју - Северна Кореја?!
3. Да несрећа никад не долази сама Трамп је школски пример: прво ИРМА, онда ВОЂА!!!
4. Тесла је био на корак од изума БЕСПЛАТНЕ ЕНЕРГИЈЕ, али није то ништа - ВОЂА је на корак од изума БЕСПЛАТНЕ РАДНЕ СНАГЕ?!
5. Вођа и ја се знамо - углавном по злу!!!
6. Сва зла овог света су тестирана на нама!!! А сада тестирају зла на енти...


7. Да није вође не би било овог најављеног повећања плата и пензија.  Додуше не би било ни оног смањења!!!
8. А када га једном будемо сменили вођу ћемо правити од ЗЛАТА?!
9. Чим је вођа дошао на власт криминалци су видели свога Бога!!!
10. Вођа је СУПЕР - какав ће бити већ за месец, два...
11. Влада СИРОМАШТВО - али НАПРЕДНО!!!
12. Померање казаљки сата у Србији губи сваки смисао - мрак влада ДЕЦЕНИЈАМА?!
13. Београд је одувек био некако СИВ, а сада никад ЦРЊИ!!!
14. Сигурним корацима напредујемо... ка дну!!!



ЕПИГРАМИ

1. ВОЛЕО БИХ ТИТО ДА УСТАНЕ...
ДА УСТАНЕ - ПА ДА СЕ, БРЕ, ЗГРАНЕ!!!
2. БЕОГРАД НА ВОДИ
КА ЦРНОМ МОРУ ХОДИ...

3. КЛОВНОВИ КОЈИ КАО ЈАЈЕ ЈАЈЕТУ ЛИЧЕ,
ВЕЋ ТРИ ДЕЦЕНИЈЕ НАМ ПРОДАЈУ ШАРЕНЕ ЛАЖЕ
КАО ВРЛО ОЗБИЉНЕ ПРИЧЕ!!!

4. МИ СМО ЗЕМЉА МАЛА
АУТЕНТИЧНИХ БУДАЛА!!!

Поздрав
Бобан Милетић Бапси

Аутор блога: Мирко С. Вранеш

петак, 20. октобар 2017.

40. deo – IZ NJENOG UGLA


SOFIJA PUALIĆ-ŠPERO
GOST APATINSKIH HRONIKA

''Ako ne čitate novine, vi ste neinformisani. Ako ih čitate, vi ste dezinformisani.'' - Mark Tven


IZ MOG UGLA: DOBROTVOR, ŠKOLA, DRVO

06.10.2017. 07:52

DOBROTVOR

Oh, davno smi mi zaboravili značaj ovog pojma dobrotvor. U Beogradu se zna za Iliju Kolarca, i još nekoliko pre Drugog svetskog rata, bogatijih Srba koji su izgradili zgrade za studente-đake, a koje su i danas sinonim za ulaganje u obrazovanje.
Eto, mi kojim slučajem imamo gospodina Jegera, u Prigrevici. O njegovom zalaganju za decu pišemo tu i tamo svake godine kada donira pregrevačke škole, vrtić, sporstke klubove, mesnu zajednicu…
Čovek u poznim godinama ove jeseni je isto učinio, a živi tamo negde daleko, od Prigrevice, u kojoj je proveo detinjstvo.
A, koliko li je nas Apatinaca, i drugih dobilo pivarske akcije, a da se ama baš niko nije setio, osim da zida kuće, kupuje stanove i auta, da bar jedan evro da za opremu Doma zdravlja ili somborske bolnice.
Da je bio evro po evro možda bi danas imali kvalitetnije lečenje. Igrom slučaja znam da je jedna bolnica takođe imala u svom opremanju donacije gospodina Jegera. Recimo, da je to više stvar osećaja i kulture. Ali nije samo stvar toga. Više je to stvar čoveka.
Svojevremeno sam pisala kako bi bilo dobro da naši sugrađani ulože bar taj evro za krečenje somborske bolnice na Apatinskom putu. Nijednog odziva nije bilo.
Tek toliko o nama.


ŠKOLA

Ipak, postoji za mene, jedan napredak, koji ne košta. Školarci su su imali prilike ovih dana da posete tu čuvenu zgradu opštine, do sada utvrđenje, u koje niko bez poziva nije mogao ulaziti. Upoznali su se sa građevinom i njenom istorijom, kao i istorijom samog grada.
Za glavne projektore ove ideje, koju pohvaljujem, imam i sledeće: Neka se đacima omogući poseta Specijalnom rezervatu prirode ''Gornje Podunavlje''. Neka se upoznaju sa prirodnim lepotama u okruženju. Neka se edukuju o potrebi zaštite te prirode i životne sredine.
Ekološki pokret ''Plavi Dunav'' u saradnji sa vrtićem ''Pčelica'' je svojevremeno organizovao takve akcije. Nažalost, svi ekolozi omatorili, a niko misiju nije nastavio.
Prosvetari slabo plaćeni, ali nije samo stvar u tome. Biće pre da nema inspiracije i inicijative. Baš kao što smo pisali da imamo čuveni Muzej sporta u koji niko, pa ni đaci, ne zalaze. Nema ko da im pokaže da je njihov grad imao čuvene sportiste, baš kao što nema da im pokaže prirodne lepote, Dunava, šuma, jelena, srna, preko 280 vrsta ptica, bogatstvo ribljeg fonda…
Na fejsu oni to ne mogu pročitati, jer to treba da se doživi. Umesto eksukurzija, takozvanih škola prirode, za koje roditelji plaćaju debele pare, neka se đacima omogući jednodnevni izlet u ''Gornje Podunavlje'', koje niko na svetu nema u tako očovanoj autentičnoj prirodi.
Za dvadesetak godina, od Eko pokreta ''Plavi Dunav'' niko se ovih ''sitnica'' nije setio. Trebaće izgleda tu decenije. Ko bi u to mogao da poveruje?
A to je tu, nadomak ruke.
Đaci nisu samo učionice sa klupama, stolicama i bezličnom tablom!

DRVO

Gledam moje ispisnike, penzionere, kako svakog dana sa uživanjem sede u predvečerje na dve klupe ispred Maksija. (Neće oni nigde, pa ni na Trg, jer vole promenadu.) Iznad njih jedno drvo grane spustilo do zemlje. Saginju se oni ali i drugi da bi prošli ispod tog drveta. A drvo ko začarano, nema ko da ga dotera, malo da okreše grane. Sve sam u čudu da niko od komunalaca nije primetio ''raskoš'' grana ovog stabla u centru grada. Da ne poverujete, na ovo stablo mi je pažnju ukazala jedna turistkinja iz strane zemlje, kojoj je kačeket ostao da visi na grani. A ona je otprilike visine oko 165 centimetara.
A to je samo jedno stablo. Dok se krešu grane oko strujnih žica niko nije primetio ovo drvo. Čak ni moji penzioneri, kojima je izgleda važnije ko se gradom šeće, nego u kom ambijentu odsedavaju, šacuju, vodeći visoku politiku. Naravno, ako nisu pored čuvene Čaplje na Dunavu.

autor: Sofija Pualić Špero



IZ MOG UGLA- JASLICE, AKADEMIJA, PEŠAČKI PRELAZ

13.10.2017. 10:52

JASLICE, IPAK

Za ovoliko godina, koliko ih samo ja pamtim, a to je puno, jaslice su obećavane u predizbornim programima nekih velikih lokalanh stranaka i njihovih čelnika. Pošto se ta predizborna obećanja uglavnom nisu ispunjavala bila sam pomalo skeptična da će ovaj naš gradić ikada imati jaslice. Eto, prevarila sam se, zbog toga što sam poučena isksutvom predizbornih lažnih obećanja. Ko čuva te programe koji su se delili po kapijama može da se uveri da je to tako. Temeljac za jaslice je ipak udaren pre neki dan. To znači da naše bake i deke delimično mogu da odahnu. Jaslica će prema planiranom biti već krajem godine. Jaslice su važne za kvalitet života svake familije. Konačno za vrtić koji ima dugu tradiciju, čak od 135 godina postojanja, bilo je više nego logično da ima i jaslice. Ali, sve do sada, za sve je bilo para, osim za tako nešto neophodno svakom građaninu. Zato ovaj potez izgradnje jaslica lično smatram veoma pozitivnim. Sve ostale ''građevine'' u odnosu na jaslice ostaju u senci, jer nisu bile tako prioritetne. Ukoliko se ispuni još obećano da će one za 150 dana biti izgrađene, biće to još jedan plus, koji nije očekivan. Ma ko šta zamerio, a takvih sigrno nije malo, za jaslice nema ko šta da negativno kaže. Kao ni za sve ljude koji su se trudili da obezbede sredstva za njihovu gradnju. Nije ovo nikakva apologetika. Ovo je jednostavno iskreno priznanje ma šta mi mislili o aktuelnoj vlasti. Ako mi neko ne veruje neka pogleda štampani predizborni program od pre nekoliko godina u kojem izemeđu 35 tačaka obećanja stoji i izgradnja jaslica. Ali, mi kako smo skloni zaboravu, nismo to ni upamtili. Baš kao što nismo upamtili da nam se već četvrt veka obećava završetak zamene čuvenih cevi. Valjda će za vreme mandata ove vlasti i ta priča biti završena. Za ovu našu čaršiju zato ovaj datum udaranja temeljca za jaslice mož biti za pamćenje, baš kao što je postojanje vrtića od 135 godina, datum vredan pažnje. Što bi značilo nije sve počelo od nas, ali što je počelo vredi zabeležiti.

AKADEMIJA

Nije mi jasno zašto neki političari imaju otpor prema osnivanju Nacionalne Akademije za školovanje njih samih. Verovatno što bi ih ta Akademija možda mogla naterati da se donekle obrazuju. A to ne da je neophodno, nego je krajnje nužno. Pa okrenimo se samo oko sebe ali i šire. Pa, ljudi, od većine političara koji sede u parlamentu, a preko malih ekrana nam popuju i pametuju, je svaki građanin bistriji i pametniji. Pa ako ta Akademije, u te naše tobožnje političare, unese u bar zrno pismenosti biće bolje za njih ali i sve nas. Zato mi nije jasno što beže od školovanja. Ma, beže bre, zato što su uzor svim onim neškolovanim, a mladim ljudima, koji preziru školu, jer kako kažu, ko ima korsiti od škole. Što je takođe tačno. Jer imaju ispred sebe niz primera onih koji su se obogatili, a i danas bolje zarađuju od školovanih. Ma, uplašili su se oni, da će morati učiti. A šta će njima učeni kad samo gledaju da ih uklone sa svoga puta nepismenosti i bahatosti. Uostalom zar nije baš učeni Dositej bio neomiljen među ondašnjim političarima. Eh, nekima trebaju i jaslice. Odatle da pođu. Zato predlažem prosvetarima da naprave spisak onih koji od sutra mogu da se upišu u jaslice, bez obzira na godine starosti. Mislim da bi spisak bio poduži.

PRELAZI

Takođe bi trebalo napraviti anketu među građanima, pešacima i biciklistima, oko nekoliko pešačkih prelaza u gradu. Ajd, na primer, pređite pešački prelaz bez opreza, na raskrsnici kod stare pijace. Na toj raskrsnici ulicom D. Tucovića, P. Šandora, Trga, stare pijace, sa svih strana jure auta. Niko se ne seti da bi ležeći policajac baš tu trebao. Slično, kao što bi trebao kod starog hotela Vojvodine. Nešto ne verujem da se prilikom izgradnje ovih novih raskrsnica pitala saobraćajna struka. Baš kao što ne verujem da se pitala na novoj pijaci. Ali eto zbog par odluka o otvaranju novih saobraćajnica ostadoše ugroženi pešaci ali i vozači koji uprkos saobraćajnim znacima više gledaju levo-desno, u retrovizor, nego što obraćaju pažnju na vožnju. Uostalom šta reći i o tobožnjim barikadama na novoj pijaci u dva pijačna dana. Pa, ako baš policiji treba para, neka samo obrati pažnju na pomenuta tri čvorišta.

autor: Sofija Pualić Špero



IZ MOG UGLA: AGROKOR I ATC, LEPA VEST, POTCENJIVANJE

20.10.2017. 09:52

AGROKOR I ATC

Afera koja je protresla ceo region, i šire, Agrokor, mogla bi se preko Apatinskog tržnog centra, odnosno zelene pijace, preslikati u mini izdanju. Naime, kao što nikome nije jasno, od najvećih ekonomskih i inih eksperata, kako je taj gigant od Agrokora, postao odjednom problem, nije jasno ni nama mučenicima, neobaveštenim, šta je to sa našim ATC-om.
Te se prodaje, te u stečaju, te se su stari vlasnici novi vlasnici… I sve tako u nedogled. A niko ništa ne zna, čak ni dobro obavešteni krugovi, ako ih uopšte ima. Ma, hajte ljudi, ima ih, samo je pitanje ''čemu šutnja'' ili kako smo ranije, onako ispijajući pivo na terasama Dunava i splavovima govorili- ''čemu žurba''.
Ispade, tako mi časti, da je ona naša ''žurba'' bila pi… dim u odnosu na ovdašnja dešavanja. Zato nas ljudi, ondašnji i sadašnji, nemojte zamajavati. Neka bude i kako ne mora biti, ali nas sa svojim zaj… ostavite na miru.
Samo da ''neobaveštene'' obavestim da ceo grad bruji o toj našoj čuvenoj investiciji zelene pijace. A zapravo je pitanje, da li je ona uopšte ''zelena''. A mož' biti da jeste, jer su i dolari, u toj meni najdražoj, pastelno zelenoj boji.
U slučaju ovoga teksta vulgarnost je morala doći do izražaja, jer sve što se dešava je više nego vulgarno.
Ovo će biti poslednji put da pominjem zelenu pijacu. Jer, zbilja mi je muka, ali, sve nešto mislim, neka ostane zabeleženo. Žao mi samo one ''Devojke sa krčagom''. Ostade žena neudomljena. Niko je ne spominje osim Jace. A i ona više iz sentimenata prema prošlosti slavne skulpture nego od istinske zabrinutosti. Ostade tako ''Devojka sa krčagom'' naša po svemu specifična ''Kosovka devojka''. Valjda je i to trebalo kada se onako pompezno postavljala da izrazi naš patriotizam. Ali prema ''zelenim dolarima'', pretpostavljam.


LEPA VEST

Ajde ljudi da se ipak možemo nečemu obradovati. Temeljac za jaslice je udaren. Eto nas ipak, kakvi smo takvi, da je neko zalegao da se jaslice konačno, izgrade. Svaka čast. I to je jedna od malobrojnih lepih vesti u ovom našem gradiću, nekad Pejtonu, za vreme pivarskih akcija (istina davno potrošenih bez smisla i ideja), a sada sredini koja ima višak nezaposlenih i manjak školovanih.
Zato su jaslice zaista i iskreno najlepša vest.
No, ne mogu odoleti, da ne prokomentarišem, da su jaslice mogle biti davno izgrađene, da nije bilo Nika i sad već zaboravljenog velnes centra. Drugim rečima, svaka konkurencija u kadrovima, je poželjna. Niko se ne rađa najpametniji ako nema druge pameti. Jer, kako odmeriti pamet, bez konkurencije.

POTCENJIVANJE

Najnezahvalniji, i ujedno iz mnogih uglova gledano, je novinarski posao. Ceo život sam u tome ali mojim mladim kolegama uopšte ne zavidim. Oni prolaze kroz baraž koji ja u svojim mladim danima nisam imala. Bar ne u toj meri. Putovala sam diljem eks Juge i Evrope, družila se, imala para i za kafanu i za kuću. Kao i moje tadašnje kolege, od koji sam nažalost, mnoge ispratila na večni put.
A šta imaju danas ovi mladi novinari? Nemaju ni minimalac, žive od roditelja, baba i deda. Lepo im je samo što su mladi i što su novinari po gradu. Tako bi mi, opet, da sam na početku, bilo i samoj. Jer, sve što se voli, nema cenu.
Ipak, znam iz višedecenijskog iskustva, da nije lako ni profesorima, ni lekarima, ali je novinarstvo hleb, ne sa dve, već sa više kora.

P.S. Pre nekoliko pročitah vest kako je Ministarstvo informisanja preporučilo lokalnim samoupravama da izdvoje najmanje jedan odsto iz budžeta za lokalno informisanje. Od reči do dela dalek je put. Zato držite se novinarstva ali gledajte malo dalje, zbog sopstvene budućnosti. Daleko je od nas BBC.

autor: Sofija Pualić Špero


''Pitaš ga jedno, on ti odgovara nešto sasvim drugo. A ujedno te pita nešto sasvim treće!'' -  aforizam, autor Zoran R. Tomić

Autor bloga: Mirko S. Vraneš