субота, 25. март 2017.

K'O DA NAS JE MILIJARDA!?

NISMO U STANJU NI LJUDSKE ŽRTVE PREBROJATI!


»...Pitanje poštovanja dostojanstva, talenta, prava i slobode ličnosti nikako se nije rešavalo tokom naše kratke i haotične moderne istorije. Na takvom stepenu nerazvijenost privrede i društva, u dominaciji montanjarsko-rodovskog mentaliteta, nije bilo ni moguće dati prednost kreativnom preduzetništvu, niti osloboditi pojedinca od plemana. Opskurne grupe su u tom materijalnom i duhovnom siromaštvu koristili svoju šansu...
...Lakomisleno su se čitave generacije bacale u ratove, ili su se kockarski servirale apetitima velikih sila. Sve svoje greške, nesposobnosti i pljačke su vladajuće ekipe pokrivale izmišljanjem trijumfa...
...O preziru prema ličnosti dovoljno govori da do danas ne znamo ni broj ni imena žrtava od srpsko-bugarskog rata, preko balkanskih i svetskih ratova do raspada Jugoslavije, a one su ravne genocidu.«  Momčilo Đorgović | Danas, 18 - 19. mart 2017. godine

            Kao da je juče bilo, 24. mart 1999. godine radim u Bjeloj, brodogradilište u Bokokotorskom zalivu, skoknem do kuće u kojoj sam živeo da se istuširam i spremim nešto za večeru, uključim televizor nekakav direktan prenos sve sa publikom iz studija na nekoj od belosvetskih televizija… 19:45 časova kad ono BUM-TRAS… mislim eksplodirale plinske boce u škveru kad ono opet BUM-TRAS… vidim na TV-u slova ispod slike a publika sva hepi mašu američkim I britanskim zastavicama, The air strikes FR Yugoslavia… NATO against Ju… Proradimi kliker, jebote pa ovi nas stvarno bombarduju i piče preko zaliva u radarska postrojenja, mobilan telefon u ruke zovi kući u Apatin... supruga mi kaže da tuku i po  aerodromu u Somboru... i tako je to potrajalo sve do 10. juna 1999. godine kad sam našu kapitulaciju dočekao u vojnoj uniformi braneći obalu Dunava kod Bezdana. Zlotvori pobili naroda ko zna koliko, ranjenim nema broja… porušili mostove, fabrike, pruge, zgrade... Juče se navrši punih 18 godina kako su nam nanu naninu.


        Kao učesniku u ovom stradanju nikako mi nije jasno da nismo u stanju da prebrojimo mrtve i ranjene, da mrtvima napravimo memorijalni centar sve sa imenom i prezimenom, imenom majke i oca, sa datumom i mestom rođenja, datumom i mestom pogibije... nismo u XXI veku u stanju da znamo koliko nas je izginulo u NATO agresiji, već se neozbiljno frljamo sa brojevima poginulih i ranjenih... 1.200 do 2.500 poginulih i oko 6.000 ranjenih... to samo potvrđuje koliko nam je uvek kroz istoriju bilo nebitno koliko naših je kosti negde u ratu ostavilo... ponašaju se naše vlasti, od početka pa do kraja XX veka, kao da nas ima milijarda kao Kineza a ne da smo šaka jada i da nas je ko u nekom ovećem gradu.


Jebeš državu i narod koji nije ustanju ni svoje žrtve prebrojati.

Mirko S. Vraneš

петак, 17. март 2017.

29. deo – IZ NJENOG UGLA



SOFIJA PUALIĆ-ŠPERO
GOST APATINSKIH HRONIKA


''Ако не успемо, говорио је Ђинђић, Србија ће бити суморна земља која се дави у политичким конфликтима, у којој подземни ратови усмеравају политичке процесе, партократија угрожава темеље демократског поретка, а интриге и скандали доминирају јавним простором. Познато вам је, зар не?'' - Весна Малишић | НИН, број 3455, 16. март 2017. годинe



IZ MOG UGLA: TRGOVKINJE BELO ROBLJE, NEZADOVOLJNE GAZDE, GREŠKE

17.03.2017.

TRGOVKINJE, BELO ROBLJE!

Znam najmanje desetak žena koje su promenile nekoliko trgovina i pekara radeći kao prodavačice. Posle najviše tri meseca dobijale otkaze. Kružeći tako od trgovine do trgovine dobijala su slična naređenja od vlasnika, odnosno gazda, koji su ponekad suroviji i od nekadašnjih robovlasnika.
Pre svega, retko ko od njih, u popunosti prijavljuje svoje prodavačice, te time ne ispunjavaju elementarne obaveze ni prema njima ni prema državi, odnosno zakonima. Rečju, one uglavnom rade na crno. Daj šta daš. Muka naterala. A to daš često ne prelazi ni 15.000 dinara što je čak ispod zakonskog minimuma.
Niko od njih da prijavi inspekciji jer šta dalje? Ko će ih nadalje primiti? Ćute i trpe.To što svaki put kad izgube posao dobijaju stres, što su im familije često gladne, gazde ne zanima.
Pa zar nisu to robovlasnički odnosi u XXI veku?
Mislim da bi za svega nekoliko dana u našoj omalenoj varošici bilo lako utvrditi ko su te gazde a ko trgovkinje, belo roblje.

NEZADOVOLJNE GAZDE

Elem, kad smo kod trgovkinja, da vidimo zašto su njihove gazde (čitaj moderni robovlasnici) ovih dana nervozni i nezadovoljni. Pecnula ih sledeća stvar: Poreska uprava najavila online fiskalizaciju po kojoj će se sve kase umrežiti a podaci stizati istog časa kod poreznika.
Nisu gazde nezadovoljne što će morati imati takve kase, što je, kažu, novi udar na njihov džep. (Setimo se tako su protestovali kada su se uvodile fiskalne kase).
Nezadovoljne su gazde zbog nečeg drugog, daleko opipljivijeg, i skupljeg po njih, nego što je modernizacija kasa. Ukratko, neće se muvati toliko sa fiskalnim računima jer će biti pod kontrolom direktno poreznika.
A nije nepoznanica da prodavnice sa stotine artikala, bilo prehrambenih, bilo tekstilnih, u centru grada, danima uopšte ne prometuju, ili prodaju simbolično prikažu, sa na primer, dnevno 500 dinara. Pa nije vrag da butici u centru grada imaju promet 0 ili nešto preko nule.
Zbog toga su gazde nezadovoljne. Bez fiskalne kontrole oni zarađuju, isto kao i na gore nerečenom, belom roblju od trgovkinja.
Da nije tako ne bi prodavnice nicale ko pečurke, a retko koja se ugasila.

POŽELJAN MUŽ

Netom je moja drugarica C. proslavila rođendan. Sve nas je ipak najviše oduševio njen suprug. Naime on je rekao ženi: ''Ej, nemoj da se mučiš da praviš tortu i kolače. Dosta si se ti kroz život nakuvala i napekla. Pogotovo kad su deca bila mala. Ja ću sve pribaviti''. I tako bi. Market rešava sve.
Komentarišući kasnije rođendan naše drugarice došle smo do zaključka da je baš takav muž poželjan. Zbog toga odlučismo da mi njega već sledećom prilikom, negde na obali Dunava častimo, a njegov primer istaknemo.

GREŠKE

Kaže mi jedan kolega da misli da nikada u višedecenijskoj novinarskoj karijeri nisam pogrešila, kao što mladi i neiskusni znaju uglavnom iz nehata da pogreše. Jesam kolega. Nema čoveka bez greške. Svi ponekad grešimo i prema bližnjim i prema daljnjima. No, sve je to na individualnoj meri savesti i sastavni je deo ovog kratkotrajnog i jedinog života. Baš kao i praštanje.

Autor: Sofija Pualić-Špero


''Ne znam gde mi je glava, kume!'' - aforizam, autor Milen Milivojević


           Autor bloga: Mirko S. Vraneš

уторак, 14. март 2017.

ИЗ ПЕПЕЛА...


НОВА ЛИЦА
 А НЕ СТАРЕ ''ФАЦЕ''!
 

Друштво у ком не постоји дијалог међу политички супротстављеном елитом, сучељавања мишљења у аргументованој расправи поткрепљеноj анализама и примерима из других друштава и историје, где је све то замењено монологом ''вође'', тоне у аутократију а потом у сурову диктатуру и стање у коме се не поштују демократска начела од људских права, социјалне правде и слободе штампе преко независног судство и владавине права  до законодавног парламентаризма и независних институција система. На тај начин сва власт прелази у руке појединца и друштво узима облик сличан робовласничком поредку, све са послушним члановима ''породице'' где непослушни бивају одстрањени као реметилачки фактор. У таквом друштву све важне позиције преузима фамилија и најближе окружење вође, браћа су свезнајућа и свепитајућа, деца су наследници династије, полтрони обављају високе друштвене дужности без обзира да ли су за то способни. Корупција постаје нормална појава и начин да властодршци још више зараде и намире ''чланове породице'' све у спрези са криминалцима.


Народ све то стојички трпи до момента када му прекипи и тада почиње револуција у којој страдају сви, од вође преко њему најближих и најоданијих па све до обичног света. Све ово је већ безброј пута виђено у историји човечанства и матрица је јединствена, увек је жеља за слободом и правдом покретала промене са најчешће крвавим епилогом.


Нормално друштво које нам је циљ, супротно овом хаoсу у којем већ живимо боље рећи преживљавамо деценијама, подразумева и способне појединце који могу указати на погрешан пут којим срљамо у пропаст, ка диктатури и неминовном епилогу кроз  анархију и свеопшти хаос са несaгледивим последицама.


Опозиција како год зна мора се консолидовати око правих вредности а не да се бави ситносопственичким пабирчењем и енергију трошии ка појединцу који је оличење лошег стања у нашем друштву, тог истог ''вођу'' треба маргинализовати у јавним наступима, треба промовисати праве вредности и нове људе који ће постати политички лидети, јер већина опозиционих вођа су искомпромитовани дугогодишњим шуровањем са не демократским режимима и личним финансијским намиривањем са леђа народа. Први корак ка почетку стварних променама је подршка на предстојећим председничким изборима политички не израубованим кандидатима за председника Републике Србије.


Не би да помињем имена, није ми циљ да вршим промоцију било ког од претендената на место председника Републике Србије, јер искрено мислим да је пуно правих личности способних за вођење ове државе ван политичке вртешке који не желе да суделују у овом, у Србији, суманутом послу – бављењем политиком. Кандидати за председника Србије су ту пред нама и ваља нам изабрати некога ко ће стати на крај овој аутократији оличеној у једном човеку који зна све најбоље, и почетку долазеће диктатуре.


''Судбина је била у нашим рукама. Пре отварања бирачких кутија и пребројавања гласова.'' – афоризам, аутор Милан Р. Симић


Мирко С. Вранеш

петак, 10. март 2017.

28. deo – IZ NJENOG UGLA


SOFIJA PUALIĆ-ŠPERO
GOST APATINSKIH HRONIKA

''Izbori su jedino takmičenje gde publika trči, a igrači čekaju rezultate!'' aforizam, autor Vasil Tolevski



IZ MOG UGLA: NAUČITI OD DOS-A, NEDOSANJAN SAN, PRIGREVČANI BEZ DEPONIJE

10.03.2017.

NAUČITI OD DOS-a

Niko se nije naučen rodio. To važi za sve struke i ljude a posebno za one koje se bave ili se misle baviti politikom. Ne treba sezati daleko u prošlost, svega do 2000-te godine kada je na vlast došao DOS u Apatinu posle decenijske vladavine, komunista, potom socijalista. Od novih snaga, mladih i obrazovanih, očekivao se veliki preokret. Ali, ideje koje su se tada činile prihvatljivim, nikad nisu sprovedene, bar ne do kraja. Naprotiv, konglomerat stranaka, njihovih različitih ideja, ličnosti koje su zastupale partije, nije izdržao dužu probu od četiri godine.
No zanimljivije za ondašnje vreme da je među DOS-ovim kadrovima došlo do raskola ubrzo pošto su došli na vlast. Neki od funkcionera koji su bili među najzaslužnijim za pobedu DOS-a ubrzo su bili izopšteni iz sopstvenih redova.
Da li je ovo podsećanje i danas aktuelno?


NEDOSANJAN SAN

Sedim tako sa mojim ostarelim, baš kao ja, drugaricama u jednoj kafančugi, te prepredamo kako nas niko ne tretira od muškog, pogotovo, mlađeg sveta. I taman mi o tome, kad prilazi jedan mladić, tačno obraćajući se meni, na moje veliko iznenađenje, jer su moje drugarice sve zgodnije i lepše od mene. Tek će ti on, onako mladalački drsko: ''Eh, nećeš to meni, kučko, pisati šta ti padne napamet. Pripazi malo na svoj plajvaz, inače ode ti glava''. Ja onako pod stresom, hoću-neću, pozvati policiju. Onda se upitah - Ma šta da ih zovem. Nije ovo ni prvi ni poslednji put. A, brale, kafana je to, svašta doživiš, pa se streseš. (Ako mi je nešto poznato onda su tao kafanski razgovori, tuče, tračevi). Pretili su mi i bombama na kuću. Nije mi bilo svejedno. Iskreno.
No, ipak, da mi bude lakše, setih se svojih lepših novinarskih dana. Dobijala sam zbog plajvaza, sada kompjuterskog kuckanja, cveće, nudili mi letovanja u Grčkoj, banje u Srbiji, skijanje u Alpima, bombonejere, viskije (što me posebno radovalo) i ko zna što-šta za proteklih 40 godina staža. Naravno ovo potonje je neistina.
Odmah mi bi lakše, kada sam napravila taj brzinski feed back, i pustih da prekrije ''trava i šaš'', netom mladalačkog kafanskog ispada i napada na moj integritet i dignitet.
Nije dobro da mladi novinari dožive moju sudbinu. Pogotovo ovu sa početka teksta.

PRIGREVČANI BEZ DEPONIJE

No, hajdemo na ozbiljne teme.
Meštani Prigrevice, koji se mahom bave zemljoradnjom i stočarstvom, nemaju deponiju. Njih svakodnevno brine kako da se reše šuta, fekalija, stočnog otpada. Pa onda, kako nemaju kud, stvoriše desetak divljih deponija oko sela. Odlaže se sve i svašta od uginulih životinja do stajskog đubriva.
Lakše bi bilo, kažu prigrevčani, da imaju zavničnu deponiju, i tvrde, da tada, ne bi ko pečurke nicale divlje deponije.
Nakadašnja, nezvanična seoska deponija na izlazu iz Prigrevice je zabranjena. Naravno, i ona je bila divlja, ali se bar na jednom mestu odlagao otpad. Pala obećanja da će pitanje deponije biti rešeno. Naravno, to obećanje ondašnje vlasti nije sprovedeno, tvrde Prigrevčani.
Zbog ovakvih, naoko sitnih problema Prigrevčana, treba im obezbediti plac za deponiju. Da nadalje ne bi nicale nove, male, ali opasne, divlje deponije oko sela, a svako rešavao svoj problem, kako zna i ume.

Autor: Sofija Pualić-Špero


            ''Rađanje u Bosni je kao vakcinisanje. Kada se rodiš u Bosni onda te više ni jedna nesreća ne može pogoditi.'' aforizam, autor Milan Kuridža

Autor bloga: Mirko S. Vraneš

четвртак, 09. март 2017.

CENZURE, KAŽU NEMA! A DIKTATURE?


AVION, PILOT, KOPILOT, STJUARDESE, PUTNICI...



''Naša najbolja satira nastala je u ružnim vremenima, a za savremenu dolaze bolji dani.''aforizam, autor Aleksandar Baljak


          Izborna kampanja je pravo čudo u Srbiji, zna tu da bude baš svega i svačega. Snimaju se za potrebe kampanja raznorazni spotovi ali spot sa dva pilota u avionu prevazilazi sve do sada viđeno, toloko neukusa, toliko... Kome je ovo namenjeno? Koji idioti ovo mogu prihvatiti kao pozitivnu promociju aktuelnog predsednika Vlade i kandidata za predsednika Republike Srbije? U predizbornom od Vučića nametnutom cirkusu za očekivati je svega i svačega.


        Evo ga video uradak:


        Povodom ovog spota bilo komentara neki čak i pohvalili umešnost u pilotiranju premijera ili predsednika Srbije ko će ga više znati. Janko Baljak spustio stvar na zemlju i prizemljio avion i pilota.

Janko Baljak: Moj tekst koji ''Politika'' nije objavila


Pre nekoliko dana dobio sam poziv iz uredništva ''Politike'' da započnemo saradnju. Molili su me da za njih počnem da pišem jednu kolumnu mesečno. Pitao sam ih da li su, naročito posle raskida s Petričićem sigurni da sam baš ja taj s kojim žele da ''šire krug autora''? Da, rekli su.
Dobio sam uverenja da imam punu slobodu u izboru tema i da čekaju moj prvi tekst. Napisao sam tekst i poslao. Tražili su da ga ''ublažim i smirim'' a ubrzo su me obavestili da ne mogu da ga objave jer ''ne objavljuju tekstove koji se odnose na izbornu kampanju'' (!).
Valjda se zato zovu ''Politika'' jer se ne bave politikom? Svejedno, bio je to početak i kraj ''jednog lepog prijateljstva''.

U nastavku evo teksta koji nisu objavili:

U AVIONU S LUJEM XIV

Avion koji je nazvan Srbija 2017 u Vučićevom predizbornom predsedničkom spotu i u kome osim njega putuje i stotinak mladih urednih i lepo isfriziranih stranačkih botova, naravno nije Srbija u kojoj živimo. U ovoj zemlji osim Vučića i njegovih partijskih podanika na svim nivoima, koji se bore za mrvice plena, žive i babe i dede koje se odavno više ne voze avionima. U svakom avionu na svetu osim ovoga voze se i ćelavi, ružni i debeli i uvek ima i nesnosne male dece koja narušavaju tišinu i harmoniju. Ali kasting u kome dominiraju lepuškasti mladi ljudi koje kao stranačku dekoraciju često srećemo na skupovima Srpske narodne stranke, sasvim je primeren vođinoj percepciji da zahvaljujući njemu živimo u najboljem od svih svetova.
I nije previše bitno što je spot plagijat i što je ovu istu ideju sposobna izraelska agencija već naplatila klijentima u Slovačkoj i Ukrajini. U društvu užasno kratkog pamćenja ni krađa ni laž više nemaju nikakvu težinu. Političarima na vlasti potpuno je dozvoljeno da se bez posledica ''negativno dokazuju'' kako su to devedesetih voleli da kažu junaci mog dokumentarca ''Vidimo se u čitulji''. Potrebno je samo jednu laž zameniti drugom, još većom i praviti se kao se ništa nije desilo. Zar Vučić nije ljuto i vrlo agresivno više puta u poslednjih godinu dana rekao da mu ''ne pada na pamet i da nije lud da se kandiduje''? Pa ko je onda mogao da očekuje da će družina falsifikatora s plagiranim diplomima svog kandidata predstaviti nečim originalnim?
U spotu je posebno je zanimljiv glumački debi Aleksandra Vučića iako on strast za glumom, naročito dramskim pauzama, vrlo često pokazuje u javnom nastupu. Scene u prevoznim sredstvima već je vežbao proterujući šleper kroz tunele na autoputu Ljig-Preljina. Imao je manju epizodu u filmu katastrofe koji se dešavao u zavejanom Feketiću. Ovde u prvoj većoj ulozi igra usnulog putnika koji je kratko zadremao u avionu. I dok putnici najčešće dremaju uvaljeni u sedište, često otvorenih usta, neki čak i hrču, neumorni premijer je samo nežno naslonio pesnicu na bradu pa se u trenutku čini kao da se samom Veberu na nekom dalekom putu prispavalo. Trenutak buđenja iz noćne more, odigran je prilično neuverljivo. Premijer se osvrće po avionu i loše glumeći olakšanje shvata da je sve samo sanjao. Zatim sasvim razbuđeno, za razliku od svih ostalih smrtnika koji kada se trgnu iz košmara obično neko vreme ne znaju gde su, upućuje vrlo pribrano predizbornu motivacionu poruku.
Vućićeva poruka je razrada elementarno nedemokratskog stava da nikada kao premijer ne bi mogao da prihvati nekog predsednika koji ''zvoca''. Problem ove direktne poruke koja nepogrešivo gađa svoju ciljnu grupu je to što je ona zastrašujuća i predstavlja najavu otvorene diktature. Ona manipuliše uobičajnim ljudskim strahom od letenja koji za razliku od drugih strahova ima većina ljudi. Ako ne glasate za Aleksandra Vučića preti vam najstrašnija smrt. To je korak dalje od već uobičajnog plašenja ljudi da neće imati penzije i plate i da će se sve u ovoj zemlji raspasti bez Vučića i njegove stranke. To je poziv da na svom glasačkom mestu doživite flešbek ''najstrašnije noćne more'' svog propadanja u ambis i naravno zaokružite kandidata vladajuće partije. Ili kako je još Luj XIV govorio: ''Posle mene potop…''
Ispostavlja se da su Miloševićeve ''snage haosa i bezumlja'' kojima je nazivao sve protivnike svog režima bila sasvim benigna etiketa. Vučić bilo koju alternativu osim sebe samog u budućnosti u ovom spotu doživljava kao katastrofu biblijskih razmera.
Stvari su na sreću ipak drugačije. Vučićeva ''najgora noćna mora'' nije i naša noćna mora. Njegov odlazak sa vlasti kao potpuni košmar mogu da dožive samo on i putnici ovog aviona kojima su poslušnost i poltronstvo nagrađeno partijskim zaposlenjem jedina zaloga budućnosti. A to sa slobodnim, mislećim građanima nema nikakve veze.




Tekst prenosimo sa Fejsbuk profila Janka Baljka, uz dozvolu autora.



''Nije tačno da slike govore više od hiljadu reči. Slike na kojima se grle političari i kriminalci, tužilaštvu ne govore ništa.''aforizam, autor Milan Todorov

Autor bloga: Mirko S. Vraneš