субота, 22. фебруар 2014.

V - MONSTRUMI...


Objavljeno u Apatinskim hronikama u petak, 19. marta 2011. godine:

''Držite se podalje od ljudi koji žele omalovažiti vaše ambicije. Sitne duše to rade svo vreme, a samo zaista veliki ljudi ulivaju vam osećaj da i vi možete postati veliki.'' – Mark Tven

5. Deo -  Kabinet doktora Koštunice


Zoran Janić, Snežana Čongradin, Matja Stojanović 

Kabinet zatire tragove

        Logika situacije u kojoj se Kabinet kao zaverenička grupa
(Slična zaverenička atmosfera odlikovala je i jednu drugu grupu zločinaca u vrhovima vlasti, partiju JUL, koju su osnovali generali, popunjavali biznismeni, a nominalno predvodili Miloševićeva supruga, srbijanska verzija ledi Magbet, i pozorišni reditelj Ljubiša Ristić. Obe te grupe, uz zavereničku atmosferu koja je u njima vladala, kombinovanu sa prezirom prema masama, imale su sve odlike fašizma.) našao posle atentata na Đinđića, ukazuje da je njegovo delovanje svodivo na pomno zatiranje tragova koji vode ka zločincima, kao i prebacivanje odgovornosti za ubistvo na krug najbližih saradnika ubijenog premijera.
        Onoga trenutka kada je vlada premijera Živkovića, zauzeta finansijskim mahinacijama, rešila da prećutno digne ruke od ciljeva Sablje, Kabinet kreće u agresivnu kampanju čije je težište ''borba protiv kriminala i korupcije'' i ''bolji život građana.'' Faktički bez borbe, demokratske snage predaju vlast. Odmah posle izbora, na kojima nije osvojio više od 25% glasova, Koštunica preuzima mesto premijera, a članovi njegovog Kabineta bivaju raspoređeni na strateški najvažnija mesta u administraciji, pre svega u ministarstva državne prisile i pravosuđa, zauzimajući takođe medijski i javni prostor: Aleksandar Tijanić dolazi na čelo državne televizije, Dejanu Mihajlovu i Nikitoviću pripadaju mesta u vladi, Dragan Jočić postaje ministar unutrašnjih poslova, a Rade Bulatović pravo iz zatvora dolazi na mesto šefa tajne službe. 


        Ekonomska ministarstva preuzima Mlađan Dinkić, kao nagradu za presudan doprinos u rušenju prve demokratski izabrane vlade. (U rušenju vlade nakon Sablje najaktivnije su učestvovali Velimir Ilić i Nebojša Čović, kao skandal-mejkeri, rukovođeni nekim svojim interesima, lansirajući potpuno neutemeljene priče kako su neki članovi vlade (Čedomir Jovanović) bili uključeni u kriminalne aktivnosti Zemunskog klana, te da se navodno zna ko je sve bio među redovnim posetiocima Šilerove. Dva nezavisna odbora utvrdila su potom da Jovanović nema nikakve veze sa aktivnostima Zemunskog klana, već da je, naprotiv, kako je javnosti saopštio specijalni tužilac Prijić, Jovanović isprva bio određen kao meta atentata.)  (Njegova stranka G17 plus mesecima pre toga je hranila uredništvo tabloida Kurir dokumentima sumnjivog porekla o pojedinim članovima vlade, izazvavši naposletku njen pad. (Dinkić je davao lažna dokumenta, što je kasnije utvrđeno na NUNS-ovom Sudu časti i okarakterisano kao zloupotreba ministarske funkcije.) Dinkić je bio naglasniji prvoborac kampanje ''protiv kriminala'', najavljujući na sav glas buduću ''reformu sudstva''
        Glavna stavka te reforme, pokazaće se kasnije, bilo je imenovanje Zorana Stojkovića, kompartijskog tužioca u montiranim političkim procesima ranih osamdesetih, za ministra pravde.

Kabinet i Demokratska stranka

        Paralelno sa preuzimanjem vlasti od strane pučista menja se i struktura Demokratske stranke. 
        Na vidljivoj strani političkog života, stvari su se odvijale ovako: Koštunica je javno zatražio od Tadića da napravi ''sanitarni otklon'' od izvesnih pojedinaca unutar Demokratske stranke (pre svega najbližih saradnika Zorana Đinđića), a ovaj je pozivajući se na nužnost političkog trenutka i više ciljeve, to i učinio. U stvari, verovatnije je da Tadić nije ''popustio pod pritiscima'', nego da je imao svoje interese u svemu tome, iskoristivši zgodnu priliku za unutarstranački obračun i preuzimanje vlasti u stranci (eliminacija liberalne frakcije Čedomira Jovanovića i Zorana Živkovića kao kandidata za mesto predsednika stranke). Tadić prema Đinđiću, u stvari, nije imao bitno drugačiji odnos od Koštunice. U svakom slučaju, postupao je u dogovoru sa Koštunicom, to jest po diktatu Kabineta. U praktičnom smislu, to znači da je političko polje delovanja Kabineta u tom periodu bilo neograničeno, a sve zasluge za pun radijus toga delovanja, pripadaju na prvom mestu Demokratskoj stranci (to jest Tadiću i njegovim mentorima). Koštunica njima može da zahvali za činjenicu da u tom času DSS pokriva celokupni društveni prostor, to jest daleko više nego što joj realno pripada.
        Od DS-a i Borisa Tadića, od kojih se očekivalo da deluju u interesu svog ubijenog lidera insistirajući da se utvrdi puna istina o atentatu, ne stiže ni reč protesta. Naprotiv, oni iznalaze razne razloge da ''kohabitiraju'' sa svojim političkim protivnikom, pučistima i zločincima. Oni, u stvari, deluju kao produžena ruka samog Kabineta. Tako Demokratska stranka postaje naknadni, zakasneli saučesnik u ubistvu Zorana Đinđića. To objašnjava i zašto iz DS-a nikada nije došla nijedna reč protesta na besramne agitacije, afere i difamacije koje su stizale iz Kabineta na račun Đinđića. One traju uporno, godinama, sve do danas, a sam Tadić nikada nije iskazao ni najmanje zanimanje za ishod suđenja premijerovim ubicama u Specijalnom sudu – kao da uopšte nije reč o ubijenom prvaku njegove stranke.

        U takvom ambijentu, Koštunici i Kabinetu nije bilo teško da, umesto da krenu u ispunjavanje predizbornih obećanja o tobožnjem boljem životu građana, na sva zvona najave pokretanje istrage o korupciji u bivšoj vladi, kao i istrage o aferama Đinđićeve vlade (koje su sami fabrikovali). Do koje su mere bili opterećeni Sabljom i radom prethodne vlade najbolje svedoči to što su, kao treću tačku koalicionog sporazuma, uvrstili ispitivanje rada Biroa za komunikacije, sada prikazanog kao najopasnije leglo kriminala. Peta tačka sporazuma je bila obnavljanje prethodnih sudskih procesa i policijskih istraga, što će biti jedina njihova aktivnost tokom narednih godinu i po dana. (Za to vreme Mladić, koga Koštunica štiti, slobodno šeta po Srbiji, naočigled stotina svedoka, a Karadžić prodaje nadrilekove i vradžbine.) (Srpski premijer Vojislav Koštunica odbio je da privede bivšeg šefa Vojne obaveštajne službe Acu Tomića, bivšeg načelnika Generalštaba Branka Krgu, kao i sina Ratka Mladića, Darka, iako su postojali dokazi da oni čine mrežu pomagača najtraženijeg haškog begunca, napisao je jula 2006. tadašnji ambasador SAD u Beogradu Majkl Polt u depeši koju je poslao Stejt departmentu (navedeno prema dokumentima koje je objavio Wikileaks).)

Opstrukcije suđenja za Đinđićevo ubistvo

        Podnevši ostavku na mesto sudije Specijalnog suda pri samom kraju procesa za ubistvo Đinđića (septembar 2006), sudija Marko Kljajević izjavio je kako je bio prisiljen da to učini zbog pritisaka Koštuničine vlade, nazvavši odnos i ponašanje Koštuničinih vlasti prema njemu ''aktom državnog terorizma'': ''Imao sam problema sa obezbeđenjem koje mi je u velikom delu postupka bilo povučeno. Zvuči možda kao vic, iako nije – i to da su optužene sprovodili na suđenje ulicom u kojoj ja stanujem, ispod mojih prozora, mada postoji drugi, podjednako podesan put.'' Kap koja je prelila čašu bilo je hapšenje njegovog brata Gorana Kljajevića, predsednika Trgovinskog suda u Beogradu. Sem Marka Kljajevića, ostavke kasnije podnose i sva trojica tužilaca koji su učestvovali u pripremi procesa (Jovan Prijić, Nebojša Maraš i Mioljub Vitorović), a ubijena su i dva svedoka (zaštićeni svedok Zoran Vukojević Vuk i "obični" svedok Kujo Kriještorac, koji je jedini video atentatore na mestu zločina). 


        Opstrukciju suđenja su vršili i advokati odbrane, koji su na početku suđenja tražili izuzeće sudskog veća čineći sve da spreče čitanje optužnice i priznanja prvooptuženog Zvezdana Jovanovića (dato tokom policijske istrage): da je u premijera ispalio smrtonosni snajperski hitac. Izvor tenzija postaće i Zoran Stojković, ministar pravde, izjavom da Specijalni sud ne treba da postoji.
        Suđenje za ubistvo Zorana Đinđića (Proces KP 5/03, što je službena oznaka ovog predmeta) počinje 22. decembra 2003. godine, i prvo se vodi u okviru suđenja za sve zločine pripisane Zemunskom klanu, da bi se postupak razdvojio tek u februaru 2004, kada na optuženičkoj klupi ostaju Zvezdan Jovanović, bivši zamenik komandanta JSO, Dušan Krsmanović, jedan od članova klana pokojnog Dušana Spasojevića, Branislav Bezarević, radnik BIA, Saša Pejaković i Željko Tojaga, obojica pripadnici rasformirane JSO. 
        U to vreme, početkom 2004, formiravši svoju prvu vladu posle atentata, DSS vrši temeljne promene u resorima na koje je oduvek imao pretenzije (tzv. ministarstvima sile): Ministarstvu unutrašnjih poslova i Ministarstvu pravde. Odlukom ministra Dragana Jočića naloženo je smenjivanje svih vodećih ljudi iz Sablje, kao i 16 načelnika sekretarijata unutrašnjih poslova širom Srbije, a ubrzo sledi talas čistki u pravosuđu i sudskoj vlasti (po oprobanom partijskom ključu). Ministar Jočić takođe najavljuje da će policija preispitati sve okolnosti u vezi sa ubistvom premijera, jer su se navodno pojavile neke ''nove okolnosti''. BIA dobija zadatak da dokaže da je Zoran Đinđić, uz pomoć Vladimira Popovića, šefa Biroa, i Ljubiše Buhe Čumeta, bivšeg vođe jedne od najvećih kriminalnih bandi, odgovoran za smrt Momira Gavrilovića, bivšeg operativca Službe. 
        Kabinet je imao razloga za zabrinutost i konkretne motive da upravo tada krene u kontraofanzivu, jer je iz obaveštenih izvora dospela vest da su dvojica zaštićenih svedoka (Zoran Vukojević i Miladin Suvajdžić) izneli optužbe na račun generala Tomića i Radeta Bulatovića o tome da su podsticali Zemunski klan na fizičku likvidaciju Đinđića.
        General policije Miroslav Milošević izjavljuje kako je optužnica za atentat na premijera ''na staklenim nogama''. Pojavljuje se desetak tabloida finansiranih od strane vlasti, čiji je jedini zadatak da ruše optužnicu za atentat ili da u nju uvuku Đinđićeve najbliže saradnike. Policijske uprave dobijaju posebno naređenje u pogledu specijalnog tužioca Prijića: ukoliko pokuša da uđe u bilo koji objekat MUP-a, nadležni treba da "zaustave navedeno lice", a potom odmah obaveste kabinete ministra Jočića i generala Miloševića, te da o incidentu sastave službenu belešku. Novinari su već tada u tome prepoznali ambicije Jočića i Miloševića da ''tužilaštvo i sudove podrede policiji, uz tihu podršku ministra Stojkovića i BIA''. Ustavni sud donosi odluku da su pojedine odredbe vanrednog stanja tokom Sablje bile neustavne, optužnice se povlače, da bi nakon toga usledilo isplaćivanje astronomskih, milionskih odšteta – pre svega članovima Kabineta Acu Tomiću i Radetu Bulatoviću, a zatim i ostalim članovima i simpatizerima DSS-a. Ovome se daje najširi publicitet ("vlada je zaštitila nevine žrtve montiranih procesa").

        Podnevši ostavku, sudija Marko Kljajević će se na kraju jednog ispovednog intevjua požaliti da iza njegove odluke o povlačenju iz procesa stoji ''osećaj nezaštićenosti'': ''Nijedan državni organ, mislim pre svega na vladu i nadležno ministarstvo, nije mi dao podršku, štaviše, tretirali su me kao neprijatelja.''
        Glavni razlog koji stoji iza smene Kljajevića jeste taj što se on ponašao nezavisno, ne pokazujući nimalo volje da se konsultuje sa vlastima o toku procesa. Prosto rečeno, bio je ''nekooperativan''. Nakon što je početkom februara 2005. iz Grčke izručen optuženi Dejan Milenković Bagzi, sudija Kljajević nije hteo da prihvati zdravo za gotovo njegove priče o ubistvu Gavrilovića, smišljene i fabrikovane u kuhinji Kabineta (sama istrajnost Kabineta da za ubistvo Gavrilovića optuži ljude bliske Đinđiću govori u neku ruku o njihovoj krivici). Još veći greh sudije Kljajevića bio je taj što je pokazao spremnost da objavi transkripte razgovora između Biljane Kajganić i Bagzija, iz kojih se jasno vidi upletenost članova Kabineta: u dogovoru sa Bulatovićem i Jočićem, kako mu je tada rekla, voljna je da isposluje Bagziju status svedoka saradnika, ukoliko pristane da optuži izvesne ljude za ubistvo Gavrilovića (Vladimira Popovića i Ljubišu Buhu Čumeta). Sudija Kljajević, da bi se obezbedio (a znajući s kim ima posla), transkripte pomenutih razgovora je odneo kući, da ih neko ne bi ukrao iz predmeta.
        Najveći pritisci na sudiju Kljajevića počinju, dakle, onoga trenutka kada su očito ugroženi interesi i sigurnost nekih ljudi iz Kabineta, to jest kada je zapretila opasnost da istraga o političkoj pozadini ubistva obuhvati i njih. (Pod optužbom da je prekoračio svoja ovlašćenja u vreme uvođenja privremenih mera u Poštanskoj štedionici, Goran Kljajević odveden je u pritvor u najdelikatnijem trenutku suđenja Đinđićevim ubicama, što će za rezultat imati povlačenje njegovog brata Marka Kljajevića sa mesta predsednika sudskog veća. Na ovom primeru mogućno je, u malom, videti funkcionisanje tog provizornog pravnog poretka ustanovljenog po ubistvu Zorana Đinđića, zasnovanog na zločinu i na poricanju tog zločina, na konjukturnom i selektivnom čitanju zakona, gde sprovođenje prava služi nekim sasvim drugim ciljevima (u ovom slučaju, vršenju pritiska na njegovog rođenog brata, koji sudi u sasvim drugom postupku). Goran Kljajević je, istovremeno, i krivac i žrtva. On je krivac jer je raznim mahinacijama iz Poštanske štedionice odista isisan novac (i to u vrednsoti dvostruko većoj od same štedionice!), ali je isto tako i žrtva, jer je pozvan na odgovornost samo zato što je to u datom trenutku nekome odgovaralo radi drugih ciljeva. Delo koje se Kljajeviću stavlja na teret spada u red najtežih privrednih prestupa, ali on je, nakon što je odigrao svoju ulogu, praktično nagrađen jednogodišnjom kaznom zatvora, iako je jasno da bi u normalnim okolnostima za takav prestup morao dobiti mnogo više. U uslovima izmeštenog pravnog poretka, ovo je sasvim normalno; podrazumeva se da u jednom trenutku sudija može da postane osuđenik (ili obrnuto) ili da se, recimo, kao u slučaju člana Kabineta Jočića, bivši obijač prodavnica vine do položaja ministra policije.)

Hapšenje gospodina Legije


        U noći između drugog i trećeg maja 2004. predaje se Milorad Ulemek Legija, pod do danas nerasvetljenim okolnostima. Sve što je tom prilikom izjavio jeste da se predaje ''jer veruje novim vlastima''. Ne zna se gde se krio punih četrnaest meseci pre toga, ni uz čiju pomoć, ni kako je uopšte dospeo do svoje kuće iz koje je navodno izašao da bi se predao policiji, ali ga u zgradi MUP-a, gde je priveden, dočekuju ni manje ni više nego četiri člana Kabineta (Jočić, Bulatović, Stojković i Tijanić). Neko neupućen bi pomislio da je došlo do nenajavljene posete nekog uglednog državnika, iako je sam Legija bio podbuo, neobrijan i neokupan. Pomenuta četvorka vodi sa njim razgovore do kasno u noć, punih šest sati (sadržaj tih razgovora takođe je ostao nepoznat). Ovde treba napomenuti da je Legijinu predaju najavio u štampi general policije Milošević, nekih dvadesetak dana pre toga.
        Predaja Legije očito je bila prilika za dogovore o rušenju optužnice, jer takve dogovore nije bilo lako organizovati u vreme dok je trajalo njegovo skrivanje. Ni danas nije sasvim jasno zašto je Legija izručen sudu: pomenute kombinacije s rušenjem optužnice nesumnjivo su bile u igri, kao što će pokazati razvoj događaja. Moguće je, naravno, i to da je Legija počeo da predstavlja opasnost po one koji su ga skrivali.
        Sve novine najavljuju da će se srušiti nebo i zemlja kada Legija progovori, međutim on iznosi neke evidentne gluposti i neistine, optužujući samog sebe i Čedomira Jovanovića za navodnu prodaju ogromnih količina droge. Ubrzo zatim, Đinđićevo obezbeđenje (Milan Veruović i Aleksandar Bijelić) menja prvobitni iskaz, u očitom pokušaju da sudsku istragu skrene na pogrešnu stranu, a član Kabineta Tijanić koristi nacionalni servis da emituje emisije koje aboliraju ubice, prebacujući odgovornost na Amerikance (''ubili su ga zbog Kosova'') ili na Đinđićeve najbliže saradnike (Vladimira Popovića ili Čedomira Jovanovića), dok se javnost svakodnevno bombarduje novim i fantastičnijim teorijama o atentatu (''treći metak'', ''ledeni metak'', drugi strelac, CIA, MI6).
        Jedan jedini put kada se Boris Tadić pojavio u sudnici Specijalnog suda bilo je onda kada je svoj iskaz davao nekadašnji šef Đinđićevog obezbeđenja, Milan Veruović. Došao je da podrži lažni iskaz Veruovića o trećem metku, čiji je jedini cilj bio da skrene istragu u pogrešnom pravcu. (Na osnovu ekspertize dvojice veštaka sudske medicine i balistike, doktora Dušana Dunjića i Milana Kunjadića (leto 2005) nepobitno je sudski utvrđeno i dokazano da trećeg metka nije bilo. Oni su izjavili da je Đinđić ubijen hicem iz pravca ulice Admirala Geprata koji ga je pogodio u srce, dok je leđima okrenut ulazio u zgradu vlade. Njegov telohranitelj ranjen je drugim metkom. Njihov nalaz potvrdili su i veštaci Instituta za kriminalistiku iz Vizbadena, svedočeći video linkom iz Nemačke.) (Svedok Veruović će se požaliti da ga advokat Danilović uopšte ne sluša, nego čita novine dok on daje iskaz.) Može se reći da je Tadić na suđenje došao kao izaslanik Kabineta – radili su na istoj zajedničkoj stvari, sa istim ciljevima. Dodatni razlog za Tadićevo prisustvo bio je taj što je nepouzdani svedok Veruović (U kriminalnoj biografiji ovog svedoka stoji i to da se bavio preprodajom droge na malo; kao takav, on se na sudu predstavlja – sud ga predstavlja – kao tumač Đinđićeve poslednje volje.) tom prilikom govorio i o odnosu Đinđića sa najbližim saradnicima – i, za divno čudo, ispostavilo se da je Đinđić (po rečima Veruovića) planirao smenu upravo onih ljudi koje će Tadić kasnije i sam izbaciti iz stranke.

Delovanje Kabineta: neka pitanja



        Ogromnu moć koju je Kabinet stekao došavši na vlast teško je objasniti, bez obzira na potpunu, iako polujavnu, saradnju sa Demokratskom strankom. Stiče se utisak kako ta grupa opskurnih ljudi godinama drži u svojim rukama sve, od policije, sudstva, tajne policije i vojske do medija. Kako je moguće da jedna zaverenička grupa, sastavljena od sitnih kriminalaca, alkoholičara, narkomana, proneveritelja i deklasiranih intelektualaca uopšte stekne takvu moć – i da li je ta moć uopšte bila u njihovim rukama ili se to možda samo tako čini? Kao u bajci (Stočiću, postavi se!), dovoljno je bilo da nešto požele i, gle, to bi se ostvarilo! Ili, mnogo važnije, ne bi se ostvarilo ono što im nije bilo u interesu. Na primer, da se dobije odgovor na pitanje: Ko su nalogodavci Đinđićevog ubistva? Ili tolika druga pitanja: Ko je i zašto diktirao pisma Ljiljani Buhi? Ko je i kako dostavio snimak Đinđićevog dolaska u Kulu u pobunjeničku jedinicu JSO? Kako se iste večeri taj snimak pojavio na RTS-u, a pre toga na Pinku? Ko je uopšte dao dozvolu novinarki Bojani Lekić da pusti pomenuti snimak? Kako se Legijino pismo pojavilo u medijima, a on je u to vreme (zvanično) bio u bekstvu?
        Ko je ili šta je davalo toliku moć toj grupi ljudi? 

Peščanik.net - 06.01.2011.
       

                                                        Autor bloga: Mirko S. Vraneš

петак, 21. фебруар 2014.

APATIN, BLOK 57 I SAOBRAĆAJNE CIRKUSALIJE…



JEDNOSMERNI SPAS!


            Danas, petak 21. februar, sumoran i kišovit dan... zima kalendarski a sve vuče na neku kasnu jesen... negde oko 16:00 časova gužva u ulici, Branka Ćopića, u kojoj živim, bolje reći imam pardon u vlasništvu sam ½ objekta u narodu poznatom kao kuća... Na cesti se naređalo nekoliko učesnika u saobraćaju, dva dostavna kombija brzih pošta i nešto automobila pa ni napred ni nazad... sirene, otvaranje vrata, nervoza, lokalni-ulični pas Žućko laje k'o sumanut... sve u svemu jebe lud zbunjenog. Zašto je to tako? Odgovor veoma jasan, urbaniste i projektanti kada su formirali blok 57 u Apatinu oivičen ulicama: Nikole Tesle, Novom, Prigrevačkom i Marka Oreškovića zamislili i ucrtali šest jednosmernih ulica sa širinom saobraćajnice-puta od celih 3,5 metara i bez trotoara oće reći pešačkih staza. Kupio narod placeve i izgradili ljudi kuće, pa se tu nešto i DUP (detaljni urbanistički plan) menjao i dodato još nešto placeva pa i oni prodati i kuće izgrađene ... sad što dobar deo tih novim DUP-om odobrenih objekata (petnaestak) nije u mogućnosti da se spoji sa kanalizacijom iz visinskih razloga nikom ništa funkcionišu stare dobre septičke jame... Elem, od onih šest ulica imenima nazvanih: Proleterskih Brigada, Đure Jakšića, Branka Ćopića, Veljka Vlahovića, Šeste Ličke Divizije i Sedme Banijske Divizije najviše stambenih objekata u Branka Ćopića, 25 objekta individualnog stanovanja (kuća) i 4 objekta kolektivnog stanovanja (zgrada) sa 24 stana... dakle to mu dođe 49 kućnih numera i vrata iza kojih neko ili bolje reći nekoliko živi... negde preko 200 duša živi u ovoj ulici. Šta reći svakodnevno tih 200 duša protegne noge ili proveze iste ovom saobraćajnicom dugom 150 metara i širokom 3,5 metara pa da tu dodamo i goste i namernike i službena lica ima toga u 3LPM.
        Šta reći, ulica jednosmerna (150 metara) sa potesnom saobraćajnicom (3,5 metara) sa parkiranim autobobilima tik uz put, pa ti vidi kada se tu nađe nekoliko vozila, biciklista, pešaka, dečijih kolica sa guračima istih... niko živ nema pojma ko u kom smeru ide da li ulaze u ulicu ili izlaze iz iste... samo treba jedan nadrndan i ima da krv padne. Da vam sad ovde ne spominjem šta se sve dešava kada sneg padne ili neko doveze drva za ogrev ili se neko preseljava e to vam je tek spektakl i cirkus neviđeni.
        Šta je tu za raditi? Nema druge nego ulice proglasiti jednosmernim spojiti ih u prsten izgradnjom nove saobraćajnice uz zacevljeni atmosferski kanal, premostiti kanal i spojiti saobraćajnice u ulicama Veljka Vlahovića i VII Banijske Brigade i  tada neće biti nikakve gužve osim kada neki idiot promaši smer.
        E, sad je tu pitanje koliko to košta i braniće se lokalni funkcioneri da se nema para, sve se pitam šta će nam oni silni kandelabri do banje sve sa trafo stanicom i ... šta da nabrajam ima toga inha-haj... ili kolika je lova stucana u banju i njeno opremanje sve sa velnesištem ... ili ...

Mirko S. Vraneš

IV - MONSTRUMI...


Objavljeno u Apatinskim hronikama u petak, 18. marta 2011. godine:

''Ko zna laskati, zna i klevetati.'' Napoleon Bonaparta

4. Deo -  Kabinet doktora Koštunice

Zoran Janić, Snežana Čongradin, Matja Stojanović 
Scenario za film  

        Prikazani ovako hronološki, sa naglim skraćenjima, uz brzo smenjivanje karakterističnih sekvenci, svi ovi događaji koji obuhvataju raspon od Miloševićevog pada do atentata na Đinđića (oktobar 2000. - početak marta 2003. godine), dakle tokom nešto više od dve godine, kao da su preuzeti iz nekog sinopsisa za politički triler ili, još pre, scenarija za neki kriminalni film.
        Kao u klasičnim gangsterskim filmovima, neka mala, zadimljena prostorija bila bi idealno mesto za okupljanje ljudi iz Kabineta, koji bi, razdrljeni i raskopčanih košulja, sedeli za stolom i kovali mračne planove. Stvarnost i očekivana predstava o njoj se ponekad poklapaju. Gostujući na B92 (jun 2002. godine), general Pavković ovako opisuje atmosferu u Kabinetu uoči planiranog upada u Biro za komunikacije Vlade Srbije: ''Došao sam i tamo zatekao generala Aca Tomića, koji je tada bio treći čovek u Upravi i koji je bez znanja načelnika Uprave, generala Đakovića, i mog znanja, bio u kabinetu predsednika. On je bio pod uticajem alkohola, vidno. Zatim, gospodin Nalić, savetnik, i gospođa Ljilja Nedeljković, načelnik kabineta, i sve troje su konzumirali alkohol. I, naravno, predsednik.'' Nekadašnjoj deklasiranoj grupi lumpen – intelektualaca, koja se ironičnom igrom sudbine uspela do najviših državnih položaja aparata, alkohol je najpouzdaniji savetnik u njihovim mračnim, zavereničkim aktivnostima (po mnogim svedočanstvima, krug oko Koštunice činili su ljudi hronično odani piću, vitezovi iz reda poklonika etil-alkohola u svim njegovim derivatima). (Svojevremeno je u štampu procureo podatak, zajedno sa medicinskom dokumentacijom kao dokazom, da je jedan od Koštuničinih najbližih saradnika neuspešno lečeni heroinski ovisnik.)

        Kako su Koštuničini savetnici i dalje insistirali na upadu u Biro, general Pavković, zajedno sa Gradimirom Nalićem, odlazi potom do Uprave bezbednosti. Na pitanje glavnokomandujućeg generala Đakovića: ''A šta će biti ako u Birou ne pronađemo ništa?'', jedan od ljudi generala Aca Tomića je odgovorio: ''Nešto ćemo podmetnuti''. (Nedeljni telegraf, 3. jul 2002. godine)

Dani Sablje

        Poznata je hronologija martovskih događaja: već sutradan posle atentata, dok Đinđić još nije ni sahranjen i dok traje trodnevna žalost, DSS izlazi u javnost sa skandalozno neumesnim saopštenjem ''o potrebi formiranja koncentracione vlade''.
  • 17. marta uhapšena je Svetlana Ražnatović zbog sumnje da je u bliskim vezama sa ubicama Zorana Đinđića; istog dana zabranjen je i list Identitet.
  • 18. marta Zoran Živković je izabran za novog premijera Srbije. Takođe, tog dana uhapšen je Milan Sarajlić, zamenik republičkog javnog tužioca, osumnjičen za spregu sa organizovanim kriminalom i zabranjen je dnevnik Nacional.
  • 25. marta policija hapsi neposrednog atentatora, pukovnika DB-a, Zvezdana Jovanovića.
  • 27. marta u obračunu sa policijom ginu Dušan Spasojević i Mile Luković.
  • 28. marta na Fruškoj gori nađeno je telo Ivana Stambolića kojeg su otela, ubila, bacila u kreč i zakopala četvorica pripadnika JSO.
  • 2. aprila uhapšen je Dragoljub Milovanović, u bekstvu od pravosnažne kazne kao najodgovorniji za pogibiju šesnaestoro radnika Televizije Srbije (RTS), koga su pripadnici Zemunskog klana skrivali u okolini Bara, planirajući da ga reinstaliraju na čelo RTS-a po preuzimanju vlasti.
  • 8. aprila uhapšeni su članovi Kabineta, šef vojne bezbednosti general Aco Tomić i Koštuničin savetnik za bezbednost Rade Bulatović.

        S obzirom na hapšenje ove dvojice najbližih Koštuničinih saradnika, sve upućuje na to da bi prikupljeni dokazi neumitno uputili istražitelje dalje, ka samom Koštunici, koji je toga morao biti svestan. Kako nije imao drugog načina da istragu skrene u drugom pravcu, kao jedini izlaz video je to da sebe proglasi političkom žrtvom. U dnevniku Blic, u kojem je DSS proturao svoje paškvile i proglase, 11. aprila izlazi tekst ''Hapse Koštunicu'', sa glavnom tezom kako je cilj Sablje zapravo hapšenje političkih neistomišljenika. To objašnjenje, da je tokom Sablje bio žrtva političkog progona, Koštunica će dosledno varirati godinama. O periodu vanrednog stanja u Srbiji izjašnjavaće se kao o ''periodu staljinizma''.
        Koliko je Koštunica u to vreme bio zabrinut nad svojom sudbinom svedoči i ono famozno otvoreno pismo Acu Tomiću, u kojem mu, budući da nema drugog načina da s njim stupi u kontakt, preporučuje da ćuti: ''… jer se nas dvojica barem u ćutanju razumemo... Molim te da izdržiš, upravo zbog sebe samog.''
        Kao jedna od centralnih ličnosti zavere, šef Vojne bezbednosti general Tomić nesumnjivo je znao sve detalje angažmana Kabineta i samog Koštunice u vreme ubistva predsednika Vlade Srbije.

Panika u redovima DSS-a


        Na brifingu u petak, ubrzo nakon hapšenja dvojice najbližih Koštuničinih saradnika (Tomića i Bulatovića), Vladimir Popović, šef vladinog Biroa za informisanje, objavljuje da je istraga, po svim rezultatima, već stigla nadomak samog Koštunice. Dva dana kasnije, u nedelju, Koštunica saziva vanrednu sednicu Glavnog odbora DSS-a na kojoj je jedna jedina tačka dnevnog reda: Sablja. U dupke punoj sali, u koju se naguralo dvostruko više ljudi nego što ona može da primi, Koštunica odmah na početku izjavljuje kako su se ''sastali mimo plana, ali po nužnosti''. Ta nužnost mimo plana, kodiranog naziva Sablja (čija im je oštrica visila nad glavom), po Koštunici nije predstavljala ništa drugo do ''ugroženost elementarnih ljudskih prava, demokratskih sloboda, ponovno vraćanje jednoumlja u Srbiju… uspostavljanje jednopartijskog sistema''. Praveći neobičan ekskurs u prošlost, on poredi tekuće događaje iz 2003. sa 1945-om, poručujući da se ta godina ne sme nikada više ponoviti (kao da je to uopšte mogućno i kao da kraj Drugog svetskog rata ima ikakve veze sa razlozima zbog kojih je otpočela Sablja), pominje pritom ''saradnike okupatora'', ''informbirovce'', ''kulake'', ''suđenje šestorici osamdesetih godina'' (bunca). Optužuje DOS da se služi ''Miloševićevim metodama rada'' i da su se rešili da ''uguše i drugu konkurenciju, onu u političkom životu''. Koliko god standardno prazan i neinventivan bio taj govor, kroz njega ipak provejava očigledan strah, blizak panici: ''… našim ljudima i simpatizerima, mojim nekadašnjim saradnicima, preti se hapšenjem i privođenjem. Neki su već uhapšeni''. Optužuje zatim Biro za komunikacije da u radu tog tela ''ima elemenata krivičnog dela širenja lažnih vesti i kleveta i zloupotrebe vanrednog stanja''. Suočen sa sve izvesnijom mogućnošću hapšenja i dokazima koji se gomilaju protiv njega, Koštunica već tada vrlo dobro zna s koje strane mu preti najveća opasnost. Tu je opasnost, ne bez razloga, video upravo u jednom čoveku, koga će jedinog od svih apostrofirati poimence u svom govoru: ''Srbiji preti mrak totalitarizma'', veli Koštunica, jer je ''Vladimir Popović… istražitelj, tužilac, sudija, sve u isti mah. On jedini ima uvid u sve. Za njega ne važi vanredno stanje''.

Panika u DOS-u

        Akcija Sablja izazvala je paniku ne samo kod Koštunice i njegovih ljudi nego i među pojedinim članovima DOS-a. U jeku Sablje, Velimir Ilić, lider Nove Srbije, u Skupštini prilazi poslaniku Liberala Ljubodragu Grbiću i prosleđuje poruku za ministra unutrašnjih poslova Mihajlovića, da bi mu se požalio kako strahuje za život svoj i svoje porodice. Kako je dalje objasnio, u njegovu kuću su krajem februara (dve nedelje pre atentata) stigla trojica Legijinih ljudi, sa pismom svog komandanta adresirano na Ilića (Legija je u to vreme slao pisma i ostalim stranačkim vođama, političarima, ambasadorima). Ton pisma je jasno ukazivao na to da Legija sprema nešto opasno pa se Ilić obratio Nebojši Čoviću, od koga dobija odgovor da ništa ne brine jer ''on (Čović) drži pod kontrolom i Legiju i njegove''. Iz činjenice da je Ilić prijavio taj slučaj tek naknadno, kad je već izveden atentat na Đinđića i uvedeno vanredno stanje, proizlazi samo jedan mogućni zaključak: ni Iliću savest nije bila čista, nečega se plašio i želeo je stoga da se prikaže ''kooperativnim''; drugim rečima, želeo je da se obezbedi. (Po rečima Ljubodraga Grbića, ''Ilić je odavao utisak panično uplašenog čoveka koji je po svaku cenu želeo da se uključi u akciju Sablja i da da informacije o pismu koje mu je u februaru uputio Legija''.) Kada je potom Mihajlović zatražio od Ilića pismenu izjavu o tome, Ilić je prvo odugovlačio, a zatim, pošto se u međuvremenu Sablja već ugasila, podneo bitno ublažen iskaz (što se kasnije pretvara u medijski rat između Čoviča, Ilića i Mihajlovića, ali bez jasnog epiloga). Zanimljivo je da to nije ni pominjano tokom sudskog postupka o ubistvu Zorana Đinđića. (Dokumentacija koja je razmenjivana između ove trojice važnih državnih funkcionera, a koja pokazuje da su postojali određeni signali da će Legija izvršiti atentat i da tim povodom ništa nije učinjeno, već da je sve zataškano, objavljena je u knjizi Povlenske magle Dušana Mihajlovića.)


        Takođe, nikada nije proverena prava priroda veza između potpredsednika Čovića i Legijine jedinice i samog Legije, ni po kojem je osnovu Čović uopšte mogao da tvrdi kako ''drži pod kontrolom Legiju i njegove''. (Vest objavljena u Kuriru, u kojoj se jasno prepoznaje rukopis Službe; pod naslovom ''Lider DOS-a Čović sprečio državni udar posle atentata''. Kurir od 6. novembra 2003. donosi sledeću vest:''- Kada sam 12. marta stigao u zgradu Vlade Srbije, zatekao sam uplakanog Žarka Koraća, koji je šetao hodnikom gore-dole i neprestano pričao: 'Sve će nas pobiti, sve će nas pobiti'. Svi su se razbežali, jer jednostavno nisu znali šta da rade. Jedni pribran bio je Nebojša Čović, koji je bio prvi zamenik pokojnog Đinđića i uvek ga je menjao kada ovaj nije bio u Srbiji - prepričava za Kurir događaje neposredno posle ubistva Zorana Đinđića 12. marta ovaj lider DOS-a ... Kako su svi bili uplašeni za život, jer je postojala opasnost da ubice upadnu u zgradu i sve nas pobiju, Čović je odmah pozvao elitnu jedinicu Vojske Kobre, koje su za nekoliko minuta stigle i obezbeđivale zgradu i sve ulaze. Potom je pozvao Gurija da odmah povuče deo Žandarmerije sa Kosova i za nekoliko sati ih prebaci za Beograd. Uglavnom, za nekoliko sati sve je organizovao – priča naš sagovornik.''U gornjoj vesti se jasno prepoznaje rukopis Službe i odakle fabrikat potiče. U njoj se barata dvostrukom neistinom: Žarko Korać nije plakao od straha za svoj život, kao što se ovde sugeriše, isto kao što Nebojša Čović nije iskazao neku naročitu pribranost u tim dramatičnim trenucima, a još manje pozvao elitnu jedinicu Vojske Kobre. Cilj te vesti je sasvim jasan: da diskredituje Žarka Koraća, predstavljajući ga kao kukavicu i neodlučnog vladinog činovnika, nedoraslog situaciji i da, ujedno, skine svaku eventualnu sumnju i odgovornost sa Čovića, prikazujući ga kao spasioca demokratskih tekovina.Zadatak suda bi stogao morao da bude, pri rasvetljavanju političke pozadine Đinđićevog ubistva, i to da se do kraja ispita uloga Čovića i Ilića, kao i njihove veze sa snagama koje su izvršile atentat na premijera.) Utoliko pre što je Dejan Milenković, zaštićeni svedok na suđenju ubicama Zorana Đinđića, pod zakonskom obavezom da govori istinu (zajamčenu samim dobijanjem statusa povlašćenog svedoka-saradnika) optužio Nebojšu Čovića da je bio uključen u pripreme za ubistvo premijera!

Pučisti i RTS
        Plan pučista je bio da se, po državnom udaru, Dragoljub Milanović ponovo vrati na mesto direktora RTS (na dan ubistva premijera, u zgradi RTS su se posle dužeg vremena pojavile i ostale uzdanice Miloševićevog novinarstva, očito po nekom ranijem planu po kojem je trebalo da preuzmu zgradu državne televizije). Sam Milanović dobio je zaštitu Zemunskog klana posredstvom Vojislava Šešelja, za koga je u istrazi tokom Sablje utvrđeno da je sa ''Zemuncima'' učestvovao u planiranju i dogovaranju otmica i da je naručivao ubistva. Milanović, koji je pred atentat bio svakodnevni gost Šilerove, bio je inače Šešeljev savetnik za štampu tokom njegove predsedničke kampanje. Ono što je naročito važno za rasvetljavanje političke pozadine Đinđićevog ubistva jeste činjenica da Milanovića, nakon hapšenja u Crnoj Gori (gde mu je skrovište obezbeđivao Zemunski klan pošto je Milanović tamo pobegao od izdržavanja desetogodišnje kazne zbog pogibije radnika RTS), vlasti uopšte nisu saslušale povodom tih njegovih vrlo tesnih veza sa Zemunskim klanom, nego su ga odmah poslale u Zabelu na izdržavanje kazne. Današnja, proširena istraga zacelo bi morala da se pozabavi i ulogom Milanovića u pripremi atentata na Đinđića.

Preuranjeni kraj Sablje

        Sablja je pocepala šarenu nacionalnu ponjavu, ukrašenu ne folklornim motivima mirisnog cveća (bilja i kovilja) nego krvavim tragovima Službe i prljavim otiscima prstiju mafije, zapretivši da će je rasparati do poslednjeg šava, a na toj su ponjavi godinama pre toga sedeli i divanili o ''najvažnijim nacionalnim pitanjima'' organizovani članovi Crkve, Vojske, SANU, meštri kriminalnog biznisa i čitave horde raspomamljenih nacionalističkih intelektualaca kojima je Srbija bila prva i poslednja reč kad ustanu ili odu na spavanje (kao alibi). O pravim razlozima iz kojih je Sablja ugašena svoje će, kako to biva, tek reći istoričari, a dotle ćemo morati da se zadovoljimo onim saznanjima koje već posedujemo. A po svim saznanjima, dva su važna faktora tu odigrala presudnu ulogu: faktor međunarodne zajednice, u liku ovdašnjih ambasadora i izaslanika – pre svega američkog ambasadora Montgomerija, koji je, nakon hapšenja Tomića i Nalića, potegao sve moguće veze pritiskajući i kod stranih kolega i među članovima DOS-a (zapadne vlade jedino je zanimalo da se Slobodan Milošević nađe u Hagu, sve ostalo spadalo je za njih u domen egzotičnog polukolonijalnog balkanizma, da ne kažemo varvarizma, o čijim se finesama nisu preterano brinuli). Drugi faktor je hronično nesposobna, potkupljiva i vezama sa Službom sputana opozicija, sada u stolicama Vlade. Na prste jedne ruke mogli su se izbrojati članovi Vlade i visoki činovnici koji su bezrezervno bili za to da se ide do kraja. Nažalost, ta mala grupa, koja je ubrzo od Montgomerija nazvana ''čvrstorukašima'' (hardliners), nije uspela da nadvlada kompaktnu kalkulantsku većinu, predvođenu premijerom Živkovićem (budućim uspešnim vinogradarem). Ta većina je možda postupala tako ne samo iz straha da će istraga, ukoliko ode predaleko, ugroziti i njihove sopstvene pozicije ili neke od mnogih aktuelnih povoljnih finansijskih aranžmana (istorija najvećih političkih poraza u Srbiji u zadnje dve decenije, u turbulentnim vremenima tranzicije, ujedno je i istorija najuspešnijih privatizacija, tendera itd), nego i iz straha da će na površinu isplivati njihove tajne biografije iz arhiva Službe.

            Prvi izdajnički petlovi oglasili su se u zoru 14. aprila. Dragoljub Mićunović, predsednik Demokratskog centra (koji je prethodno zdušno podržao pobunu JSO) (Goran Petrović, nekadašnji šef DB-a Srbije, izjavio je pred Specijalnim sudom, 18. maja 2005. godine, da je ''zbog podrške Vojislava Koštunice, vojske i pojedinih medija, kao i tajne podrške pojedinih lidera DOS-a, pobuna Jedinice za specijalne operacije u novembru 2001. godine uspela i na kraju rezultirala ubistvom premijera Zorana Đinđića''. Svedočeći na suđenju za ubistvo premijera, Petrović je objasnio da u Vladi Srbije nije postojala svest da pobuna ''crvenih beretki'' nije bila pitanje njegove smene i smene njegovih saradnika, nego pitanje opstanka države ili pobede kriminala. Petrović je u svedočenju rekao da mu je u vreme pobune tadašnji komandant Žandarmerije Goran Radosavljević pokazao pismo podrške Žandarmerije pobuni JSO. ''Pismo je pokazao meni i Sretenu Lukiću. Mi smo ga zgranuto pogledali, a on je rekao da su mu to pismo podrške izdiktirali lideri DOS-a Dragoljub Mićunović i Nebojša Čović'', rekao je Petrović pred Specijalnim sudom.) Daje izjavu za štampu gde kaže: ''Ne mislim da bi hapšenje Koštunice dobro odjeknulo'', a jedan od lidera DOS-a Goran Svilanović izjavljuje: ''Ne mogu da prihvatim tvrdnju da će Koštunica biti priveden na informativni razgovor ili uhapšen''.  (Time se centar pažnje javnosti, sa same akcije i otkrivanja lica upletenih u pripremu atentata, prebacuje na politički teren i na priču o tzv. ''zloupotrebama Sablje''.)
        Četrdeset dana nakon što je otpočela, Sablja je ugašena u trenutku kada se uveliko govorilo o hapšenju Koštunice. To je bio kraj najuspešnije policijske akcije u novijoj istoriji Srbije. 

Peščanik.net - 30.12.2010.

                                                              Autor bloga: Mirko S. Vraneš

четвртак, 20. фебруар 2014.

III - MONSTRUMI...


Objavljeno u Apatinskim hronikama u petak, 17. marta 2011. godine:


        ''Nezadovoljstvo je kao zver: nemoćna kad se rodi, strašna kad ojača.'' – Meša Selimović

3. Deo -  Kabinet doktora Koštunice 

Zoran Janić, Snežana Čongradin, Matja Stojanović
 
Oružana pobuna JSO
       
O samoj oružanoj pobuni iz novembra 2001. sva relevantna fakta mogu se naći sakupljena na jednom mestu, u krivičnoj prijavi advokata Srđe Popovića. (Advokat Srđa Popović podneo je 11. novembra 2010. Specijalnom javnom tužilaštvu za organizovani kriminal krivičnu prijavu za organizovanu pobunu.) Pomenuta prijava u neku ruku sumira ne samo delovanje Kabineta u tom periodu nego i potvrđuje glavnu tezu ove analize o ulozi Kabineta kao konspirativnog tela koje se, preko svojih ljudi (kao tajnih izaslanika i konspiratora), povezuje sa drugim zločinačkim organizacijama radi ostvarivanja određenih zajedničkih ciljeva. Shodno navodima iz prijave, ta druga organizacija je Zemunski klan, ali sem nje isto takvu ulogu ima i Jedinica za specijalne operacije (JSO), formacija koja je delovala u sastavu Ministarstva unutrašnjih poslova; za ovu poslednju naknadno je utvrđeno da je funkcionisala u sadejstvu sa Zemunskim klanom u mnogim kriminalnim aktivnostima, uključujući pljačke, iznude, otmice itd, zbog čega je, nakon ubistva Đinđića, i rasformirana. 


       Jedinica za specijalne operacije početkom novembra 2001. odbija poslušnost Ministarstvu unutrašnjih poslova, izlazi pod oružjem iz kasarne, vrši delimičnu blokadu saobraćaja kod Centra Sava u Beogradu (na jednom od najvažnijih beogradskih mostova) i ultimativno, uz pretnju upotrebe sile, zahteva smenu ministra unutrašnjih poslova kao i dvojice rukovodećih ljudi Službe državne bezbednosti, pri čemu je Zemunski klan takođe aktivno uključen u logistiku pobune. Kao jedan od glavnih osumnjičenih, u prijavi se navodi ime generala Aca Tomića, šefa Uprave vojne bezbednosti i, kao što smo videli, neformalnog člana Kabineta. Pre i tokom same pobune on stupa u kontakt sa pripadnicima JSO i Zemunskog klana, otvoreno im dajući garantije kako se ''Vojska neće mešati''. Konspirativnu ćutnju Vojske ne narušava niko od njegovih kolega iz Vojske, mada je logično pretpostaviti da je još neko iz vojnog vrha s tim planovima morao biti upoznat.

    Iz nekih naknadnih saznanja, objavljenih tek nedavno (od kojih je najvažnije svedočenje člana Zemunskog klana Miloša Simovića), nesumnjivo sledi da su, sem generala Tomića, i drugi pripadnici Kabineta odlazili u sedište kriminalaca (u ozloglašenu Šilerovu ulicu), dajući podstreka pobuni koju bi kasnije podržao Predsednik Republike (Vojislav Koštunica) i njegova stranka. Ti drugi pripadnici, poimence, bili su Borisav Mikelić, koji je pripremio susrete Aca Tomića i Rada Bulatovića sa šefom JSO Miloradom Lukovićem Legijom i šefom klana Dušanom Spasojevićem, i Zoran Šami, jedan od najbližih Koštuničinih ljudi iz DSS-a.
        Od generala Tomića još veću odgovornost snosi Vojislav Koštunica, zbog same funkcije koju je obavljao. Njega prijava tereti da je kao predsednik i komandant Vojske ''propustio da izvrši svoju ustavnu dužnost… i da kao komandant Vojske preduzme korake da uguši pobunu, već je naprotiv… pobunu opravdavao i podsticao neosnovano je kvalifikujući kao opravdani štrajk.'' Ne sprečivši oružanu pobunu, ne izdajući naređenje da se izvede vojna sila koja bi je slomila (što je bila njegova ustavna dužnost i obaveza), on je aktivno učestvovao u rušenju ustavnog poretka zemlje, sa posledicama koje su nesagledive (i koje traju i dan-danas). 


Izlazeći u susret zahtevima pobunjenika, a prethodno ih na pobunu podstrekavajući (preko svojih ljudi iz Kabineta), Koštunica suspenduje pravni poredak zemlje i prevodi ga u jedno nelegalno stanje. Na delu je, dakle, restitucija vanpravnog stanja, što će reći stanje odmetnutosti od prava i zakona karakteristično za otpadničke režime (''outlaws country''), prokažene parije međunarodnog prava i poretka, kakvih oduvek ima svuda po svetu. To su zemlje u kojima vlasti same krše zakone koje su donele, a takva je bila i miloševićevska Srbija punih deset godina pre toga. Svojim nečinjenjem, Koštunica stvara uslove za jedan etablirani nelegalni poredak, koji je zapravo stanje produženog puča; u takvom poretku, pravni sistem izmešta se u svojevrsni parasistem, u negaciju poretka pravne države, a što nastaje kao rezultat uticaja određenih društvenih grupa (pre svega, mafije, novog sloja bogataša i kriminalnih struktura Vojske). U takvim okolnostima, naravno, postaje sasvim normalno da se Mladić javno šeta Beogradom, da ga sreću po zabavama i fudbalskim utakmicama, jer se u tom parasistemu podrazumeva i to da međunarodno priznate obaveze više ne važe. (Frapantno je da se u zemlji sa pravničkom tradicijom dužom od dva veka, od tolikog mnoštva pravosudnih tela i foruma, raznoraznih advokatskih komora i udruženja, sa hiljadama pravnika, sudija, docenata, doktora i magistara prava, nađe doslovno jedan jedini advokat spreman da podigne tužbu za delo koje se zasniva na najflagrantnijem kršenju Ustava. To dovoljno rečito govori da je idealističko nagnuće, u krajnjoj liniji, uvek delotvornije od hladnog, trezvenog i ciničnog realizma. Advokat Srđa Popović godinama je, braneći tzv. disidente, svoje slučajeve vodio pozivajući se na sakrosanktne principe univerzalnog (zapadnog) prava i to u uslovima lagerskog, jednopartijskog sistema, dakle parasistema gde pravnih normi koje bi štitile pojedinca od države zapravo i nema, prihvativši kao usud i osnovno načelo svog bavljenja advokaturom princip als ob (kao da); kao da postoji legalan pravni poredak u kojem se poštuju slobode i prava pojedinca, i kao da živimo u najpristojnijem od svih pristojnih svetova. Slično važi i za ovu tužbu koja obuhvata Koštunicu, vojni i državni vrh.)
        Neposredna posledica pobune je sledeća: suženog manevarskog prostora, bez infrastrukture, volje i medijske pripreme da pozove stanovništvo u odbranu demokratije, Đinđić popušta i smenjuje šefove RDB Petrovića i Mijatovića, a na njihovo mesto dolaze ljudi sa platnog spiska Legije i Zemunskog klana: Andrija Savić i Milorad Bracanović. Sam atentat nakon toga postaje stvar puke tehničke izvedbe.
        Neka od pitanja koja se danas, uz naknadna saznanja do kojih se u međuvremenu došlo, nužno nameću sudu da ih on, u okviru svojih nadležnosti, razjasni: Da li je general Aco Tomić jedina osoba iz redova Vojske koja je imala kontakte sa Dušanom Spasojevićem i Legijom? Razumno je pretpostaviti da nije, jer na osnovu čega bi general Tomić uopšte mogao davati tako decidirane izjave da se Vojska neće mešati u pobunu? S kim je general Tomić prethodno utanačio celu tu stvar?
        Sledeće, ništa manje zanimljivo pitanje: s kim je sve Legija imao susrete i pravio interne dogovore o državnom udaru, a zatim, eventualno, i o bekstvu i skrivanju? (Državni udar, pod patronatom Koštunice i DSS, pretvorio bi se automatski i u političko preuzimanje vlasti). Nesumnjivo da tu mora biti još nekih lica osim onih zvanično poznatih. Dokaz: efikasan Legijin nestanak nakon atentata, pri čemu je praktično na cedilu ostavio ceo Zemunski klan i bez traga nestao. Tu se nužno ponovo otvara uloga Vojske, jer su jedino njihova vozila tokom Sablje bila izuzeta od policijske kontrole i mogla su, dakle, slobodno da se kreću: Vojska je bila u mogućnosti da ga uspešno krije. Itd.

Predsednički izbori 2002.

            Poslovi Kabineta, videli smo, sem otvaranja raznih afera i optužbi na račun glavnog poltičkog rivala Đinđića (Koštunica ga, pribegavajući već oprobanoj metodi projekcije, naziva ''čovekom koji iz potaje vuče sve konce'', njegovu republičku vladu optužuje da je odgovorna za stvaranje ''mafijaške države'' i ''kolumbizaciju zemlje'', dok sam Đinđić ''krade više nego Milošević''), ti poslovi, dakle, bili su ne samo tajni i ekstralegalni nego i otvoreno pučistički. Kabinet je taj koji nakon ekstradicije Miloševića otpočinje pregovore sa Jovicom Stanišićem i Miloradom Lukovićem i, u isto vreme, podstrekava JSO na pobunu, tvrdeći kako se Đinđić sprema da i njih preda Hagu. Oslabivši Đinđićeve pozicije nakon pobune još dodatno time što su ga nagnali da instalira njihove ljude na čelo RDB (U kojoj meri je to bilo značajno za DSS svedoči autorski tekst Radeta Bulatovića, objavljen u NIN-u 22. marta 2002., odmah po postavljanju Savića i Bracanovića, pod naslovom ''Pobeda patriotizma”, gde on na sva usta hvali ovu dvojicu i njihovo imenovanje.) (to jest, ljude Zemunskog klana – dokaz više da je reč o zločinačkoj zaveri i da se nedozvoljeni, kriminalni poslovi Kabineta odvijaju u sivoj paradržavnoj zoni, gde se gubi svaka razlika između države i mafije), Kabinet celu narednu 2002. godinu koristi za fabrikovanje novih afera (planirani upad u Biro za komunikacije, zatim tzv. ''špijunska afera'', to jest hapšenje generala Momčila Perišića, potpredsednika Vlade Srbije, kao i objavljivanje pisama Ljiljane Buhe tokom predizborne kampanje). 


      Ta pisma, kojima se Koštunica obilato koristi u vreme izbora – objavljivana u listovima Nacional i Identitet (glasilo Zemunskog klana) – zapravo su izraz podrške Zemunskog klana koji, u organizaciji Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića, najpre kidnapuje, a potom prisiljava suprugu vođe Surčinskog klana, Ljiljanu Buhu, da piše pisma u kojima iznosi niz izmišljenih optužbi o povezanosti sa organizovanim kriminalom Zorana Đinđića i njegovog okruženja, kao i za njihovu navodnu pripremu atentata na Koštunicu. „Što se tiče pisama koja sam pisala, Dušan Spasojević i Mile Luković su mi diktirali ta pisma na taj način što mi donesu već spremljen papir, meni daju prazan i izdiktiraju mi sve što treba da napišem, a ja se potpišem, i oni su ta pisma nosili ne znam kome“. Pitanje koje se samo od sebe nameće: Ako već pisma nisu pisali polupismeni kriminalci (kao što nisu), ko ih je onda pisao? Da nisu možda pravi autori iz redova Kabineta? I, s tim u vezi, jedno pitanje koje pokreće krivična prijava Srđe Popovića: kako je u Sablji utvrđeno da su pomenuta pisma članovi klana (Simović i Krsmanović) nosili svojeručno u agenciju Beta, čije ih je uredništvo potom objavljivalo bez pogovora, bilo bi neophodno sudskim putem istražiti zašto su, i po čijem nalogu, tzv. ugledni mediji, poput Bete, uopšte objavljivali saopštenja Zemunskog klana.

Dvostruka igra

        Tokom dvogodišnjeg plasiranja lažnih informacija o navodnim Đinđićevim kriminalnim delatnostima, morao je zacelo negde nastupiti i trenutak kada je Kabinet shvatio da taj zadatak neće moći biti obavljen kroz medije, kako su planirali, i tada su, po svoj prilici (što je, naravno, posao suda da utvrdi), i pristali na fizičku likvidaciju.
        U jeku navodnih priprema za atentat na Vojislava Koštunicu, već su uveliko vršene pripreme za ubistvo premijera Đinđića. Dan nakon neuspelog pokušaja ubistva Đinđića na autoputu kod hale Limes u februaru 2003., Mirjana Marković odlazi za Moskvu, gde će ostati do dana današnjeg, Vojislav Šešelj se ''dobrovoljno'' predaje Haškom tribunalu, poručivši na odlasku kako će ''u Srbiji biti krvi do kolena'', a Koštunica izjavljuje: ''To je nešto što je u štampi nazvano pokušajem atentata.''
        Početkom marta 2003. u Vladi Srbije je sve bilo spremno za početak pažljivo pripremane akcije obračuna sa Zemunskim klanom. Jovan Prijić je 6. marta imenovan za specijalnog tužioca i odlazi u vojnu bazu u Slovačkoj da bi saslušao Ljubišu Buhu, koji se tamo krije od Zemunskog klana. Ljubiša Buha 10. marta potpisuje svoj iskaz svedoka-saradnika u prisustvu policije, tužioca i advokata. Jovan Prijić 12. marta odbija susret sa Legijom. Akcija hapšenja trebalo je da počne 13. marta, a samo dan ranije izvršen je atentat na Đinđića.

Nakon ubistva premijera, Vojislav Koštunica izjavljuje: „Bojim se da je ovo, nažalost, još jedna surova opomena da moramo pogledati istini u oči i videti koliko je kriminal prožeo sve društvene pore”; prevedeno na običan jezik, on hoće da kaže da je Đinđić ubijen u međusobnom obračunu mafije.
        Akcija Sablja u kojoj je privedeno preko 11.000 ljudi i zavedeno vanredno stanje, ugašena je onoga trenutka kada su rezultati istrage otišli predaleko, kada je javnosti pokazan leš Stambolića i kada je istraga o ubistvu Đinđića zakucala na vrata Koštuničinog kabineta. Uhapšeni su general Aco Tomić i savetnik za nacionalnu bezbednost Rade Bulatović, pri čemu su razlozi za njihovo hapšenje bili više nego jasni: tokom istrage je utvrđeno da su se obojica viđali sa atentatorima-kriminalcima neposredno pred ubistvo premijera, a da su prilikom davanja svojih iskaza obojica govorili neistinu.
        I kasnije suđenje ubicama Zorana Đinđića takođe je prerano okončano, i to upravo onda kada je trebalo ispitati delatnost ljudi iz Koštuničinog kabineta (i Koštunice samog).
            Zoran Đinđić je ubijen 12. marta 2003., a svega nekoliko dana pre toga bila je usvojena zajednička Povelja o osnivanju državne zajednice Srbije i Crne Gore. Po tom dogovoru, Srbija je trebalo da dobije vojsku na čijem bi čelu stajao Zoran Živković, što bi praktično bila prva prava institucija u rukama Đinđićeve vlade (Đinđić nije imao policiju, Službu, finansije, carinu), a to Vojska nipošto nije htela da dozvoli. Zadatak suda bi bio stoga da ispita i delovanje tadašnjih vodećih figura vojnog vrha, generala Tomića i Branka Krge.

Peščanik.net - 28.12.2010.

                                                              Autor bloga: Mirko S. Vraneš