субота, 22. јул 2017.

36. deo – IZ NJENOG UGLA


SOFIJA PUALIĆ-ŠPERO
GOST APATINSKIH HRONIKA


»Svaki kriminalac može da se učlani u UNS i NUNS, kaže ministar Stefanović. Još gore, svaki kriminalac može da se učlani u SNS.«  Dragoljub Draža Petrović | Danas, 05. jul 2017. godine




IZ MOG UGLA: PONIŽAVAJUĆE, SUKOB INTERESA, LJUDI SMO, IPAK

07.07.2017. 08:13

PONIŽAVAJUĆE

Pre nekoliko nedelja mislila sam da bih, da sam nešto mlađa, bila čobanica, pošto imam iskustva sa čuvanjem krava i gusaka, pa zašto onda ne i ovaca. A sve za 800 evra na prelepim planinama Srbije. Danas opet mislim bilo bi mi dobro u biblioteci jer ona prelazi na ''radno''letnje vreme. (Koje inače nema niko u državnoj službi). Tako je bilo i svih prethodnih godina. To znači radiće dva dana od 13 do 20 časova, što znači u najvećoj žegi, a ostalim danima  pre podne. Eh, dobra li posla. Pa neka je i manja plata od čobanske ali je bar sigurna. Šta reći, koliko je čitalaca spremno u ona dva dana žege kada biblioteka radi popodne, poći u hram znanja da pročita novine ili neku knjigu. Ako je već radno leto u smenama, neka one budu bar svaki dan pre podne. Jel, da ima logike?
Te tako u svom dilemisanju da li da se otisnem u prirodu, budem čobanica, bar u letnje vreme, ili u knjige, isto u letnje radno vreme?.
Jedno sigurno znam, bez dileme, zbog 40-godišnjeg iskustva u novinarstvu:
Biraj sve poslove i fakultete samo ne furaj u novinarstvo!
Jer ceo život lunjaš, slušaš budalaštine koje posle moraš da pretočiš u smislenu rečenicu, nemaš vikende, dane i noći, porodica te željna, vučeš se po sudovima, tužiš, tužete, razvalače po društevnim mrežama, zaustavljaju na ulici, nekad hvale, češće kude…
A čemu sve to u prolaznom životu? Kad možeš biti među ovcama ili knjigama. Međ ovcama u carstvu prirode ili knjigama u carstvu tišine.
Da ne bude zabune, dok sam bila mlada novinarka prošla sam sveta, ima nezaboravnih lepih događanja, druženja, upoznavanja, a poseban užitak mi je bio tada, a boga mi i danas, boemski život.
Danas mladi novinari nemaju ništa od toga. Imaju bedne plate, nema putovanja, nema bančenja… A upravo taj boemski duh je bio jedini ventil koji ih je vezao za ovu profesiju, jer su i tada novinari bili slabo plaćeni, ali su uvek imali za turu pića.
Sada konobari časte novinare, a nekad je ipak bilo obrnuto. Nisu džaba rekli profesori sa mog FPN-a da su to dve najsličnije profesije. A kako ne bi bile kad su novinari u kafanama sve saznavali, a sad prazne kafane a prazni i novinarski džepovi.
Pišem ovo, tek toliko da dočaram delimično, koliko mogu, kroz nekoliko redaka, mladim naraštajima, mladim novinarima, da može biti ''in'' bavljenje ovim poslom, ali da nikako nije profitabilno zanimanje, te da je bolje ''leći'' na državne jasle, ne raditi gotovo ništa, a dočekati bolju penziju od novinarske.  Bez stresa, povišenog šećera i pritiska.


SUKOB INTERESA

E, sad, pošto sam ipak novinar, ne odlovem priči koju sve češće čujem u gradu. Kažu upućeni da u opštini još uvek rade ljudi koji su u sukobu interesa. Bili su to za vreme prošle a ostali su i za vreme ove vlasti. Opet, kažu ljudi, zna se o kojoj je to oblasti reč.
Naravno, prvo pomislim, mora da je to neka oblast gde ima love. Ko je onda to ko može da ima dva ili čak tri posla, dumam ja. Ajd, nemoj da se praviš blesava, kaže mi moj sagovornik, kad to traje godinama.
Ali, da se vratim ovima, koji su u sukobu interesa. Oni imaju privatne firme, svoje privatne licence, a istovremeno, rade iste poslove za državu, odnosno opštinu. Oni izdaju dzvole, oni su kontrolori i nadzornici ispred države istih tih poslova koje rade kao privatnici. I tako furaju deceniju i više. Za ovih godina presvalčili su se, ne zbog pukog opstanka na radnom mestu, nego zbog privatnih poslova koje im to mesto olakšava.
Iskreno, kada sam čula celu priču, bila sam izneneđena, jer nikad nisma znala da ''valjam'' lovu, da petljam državno i privatno. (Da sam bila u prilici, možda i bih).
Užas! Svi žmure.

LJUDI SMO, IPAK

Nažalost, mnogi ljudi odlaze sa ovoga sveta. Ispraćaju ih rodbina, prijatelji, komšije. Na sahrani Jove Ostojića cveće je položio i predsednik opštine, što je u redu. Time je i pokazao da se ljudi cene po svojim ljudskim osobinama a ne po partijskoj pripadanosti. A Jovo je bio veliki čovek zato što se borio za svoje ideale i sistem vrednosti. Bez obzira slagali se sa takvim mišljenjem ili ne, zaslužio je da se ceni. A naš Jovo, iako je nosio titulu četničkog vojvode, malo je imao od tog vojvodstva. Živeo je više nego skromno, ostajao bez posla, sastavljao kraj sa krajem. Drugi su za to vreme zgrtali bogatstvo na ratnim stradanjima. No, oni ni nisu ratovali zbog ideala, već zbog ratnog profiterstva. Zato je Jovo zaslužio da bude junak koga ćemo pamtiti kao patriotu, u duši pesnika, napisanih desetak zbirki knjiga, a ne kao radikala ili četničkog vojvodu.

DOBAR KRAJ

Slavni Džon Lenon: ''Na kraju, sve će biti dobro. Ako nije dobro, nije kraj''. Eto malo i optimizma.

autor: Sofija Pualić Špero



IZ MOG UGLA: NIŠTA HVALE, OGLASI, RECIKLAŽA, PIVARSKA ULICA

14.07.2017. 08:04

NIŠTA HVALE!

Što bi rekle naše stare Ličanke: Ma, nemam nikakve hvale za svekrvu. Te tako svekrva, negdašnja i nečija, postade, sinonim za sva pogrdna prozivanja i današnja događanja.
Elem, tako isto, sad za Ribarske večeri. Nekom one svekrva, nekom snajka, nekom zet, nekom prija, nekom baka, nekom majka… I kad se sva ta rodbina ukrsti ispade da su u matematičkim radnjama, plusa i minusa, bar prema utiscima iz čaršije, ove Ribarske ipak bile vidan iskorak ka boljem. Kažu posetioci da se nije dimila pljeskavica i čevapi po celom gradu, a da je bilo zabavnih sadržaja, najviše za decu (što je naravno opet najviše koštalo roditelje), a da je za nešto odrasalije najzabavniji bio pevač Aca Lukas. Drugi, pak, analitičniji spram zabavnih sadržaja, primećuju da bi se ova manifestacija mogla iz dugogodišnjeg ''džabaka'' pretvoriti u čak u neku dobit. U to baš ne verujem potpuno. Znam da su neki razočarani što su uveli kotizacije za paprikaše a oni se navikli, pa iz jedne familije po troje kuvalo paprikaše, što nije malo s obzirom na paparenu cenu ribe. E, i njima, Ribarske nisu ove godine odgovarale. I nekim drugim, dežurnim svekrvama, nisu, niti će ikad odgovarati.
Ipak, u jednom se svi slažu: ceo grad je bio očišćen od pravog smetlišta, u najranijim jutarnjim satima, posebno posle noćnih koncertnih žurki. Moja prijateljica je još uočila da su se ove godine bajkeri po prvi put dobrdošlicom pozdravili sa zvanične tribine. A, priznaće se, da su oni godinama nabrojniji gosti sa strane. I to je pomak.
Ovaj pevač Lukas izgleda je ispao dobar izbor. Došli ljubitelji njega sa svih strana zemlje Srbije. Dobro plaćen, kažu, isplatio je to svojim pevanjem. U to baš ne bih zalazila jer sam za to vreme na Drugom RTS-u gledala, odnosno slušala, muziku sa Exita, pošto sam nekad davno ipak pripadala hipi generaciji.
Bez obzira na sve, zaključak je, ipak, da su ovogodišnje Ribarske večeri, postale bar urednije i urbanizovanije od dosadašnjih.
Ali nema hvale, kad si svekrva.

OGLASI

Gotovo na svakoj prodavnici, pekarama posebno, danima oglasi ''traži se radnik''. Kako mi nije bilo jasno otkud tolika potražnja, a toliko mladih bez posla, započnem mini istraživanje. Kad ono, minimalna zarada, čak ponegde ispod minimalca, a rad ne može biti teži, čak ni od kopanja u rudniku. Istovremeno su pekar i prodavac, često lični sluga gazda. Zauzvarat, ''čašćavaju'' te sa dve vekne hleba, u boljem slučaju, kifle ili bureka, uz hleb. Neki su pomislili, čitajući te silne oglase, da nam svi odoše u Nemačku na rad, pa eto nema radne snage. Nije ni to daleko od istine, ali je mnogo bliže, da su nam ove tobožnje gazde više eksploatori nego su to bili oni iz doba industrijske revolucije 19. veka.

RECIKLAŽA

Ima moćna reklama, još moćnije firme, sa sloganom ''Reciklirajte i Vi''. To bi trebao da bude apel na našu svest da je reciklaža korisna za ljudski rod i opstanak planete. Pošto smo mi davno reciklirani sa svojim životima u ratovima, inflacijama, htela sam da recikliram, i bukvalno, ne samo mentalno, istrošene beterije iz aparata, jer one na razne načine i hiljadu godina zagađuju planetu.
Ali gde i kako? Setih se da je pre desetak godina bila postavljena kutija u jednom ovdašnjem marketu baš za odlaganje istrošenih baterija. Takvih kutija u našem gradu sada nema ni na jednom mestu. Baš kao što nema posebnih kontejnera za pet i staklenu ambalažu.  nekima još stižu računi za nekadašnji eko dinar, a da niko ne pita, gde ode taj ondašnji eko!?
E, to je recikliranje!

PIVARSKA ULICA

Ko uspe da bez straha pređe pešaka ili biciklom Pivarsku ulicu na pešačkom prelazu prema Nikole Tesle, kod prodavnice ''Mornar'', taj je zaista hrabar. Jer tom ulicom jure auta kao da je staza u Monci. Da li je neko razmišljao da je to baš mesto na kome bi bio poželjan ležeći policajac.

autor: Sofija Pualić Špero



IZ MOG UGLA: OGLASI, ŠTA KUPUJEMO, BOTOVI, LYIRIKLINE

21.07.2017. 08:14

OGLASI
Izlozi pekara oblepljeni su oglasima kojima se traže radnici. Tragom tih oglasa moja rođaka koja je bez posla prijavila se na jedno takvo radno mesto u pekari. Nije izdražala dugo. Ne zato što neće da radi već zato što je bila prinuđena da radi i kao prodavac i kao pekar i kao čistačica… Za zaradu ispod minimalca. Kako je moja rođaka već zašla u petu deceniju nije mogla i zbog toga više da izdrži. Eto, zbog čega se niko ne javlja na te oglase.
Na drugim mestima, opet, neće ni da čuju za radnika koji je stariji od 40 godina. I tako godine prolaze, a starijima niti ide radni staž niti su kome potrebni. Kad su potrebni prinuđeni su da rade za siću. A penzija se čini kao nemoguća misija.
Ovoga puta ne vredi ni pominjati da je sve više rada na crno, bez socijalnog i zdrastvenog osiguranja. Ne vredi ni pominjati poslodavce koji radnike primaju tek na onoliko vreme koliko ne moraju plaćati doprinose. I sve se to čini tako normalnim da više niko ne reaguje.
Nema šta nismo mi u neoliberalizmu mi smo još u robovlasničkom sistemu, ako ne teorijski ono praktično, što je još gore.

ŠTA KUPUJEMO?

Slično neredu koji vlada u zoni zapošljavanja, je nered u zoni potrošača. Priča mi moj prijatelj kako je kupio tobož nemački šampon za kosu koji je skupo platio a koji se naveliko reklamira sa nacionalnih televizija. Kad ono jadac. On misli da šampon nije ne nemački, a ako i jeste, nije onog kvaliteta koji se reklamira. Odgovaram mu da ni doktori koji reklamiraju različite proizvode nisu pravi doktori već glumci odeveni u bele uniforme sa titulom dr. Tek da se zna.
Ali tako je i u zemljama Evropske unije. Eto, netom se Slovaci pobunili, da su na njihovom tržištu isti proizvodi koji se prodaju i u Nemačkoj različitog, odnosno lošijeg kvaliteta, da na amabalaži piše jedna gramaža, a zapravo je manja od napisanog. U Slovačkoj se potrošači bune, a novine pišu nije naše tržište ''kanta za đubre''.
Šta tek mi kupujemo?

BOTOVI

Ljudi se čereče po društvenim mrežama, često samo zato što imaju drugačije mišljenje, stav, pogled na svet. Iza napada botova često se kriju nedokučivi motivi. Ljudima se tako preko društvenih mreža može napraviti pakao od života. Nema u toj komunikaciji botova ni malo tolerancije, etike, ljudskosti, principijelnosti. Pljuvačina je postala uobičajeni način saopštavanja svoga mišljenja, a svako ko ne misli tako, može lako biti meta napada.
Nešto mislim, uskoro neće biti potrebni ni novinari, ni mediji. Svako danas može biti novinar na društvenim mrežama. Razlika je jedino što novinari još uvek podležu Kodeksu časti koje su donela novinarska udruženja. Dakle, ipak neka kontrola za razliku od botova-novinara.

LYIRIKLINE

Ipak ima dosta pozitivnog u savremenoj kompjuterskoj komunikaciji. Tako, na primer, ljubitelji poezije, mogu da pronađu sajt lyirikline na kome pesnici govore svoje stihove. Ima na tom sajtu i naših pesnika. Zato uživajte uz ovaj sajt, udaljite se od svakodnevice, bar u ovim vrelim letnjim danima.


»...Vreme zidova je prošlo, sada mora da ukrupnjavamo scenu, mirimo ljude i obezbeđujemo bolju budućnost za našu decu. Mi jednostavno nemamo više vremena za čekanje. Prolazi nam biološki život. Plemeniti Godo neće doći  ako mu ne otvorimo vrata.« Inan Lalić (Izvršni direktor Miksera)   Nedeljnik, broj 284, 22. jun 2017. godine


Autor bloga: Mirko S. Vraneš

четвртак, 20. јул 2017.

БУКА ОКО НАСЛОВНИЦЕ А КАО НИКО НЕ ЧИТА ''НИН''...


ПРОЧИТАТИ И РАЗМИСЛИТИ
ПА ТЕК ОНДА КОМЕНТАРИСАТИ И ОСУЂИВАТИ


''Politika te partije bazirana je isključivo na interesima zemlje - zato se zemlja i prodaje.'' -  Milorad Ćosić Ćosa

        Дигла се фрка око насловнице данашњег НИН-а, распламсала се дискусија, критика и осуда са стране владајућих у Србији, као смета им алузија и поређење радних логора из нацистичке Немачке и ''лидера региона'' Србије... чему толика бука кад исти ти пре неког времена рекоше да је НИН миноран по утицају и да му је тираж безначајан...
        Требали би ови што сада критикују и осуђују слободу штампе да мало прелистају и прочитају НИН те да добро размисле ако апарат за размишљање поседују... нека прочитају и: Vreme, Nedeljnik, Danas ... добро би им дошло након лектире научене у радикалском гласилу ВЕЛИКА СРБИЈА.
        Ако не знају одакле да крену па ево им уводник из најновијег НИН-а:


Ћути, трпи, климај главом

Шта је то што може да оптерети савест радника више од одговорности за елементарно преживљавање њихових породица? Да ли се то на њихова плећа као терет ставља будућност Србије


У једном од оних вишесатних интервјуа на телевизији са националном фреквенцијом у којима председник Србије говори о свему, са посебним акцентом на своје мрзитеље, осврнуо се и на штрајк радника у Фијату. Разуме, рекао је прилично спуштеним тоном, да плата од 42.000 динара није довољна али би, и то је била поента, радници могли да остану и без ње. Порука која је остала да лебди над његовим саосећајним гласом била је јасна. И тачно је дефинисала социјалну позицију српског радника данас, свеједно да ли је запослен код страног инвеститора или се ради о службеницима или новинарима који, по истраживањима, имају шеснаест пута мању шансу од физичког радника да нађу посао ако га изгубе. О чему би вероватно требало да мисле пре него што седну пред компјутер са сновима о слободном и критичком новинарству.
Ћути, имаш бар социјално и пензијско. Трпи. Претварај се. Климај главом. Не упадај у очи. Покушај да направиш индивидуалну стратегију како да преживиш. Пробај да постанеш невидљив ако већ не желиш да будеш близак онима који одлучују о твом животу. Јер, ако изгубиш посао у земљи Србији, која свакога дана у сваком погледу све више напредује, други сигурно нећеш лако пронаћи. А то значи да нећеш буквално моћи ни да преживиш, а камоли да платиш кредит или школујеш децу. То је мач који сева над животом појединца и прети сваки пут кад би се окуражио да буде више човек него запосленик. И кад помисли да тражи права која му по закону припадају. Страх од губитка посла одувек је био чувар поретка. Зато су све прогнозе оних који су веровали да ће трагичан социјални положај радника изазвати немире широких размера, падале у воду. А парадоксално, базу сваке популистичке власти чинили су управо они који најтеже живе.
Улицама српских градова протутњали су протеклих деценија незадовољници свих боја, борци за слободу и правду, грађански непослушници, чувари српске традиције и вере, противници рата, геј активисти, избеглице, студенти, инвалиди, жене у црном... Једино озбиљних протеста радника није било.
Последњи који је вредан пажње био је онај пред сам распад СФРЈ када је двадесетак хиљада радника раковичког басена - у плавим униформама, уз жестоке и уједначене узвике од којих се властима ледила крв у жилама - дошло пешке до Савезне скупштине, носећи радничке заставе и танке коверте са платама и захтевало да им се обрати баш Слободан Милошевић, већ неприкосновени вођа и звезда националистичких масовки. Оклевао је тада српски вожд да дође на ноге радницима. Нуђени су им други говорници, али како је двадесет хиљада радника четири сата, без паузе, осим да удахну ваздух, извикивало претеће пароле, појавио се на степеницама испред највишег државног дома, лицем у лице са радничком класом. И када су полетеле прве плаве коверте према говорници, Милошевић је направио обрт који је ушао у историју. Прешао је на сигурнију тему - одбрану српства, најавио хапшења, што је наишло на одобравање радника и све се завршило чувеном реченицом: ''А сад сви на своје радне задатке.'' Један социолог је тада закључио: ''Дошли су на протест као радници, а са њега отишли као Срби.''
Опозиционе политичке партије, свих протеклих година, нису криле незадовољство због радничке пасивности. Али можда је њен разлог најбоље дефинисао управо раковички радник, сећајући се тог великог штрајка уочи распада земље, када је рекао: ''Нико више неће с наших леђа скакати.''
Шта је, дакле, данас кључна реченица која може да пацификује раднике и покаже да су и даље снага на чију приврженост власт може да рачуна, а да истовремено не мора да преиспита модел привлачења страних инвеститора одобравањем повластица и стављањем инвеститора изнад система? Шта је то што може да оптерети савест радника више од одговорности за елементарно преживљавање њихових породица и врати их у сурову рутину послушности и трпљења? Да ли је то ово све чешће подсећање власти на значај фабрике у Крагујевцу за бруто друштвени производ и извоз целе српске индустрије, за формирање БДП-а Србије, за њен кредитни рејтинг и углед код страних инвеститора... Да ли се то на плећа радника у Крагујевцу као терет ставља будућност Србије? А сасвим је јасно да су она преслаба да је поднесу. И зато је логично да власт од њих поново очекује - сви на своје радне задатке.

Весна Малишић


''Ovde je i Bog rekao "Laku noć!" A bolje da ne znate ko je rekao "Dobro veče!".'' - Slobodan Simić


Аутор блога: Мирко С. Вранеш