петак, 27. септембар 2013.

SAMODOPRINOSIJADA



GDE ĆE IĆI SREDSTVA IZ SAMODOPRINOSA PO STOPI OD 1%? 
 
TAMO GDE SU I DO SADA ODLAZILA!

''Zaokružićeš ti meni ZA ja ti kažem!''
''Oni goli, a mi moćni. Kako da ne zloupotrebimo okolnosti?'' aforizam, autor Goran Radosavljević

Javnost u radu, transparentnost, odgovornost, racionalnost … su samo neke od fraza koje često izgovaraju lokalni funkcioneri u Apatinu, a u stvarnosti od toga nema ništa već je sve: tajnovito, puno nepotizma, zloupotreba, nenamenskog trošenja sredstaval, neodgovorno, neracionalno, neorganizovano, stihijski … Kako se do sredstava potrebnih za finansiranje lokalne samouprave iz transfera od republike sve teže dolazi, poreski prihodi su tanki jer je sve zamrlo, da bi opstao glomazan politički aparat smešten na opštinske jasle (zaposleno - dobilo posao u lokalnoj administraciji gomila nepotrebnih)  na sve načine Gazda i svi njegovi pokušavaju nadomestiti nedostajuća sredsta pa tu i nanamensko trošenje sredstava iz samodoprinosa. Sastanči se u poslednje vreme i sve se dovijaju opštinski funkcioneri i lokalni politički lideri koalicije KURTA&MURTA kako da opet kao onomad pokradu referendum (''volonteri'' i dobitnici Oktobarske nagrade ima da trpaju danjom i noćom listiće u glasačke kutije …) i na prepad uvedu samodoprinos po stopi od 1%, evo čak i predlažu za šta će sredstva biti potrošena do 2023. godine a nikada nisu objavili gde su do sada potrošena sredstva, koliko ih je prikupljeno, koliko ih je uopšte i završilo na izdvojenom namenskom računu MZ a koliko ''zadržano'' u budžetu SO Apatin i  srajbano na kojekakve gluposti i plate pretrpanog poslušničkopolitičkog aparata … 

SPS - SNS u MZ Apatin su u ''ljubavi'' ...

Jedno je sigurno, da nije potrebna stopa od 1% već je dovoljno i 0,5% samo da se racionalno i odgovorno prikupljenim sredstvima raspolagalo i raspolaže …  u dosadašnjoj praksi se pokazalo da su se sredstva namenjivala politički podobnim projektima i pojedincima i to sve direktnim uplitanjem opštinskih funkcionera pogotovo Gazde, sve sa nenamenskim trošenjem i zloupotrebom novca prikupljenog putem samodoprinosa. Isto je tako sigurno da je referendum već prošao pa da na njega izađe i samo jedna osoba, zna se da će u Romskom naselju izlaznost biti veća od 407%, da će glasati svi iz inostransva, mrtvi će takođe da opet daju glas ZA. Pripadnici stranaka na vlasti već se grabe ko će u Komisiju za praćenje referenduma a ko u ''čuvare'' kutija - glasačke odbore (referendumoposmatrače) i koliko će ko dnevnica inkasirati, najverovatnije će referendumsko izjašnjavanje potrajati koju sedmicu ili celi mesec … skupi se tu lepa sumica za podobne i ''odgovorne''. Čemu onda formalnost i troškovi kada se sve unapred zna?

Evo lokalni mediji obaveštavaju o … kako, gde, zašto …:


U sredu sednica Saveta MZ Apatin, a u novembru referendum o samodoprinosu

Ponedeljak, 23. septembar 2013 god.

U sredu, 25. septembra, održaće se 4. sednicu Saveta Mesne zajednice Apatin, a za nju je predložen Dnevni red od četiri tačke:
1. Usvajanje zapisnika sa 3. sednice Saveta MZ Apatin;
2. Razmatranje Programa namene sredstava samodoprinosa od 1% za područje Mesne zajednice Apatin za period od 01.01.2014. do 31.12.2023. godine
3. Razmatranje raznih zahteva udruženja i građana.
4. Tekuća pitanja

Na osnovu člana 63/a Statuta opštine Apatin, Savet mesne zajednice Apatin, na trećoj sednici održanoj 12.09.2013. godine pokrenuo je I N I C I J A T I V U ZA UVOĐENjE SAMODOPRINOSA (1%) ZA PODRUČJE MESNE ZAJEDNICE APATIN ZA PERIOD 01.01.2014. DO 31.12.2023. GODINE
Savet Mesne zajednice Apatin, je takodje,na trećoj sednici doneo PROGRAM KOJIM SE UTVRĐUJU IZVORI, NAMENA I NAČIN OBEZBEĐIVANjA UKUPNIH FINANSIJSKIH SREDSTAVA ZA REALIZACIJU SAMODOPRINOSA (1%) NA PODRUČJU MESNE ZAJEDNICE APATIN.
Odluku o uvođenju samodoprinosa građani donose referendumom.
Mesni samodoprinos se uvodi za područje naseljenog mesta Apatin, o čemu će se građani izjasniti putem referenduma, ličnim i tajnim izjašnjavanjem, glasačkim listićima na glasačkom mestu. Program namene sredstava samodoprinosa od 1% donosi Savet Mesne zajednice Apatin. Samodoprinos se uvodi za period od deset godina, počev od 01.01.2014. do 31.12.2023. po stopi od 1%. Samodoprinosom će se obezbediti sredstva u ukupnom iznosu od 320.000.000,00 dinara …



24.09.2013

Sednica Mesne zajednice Apatin, četvrta po redu, održaće se u sredu, 25. septembra. Na dnevnom redu neći će se četiri glavne tačke, među kojima će najvažnija biti ona koja se tiče samodoprinosa.
Najviše reči biće o nameni i svrsi davanja samodoprinosa od jedan odsto u periodu od 1. januara 2014. do 31.12.2023 godine. Neke od troškova koja će biti pokrivena iz samodoprinosa su: pokrivanje dela troškova za prva četiri rođena deteta u visini od 500 eura, sufinansiranje izgradnje objekata PU "Pčelica", pokrivanje troškova sahranjivanja (besplatno sahranjivanje), otkup zemljišta radi proširivanje grobne površine, izgradnju i obnovu pešačkih staza na oba groblja, jednokratna pomoć teškoobolelima sa područja MZ Apatin, itd...



Juče održana 4. sednica Saveta MZ Apatin

Četvrtak, 26. septembar 2013 god.

U prostorijama MZ Apatin, juče je sa početkom u 13 h, održana 4. sednica Saveta Mesne zajednice, na kojoj su razmotrene i usvojene četiri tačke dnevnog reda. Za članove Saveta ove MZ glavna tačka dnevnog reda bilo je razmatranje programa namene sredstava samodoprinosa od 1 odsto za područje Mesne zajednice Apatin za period od 01.01.2014. do 31.12.2023. godine.
Mesni samodoprinos se uvodi za područje naseljenog mesta Apatin, o čemu će se građani izjasniti putem referenduma, ličnim i tajnim izjašnjavanjem, glasačkim listićima na glasačkom mestu …

''Svi za jednog, i jedan uze sve!!'' aforizam, autor Vlada Jovanović


Mirko S. Vraneš

четвртак, 26. септембар 2013.

NEKOME RADI PRENAMENE PRITVOR!



A NEKOME OD PRENAMENE PARE U DŽEP, NIŠTA PRITVOR VEĆ SVEČANO SEČENJE TRAKE I ŠOPING ...

''Vrednost novca određena je procentom politike koja je u njemu sadržana.'' – aforizam, autor Živojin Denčić

Kažu, upućeni i odgovorni, da država u Srbiji funkcioniše, evo ovih dana po'apsiše (što bi Ljajić kaz'o) članove organizovane ''bande'' što je u Novome Sadu vršila nelegalnu prenamenu namene građevinskog zemljišta i na razne načine zloupotrebama oštetili državu, oće reći budžet Republike Srbije za nešto miliona evra. Tu u toj tzv. bandi našlo se visokih funkcionera DS-a, industrijalaca što pomagali DS, poslovnih ljudi što gradili po NS gde šta stigli … među njima i jedan iz Apatina onomad visokopozicionirani SPS-ovac i kandidat za odbornika  (šta ćeš ima nas svagde i u svakoj čorbi smo nekakva mirođija). Kad se malo izmakneš i pogledaš onako neutralno sa strane pa toga po Srbiji a i u Apatinu koliko hoćeš ali nisu na pozicijama vlasti ''žuti'' pa valjda nije država još stigla do njih.

''Kriminalci imaju tetovaže po vidljivim delovima tela. Njima piše na čelu, ko su i šta su.'' - aforizam, autor Aleksandar Čotrić

Nešto se baš ne razumem u te građevinsko-urbanističko-papirološke ujdurme … nikada mi nije bilo jasno kako se počne graditi jedno a nikne drugo, i kao onda sve bude u redu, nešto malo neko nekoga ''podmaže'' i sve ovce na broju i vuci siti, kao viši su interesi u pitanju pa se tu još pojave političari da to sve od polagana temeljca do presecanja trake proprate ...


''Jednom lopov, uvek političar.'' - aforizam, autor Vlada Jovanović

Evo u Apatinu оnomad svečano položen kamen temeljac za zelenu pijacu ''Partizan'' sve  sa važećom dokumentacijom … tu pokrivene i otkrivene tezge, tu lokali, tu najzad i javni toalet, tu parkinzi, tu … milina za videti sliku na bilbordu … kad ono trc Milojka, preko noći se pojaviše mašine porušiše nešto malo što provirilo, tek niklo, iz zemlje i poče betonaža stupčina na mestu gde su trebale tezge da budu … pročulo se da se gradi tržni centar IDEA, tu se sastančilo na Opštinskom veću i sednici SO Apatin pa sve nešto ''pojasniše'' da kao nije bio projektom predviđen dovoljan broj tezgi, pa će se kao ''naći'' za iste mesto preko puta-ceste ''Partizan''-a na onoj skupo plaćenoj lokaciji, što onom eksposlastičaru masno platiše sve sa sudskim izvršenjima, čak i tračun opštine onomad bio blokiran, pored one haletine što ''braća'' iz Kine džidže-bidže prodaju ... sve mi to nekako vuče na neku muljažu i petljavinu iz ličnih interesa onih što grade i onih što u privatno-javno partnerstvo uđoše, ako se preslika situacija iz NS evo i kod nas 'apšenja ... ili  država deluje samo na žutu boju a ostale su OK ... kako u lokalnoj vlaasti u Apatinu stoluje i nešto članova tzv. ''žutih'' (lično garantujem da to nije videlo ni D od DS-a, a tek od demokrata ... u 3LPM ) evo i opasnosti po njih u delovanju države i 'apšenja ... nego kad su već sastavni deo SPS-SRS (mnogi i članovi i to viđeniji bili) neka se i utope u iste ili neka oforme novi odbor SNS-a, tu se mogu posavetovati sa gomilom demonkrata što u naprednjake zbrisaše sve iz ideološki razlozi, pa neka glume državu i 'apse sve koji kao oni ''pošteni'' nisu. I onda se zna sve sa koalicionim partnerima i novim članskim - partijaškim karticama - knjižicama na svečano otvaranje i šoping u IDEU. 
        A,  Zelena pijaca i tezge u ''Partizan''-u?  
        Ko te pita za tezge, kad svega ima u IDEI!


''Šteta što su demokrate izgubile glavu. A bila je nekorišćena!'' - aforizam, autor Rade Jovanović

Mirko S. Vraneš

понедељак, 16. септембар 2013.

EVO NAMA OPET CIRKUSA OKO SAMODOPRINOSA!



1% IZ DŽEPA NARODA,
A 0,5 % JE SASVIM DOVOLJNO KADA BI SE RACIONALNO I NAMENSKI TROŠILO ...


''Naši političari su upropastili sve šta su mogli. I na taj način su dokazali da mogu sve!'' aforizam, autor Rade Jovanović

Onomad došla krizna vremena, ničim izazvani rat, pa počeli narod u Apatinu da sahranjuju u čaršavima sve bez sanduka, čak bila inicijativa za renta mrtvački sanduk za jednokratnu upotrebu sa otvorivim dnom da se onako upokojeni lepo opreme i iznesu a nad rakom povuče šiber i leš bup u raku ... kažu da su i genijalnog Mocarta tako skrkali u zajedničku raku za sirotinju ... setih se kako ono radnici brodogradilišta kupovali jeftine cipele u Trstu kad su iz Pule i Rijeki hrlili na ''dobrovoljno davanje'' krvi u Italiju, za novac naravno, krv je u demokratiji uvek bila na dobroj ceni, pa kod prve kiše im pootpadali kartonski đonovi jer su cipele bile namenjene pokojnicima za jednokratnu upotrebu. Elem, da bi se izbegla bruka da narod u čaršavima završava uveden samodoprinos za sahranjivanje, bilo tu svašta i nagli priliv starih u ''goste'' familiji pa kad geknu a ono o trošku samodoprinosa sve onako svečano opremljeni odu u svoju večnu kuću ...   Ko je uopšte mogao naslutiti da će ova krizna vremena obuhvatiti gotovo već 25 godina, da će se ovako otegnuti i potrajati ... kraj krizi i besparici se i nenaslućuje niti vidi, nigde svetla na kraju tunela, a tunel dugačak u 3LPM i još duži. Treća po redu sednica Saveta apatinske Mesne zajednice održana je u četvrtak, 12. septembra, u prostorijama Mesne zajednice, sa početkom u 13 časova, gde je između ostalog bilo reči i o pokretanju inicijative za uvođenje mesnog samodoprinosa od 1% za period od 01.01.2014. do 31.12.2023. godine. U svetlu ''najnovije'' krize i besparice koja je u Apatinu evidenta zalažem se za stopu samodoprinosa od 0,5% i da se prikupljen sredstva solidarno dele u odnosu 70% prema 30% u korist mrtvih, jer sva je prilika da će ovih sve više i više biti a onih prvorođenih sve manje i manje, pobeže sav mlad svet iz ''grada budućnosti'', jadni li smo li ga nema tu ni G od grada, sve više ličimo na neko seoce, ni od budućnosti.
Misterija ili tajna je, na koji se način i za šta troše sredstva samodoprinosa ... inače naš samodoprinos od 1% po odluci je namenjen za sahranjivanje i pomoć za prvorođeno dete tako da u tome možda leži misterioznost i tajnovitost trošenja sredstava, jer život počinje i završava svetom tajnom rođenja i smrti, te mu i ovo u nas trošenje sredstava ispade k'o sveta tajna  ... do sad niko nije podneo izveštaj koliko je sredstava prikupljeno, na godišnjem nivou, ni koliko je sa budžetskog računa SO Apatin prebačeno na račun MZ Apatin, pisao ja tu nešto o zloupotrebama i nenamenskom trošenju sredstava, čak i krivičnu onako javno podneo, podsetite se na:
Bilo bi normalno, a i  trebalo bi da finansijski izveštaj sve onako analitički obrazložen bude prezentiran onima od kojih se novac uzima, pardon koji novac daju, ipak je u pitanju samodoprinos i slobodna volja građana da solidarno daju svoj novac za nešto što je po njima bitno ... Sve se pitam gde nestade solidarnost u trošenju ovih sredstava, i gde tu racionalno ponašanje, iako MZ Apatin nema ni jednu funkciju iz domena komunalnih i drugih javnih delatnosti važnih za život građana ipak se tu ''uhlebio'' popriličan broj uposlenika sa ne baš tako zanemarivim platama, tu su se nakalemili na sredstva prikupljena samidoprinosom pored po liniji i vezi ''neophodno'' uposlenih i članovi saveta MZ sve sa predsednikom i komisijama koji kao nešto odlučuju i sastanče, pa tu neke apanaže i nadoknade pa zar i oni kao najsavesniji deo stanovništva ne bi trebali to da rade onako volonterski i sve solidarno bez nadoknade pa to i jesu solidarna sredtva ... Koliko posla u MZ Apatin ima bilo bi sasvim dovoljno da je sekretar MZ profesionalac i jedini zaposleni a da se operativni poslovi povere Direkciji za izgradnju Apatin, sekretara da smeste u jednu od inače praznih prostorija Direkcije a prostor u kome je sada MZ sve opremljen sa frižiderom i TV – om da se izda ili proda pa evo višegodišnje plate sekretaru ... Kako je predsednik Saveta MZ Apatin, u podeli političkog dogovorenog kolača, prvi čovek lokalnog SNS-a evo i tu tračak nade da će on kao predstavnik onih koji su za transparetnost, javnost u radu, otrkrivanja svih vrsta zloupotreba, za uvođenje reda naročito u javne finansije tu i moja nada da će se nešto učiniti, da će isti pokrenuti onako kako on već odgovorno zna, da se građanstvu saopšti gde odeše novci, koliko ih se prikupilo, koliko završilo na računu MZ Apatin, koliko ode za plate uposlenih, koliko ode za nadoknade članova Saveta i Komisija, a i da proveri navode iz krivične prijave pa da pogura da se pravda zadovolji i krivci, ako ih ima, adekvatno kazne.

''Vođa, pre nego stupi na funkciju, je čovek iz naroda. A posle... nije više čovek.'' – aforizam, autor Vasil Tolevski

Elem, ne zna se ništa o sredstvima iz samodoprinosa  ali jedno je očigledno da naše groblje liči na disko klub sa početka osamdesetih godina prošlog veka, tu osvetlenje i ozvučenje pa još i pride video nadzor, retko se ko u svetu i šire može pohvaliti sa hajtek grobljem kakvo je u nas, gradom kruži zlurada priča da će čak i telefoni biti uvedeni u svaku grobnicu i grobno mesto da se oni tamo pokopani onako uredno  mogu javiti svojima najmilijima, sve da čestitaju rođendan članovima familije ili da čestitaju slavu domaćinima kuća iz kojih oni putem bez povratka odoše. Sve se pitam da li je baš trebalo, po mom skromnom mišljenju, bacati novce za tehnološke novotarije ili je tu u pitanju pranje love sve sa utalivanjem od onih koji dodeljuju poslove i uzimanjem dela ''kolača'' onih koji novcem od samodoprinosa raspolažu.

''Da li pisanje može da utiče na promenu vlasti? Može, ako napišete ostavku.''  - aforizam, autor  Milan Todorov

Mirko S. Vraneš

среда, 11. септембар 2013.

ŠLEM POD OBAVEZNO!



PADANJE NA GLAVU


''Čovek je, tvrdili su antički filozofi, politička životinja. Posmatrajući naše političare, ovo je sasvim tačno.'' aforizam, autor Aleksandar Čotrić


Oko naše Glavne, nakada bila i Maršala Tita sada Srpskih vladara, ulice u Apatinu onomad se u predizbornoj varatutmi 2004. godine lomila koplja, oni što dali nalog da se počnu radovi (okrnjeni DOS) u rekonstrukciji iste se hvalili uspehom, a opozicija (SPS) na čelu sa Gazdom napadala po njima nepotrebnu investiciju i bacanje narodnog novca, pomenuti izjavio da će ''žene da lome štikle u fugnama između behaton kocki'' … ništa istom tom Žikitusu Velnikusu Marinikusu Pristanikusu Behatonikusu … nije smetalo da po osvojenoj vlasti nastavi sa rekonstrukcijom Glavne ulice pa sve neka žene i lome štikle …  kada se njegova glavudža pojavi u ekranima TV prijemnika ne propusti priliku da napomene kako u ''Gradu budućnosti'' imamo jednu od najlepših glavnih ulica  u Srbiji i šire, sve sa obaveznim spominjanjem drvoreda, a ponekad mu se otme onako kako ON to zna reći da je isti ON izgradio sve u Apatinu pa i tu ulicu … 

 
Trg Nikole Tesle na 3-4 metra od Glavne ulice.

Trg Nikole Tesle na 3-4 metra od Glavne ulice.

Letva ili daska ili cigla ili Vučić u glavu stanovnika Apatina.



Elem, šta je sve Gazdi PALO NA GLAVU, od ideja naravno, izazvalo je PADANJE NA GLAVU stanovništva kada čuju šta je sve on smislio i izgradio … kada smo već kod toga PADANJA NA GLAVU u našoj Glavnoj ulici stvarno postoji realna oposnost i da baš bukvalno nekome nešta i PADNE NA GLAVU, tu pod nešto mislim na delove fasada, krovova, izloga … Malo – malo pa osvane neka nova barijera ili ograda oko nečeg što se ruši ili je sklono rušenju … padaju delovi fasade, crepovi …


 "Mračno je u onoj zemlji gdje su hulje na videlu." Stanisław Jerzy Lec



Sve to u nas nekako liči na fragment iz filma ''KO TO TAMO PEVA'' http://www.youtube.com/watch?v=Ng0Ce1VICp8  ... sve sa dijalogom:
-         Stvarno jadno izgleda.
-         Da se ja pitam... Nije to tako loše kao što izgleda.
-         Bež'te ljudi ...! 
 
''...Nije to tako loše kao što izgleda.''







Ako se uputite u šetnju našom Glavnom ulicom, tu mislim na njenu celu dužinu od bivšeg hotela ''Vojvodina'' pa do one razvaline zarasle u korov u ulici Marka Oreškovića na koju Glavna izbija, trotoarima uz objekte bilo bi vam veoma od koristi da se opremite sve u skladu sa okolnostima i zaštitite glavu šlemom i sprečite fatalne posledice od PADANJA NA GLAVU nekakve cigle, crepa, maltera, stakla ... 






Tolike pare stučene u raznorazne gluposti (pa i video nadzor na groblju i u Glavnoj ulici) a nikako da opštinska vlast reši problem PADANJA NA GLAVU, tu mislim i na  zabranu Gazda Glavonji da mu išta više PADNE NA GLAVU (''sine'' kakva sumanuta ideja) samim tim neće nam ni narod od čuda i zaprepašćenja PADATI NA GLAVU, a naće se neko ko neće pričati o ''lepoti'' Glavne ulice dok se ista ne dovede u red i OKREČI, onda da i mi počnemo ličiti na normalan svet ako po ničemu ono po tome da nema više PADANJA NA GLAVU delova sa kuća, zgrada ... a, ako ne, onda bar neka organizuju besplatnu podelu šlemova svim stanovnicima Apatina pa da PADAMO NA GLAVU do mile volje i da nam PADA NA GLAVU bez opasnosti da odemo u bolnicu i u 3LPM.

A opštinskim funkcionerima u stranačkoj boji ...


Da je češće izbora ne bi bilo problema sve oblepe plakatima pa oni drže malter godinu -dve ...



Ć opasno po život ...


''Imamo problem sa natalitetom. Rodilo se mnogo budala.'' aforizam, autor Slobodan Simić



KZM Apatin sprema akciju ''Ciglom po glavi deteta''.



Odavno prestao PADATI NA GLAVU posle izjava lokalnih političara, vlasnik taze šlema za šetnju Glavnom ulicom i autor bloga: Mirko S. Vraneš    



среда, 04. септембар 2013.

РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ



ПИСАНО ПРЕ ВИШЕ ОД СТО ГОДИНА, А СВЕ ОСТАЛО ИСТО, И НАРОД ''СЛЕП'' И ВОЂЕ СЛЕПЦИ ...


Радоје Домановић (1873-1908)

 Књижевни рад започео је приповеткама из сеоског живота у којима се осећа оштра поларизација између идеализације и критичког разобличавања. Најбољи део његова рада, сатиричне приповетке, настале су у неколико последњих и најцрњих година обреновићевског апсолутизма, између 1898. и 1903. године.
 Син сеоског учитеља опозиционара, одгојен у духу народне поезије, касније као професор гимназије због политичких уверења прогањан, премештан и отпуштан с посла, Домановић је, уз ватрено слободољубље, носио огорчену мржњу на све видове тираније, која је надахнула његове најбоље политичке сатире. 
После пада апсолутизма (1903), незадовољан што се у земљи тако мало изменило, разочаран у властиту странку, одајући се све више неуредну боемском животу, он је покушао да и у новим приликама настави рад на политичкој сатири (издавао је политичко-сатирични лист "Страдија"). 
Умро је усамљен, огорчен, сиромашан, у 35. години живота.

ВОЂА


- Браћо и другови, саслушао сам све говоре па вас молим да и ви мене чујете. Сви нам договори и разговори не вреде докле год смо ми у овом неплодном крају. На овој прљуши и камену није могло рађати ни кад су биле кишне године, а камоли на овакву сушу какву ваљда нико никад није запамтио. Докле ћемо се овако састајати и напразно разговарати? Стока нам полипса без хране, а још мало па ће нам и деца скапавати од глади заједно с нама. Ми морамо изабрати други начин, бољи и паметнији. Ја мислим да је најбоље да ми оставимо овај неродни крај па да се кренемо у бели свет, да тражимо бољу и плоднију земљу јер се овако не може живети. (Тако је говорио некад, на неком збору, изнемоглим гласом један од становника неког неплодног краја. Где и кад је ово било, то се, мислим, не тиче ни вас ни мене. Главно је да ви мени верујете да је то било негде и некад у неком крају, а то је доста. Оно, додуше, некад сам држао да сам целу ову ствар ја сам однекуд измислио, али мало-помало ослободих се те страшне заблуде и сад тврдо верујем да је све ово што ћу сад причати било и морало бити негде и некад, и да ја то никад и ни на који начин нисам ни могао измислити.)
Слушаоци бледа, испијена лица, тупа, мутна, готово бесвесног погледа, са рукама под појасом, као да оживеше на ове мудре речи. Сваки је већ себе замишљао у каквом чаробном, рајском пределу, где се мучан и трудан рад плаћа обилном жетвом.
- Тако је, тако је... - зашушташе изнемогли гласови са свију страна.
- Је ли б-л-и-з-у? - чу се развучен шапат из једног угла.
- Браћо! - отпоче опет један говорити мало јачим гласом. - Ми морамо одмах послушати овај предлог, јер овако се више не може. Радили смо и мучили смо се, па све узалуд. Одвајали смо и од уста својих те сејали, али наиђу бујице па снесу и семе и земљу са врлети, и остане го камен. Хоћемо ли ми вечито овде остати и радити од јутра до мрака, па опет бити и гладни и жедни, и голи и боси?... Морамо поћи и потражити бољу, плоднију земљу, где ће нам се мучан труд награђивати богатим плодом.
- Да пођемо, одмах да пођемо, јер се овде живети не може! - зашушта шапат, и маса пође некуд не мислећи куда.
- Станите, браћо, куда ћете? - и опет ће онај први говорник. - Морамо ићи, али се тако не може. Ми морамо знати куда идемо, иначе можемо пропасти горе место да се спасемо. Ја предлажем да изаберемо вођу, кога сви морамо слушати и који ће нас водити правим, најбољим и најпречим путем.
- Да изаберемо, одмах да изаберемо!... - чу се са свију страна.
Сад тек настаде препирка, прави хаос. Сваки говори и нико никог нити слуша, нити може чути. Затим се почеше одвајати у групице; свака шушка нешто за се, па и групице прскоше и узеше се за руке све два и два, те један другом говори и доказује, вуче један другог за рукаве и меће руку на уста. Опет се састану сви, и опет сви говоре.
- Браћо! - истаче се одједном један јачи глас и надмаши остале промукле, тупе гласове. - Ми овако не можемо ништа учинити. Сви говоримо, и нико никог не слуша. Бирамо вођу! Па кога би то између нас и могли изабрати? Ко је између нас путовао да зна путове? Ми се сви добро знамо, и ја први се не бих смео са својом децом поверити ниједноме овде на овом збору. Него кажите ви мени који познаје онога путника тамо што још од јутрос седи у хладу крај пута?
Настаде тишина, сви се окретоше непознатоме и узеше га мерити од главе до пете. Човек онај средњих година, мрка лица које се готово и не види од дуге косе и браде, седи, ћути као и дотле и некако замишљено лупка дебелим штапом по земљи.
- Јуче сам ја видео овога истог човека са једним дечком. Ухватили се за руке и иду улицом. Синоћ онај дечко отишао некуд кроза село, а овај сам остао.
- Остави, брате, те ситнице и лудорије да не губимо времена. Ко је, да је, он је путник издалека, чим га нико од нас не зна, те сигурно зна добро најпречи и најбољи пут да нас поведе. Како га ја ценим, изгледа да је врло паметан човек јер непрестано ћути и мисли. Други би се брзоплет већ десет пута досад умешао међу нас или почео ма с ким разговор, а он толико времена седи самцат и само ћути.
- Дабогме, ћути човек и мисли нешто. То не може бити друге него да је врло паметан! - закључише и остали па узеше опет загледати странца и сваки на њему и његову изгледу откри понеку сјајну особину, понеки доказ његове необично јаке памети.
Не проведе се много разговора, и сви се сагласише да би најбоље било да умоле овог путника кога им је, како веле, сам бог послао: да их поведе у свет да траже бољи крај и плоднију земљу, да им буде вођ, а они да га безусловно слушају и покоравају му се. Изабраше из своје средине десеторицу који ће отићи странцу те му изнети побуде збора и своје бедне прилике и умолити га да се прими за вођу. Отидоше она десеторица, поклонише се смерно пред мудрим странцем, и један од њих узе говорити о неплодном земљишту њихова краја, о сушним годинама, о бедном стању у коме се налазе, и заврши овако:
- То нас нагони да оставимо свој крај и своје куће па да пођемо у свет тражити бољи завичај. И баш сад када падосмо на тако срећну мисао, као да се и бог смилова на нас те нам посла тебе, мудри и врли странче, да нас поведеш и спасеш беде. Ми те у име свих становника молимо да нам будеш вођ, па куд год ти, ми за тобом. Ти знаш путове, ти си свакако и рођен у срећнијем и бољем завичају. Ми ћемо те слушати и покоравати се свакој наредби твојој. Хоћеш ли, мудри странче, пристати да спасеш толике душе од пропасти, хоћеш ли нам бити вођа? Мудри странац за све време тог дирљивог говора не подиже главу. Остаде до краја у истом положају како га и затекоше: оборио главу намрштен, ћути, лупка по земљи и - мисли. Кад се говор заврши, он не мењајући положај кратко и лагано процеди кроза зубе:
- Хоћу!
- Можемо ли, дакле, поћи с тобом и тражити бољи крај?
- Можете! - продужи мудри странац не дижући главе.
Сад настаде одушевљење и изјаве захвалности, али на то мудрац не рече ни речи.
Саопштише збору срећан успех додајући како тек сад виде каква велика памет лежи у том човеку.
- Није се ни макао с места, нити главе подиже, бар да види ко му говори. Само ћути и мисли. На све наше говоре и захвалности свега је две речи проговорио.
- Прави мудрац!... Ретка памет!... - повикаше весело са свију страна, тврдећи како га је сам бог као анђела с неба послао да их спасе. Сваки бејаше тврдо уверен у успех поред таквог вође, да га ништа на свету не би могло разуверити. И тако на збору би сад утврђено да се крену још сутра зором.
Сутрадан се искупи све што имаше одважности да пође на далеки пут. Више од две стотине породица дође на уречено место, а мало их је још и остало да чувају старо огњиште. Тужно је погледати ту масу бедног становништва које љута невоља нагони да напусти крај у коме су се родили и у коме су гробови предака њихових. Лица њихова коштуњава, изнемогла, сунцем опаљена; патња је дугим низом мучних година остављала трага на њима и изразу дала слике беде и горког очајања. Али се у овом тренутку у њиховим очима огледаше први зрачак наде, али и туге за завичајем. Понеком старцу се слила суза низ смежурано лице, уздише, очајно врти главом с пуно неке слутње, и радије би остао да причека још који дан па да и он остави кости у том кршу неголи да тражи бољи завичај; многе од жена гласно наричу и опраштају се са умрлима којима гробове остављају; људи се отимају да се и сами не би разнежили и вичу:
- Добро, хоћете ли да и даље гладујемо у овом проклетом крају и да живимо по овим уџерицама?
А и они би сами чисто хтели да цео тај проклети крај и оне бедне кућице понесу, да се може како, са собом. Граја и галама као у свакој маси. Узнемирени и људи и жене, а и деца што их мајке носе на леђима, у љуљкама, ударила у цику; узнемирила се некако чак и стока. Стоке мало и имају, али ту је понека кравица, понеко мршаво, чупаво кљусе с великом главом и дебелим ногама, на кога су натоварили вазда неких поњава, торби, или по две вреће преко самара, па се сирото поводи под теретом, а опет се држи у сили па зарже покадшто. Неки, опет, натоварили магаре, дечурлија вуче псе о ланцима. Ту је, дакле, разговор, вика, псовка, кукњава, плач, лавеж, па чак и један магарац два-трипут њакнуо, али вођа ни речи да проговори, као да га се цела та маса и врева ништа не тиче. Прави мудрац! Он једнако седи оборене главе, ћути и мисли, и ако тек пљуцне покаткад, то му је све. Али му је баш због таква држања популарност нарасла тако да је сваки био у стању скочити, што кажу, за њим и у ватру и у воду. Међу многима могао се чути отприлике овакав разговор:
- Море, срећни смо, те наиђосмо на оваква човека, а да смо без њега пошли, не дао бог, зло и наопако, пропали бисмо!
- То је памет, мој брате! Само ћути, речи још није проговорио! - рећи ће један па погледа са страхопоштовањем и поносом у вођу.
- Шта има да говори? Ко говори, тај мало што мисли! Мудар човек, разуме се, па само ћути и нешто мисли!... - додаде други, па и он са страхопоштовањем погледа вођу.
- Па није ни лако водити оволики свет! И мора да се мисли кад је примио на себе толику дужност! - опет ће први.
Дође време поласку. Чекали су мало не би ли се још ко присетио да пође с њима, али како никог не беше, није се могло даље оклевати.
- Хоћемо ли кренути? - питају вођу. Он устаде без речи. Уз вођу се одмах груписаше најодважнији људи да му се нађу у несрећну случају и да га чувају да му се не би десила каква опасност. Вођа својски намрштен, оборене главе, коракну неколико пута машући достојанствено штапом испред себе, а маса крене за њим и викну неколико пута:- Живео! Вођа коракну још неколико корака и удари у плот од општинске зграде. Ту, наравно, стаде он, стаде маса. Вођа се измаче мало и лупи два-три пута штапом по плоту.
- Шта ћемо? - питају.
Он ћути.
- Шта: шта ћемо? Обаљуј плот! То ћемо! Видиш да човек даје штапом знак шта треба радити! - викнуше они што су уз вођу.
- Ено врата, ено врата - вичу деца и показују врата која су остала на противној страни.
- Пссст, мир, децо!
- Будитебокснама, што се чини! - крсте се неке жене.
- Ни речи, он зна шта треба. Обаљујмо плот!
За тили часак пуче плот као да га није било. Прођоше. Нису макли ни сто корака, а вођа западе у неки велики трњак и застаде. С муком се ишчупа натраг и узе штапом ударати то лево, то десно. Стоје сви.
- Па шта је сад опет? - вичу они позади.
- Да се пробија трњак! - викнуше опет они уз вођу.
- Ево пута иза трњака! Ево пута иза трњака! - вичу деца, па и многи људи из позадине.
- Ето пута, ето пута! - ругају се гневно они уз вођу. - А ко ли зна куд води, слепци једни? Не могу сви заповедати! Он зна куд је боље и прече! Проваљујмо трњак! Навалише проваљивати.
- А јаој! - завапи понеко коме се забије трн у руку или га шине оструга по лицу.
- Нема, брајко, ништа без муке. Ваља се и промучити ако мислимо успети! - одговарају на то најодважнији.
Пробише после многих напора трњак и пођоше даље. Ишли су неко кратко време и наиђоше на неке врљике. Обалише и њих па пођоше даље. Мало су прешли тога дана јер су још неколико мањих, сличних препона морали савлађивати, а уз мршаву храну, јер неко је понео сува хлеба и нешто мало смока уз хлеб, понеко само хлеба, да бар овда-онда залаже глад, а понеки ни хлеба није имао. Дао бог још летње време те се бар гдегде нађе која воћка.
Први дан тако пређоше мало, а осећаху много умора. Опасности велике не указаше се, па и несрећних случајева не беше. Наравно да се при тако великом предузећу ово мора рачунати у ситнице: једну жену ошину трн по левом оку, те је превила влажну крпу; једно дете ударила врљика преко ножице па храмље и јауче; један старац се саплео на остругу, пао и угануо ногу, превили су му туцан црни лук, а он јуначки трпи бол и иде даље одважно за вођом ослањајући се на штап. (Многи су, додуше, говорили да чича лаже како је угануо ногу, већ се само претвара јер је рад да се врати натраг.) Најзад мало ко да нема трн у руци или да није огребен по лицу. Људи јуначки трпе, жене проклињу час кад су пошле, а деца ко деца, наравно плачу, јер не појме како ће се богато наградити та мука и бол. На превелику срећу и радост свију вођи се ништа није десило. Оно, ако ћемо право, њега највише и чувају, али тек, тек - има човек и среће. На првом конаку се помолише и захвалише богу што су први дан срећно путовали и што им се вођи није никакво па ни најмање зло догодило. Затим ће узети реч један из оне групе најодважнијих. Преко лица му стоји масница од оструге, али се он на то не осврће:
- Браћо! - поче он. - Ево смо, хвала богу, већ један дан превалили срећно. Пут није лак, али морамо савладати јуначки све препоне, кад знамо да нас овај мучни пут води срећи нашој. Нека нам бог милостиви сачува вођу од сваког зла и да би нас и даље овако успешно водио!...
- Сутра ћу изгубити, ако је тако, и ово друго око!... - прогунђа љутито она жена.
- А јаој, нога! - продера се чича, ослобођен том примедбом женином.
Деца већ стално кењкају и плачу, и једва их мајке утишавају да би се чуле речи говорникове.
- Јест, изгубићеш друго око! - плану говорник. - Па нека оба ока изгубиш! Ништа то није да једна жена изгуби очи за овако велику ствар! То је срамота! Мислиш ли на добро и срећу своје деце? Нека половина нас пропадне за ову ствар, па ништа. Чудна ми чуда једно око! Шта ће ти очи, кад има ко за нас да гледа и води нас срећи? Ваљда ћемо због твога ока и чичине ноге напустити ово племенито предузеће?
- Лаже чича! Лаже чича, претвара се само да се врати! - чуше се гласови са свију страна.
- Коме се, браћо, не иде - опет ће говорник - нека се врати, а не да кука и буни друге људе. Шта се мене тиче, ја ћу за овим мудрим вођом ићи док ме траје.
- Сви ћемо, сви за њим док нас траје.
Вођа је ћутао. Људи га опет узеше загледати и шапутати:
- Само ћути и мисли!
- Мудар човек!
- Гле, какво је њему чело!
- И намрштен једнако.
- Озбиљан!
- Куражан је, види се по њему.
- Куражан, мани га: плот, врљике, трњаке, све то скрши. Само тек намрштен онако лупи штапом и не говори ништа, а ти онда гледај шта ћеш.
Тако прође први дан, а са истим успехом прође још неколико дана. Ништа од веће важности, саме ситније препоне: стропоштају се у јендек, у јаругу, ударе на врзину, на остругу, на боцу, сломи по неколико њих ногу или руку, разбије понеко главу, али се све те муке подносе. Неки су старци пропали, али су стари и били.
- Помрли би да су и у кући седели, акамоли на путу! - рекао је онај говорник, те охрабрио свет да иде даље. Неколико мање деце од године-две дана пропало је, али стегли су срце родитељи јер је тако бог хтео, а и жалост је мања што су деца мања.
- То је мања жалост, а не дао бог да родитељи дочекају да губе децу кад приспеју за удају и женидбу! Кад је тако суђено, боље што пре, јер мање и жалости! - тешио је опет онај говорник.
Многи храмљу и гегају се, неки завили мараме преко главе и хладне облоге метнули на чворуге, неки носе руку у марами. Сви се подрпали и поцепали, па им висе дроњци с одела, али ипак се иде срећно даље. Све би то лакше подносили, али их је глад често мучила. Али напред се мора.
Једног дана се деси нешто важније. Вођа иде напред, уз њега најодважнији (мање двојица. За њих се не зна где су. Опште је мишљење да су издали и побегли. Једном је приликом онај говорник и говорио о њихову срамном издајству. Мало их је који држе да су пропали у путу, али ћуте и мишљење не казују да се свет не плаши), па онда редом остали. Наједаред се указа грдно велика и дубока каменита јаруга, прави амбис. Обала тако стрма да се није смело ни корачити напред. И одважни застадоше и погледаше вођу. Он оборене главе, намрштен и замишљен ћути и одважно корача напред лупкајући штапом пред собом то лево, то десно, по свом познатом обичају, а то га је, како многи веле, правило још достојанственијим. Никога он не погледа, ништа не рече, на његовом лицу никакве промене ни трага од страха. Све ближе амбису. Чак и они најхрабрији од најхрабријих дошли у лицу бледи као крпа, а нико не сме ни речи да примети паметном, оштром и одважном вођи. Још два корака, па је вођа до амбиса. У смртном страху, разрогачених очију стукнуше сви, а најодважнији таман да задрже вођу, па макар се огрешили о дисциплину, а он у том коракну једанпут, други пут и стрмекну у јаругу. Настаде забуна, кукњава, граја, овлада страх. Неки почеше бежати.
- Станите, куда сте нагли, браћо! Зар се тако држи задата реч? Ми морамо напред за овим мудрим човеком, јер он зна шта ради! Није ваљда луд да себе упропасти! Напред за њим! Ово је највећа, али можда и последња опасност и препона. Ко зна да још ту иза јаруге није каква дивна плодна земља коју је бог нама наменио! Напред само, јер без жртава нема ничега! - тако изговори онај говорник и коракну два корака напред те га нестаде у јарузи. За њим они најодважнији, а за овима јурнуше сви. Кукњава, стењање, котрљање, јечање по стрмој обали оне грдне рупчаге. Би се заклео човек да нико жив, акамоли здрав и читав изићи не може из тог амбиса. Али тврд је човечји живот. Вођа је имао ретку срећу па се при паду задржао, као и увек, на неком џбуну те се није повредио, а успео је да се полако искобеља и изиђе на обалу. Док се доле разлегаше кукњава и лелек, или се чујаше потмуло стењање, он сеђаше непомичан. Ћути само и мисли. Неки доле угрувани и расрђени почеше га и псовати, али се он ни на то не осврташе. Који су се срећније скотрљали и зауставили се где на џбун или дрво, почеше с муком излазити из јаруге. Неко сломио ногу, него руку, неко разбио главу, па га крв залила по лицу. Како ко, тек нико читав сем вође. Гледају у вођу мрко, попреко и стењу од бола, а он ни главе да дигне. Ћути и мисли, као сваки мудрац!
Прошло је још времена. Број путника све мањи и мањи. Сваки дан однесе по неког. Неки су напуштали такав пут и враћали се натраг. Од великог броја путника заостаде још дваестак. Сваком се очајање и сумња огледа на мршаву, изнемоглу лицу од напора и глади, али нико ништа не говори. Ћуте као и вођа, и иду. Чак и онај ватрени говорник маше очајно главом. Тежак је то пут био. Из дана у дан се и од ових поче број смањивати, и остаде десетак друга. Лица још очајнија, а целим путем се место разговора чује кукање и јечање. Сад више беху наказе него људи. Иду на штакама, обесили руке о мараме што су везане око врата. На глави сила од превоја, облога, тифтика. И ако би баш и хтели приносити нове жртве, нису могли, јер на телу готово и не беше места за нове ране и убој. Изгубили су већ и веру и надање и они најодважнији и најчвршћи, али иду ипак даље, то јест муче се на неки начин с тешким напорима уз кукање од бола. Па и шта би кад се натраг не може? Зар толике жртве, па сад напустити пут?! Смрачило се. Гегају се тако на штакама, док тек погледаше, а вође нема пред њима. Још по један корак, па сви опет у јаругу.
- А јаој, нога!... А јаој, мајко моја, рука!... А јаој! - разлеже се кукњава, а затим само кркљање, јечање и стењање. Један је потмуо глас псовао чак и дичног вођу, па умуче.
Кад је свануло, а вођа седи онако исто као и онога дана кад га изабраше за вођу. На њему се не опажају никакве промене. Из јаруге избауља онај говорник, а за њим још двојица. Обазреше се око себе онако нагрђени и крвави да виде колико их је остало, али само је још њих тројица. Смртни страх и очајање испуни њихову душу. Предео непознат, брдовит, го камен, а пута нигде. Још пре два дана су прешли преко пута и оставили га. Вођа је тако водио. Помислише на толике другове и пријатеље, на толику родбину која пропаде на том чудотворном путу, па их обузе туга јача од бола у осакаћеним удовима. Гледаху рођеним очима своју рођену пропаст. Онај говорник приђе вођи и поче говорити изнемоглим, устрепталим гласом, пуним бола, очајања и горчине:
- Куда ћемо?
Вођа ћути.
- Куда нас водиш и где си нас довео? Ми се теби поверисмо заједно са својим породицама и пођосмо за тобом оставивши куће и гробове наших предака не бисмо ли се спасли пропасти у оном неплодном крају, а ти нас горе упропасти. Две стотине породица поведосмо за тобом, а сада преброј колико нас је још остало.
- Па зар нисте сви на броју? - процеди вођа не дижући главе.
- Како то питаш? Дигни главу, погледај, преброј колико нас остаде на овом несрећном путу! Погледај какви смо и ми што остадосмо. Боље да нисмо ни остали него да смо овакве наказе.
- Не могу да погледам!...
- Зашто?!
- Слеп сам!
Настаде тајац.
- Јеси ли у путу вид изгубио?
- Ја сам се и родио слеп.
Она тројица оборише очајно главе. Јесењи ветар страховито хучи планином и носи увело лишће. По брдима се повила магла, а кроз хладан, влажан ваздух шуште гавранова крила и разлеже се злослутно грактање. Сунце сакривено облацима који се котрљају и јуре журно некуд даље, даље. Она се тројица згледаше у смртном страху.
- Куда ћемо сад? - процеди један гробним гласом.
- Не знамо!

Аутор блога: Мирко С. Вранеш