субота, 30. април 2011.

3. ДЕО – БИЛО ЈЕДНОМ ЈЕДНО БРОДОГРАДИЛИШТЕ ...

ДУНАВ, АПАТИН, 
БРОДОГРАДАЊА ... ?

Приобални танкер грађен за норвешког наручиоца и компаноију ''Shell'', прошао кроз Румунију за време рушења комуниста, предат власнику, Варна (Црно море)  - Бугарска 1989. године.
         ''Најважнији продукт стваралачког ума је изум. Његов је крајњи циљ овладавање ума природом и искориштавање њезиних сила за потребе човечанства.'' – Никола Тесла

        Садашња локација бродоградилишта формирана је насипањем песком дотадашње депресије драјем 1935. године, власник бродоградилишта Јосип Крамер који је иначе са багерима и механизацијом  насипао песком и мочваре на којима сада лежи Нови Београд (идеја о проширењу Београда на другу обалу Саве датира из двадесетих година прошлог века након завршетка Првог светског рата када су  су те територије припојене новоформираној држави) и добио повољне државне кредите након посла у Београду (српски краљ дао кредите Немцу ? – у сусретима са старим Апатинцима Немцима схватио сам да је по њима најбоља држава у којој су они икада живели, веровали или не, ја Краљевина СХС а после названа Југославија),   након тога су 1937. године изграђени први објекти на новој локацији и на том месту је почела производња пловила. 




        Током Другог светског рата Апатин као и цела Бачка је припао мађарским окупационим снагама, бродоградилиште је било под војном управом немачких снага и коришћено за потребе одржавања војних пловила и изградњу нових објеката за потребе превоза добара из Војводине и Србије у Немачку ...

        Завршетком Другог светског рата бродоградилиште је, пре доношења Закона о национализацији, одлуком националног комитета народног ослобођења Југославије секвестрирано 22. новембра 1944. године заједно са још четири бродоградилишта у Војводини. Након извршене секвестрације, бродоградилиште се ставља под управу и команду ЈНА. У периоду између 1945. и 1950. године бродоградилиште је запошљавало преко 350 радника, рађено је на реконструкцији  и ремонту остатака речне флоте. У том периоду ремонтовано је моторних тегљача у укупној јачини од 1.880 коњских снага, а изграђено је нових моторних тегљача у укупној јачини од 1.770 коњских снага, завршавају се бродови: ''Космај'', ''Козара'', ''Штрбац'', ''Мироч'', ''Мајевица'' и ''Снежник''. Ремонтовано је тегљеница – шлепова у укупној носивости од 16.133 тоне. Тако да је укупно 52 новосаграђених, обновљених и ремонтованих објеката изашло из бродоградилишта.


        У ери развијанја самоуправљања бродоградилиште је предато у руке радницима 17. септембра 1950. године у 10:00 часова, непосредни произвођачи су на тај начин постали ''власници и газде'' бродоградилишта, овај тренутак је обележен и спомен плочом која и данас стоји на чеоном зиду бивше портирнице. Изабран је први Раднички савет међу пдрвима у Југославији од 215 за то одабраних предузећа од тога 22 предузећа из Војводине. Бродоградилиште добија име ''Борис Кидрич'', и у ери Информ бироа и наводној опасности од напада до тада братских совјетских трупа на Југославију током 1951. године по директиви најбоље машине и део радника се пресељава у Мачванску Mитровицу и формира се бродоградилиште на Сави.
Чудним сплетом историјских околност и приватизацијом апатинског бродоградилишта 2003. године и доласком компаније ''Тим'' из Сремске Митровице комшија преко Саве Мачванске Mитровице настављен је тренд ''пљачкања'' нашег бродоградилишта и трансвера машина, добара и профита у руке ''добротвора'' из Мачве - Срема и Београда, захваљујући управљачким ''способностима'' и чудним трансферима апатинско бродоградилиште постаје дужник између осталих и тој фирми са обала Саве и долази до процеса банкрота и ликвидације, о том и тим детаљима у следећим наставцима овог надам се занимљивог и поучног штива.


Након ''ослобађања'' бродоградилишта од најбољих машина и већег броја радника, и ''мудрог'' војно-стратешког потеза од стране непревазиђеног војног стратега ЈБТ, где су планирана и  плављења -  потапања целе Бачке и Баната ако браћа Руси реше да нам се најебу матере и ... 1551., 1952., 1953. и 1954. година представљају најкритичније године у дотадашњем постојању апатинског бродоградилишта, које је успело да преживи Други светски рат, и одмах након завршетка истог настави са радом, али преживети идијоте који нису имали појма ни о привреди ни о војној стратегији је стварно било тешко, добар део запосленика бродоградилишта привременоје био премештен на нове радне задатке и послове на  туцању камена на Голом отоку и ''туристичком'' разгледању истог, захваљујући свесрдној ''помоћи'' људи који се не могу људима назвати, било, прошло, сад се само шапуће, јер деца, унучад ... истих тих ''туристичких'' агената за слање на Јадранско море, по тада стеченим заслугама и заузимања стратешких положаја у хијерархији власти па и могућношћу школовања од деда-татиних ''крваво'' зарађених пара и данас се питају у Апатину и данас су чланови непрејебивих и непревазиђених безбедоносних ''компанија'' (ОЗНА, УДБА, БИА ...) које нас чувају да не скренемо са ''правог пута'' и исти ти ''наследници'' успешно нас воде у 3ЛПМ, како Голи оток више није у нашим границама и њиховим ингеренцијама.


Ко редовно чита ''Апатинске хронике'' јасно му је, да у моменту инспирације знам да скренем са задате теме а она је Историја бродоградње у Апатину. Елем да се ми вратимо историји бродоградитељства ... 


Посебан део историје апатинског бродоградилишта је прилагођавање новопридошлих колониста из Лике после Другог светског рата ... можета само замислити сусрет голобрадих полуписмених пастира са мајсторима бродоградње Немцима (староседеоцима) и Талијанима (ратним заробљеницима) ... школовање младих нараштаја ненавиклих на индустријске погоне и рад у норми и сменама ... зачуђених очију тек стасалих младића избеглих од ратних страдања а сада им мајстори ти омрзли Немци и Талијани ... то је посебна прича за себе и о томе сада живи актери тих догађања а сада пензионери бродоградње да хоће могу свега и свачега рећи ... дрил занатлија био суров понекад искусан мајстор Немац ошамари непослушно личко момче, замало устанак и Трећи светски рат ... бунтовни лички младићи уз искусне мајсторе стасали у нове генерације бродоградитеља, ту вечерње школе, ту курсеви, ту из занатских клупа одлазак на више школе и факултете ... године пролазиле а бивши пастири постали врхунски мајстори, добри техничари и успешни инжењери ... трансформација за неповеровати у Апатину се развија средња класа радника, мајстора, интелектуалаца. Нећу користити ону отцану фразу, ''поштена интелигенција'', увек се некако властодршци у Србији, па и шире у комунистичком свету, плашили интелигенције и паметних људи, па им и доделили назив поштена и непоштена, поштена је послушна а непоштена је дакле била лоповска и народни непријатељ, не то су били људи који су видели да у том систему где се више у организацији производње пита секретал локалне ћелије Савеза комуниста него доктор наука машинства, економије ... видео паметан млад свет да идијоти воде коло ... како се то све завршило, е сада кусамо ту чорбу коју су ''способни'' и партијски подобни скували ... да ли се до данас шта променило све ми се чини да није и даље су идиоти главне политичке фаце и ... опа, опет ми се отело и скрен'о ја са теме. Знало се тада рећи: ''Знаш он ради у бродоградилишту и тамо је мајстор, гледај сине тако и ти требаш да постигнеш и да те сви цене.'', касније су дошла нека чудна времена, где није било добро кад си стручњак и мајстор свог заната, него дошли неки нови занати и ''занатлије'' све по принсипу ИМТ (Имали Мене Ту), засукали рукаве и оробили поштен свет, стрпали све у своје џепове и сада мудрују, господаре и промовишу социјалну правду ... Јебем им матер и њима и онима који су им дали услове да све покраду и зајебу, ово онако бродоградитељски јер и сам сам тај хлеб бродоградитељски  јео и касније зарађивао, јебеш социјалну правду и напредак и перспективу коју те лопине нуде.

Није сателит него припрема горива за бродски главни мотор.

У периоду од 1962. до 1965. године успели су радници својим средствима и самоодрицањем да изграде магацине, складишне просторе, бродоковачку халу са трасерницом, од локалне електро централе да пређу на трафо станицу и прикључе се у електродистрибутивну мрежу, направе самоходну дизалицу са стазом дугом 120 метара, изграде амбуланту у кругу бродоградилишта, набаве нове машине и опрему ... Пред крај 1968. године почело је преграђивање рукавца, и од некадашњег острва преко пута бродоградилишта формирано је полуострво, а ново настали залив постао зимовник у коме су бродови чекали пролеће и одлазак леда са Дунава,ти бродови, шлепови и остала пловила су ремонтовани и одржавани у бродоградилишту и ускоро то постаје најпрофитабилнија делатност мало материјала много рада самим тим и доста пара ... како би решили мукотрпно извлачење и спуштање бродова у Дунав, принцип стар век и по, почиње се размишљаеи о модерном навозу и могућности да се до тада по живот опасне егзибиције спуштања брода у воду замене притиском на дугме ... Не лези враже таман се размахали, слови бродоградилиште за најуспешније и за локалну заједницу као генератор развоја, кад мудраци из Београда смислили интеграцију оће да интегришу вечите губиташе и партијске миљенике из Београда, лукаво назвали бродоградилиште из Београда ''Тито'' по оном бечком шалабајзеру и курвару, пардон нашим маршалом, па сад ти размисли да нећеш да будеш ''Тито'' ... одупирали се несрећници апатинске ликоте али директива из ЦК КПЈ па ти види ... ухватише се у наметнуто коло јуна месеца 1970. године ''Тито'' – Београд, ''Борис Кидрич'' – Апатин и ''Сава'' – Мачванска Митровица ... централизацијом и ''демократизацијом пословања'' одлазе све паре у БГ а на кашикицу назад у Апатин, ко жив ко мртав несмеш ништа рећи оде глава како можеш нешто помислити а камоли рећи против Београда а Тита посебно ... огреја сунце апатинско бродоградилиште ''црко маршал'', разјеба се интеграција, од  Бродоградилишта ''Тито'' - Београд ООУР ''Борис Кидрич'' – Апатин опет остаде соло ''Борис Кидрич'' – Апатин ... Апатин и Мачванска Митровица по растави брака остали ко сирочад, похарани, неизграђени а ''Тито'' – Београд, онако баш домаћински, нове хале, нов навоз, ресторан друштвене исхране (менза) к'о хотел седам врста јела за доручак, пројектни бирои све у стаклу и бакру, нове машине, ауто дизалице ... јебеш га један је Тито нема смисла да буде сироче и неизграђен а и Београд је Београд, јебеш тамо неку провинцију у Апатину ... штета што маршал раније није ''црко'' мисле јадни радници, па засучи рукаве па поново, самоодрицање изградња тада најмодернијог навоза на току Дунава, чудо од технике лифт диже бродескање па све на точковима слаже к'о кутије шибица под хале, еј прави се и поправља се брод под кровом, ништа киша ништа снег јадан Крамер мора да се преврто од среће у гробу када су му дојавили да се његова идеја реализовала. Перспективе скроз отворене довршава се и пловни пут Рајна – Мајна - Дунав ... реком од Северних и Белих и хладних мора до Јужних и Црних и топлих мора ... саобраћајница ту пред носом а наше бродоградилиште најмодерније за брзо вађење из воде, поправке и враћај у воду, па нека власник флоте што више ради и заради, нико не пита за цену само што пре и брже и што квалитетније ... седај пали возиии.


То су времена када је цео Апатин спремно дочекивао плате преко деветстотина бродоградитеља, пара к'о на филму, послови јесу тешки али кад радник добије плату све се заборави, радници бродоградилишта праве нове куће, ничу цела насеља, и директори и службеници и радници и курири и портири сви зиђу сви могу да себи приуште и нову кућу и ...

Купатило није у кући већ на броду.

Појави се изненада један онако веома интересантан и живописан лик, умислио да је реинкарнација Обилића и Карађорђа и ... умислио да је нови Тито ... будала се навукла на приче своје жене на јастуку, као: ''Слобице ти си једини спас за овај напаћени српски народ.'', исто тако приче и оних усраних академика већином по заслузи из службе (ОЗНА, УДБА, БИА ...) као: ''Појавио се човек из народа који ће све Србе сместити и једну Велику Србију, напред јуначино имаш наш програм пичииии !'' ... почеше ''ослободилачки'' ратови, свет нам опизди санкције, дође прихватизација, прихватила се багра наше заједничке муке и одрицања и оде бродоградилиште ''Апатин'' у 3ЛПМ, ни по јада да само бродоградилиште него оде све па и Србија у 100ЛПМ ... а зна се колико је дуг пут из 100ЛПМ, све ми се чини да смо данас негде по мојој слободној процени око коте у 91ЛПМ ... што 91, е зато што је све срање почело баш на тој коти под командом онога што га саранише под липом у сумрак, ко вампира Боже ме прости, у дворишту у Пожаревцу ... многи ће рећи знаш криви су ту објективни и субјективни фактори, крив је свет, криви су и Албанци и Словенци, и Хрвати, и Бошњаци (новокомповани Босанци муслиманске вероисповести), и Црногорци (новокомпоновани Срби географског порекла из Црне горе), и Македонци и ... крива је ту и Европска унија и Американци и Руси ... неће говна да признају да смо у целој причи нама највише криви и зла нанели ми сами ''паметним'' избором лидера и политичких вођа.



Некада се у бродоградилишту пред Први мај цело предузеће украшавало зеленим гранама врба, делили вишкови, честитали радни успеси, спремао се радни свет да прослави свој слободан дан и да дочека пролећа како ваља уз иће и пиће, да се по престанку зиме напуњеним батеријама крене у изградњу нових пловила, преко хиљаду запослених је после Првог маја долазило да ради и производи компликован и захтеван производ, који не може баш свако направити, да да направе брод, кућу на води, чудо технике и инвнције ... После овог Првог маја у круг предузећа ће ући двадесетак радника, десетак портира и чувара, можда наврати и стечајни управник и сви ће чекати Дан младости да неко купи некада најсавременије бродоградилиште на Дунаву и да га претвори у простор за претовар шљунка можда и шећера а у халама можда да узгаја гљиве, нојеве, пужеве ... кад ових дана бивши запослени и пензионери из нашег бродоградилишта упитају представнике локалне власти: ''Шта се то дешава са нашим бродоградилиштем ?'', добиће једноставан одговор: ''То није у нашој ингеренцији !'' , знам да ће исти ти сада функциопензионери, који су себе и своје збринули у предузећима и институцијама где се не производи већ се свира курцу за добру лову, у себи помислити: ''Боли ме курац и за бродоградилиште и раднике !'', отиће негде на бесплатну младу јагњетину, и све са младим лукцом за уветом попити плаву таблету за дизање курца и креснути младу пичетину која им и унука може бити ... Да понашаће се баш онако како су се увек и понашали, неки по узору на очеве а неки по навици јер њима је живот леп.




А бродови, па бродове праве Јужнокореанци, Турци, Холанђани ... шта ће нама у Апатину производња бродова, ми имамо Пристан и Марину и Нику и Нику са Ж ... шта ће нама ишта  кад овде магарци и волови најбоље успевају.

                                              Мирко с. Вранеш


петак, 29. април 2011.

2. ДЕО – БИЛО ЈЕДНОМ ЈЕДНО БРОДОГРАДИЛИШТЕ ...

ДУНАВ, АПАТИН, 
БРОДОГРАДАЊА ... ?


''Tantum scimus quantum memoria tenemus.'' – Колико знамо толико и памтимо.

Прве пловне објекте на Дунаву, изграђују самоуки мајстори, рибари за своје потребе. У средњем веку феудални господари на својим поседима у Апатину отварају веће занатске радионице за изградњу већих пловних објеката, а таду су изграђене и прве воденице на Дунаву. У првим деценијама 18. века, у Апатину је за потребе војске и рибарске централе отворена већа бродотесарска – шоперска радионица за изградњу лађа за превоз жита, брашна и рибе до подунавских војних гарнизона.

Доласком немачких колониста у Апатин, бивши лађари и бродоградитељи са горњег тока Дунава, настављају своје раније занате, а њима се прикључују многи нови мајстори. Као пратеће занатство речног саобраћаја сада се још брже развија изградња разних пловних објеката у радионицама, заправо, то су биле већ мануфактурне радионице у којима су здруженим радом бродотесара – шопера, ковача, столара ... изграђују разни пловни објекти. Бродоградања у Апатину просто цвета, постоји више радионица међу којима су најпознатије радионице породица: Еђед, Илик и Хрмануц. Ове радионице су се налазиле на платоу поред рибарске централе на обали и тај део потомци старих Апатинаца дуго су називали шоперплац.
Како се цела северна Бачка снабдевала огревним дрветом из подунавских шума преко апатинског пристаништа, апатински бродоградитељи градили су лађе дрварице, велике запремине и носивости. Тражене су биле и лађе рибарице које су служиле за транспорт и складиштење вишкова рибе, како би риба остајала што дуже жива и свежа грађене су специјалне лађе са протоком воде из Дунава кроз смештајне базене. Најчешће су грађени чамци разних величина и намена од белог храста и чамовине.
Посебан производ и може се рећи специјализитет апатинских бродоградитеља – шопера биле су воденице и њихово одржавање, које су често оштећиване временским неприликама, ледом. Како су апатинске воденице служиле за мељаву жита ширег подручја Бачке, њихов број је брзо растао и 1820. године било их је 75 на Дунаву код Апатина и све су изградили Апатинци.
Сви пловни објекти премазивани су слојем катрана, најбољег заштитног средства од продирања воде и трулења.

Пчетком 20. века завршени су радови на прокопавању канала Бездан – Сомбор – Врбас – Бечеј. За потребе транспорта овим каналом апатински бродоградитељи су изградили све пловне објекте и у том периоду доживљавају свој највећи успон. Апатинским лађама из Апатина и окружења превожен је грађевински материјал на тржиште у Пешту и Беч, позната апатинска цигла и бибер цреп, као и кудеља и кудељарски производи ... огромно тржиште је било немогуће подмирити, цвета занатство и трговина.
Све до примене парне машине, узводна пловидба лађама је била веома мучан и напоран посао. За узводно тегљене лађа – копитарење, употребљавана је теглећа стока и људска радна снага надничара и кажњеника. Овакав начин пловидбе захтевао је знатан број запрега и ангажовање већег броја људи. Лађу житарицу је вукло и до 14 пари коња, поједини власници из Апатина су за те намене држали и преко 50 пари коња који су искључиво служили за ове намене. Посебан проблем је био одржавање путева који су водили тик уз Дунав из ралога наглих промена водостаја и одношењаприобалног дела. Путовање од Апатина до Беча, узводно, трајало је и до месец дана, за повратак је било довољно десетак дана. За узводну вучу око 800 лађа, колико их је половином 19. века пловило Дунавом, било је на успутним станицама око 5.000 коња и више хиљада гонича. Цео један свет живео је од потезања лађа, прекаљен у сталној борби са суровом природом.

Почетком 19. века на дунаву су се појавили први бродови са парном вучом, у мају 1832. године ''Франц I'' допловио је до Апатина и то је био први парни брод који је запловио овим делом Дунава. Како су пароброди били скупи, тек последње деценије 19. века почиње њихова масовна примена, у исто време гради се убрзано и железничка пруга која постаје озбиљан конкурент речном саобраћају. Године 1870. Будимпешта је повезана железничком пругом са Сомбором, а касније преко Богојева са Винковцима и Ријеком. Према првом плану ова пруга је требала проћи кроз Апатин и преко Дунава и да тако веже апатинско пристаниште са том важном саобраћајницом. Међутим, апатински великопоседници и занатлије одбијају овај предлог у жељи да сачувају јефтину радну снагу на својим поседима, да заштите своје локално тржиште од јефтиних производа и сачувају доминацију речног саобраћаја. Крајем 19. века апатински власници лађа купују прве пароброде, то је био и почетак развоја апатинског паробродарства који у првој децени 20. века доживљава свој успон. Године 1912. апатинско пристаниште је повезано са железничком пругом, што знатно повећава промет роба.

Јосип Крамер, човек предузетничког духа, 1920. године оснива ново бродоградилиште, користи распад велике империје и настанак нове државе и припајање ових крајева краљевини СХС на челу са династијом  Карађорђевић. Првих година је то већа ремонтна радионица која се брзо развија и већ 1929. године почиње производња речних бродова са моторном вучом и челичним коритом. Ослоњено на богату традицију бродоградње ово бродоградилиште помогнуто и повољним кредитима са стране државе постиже значајне производне успехе, пред Други светски рат зашпошљава преко 150 квалификованих радника а по потреби повремено запошљава и већи број помоћних радника. У том периоду од 12 година произведено је 39 разних бродова укупне јачине од 3.280 коњских снага, 19 тегљеница са 9.700 тона носивости и 36 других мањих објеката.
Највећи успех у периоду пре Другог светског рата за апатинско бродоградилиште било је изградња реморкера – тегљача ''Апатин'' од 1.000 конјских снага. Овај је реморкер након Другог светског рата дуго година пловио Дунавом под именом ''Триглав''. У том раздобљу изграђено је више бродова од којих су најпознатији: ''Фрушка гора'', ''Славан'', ''Осијек'', ''Итебеј'', ''Брзањ'', ''Караванке'', ''Коритник'', ''Ласта'' ... између два светска рата апатинско бродоградилиште било је једино у Југославији које је производило комплетне речне бродове.

Према службеним подацима из 1935. године укупна југословенска речна трговачка флота је располагала са 359 лађа са 497.712 тона носивости од чега апатинска флота са преко 50.000 тона носивости чини десетину. Таквим капацитетом и бродоградилиштем у залеђу Апатинци представљају озбиљну економску снагу у југословенским размерама.
Бродови изграђени у апатинском бродоградилишту су пловили дуж целог Дунава, пловним делом: Саве, Драве, Тисе ... каналском мрежом по Војводини и Мађарској ...

    Текст је преузет из књиге ''Апатин кроз векове'' аутора Милана Буквића ( рођен у Брињу – Лика 1925. године), прво издање ове књиге је штампано 1969. године и друго допуњено и ослобођено издање 2003. године.
             

Аутор блога, пореклом по оцу из Бриња - Лика и по мајци личанин:

                                                   Мирко С. Вранеш

четвртак, 28. април 2011.

1. ДЕО – БИЛО ЈЕДНОМ ЈЕДНО БРОДОГРАДИЛИШТЕ ...

ДУНАВ, АПАТИН, 
БРОДОГРАДАЊА ... ?


''Напредак и развој човека од неизмерне су важности за човечанство и битно зависе од инвенције.'' – Никола Тесла

Многе приче личе, тако и моја прича везана за први сусрет са бродоградитељима и бродоградњом није само моја, слушао сам је и од других да је то тако исто некако бивало давних 1960., 1961. ... 1970. ... година.

 К'о на филму ту актери, ту сцена, ту радња ...

ПРВА СЦЕНА - УВОД: Актери бродоградитељи добили месечну плату  (кеш - на руке) па на чарду код ''Адора'' тик преко пута Бродоградилишта у Апатину, да намире дугове што на црту пили и да се почасте, добар и чудан неки свет тешко и крваво зарађене паре увек олако трошили да некажем расипали, живеле и кафане, и радње, и ... од плата апатинских бродоградитеља ... Код ''Адора'' куглана, и музика, и певаљке, и пече се роштиљ, и кува паприкаш ... а бродоградитељи к'о Лоле бекрије разбијајууу ... Богу хвала међу њима и мој отац Симо у прљавом радном оделу (некада није било гардероба и пресвлачења, него се кући обучеш у радно одело, на бицикло па на посао, а са посла онако замазан кући опет на бициклу) по занимању бродомеханичар а посла у ремонту старих рбина и мотора колико хоћеш, а оно све масно и црно мешавина нафте, дизела, мазута, прерађеног уља, товат масти ... Е, тај мој отац туче по шприцерима, све кило бело са сифон соде, виолина му цичи на увце, кити ловом певаљку , једну цигарету пуши друга му у резерви за уветом ... дерт ... Е, да ми је знати на кога  ли сам, знам скроз ко ми је ћаћа јер сам пљунути мој Симо што се кафане, музике и ... тиче ...

ДРУГА СЦЕНА: Актери моја мајка Милка и ја, кућерак у Језерској 2, петак, ручак на столу, сто са четири столице без наслона (хоклица), у смедеревцу весело пуцкета ватрица, из радија певуши Нада Мамула, ја три – четири године играм се са мачком и њеним мачићима ... хлади се ручак а греје се моја Милка ... ''ускоро'' након четири – пет сат напољу смркло  к'о у рогу а кева кува к'о експрес лонац ... облачи се за изаћи ван куће, навлачи на мене нешто робице ... па ме за руку и незакључавши врата правац улицом Раде Кончара до пруге кроз неке баште, па поред Ливнице и стадиона право на ''Адор чарду'' ...

ТРЕЋА СЦЕНА:  Испред чарде буљук жена и деце, чакају хранитеље да престану банчити да пођу кући, да се који динар сачува од сецикеса кафанских и курветина (знала моја мајка рећи за певаљке, сад да ли се нешто променило, тешко певаљка је певаљка) ... жене се домунђавају, деца нервозна већ плачу ... и зна се, она моја матер партизанка мене у нарамак па јуриш на кафану – чарду ...

ЧЕТВРТА СЦЕНА: Стаде музика, стаде цика, стаде вика, чује се плач мале деце ... оно ове остале исто децу у нарамак па за мојом устаничком мајком сви буп па унутра ... бродоградитељима који једва жмиркају из дунавске димчине стале очи, виде људи своје жене и своју децу ... онако полупјани мисле да халуцинирају само уместо белих мишева им се указала породица, прекину ћутање моја Милка и :''Ево ти сина јединца па га научи како се троше паре и кад се долази кући на ручак !'', те буп мене ћаћи у руке, око стола седи њих седам – осам а ја к'о штафета од једног до другог цимају ме, гледају ми да ли имам нешто спреда у гаћама, смеју се и коментаришу: ''Ево нама новог бродоградитеља.'', ускоро сваки од њих доби једно или двоје својих у руке, нема више смеха занемили ... наше мајке налевокруг па све кроз врата и правац кући ...

ПЕТА СЦЕНА: Мој Симо и остала екипа поскакаше, платише оно што су попили и појели, децу на бицикло па  куд који мили моји, једни  утабаном бициклистичком стазом правац поред Жељезничке станице до Сомборског пута па кући, а други поред Ганцове дизалице па поред Чарапаре па исто кућама.

ШЕСТА СЦЕНА: Симо и ја за столом једемо подгријанац пасуљ, зна се петак, био пасуљ да ли ради поста или ради новчаника никад нисам докучио одговор, поред њега камара пара смеши се онај рудар са лампом на глави ... утрчава моја Милка качи пушку (капут) на чивилук, узима оне рударе са стола и буп са њима у мрак фијоке на креденцу, одоше рудари у мрак требаће им лампа ... а зна се од сутра, субота била радни дан, мој Симо и његови пајташи изјутра код ''Адора'' да се ''прекрсте'' дуплом љутом и зна им се на црту све до следећег петнаестог у месецу и лумповања и плаћање пића ''на креду'' попијеног, и мени се зна опет вођен за руку већ познатим путем и вожен назад бициклом истим познатим путем ... и рудари са лампом у фијоку ...

СЕДМА СЦЕНА – ЕПИЛОГ: Апатински парк, клупе, седе стари људи и причају: ''Сећаш ли се Миле онда кад оне наше жене доведоше децу код Адора ?'', одговора нема само, климање главом и присећање да већине тих кафанских бекрија и бродоградитеља више нема, нема им ни жена, чак и неке деце нема, нема ни Адора, све се преселило на неки други свет ... нема ни чарде, нема ни сифона соде, нема ни Цигана ни музике, нема ни курви – пардон певаљки ... нема ни бродоградилишта ... старцима пође суза на очи, отару је онако рукавом и све мисле ... ЈЕБЕШ И ЖИВОТ КАД ВИШЕ НЕМА ОНИХ НАШИХ ОРТАКА ... прекиде Миле ћутање: ''Е, ШТО СУ ТО БИЛА ДОБРА ВРЕМЕНА.''

ПС  Повод за писање на тему о Апатинском бродоградилишту је најављена продаја истог на јавној лицитацији, и покушај да се каже нешто из мог угла, и исто тако покушај да кад већ неко купује упропашћено бродоградилиште, да га купи бар неко ко ће правити бродове у њему, а не да га купи нека ''курва'' за неке своје више економске и стратешке циљеве и да га користи за намене које немају ама баш никакве везе са бродоградњом.   

                                                Мирко С. Вранеш

петак, 22. април 2011.

Sofija Pualić Špero izveštava sa obale Dunava o…

REKA DUNAV
I REKE IZ GRČKE MITOLOGIJE 

''Divitiarum et formae gloria fluxa est.'' - Krhka je slava bogatstva i zlata.

Postadoše naš uspavani  gradić i naša ojađena  opština prepoznatljivi po skulpturi iz Grčke mitologije boginji Niki, kako se tu došlo do Nike i njenog monumentalnog spomenika u nautičkoj marini na Dunavu ima raznih verzija, u svakom slučaju nije sama došetala i na postolje stala i lice ka Gazdi apatinskom okrenula a goste guzicom dočekuje, da je sama došetala barem bi licem sa Dunava dolazeće goste dočekivala …

Еlem kako su ''naši'' opštinski čelnici zaljubljeni u Grčku mitologiju i plovidbu rekama, pokazaše i dokazaše to juče na Veliko bdenijeVeliki četvrtak otisnuše se niz reku... evo podsetnik o rekama i... iz Grčke mitologije:
Većina reka u Grčkoj mitologiji je vezana za Had, podzemni svet u koji idu svi mrtvi, poneko je silazio i živ ali sem retkih junaka niko se vratio nije i da opiše to mesto, gde vlada istoimeni bog Had. Had kao mesto večnog prebivališta deli se na tri dela: Asfodel, Elizej i Tartar. Had kao veoma ''živopisno'' mesto ispresecano je rekama: Aheron – reka bola, Kokit – reka jadikovanja, Flegeton – reka vatre, Leta – reka zaborava, Stiks – reka mržnje, Mnemozina – reka sećanja i Eridan – reka hladnoće. 
             Nadam se poštovani čitaoci da pažljivo čitate i razmišljate o ovim rekama, većina ih nekako vuče na reke koje iza sebe ostavi i kojima plovi apatinski Gazda sa svojim podguznim muvama ima tu mesta i za reku bola, i  reku jadikovanja, i reku zaborava, i reku mržnje, i reku vatre, i reku hladnoće samo nema mesta za reku sreće.
Reka Stiks je granica između sveta živih (gornjeg sveta) i sveta mrtvih (donjeg sveta), prelazeći nju ulazi se u Asfodel u kojem lutaju bez radosti, tuge i osećanja, ljudi i pokoji junak. Prelaskom reka Lete i Mnemozine gde su duše skupljane da im se izbriše pamćenje i sećanje ulazi se u Ereb u kome živi sam Had sa ženom mu Perzefonom i gde je suđeno dušama umrlih, tu sede tri suca Minos, Radamant i Eak na raskrsnici (Trivij) tri ceste. Oni koji nisu činili ni velika dela ni velike grehove za svoga života, nije bio ni loš ni dobar slati su u Asfodel. Ko je činio loša dela i bio zao za svog života slat je u Tartar (otud i tartar sos, pakleno zaljućena delicija). Za herojska i dobra dela koja su za života učinjena duše su slate u Elizej na Elizejske poljane. Nakon Eraba i donete presude, osuđenima za boravak u Tartaru valjalo je preći reku Aheron gde je čamdžija Haron u svom čamcu prevozio mrtve, prevoz mu je plaćan novčićem koji su  umrlom rođaci metali pod jezik, oni jako siromašni koji nisu imali ni novčić pod jezikom ostajali su na obalama Аherona ostatak večnosti (jebeš ga sirotinja nikada nikom nije trebala), drugu obalu reke Aheron čuvao je troglavi pas Kerber sa braćom Nemejskim lavom i dvoglavim psom Ortom i sestrama Lernejskom hidrom, Tebanskom sfingom i Himerom, tako da je Tartar dobro čuvano ''mesto'' i iz njega se niko nikada vratio nije pa ma kolika junačina i zlotvor bio.

Moja dobra poznanica Sofija Pualić Špero živi tik do Dunava i pristana za brodove, šeta Stazom zdravlja i posmatra dešavanja na potesu: pružni prelaz kod ''Zlatne krune'' – ''Bucov'' – pružni prelaz kod ''Šarana'', svakodnevno vidi i čuje svega i svačega, materijala ne za roman nego za trilogiju, šta trilogiju za  stologiju, evo ga jedan osvrt na reku Dunav i brod i plaćanje prevoza:      

KUD' PLOVI OVAJ BROD ?

Čamac je tu, reka je tu... čeka se Heron.
U sumrak, tačno u 19,10 časova, uoči Velikog Petka, zaplovio je brod pod imenom ''Zlatno srce'' iz apatinskog pristana vozeći,  deo opštinskih funkcionera, odbornika, direktora, i svih koji smatraju da moraju u ovom trenutku, da budu uz velikog Gazdu nad Gazdama, odnosno uz čelnika, koji određuje lične i javne sudbine svih građana omalenog Apatin plejsa.
Elem, taj brod je,  po prvi put upozanao one koji odlučuju, funkcionere, da je Apatin grad na Dunavu. Posebna priča je što Specijalni rezervat prirode ''Gornje Podunavlje'' ove godine  obeležava jubilej 10 godina postojanja.
Pretpostavljamo, da su naši funkcioneri, to posle 10 godina saznali, i zbog toga odlučili da se ukracaju u brod pa gde ih odvede. Usput, su pretpostavljamo objašnjavali, gde će da bude Robno transportni centar sa 2.000 zaposlenih.

 Ali, to se sve vidi iz broda!

        Za sada ne znamo gde plovi ovaj aktuelni brod?

        Ne znamo ni ko se ugradio u cenu od 1.300 dinara koliko su plaćali školarci, (koji su danima plovili ovim brodom), odnosno njihovi osiromašeni roditelji?Možda, već sutra saznamo, ali šta vredi, kad je brod već „odradio“ za dobre novce svoje školske edukacije. Deca su za 1.300 dinara dobili sendvič i nekakvu mapu na kojoj su samo trebali da pokažu gde je njihov grad.
Ne u šali, jedan penzioner reče: Pa naša penzionerska organizacija je jeftinija.Mi za 600 dinara putujemo u Beograd i još dobijemo ručak.
Ako je  oku sokolovu verovati na brodu sa funkcionerima je bilo oko stotinak viđenijih Apatinaca. Bar po radnim mestima koje sada zauzimaju.

Naša je pretpostavka da ovo funkcionersko putovanje nije plaćeno iz budžeta. Pretpostavka je da je gazda broda častio, preko svojih ljudi, lokalnih apatinskih, one koji su eventualno mogli da utiču na škole da organizuju ova putovanja.
Eh, pa imamo mi svog lokalnog, ministra, pa još obrazovanja. Čovek živeo po učeničkim domovima, pa zna, šta je beda, jad i siromaštvo.Ali, sve je bilo u slučaju đačkih putovanja brodom ''Slatko srce'' na dobrovoljnoj bazi!  

         Post scriptum:
Da je sreće svi đaci bi se vozili u brodiću, besplatno, koji je davno obećan od strane čelnika. No, kako je budžet više nego ruiniran, dobro je da školstvo uopšte funkcioniše. Otimaj.

                                                                             Sofija Pualić Špero

Gazda nema para za prevoz ali Aheron se mora preći...
            Sve mi se čini da ovi što su noćom obilazili Gornje podunavlje vrše pripreme za odlazak u  Donje podunavlje i Tartar (sos!?), a novčić pod jezik, nema problema razbićemo kasicu prasicu, ako već oni  nemaju para za prevoz, pa pod jezik i neka se tamo dole u Donjem svetu jebu sa Kerberom i njegovom familijom.

                                       Autor bloga: Mirko S. Vraneš

четвртак, 21. април 2011.

АПАТИНСКА ПОЛИТИЧКА СЦЕНА ...

ПАРТНЕРИ И БИВШИ ПАРТНЕРИ 
И СТАРА И НОВА ВЛАСТ И... 
У 3ЛПМ


''Докони читаоче, и да ти се не кунем, моћи ћеш ми поверовати како сам желео да ова књига, као чедо мог ума, буде најлепша најзабавнија и најразборитија што се може замислити. Али нисам могао ништа против природног реда, јер, по њему, свака појава рађа себи сличну појаву...'' – Мигел де Сервантес, предговор Дон Кихота

        Апатинска политичка сцена полако али сигурно постаје нешто занимљивија него у претходном зимском периоду, време зимовања, студени  и хибернације је прошлост, назиру се предизборне активности, иако сви упорно тврде да је до избора још далеко, па као то је тек у мају следеће 2012. олимпијске године или у јануару исте те лондонскоолимпијске годинице, додуше неки обилазе аутобусима Србију и скупа са својим партијским истомишљеницима и патнерима траже превремене изборе у децембру ове године, чак што више отишло је то толико далеко да питање да ли ће избори бити у децембру ове године или јануару следеће године, доводе до злопаћења појединца и протеста глађом и жеђом, где свој ''млађани'' живот приноси на олтар отаџбине да све као нама буде боље, нека хвала вам Војводо од Стиропора и Гробног места видели смо ми вашу способност и како сте нас заједно са оним закопаним под липу у дворишту у Пожаревцу одвели све скупа у 3ЛПМ, а теби изгладнелом и ожеднелом вазда лепо, пуца ти прслук станчина од по јутра у БГ, мечка, посланичка плата, Армани... него позабави се ти проблемима које ћеш, све ми се чини, имати када ти се кум  Војвода де Хаг врати, има да ђипаш из столице а не из болничког кревета у коме лежиш и заузимаш место неком стварно болесном или гладном, коме тај кревет или болнички ручак живот значе, биће весело посматрати комуникацију у Апатину на релацији ОО Војводе од Стиропора и ОО Војводе де Хаг, све мислим да ће то бити за ТВ програме типа ANIMAL PLANET, DISCOVERY, NATIONAL GEOGRAPHIC etc.

        Може бити да ће то све  личити на ону некадашњу занимацију и сакупљање сличица Животињско царство, ко ће ту кога којим животињским атрибутом назвати и са којом животињом упоредити то ће бити баш циркус. Е, ту кад смо већ код тога и те игре у којој сам као клинац суделовао, и моји клинци  пре ратова сакупљали и слали и пакете од Краша из ЗГ добијали, видим неки дан у радњи опет имају те чоколадице само некако смешне са неким карикатурама животиња, купим једну и пробам, није то то и укус се променио, јој што је то некада била добра чоколада у 3ЛПМ, онако танка са оним избоченим коцкицама... мљац, а сад трц Милојка ни бледа сенка сјебали бивша нам ''браћа'' и чоколадице.



        Него да ми баталимо чоколадице и животињице, да се ми вратимо у суров свет реалности и насушне ствари битније но што је 'леба јести у Србији,  да се ми вратимо политици, словим за добро обавештеног човека што се тиче збивања на локалној политичкој сцени, тако да сам опет диг'о неку ситну лову коју сам ставио у једном друштву ко ће се у Апатину први опартнерисати и  са ким  ће ко прво договора потражити... види види Тадићеви се састадоше са Љајићевим, на републичком нивоу веома прагматичан потез и Бориса и Расима (непрејебиви Расим је у власти и на положају са порфељом и без у континутету од јесени 2000. – те, био он запршка у 'чорби' и код Зокија, и код Војислава мачкољупца и данас код Мирка ?, пардон ипак је то он код Бориса, мој имењак се ту нешто слабо пита), демократама требао део гласачког тела из Санџака а Расиму требала сигурица, да се докопа неког положаја, пардон остане на положају са кога ће развијати своју страначку инфраструктуру и то и ради ничу одбори Социјалдемократске партија Србије к'о печурке после кише, што ничу по Санџаку к'о велим  и природно је има тамо шума и брда па је за ''печурке'' то рај, али ничу и у Војводини и мимо шума и мимо брда, чудновата појава али политичка воља људи да се определе за ону политичку опцију коју сматрају за њих најприхватљивијом или што би злонамерници рекли најкориснијом. Састадоше се представници ДС – а и СДПС – а обавестише медије и демократе ''окачиле'' на  свој сајт www.dsapatin.org слике  сви насмејани и срећни и дадоше нам информацију:

U petak, 15.04.2011. godine u prostorijama OO Demokratske stranke  Apatin održan je sastanak predstavnika  OO Demokratske stranke i  OO Socijaldemokratske partije Srbije. Sastanku su prisustvovali u ime Demokratske stranke Predsednik OO Goran Orlić, član GO Dragan Jović, Predsednik IO Dragan Hrnjak i Aleksandra Šćekić, Predsednica Foruma žena. Socijaldemokratsku partiju Srbije su predstavljali Predsednik  OO Zoran Orelj i član OO Damir Radovanac.
Razgovaralo se o trenutnoj političkoj i ekonomskoj situaciji u opštini Apatin, o problemima sa kojima se susreću građani opštine i neophodnosti promena koje su preduslov za boljitak u svim segmentima života i rada naših sugrađana. Dogovoreno je zajedničko delovanje i saradnja dve stranke na lokalnom nivou. DS i SDPS su spremne da u narednom periodu otvoreno, sa medjusobnim uvažavanjem, razmatraju sva značajnija pitanja koja utiču na budućnost opštine Apatin.

            Радује окупљане опозиционих странака на локалу, а мене још више радује лова коју сам диг'о папцима који мисле да нешто знају о политици. Додуше није ми ту баш све јасно што ће апатинским демократама апатинске социјалдемократе, знајући чланство и потенцијале једних и других некако ми то на овом нашем локалу све личи на ортачење слона и миша (ево га опет Краш), све ми некако вуче и личи да је све ово предигра за копирање велике коалиције са републичког и покрајинског нивоа, окупљање и укрупњавање под заставу социјалдемократске интернасионале Тадићевих, Дачићевих, Чанкових, Љајићевих... ако је тако и тако мора бити сва мистерија је решена, ево нама избора и пре избора и како тада ствари стоје старог власника општине са новим коалиционим партнерима.

        Чему онда поделе у овим странкама на чијем су челу Војводе Стиропорски и Хашки, једноставније је брате да бивши партнери постану – остану локални партнери привуку и оне Мњаувојине и оне Сељавељине и оне... онда да и ови пресликани са виших нивоа власти партнери постану локални  партнери, и тако  да скрате муке гласачима да јадни не разбијају мозак за кога ће а против кога ће,  да сведемо целу причу бар на локалу на два јака и остале нејаке и да знамо резултате већ данас а не да чекамо децембар ове или јануар - мај следеће олимпијске године.

        Сада да ли је ова наша претпостављена прича за Олимпијаду или за Животињско царство процените сами, на Олимпијади је свако против свакога већ како распоред и жреб одреде а у крашовом албуму Животињског царства сви су заједно, е, сад ко је на којој страни (страници) е, то сами погледајте.

ПС По цитату сте приметили да сам почео изнова читати Сервантесовог Дон Кихота, ваљда ћу овај пут у овим годинама читајући напокон нешто и научити. Можда напокон и ја  схватим да је у Србији боље бити део Животињског царства него суманути јуришник на ветрењаче. Да сетих се однећу ову Мигелову књигу Јовану Бањцу да му је жена на глас прочита а он да вата тезе и белешке, можда му помогне, не смем му за сада помињати Животињско царство иако и тај албум са онако хемијском оловком поништеним сличицама имам, доватиће се мајмуна и крмака и осталих па ће почети писати у својим Апатинским новинама свега и свачега о актерима локалне политичке сцене, а таман ми се нешто данас примирио, нећу да му дирам рану.

                                                    Мирко С. Вранеш

среда, 20. април 2011.

ОМАКЛО ИМ СЕ ?
НАМЕРНО ИЛИ СЛУЧАЈНО, ИМА КО ЋЕ ТО УТВРДИТИ !

ВУК ДЛАКУ МЕЊА АЛ' ЋУД НИКАКО !


''Оно најчудније када људи умру су њихове ципеле. То је најтужнија ствар. Као да највећи део њихове личности остане у њиховим ципелама.'' – Чарлс Буковски

Немам ја потребе бити виспрен и паметан попут Буковског или (Ниџе црвене јабуке личке) Тесле, али јасно је к'о дан да сваки човек за собом остави некакав траг, његова дела дефинишу какав је то траг а њихови савременици коментаришу и о трагу и о човеку, ципеле су ту најмање битне и босоног човек оставља траг па да ли је добар или лош то је ствар доказа и чињеница.

Република Србија
Закон о локалној самоуправи
Члан 97.
''Новчана средства која се прикупљају на основу одлуке о самодоприносу који се уводи за територију општине уплаћују се у буџет општине и строго су наменског карактера. Новчана средства која се прикупљају на основу одлуке о самодоприносу који се уводи за подручје месне заједнице уплаћују се на рачун те месне заједнице.''

Република Србија
Закон о финансирању локалне самоуправе
Члан 31.
''Новчана средства која се прикупљају на основу одлуке о самодоприносу приход су буџета јединице  локалне самоуправе и строго су наменског карактера.''

Знам да сте се већ рашчешали од радозналости чије то ципеле или босе ноге оставише какав траг, чему Буковски и мртвац и његове ципеле, чему цитати из закона Републике Србије, зашто масно исписано ''строго су наменског карактера'' ... шта се ту ''Иза брда ваља.'', они који редовно прате Апатинске хронике на www.mirko-apatinskehronike.blogspot.com наслућују и знају шта у наставку текста следи.

СРЕДСТВА САМОДОПРИНОСА У ОПШТИНИ АПАТИН
(2008. – 2010.)

АПАТИН

2008.
''Сл. лист'' 7/2009
2009.
''Сл. лист'' 3/2010
2010.
Седница СО 17/3
Завршни рачун буџета СО Апатин самодопринос 3%
65.640.000,00

72.000.000,00

72.000.000,00

Средства пребачена на рачун МЗ
51.674.070,83
30.647.718,09
42.391.186,85
Ускраћена средства МЗ 3%
13.965.929,17
41.352.281,91
29.608.813,15
Завршни рачун буџета СО Апатин  самодопринос 1%
21.880.000,00

24.000.000,00

24.000.000,00

Средства пребачена  на рачун МЗ
18.739.072,17
8.825.860,15
13.932.960,29
Ускраћена средства МЗ 1%
3.140.927,83
15.174.139,85
10.067.039,71
Укупно ускраћено МЗ
17.106.857,00
56.526.421,76
39.675.852,86
СВЕ УКУПНО 2008. – 2010.
113.309.131,60
ПРИГРЕВИЦА
Завршни рачун буџета СО Апатин  самодопринос 3%
12.580.000
12.500.000
16.500.000
Средства пребачена на рачун МЗ 
11.264.114,22
6.762.060,08
14.671.190,66
Ускраћена средства МЗ 3%
1.315.885,78
5.737.939,92
1.828.809,34
Завршни рачун буџета СО Апатин  самодопринос 1%
3.280.000
3.500.000
5.500.000
Средства пребачена  на рачун МЗ
3.280,000
2.507.241,54
4.164.641,62
Ускраћена средства МЗ 1%
0
992.758,46
1.335.358,38
Укупно ускраћено МЗ
1.315.885,78
6.730.698,38
3.164.167,72
СВЕ УКУПНО 2008. – 2010.
11.210.075,88
СОНТА
Завршни рачун буџета СО Апатин  самодопринос 3%
7.220.000
7.500.000
10.500.000
Средства пребачена на рачун МЗ
6.737.856,48
3.783,312,90
9.052.657,31
Ускраћена средства МЗ 3%
482.143,52
3.716.687,10
1.447.342,69
Завршни рачун буџета СО Апатин самодопринос 1%
2.410.000
2.500.000
3.500.000
Средства пребачена  на рачун МЗ
2.073.313,43
1.448.717,52
2.910.292,63
Ускраћена средства МЗ 1%
336.686,57
1.051.282,48
589.707,37
Укупно ускраћено МЗ
818.830,09
4.767.969,58
2.037.050.06
СВЕ УКУПНО 2008. – 2010.
7.623.849,73
КУПУСИНА

2008.
2009.
2010.
Завршни рачун буџета СО Апатин
самодопринос 3%
1.640,000
1.700.000,00
2.000.000
Средства пребачена на рачун МЗ
1.336.126,71
1.305.598,39
1.377.331,04
Ускраћена средства МЗ
303.873,29
394.401,61
622.668,96
СВЕ УКУПНО 2008. – 2010.
1.320.943,86
СВИЛОЈЕВО

2008.
2009.
2010.
Завршни рачун буџета СО Апатин   самодопринос 3%
1.750,000
1.660.000
1.960.000
Средства пребачена на рачун МЗ
1.506,886,92
1.642.801,49
1.868.246,35
Ускраћена средства МЗ
243.113,08
17.198,51
91.753,65
СВЕ УКУПНО 2008. – 2010.
352.065,24
СВЕ УКУПНО
19.788.559,24
68.436.689,84
45.591.493,25
СВЕ УКУПНО ОПШТИНА
 АПАТИН 2008. – 2010.
133.816.742,20

Дакле евидентно је по основу валидних докумената који су усвојени на седницама скупштине општине Апатин што у облику Одлуке завршног рачуна и Одлуке о реализацији буџетских средстава, да постоји несклад између износа прикупљених средстава кроз самодоприносе на територији општине Апатин (никада и нигде није званично приказан  пун износу прикупљених средстава већ су само доступни подаци о планираним приливима по основама самодоприноса) за сваку Месну заједницу и износа пребачених на рачуне Месних заједница ... како закон каже тај однос би требао бити 1:1, оће рећи један динар ушао у буџет СО Апатин – један динар пребачен на рачуне Месних заједница, пратећи горе ''окачену'' табелу и прелиставајући ''Службене листове општине Апатин'' 7/2009 стр. 94, 3/2010  стр. 66 ... како се ту ради о средствима строго наменског карактера, што би, простим језиком нас нестручњака за право и правне науке, било речено да та средства морају бити искоришћена само за таксативно наведену намену и за ништа друго, у конкретном случају за намене опредељене одлуком о увођењу самодоприноса, све се то лепо може исчитати у ''Службеном листу општине Апатин'' 7/2003 стр. 132 и стр 135, 14/2005 стр. 276,  3/2006 стр 30,  ... за шта су се тербала средства користити. Шта се дешава када се строго наменска средства потроше за нешто друго а не за намену, то је већ ствар других закона и других државних служби које то требају да испитају, изнесу доказе, ако има основе покрену кривични истражни поступак, покрену судски поступак и зна се ако је неко оставио ''прљав'' траг, сада да ли у ципелама или без њих а уједно је и одговорно лице за потписивање финансијских налога за трансфере новца, постоје и мере предвиђене законом ... 

ДОШЛО ВРЕМЕ ДА САВЕСНИ ГРАЂАНИН УКАЖЕ НА ''ТРАГОВЕ'' !

Шта ту ради савестан грађанин који уочи овакво понашање и евентуалну злоупотребу, евентуално ненаменско трошење, евентуално несавесно пословање одговорних лица ... тај грађанин, а ја сам веома савестан, пресавије табак 'артије  па обавести надлежне државне службе да постоји основана сумња и докази да је учињено дело које се коси са законима Републике Србије ... дакле примећено је и уочено некаквих лоших трагова оних који могу да себи приуште куповину добрих ципела, ти исти седе на местима реизборних функционера, сада да ли као председници и заменици председника Општине или као секретари Месних заједница утврдиће се, искрено се  надам,  у надолазећим поступцима.

Сви они који оставе добар траг, служећи држави и народу са позиција реизборних функционера, немају потребе да буду нервозни и да страхују да су нешто у животу погрешили и о некога се огрешили, а ови други, е, то је већ њихов проблем и стварно не бих волио да будем у њиховим ципелама па ма колико оне биле скупе. Исто тако  знам, да онај ко остави прљаве трагове и буде процесуиран и докаже му се кривња, тај је ''мртав'' човек, ако ништа друго оно бар политички мртав човек, и преостаје му да пише мемоаре са погледом кроз решетке и присећа се ко га је то ''навук'о'' да оставља било какве трагове а нарочито лоше, ципеле тада најчешће буду без пертли.

''Не пада снег да покрије брег, већ пада снег да свака зверка остави свој траг.'' сад да ли је ''зверка'' звер или ''човек'' ту га је народ мало закукуљио у пословици али је сасвим прецизно мислећи на ''људе'' мудро смислио: ''Вук длаку мења ал' ћуд никако.''

                                                         Мирко С. Вранеш