NOVINE I NOVINARI
KOJE ČITAM...
Danas | 26.
novembar 2016.
Skupštinsko ogledalo za našminkanu vlast
Šta nije u redu sa političkim životom u Srbiji može se
uživo pratiti u direktnom televizijskim prenosima iz Skupštine.
Nije tu reč više o rijaliti predstavi - lažnoj
stvarnosti napravljenoj na lažnim ulogama lažnih ličnosti i njihovim režiranim
sukobima. Mada deluje da jeste - naročito zato što ima puno prenemaganja i banalnih
rasprava.
Međutim, ništa realnije od skupštinske debate ne
pokazuje pravu sliku političkog života - bolje ogledalo još nije izmišljeno. I
šta možemo da vidimo? Na prvom mestu neuspeh Srpske napredne stranke da se
snađe u bilo čemu u unutrašnjoj politici što nisu izbori i čist politički
marketing. Taj neuspeh nose ljudi koji nisu dorasli političkom poslu koji
obavljaju, bez obzira na svoje prethodne zasluge u SNS. A ispod toga je pogrešna
procena onog ko ih je na te funkcije doveo - lidera naprednjaka Aleksandra
Vučića. Maja Gojković se, za to što ne uspeva da vodi parlamentarnu debatu,
žali na koalicione partnere Dačića i Ljajića. Skupštinski "bič"
naprednjaka Aleksandar Martinović objašnjava da ne daje reč opoziciji zato što
mu je neko iz opozicionih klupa dobacio psovku, mada to ni na jednom snimku
nije zabeleženo.
A ideja je bila sasvim
drugačija - da Gojkovićeva u "plišanim rukavicama" predsedava kao u
pretprošlom sazivu Slavica Đukić Dejanović, a da se Martinović, bivši radikal,
oštro suprotstavi svojim bivšim kolegama radikalima. Ideja nije zaživela - u
ovom sazivu je mnogo žešća opozicija nego u prethodne dve godine, u kojima je
Gojkovićeva mogla opušteno da radi. A Martinoviću su se od Vojislava Šešelja
radikalnije suprotstavio Saša Radulović i poslanici DJB. Naprednjacima izgleda
da uopšte nije pomoglo iskustvo iz prethodnog političkog života, kada su oni u
vreme Šešelja, ali i Tomislava Nikolića i Vučića bili glavni nosioci parlamentarne
opstrukcije. Odnosno, i ostali su na tome istom iz vreme kada su oni nosili
majice sa likom haškog optuženika, polivali vodom sa govornice, čupali
mikrofone, i čekali da iz obezbeđenje iznose iz sale. I sada bi možda to mogli
uspešno da rade, ali je problem što su sada vladajuća većina, a to znači da
snose i odgovornost za rad cele Skupštine, za parlamentarni život i atmosferu.
Te da ta odgovornost podrazumeva demokratičnost prema manjini, neophodne
kompromise, spremnost da se sasluša i izdrži kritika, zadrži poštovanje
političkih protivnika i u konfliktnim situacijama... Sa koliko su
omalovažavanja nekad govorili o DS i Dragoljubu Mićunoviću, potencirajući da je
demokratsko ponašanje valjda za slabiće, tako im se sada i vraća. Jer, u
Skupštini ne može da se sakrije šta jaki rade slabima, niti da se do
neprepoznatljivosti našminka nedemokratska vlast. Jedino da se ukine Skupština
ili barem direktni televizijski prenosi.
Finansijska forenzičarka i članica u ostavci Saveta za borbu protiv
korupcije za Danas
Danas | Beograd 26. novembar 2016.
Miroslava Milenović: Da vidim prvo ko će trčati ispred SNS
*Unazad deset godina sve vlade ignorišu Savet za bvorbu
protiv korupcije* Ako ne pripadaš političkoj vrhuški, ne postojiš, ti si tri
barake u Savamali
Miroslava Malenović, finansijska forenzičarka sa
američkim i evropskim licencama, nije nepoznata domaćoj javnosti, jer iako se
ne bavi ni estradom niti je član neke stranke, vrlo često uzburka političku
scenu.
Piše:
Mirjana N. Stevanović
Obično pravu lavinu reagovanja izazivaju njene
izjave i izveštaji koje je radila kao članica Saveta za borbu protiv korupcije
o netransparentnim tokovima novca, čija je posledica sistem baziran na mreži
interesa održavanim iz skrivenih centara moći. Ipak, oni koji su zaduženi da
stvari isprave, institucije, Vlada, pravosuđe - ostaju nemi, a saznanjima tog
antikorupcijskog tela više se i ozbiljnije bave evorske institucije. Malenovićeva je prošle
nedelje ponovo bila u središtu pažnje, nakon što je podnela ostavku na mesto u
Savetu. Iako je ranije u razgovoru za naš list i najavila takvu mogućnost jer
su, kako je objasnila, mogućnosti za delovanje kroz Savet iscrpljene, pitamo
šta je bila ''inicijalna kapisla'' za taj potez.
- Savet je davao Vladi jedan izveštaj za drugim, otvarao je, jednu za drugom, niz vrlo važnih tema, ali i dalje nema rezultata i ne uspevamo ništa u da pomerimo sa mrtve tačke. Sve vlade, unazad deset godina
ignorisale su ga, nijedna se nije susrela sa svojim savetom. Ni aktuelni
premijer, evo više od tri godine to ne čini, a osvojio je vlast na krilima
borbe protiv korupcije i obećanja da će se sa njom razračunati, da će rešiti 24
predmeta o kojima je Savet izveštavao.
*Premijer je objavio da su
rešeni.
- Da, pre skoro dve godine, na
jednoj od konferencija za medije, kada su iza njega bili republička tužiteljka
Zagorka Dolovac, koja je to i sada, specijalni tužilac Miljko Radisavljević,
premijer je pompezno objavio da je tih 24 predmeta rešeno. Nažalost, ni dve
godine nakon toga još uvek nemamo ništa. Jedan po jedan predmet zastareva i
odlazi u istoriju, a one koji su bili akteri, vidimo na različitim scenama u
zemlji. Oni, doduše za to zastarevanje plaćaju najrazličitije vrste cena, pa je
i poslednji cirkus u parlamentu politička cena za zastarevanje jednog od tih
slučajeva.
*Na koji premet mislite?
- Na ATP Vojvodinu. Prosto je
neverovatno da potpisnica ugovora čije je nepoštovanje prozvelo štetu gradu,
bude na tom mestu. Ja sam čak i na tviter nalogu okačila sluku gde se vidi
ignorisanje nasilja u Skupštini, a ona koja je to trebala da spreči, mislim da
plaća cenu za taj slučaj.
*U tom predmetu zastareo je samo jedan segment optužnice protiv bivšeg vlasnika, i to onaj deo koji je poslužio da predmet započne tužilac za organizovani kriminal, da bi se potom spuštalo sve niže. Čemu je služila takva
taktika?
- To je matrica koja se
dešavala sa više predmeta. Rasparčaju predmete na više nivoa i sudova, jer u
mnogim tužilaštvo nije imalo nameru da spozna celu priču o slučaju. Moram da
kažem da čak i tužioci koji su hteli da skrenu pažnju da je sliika mnogo šira,
koji su hteli da rade, nisu imali podršku i nije bilo političke volje. Bilo je
slučajeva da pojedinci iskaču, ali su usamljeni i bez efekta.
*Zbog toga ste odlučili da
odete iz Saveta?
- Ja imam utisak da određene teme mogu mnogo dublje i jače otvorim ako nisam članica tog Saveta. Uz to, iako Vlada nema
vremena za svoj savet, valjda će ostavke ne razmatra. A bilo bi logično da uz
to razgovara i o novim imenovanjima. To je moj poslednji pokušaj da skrenem
pažnju da Savet ima samo šest članova, da radimo u nemogućim uslovima. Ukoliko
Vladi to telo ne treba, ako je borba protiv korupcije deklarativna, a očigledno
jeste, onda stvarno treba preispitati šta mi tu radimo.
*Zašto je izostala finansijska
istraga u 24 predmeta?
- Ma sve je izostalo. Ako
kažemo da se i sada neki predmeti nalaze u fazi predistrage, imate predmete u
kojima je tužilaštvo odustalo od gonjenja, predmete koji se sude, kao Luka
Beograd, ali oni na koje je Savet ukazao u svom izveštaju, nisu predmet
tužilaštva. Aboliraju se oni koji su bili na najvišim državnim funkcijama,
smatra se da nisu ništa loše učinili i čeka protok vremena da se to zatvori, a
osobe glavne u nekoliko predmeta, nisu ni salušane... To dokazuje da su sve
političke strukture koje su bile na vlasti prethodnih godina, vrlo jasno
uvezane i da su pune fioke tih nerešenih slučajeva koji daju korupcioni
potencijal, sutra za zastrašivanja, ucenjivanja, za disciplinovanje. A poseban
problem su takođe veliki predmeti van te liste, pljačke za koje uopšte ne
postoji naznaka da će biti istražene.
*Govorite o kiparskom novcu?
- Pričamo o Kipru i o drugim
aferama koje nisu izašle na svetlost dana. Teško je mene kao članicu Saveta
naterati da živim virtuelno, kao da se Kipar nije dogodio, da nismo brutalno
opljačkani, da je sve bilo po zakonu a da para nema, preduzeća nema, posla
nema. Sve je razneto, ali nije opljačkano, nisu dobre privatizacije, ali niko
nije kriv, radilo se sa Bahama, Sejšela, ali niko nema odgovornih jer je takav
bio zakon, niko nije proveravao poreklo novca jer je bilo nepristojno pitati. Ja
tu vrstu ''pristojnosti'' ne razumem.
*Imate li neka saznanja o
tome, novinarima je tema nedostupna?
- Ja sam radila na tom predmetu i smatram ličnim neuspehom što nisam dovoljno uspela da animiram tužilaštvo da skupi hrabrost i da predmet ugleda svetlost dana. Tačno je da se sve dešavalo u
vreme sankcija, smatra se da nije patrriotski pričati o tome, jer smo bili
prinuđeni da novac iznosimo kako bi smo kupili lekove, struju.
*Da li smo to kupili ili nešto
drugo?
- Najčešće nešto drugo, i najčešće su pare završavale u džepovima.
*Zna li se ko je profitirao na
tom patrotizmu?
- Svi oni koji su se pojavili kasnije kao veliki investitori a u čije poreklo novca se nije se gledalo. To je ogroman
koruptivni potencijal koji izjeda našu državu, jer su svi počeli da čerupaju,
da učestvuju u tome. Zbog toga nema političke volje da to reši što je dalje
urušavalo sistem.
*Kakve su posledice nerešavanja tih velikih afera?
- Posledica je da u parlamentu možete da čujete kako je premijer imao državničku hrabrost da saopšti kako se neki nelegalni objekti neće rušiti. Zaključujemo da Ppostoje
nelegalni objekti A, ako smo bliski vlasti, i nelegalni objekti B, koji to
nisu.
*Savamala spada u B?
- Ne, ona se nije ni desila.
To je bilo noću, niko nije video, i ko jeste više nije živ. Jasno je da te tri
barake ne pripadaju prajm grupaciji. A sve to je signal našoj deci, da uređenog
društva nema, da vladavina prava ne postoji, da je borba protiv korupcije
deklarativna i da aerodrom Beograd postaje jezero suza za roditelje koji
ispraćaju decu tamo gde će moći da daju sve od sebe i da žive normalno od tog
rada. Ovde je postalo jasno da ako ne pripadaš političkoj vrhuški, ne postojiš,
ti si tri barake u Savamali.
*Postoji i veliki stepen
tolerancije kod nepoštovanje zakona, pa kad po Zakonu o dostupnosti informacija
imate zatražite podatke od ministartsva ili javnog preduzeća, a oni
jedniostavno kažu: neću da dam. I nikom ništa.
- Meni je važno da i čitaoci
Danasa i građani znaju da i Savet do podataka dolazi isključivo po tom zakonu,.
Mi nemamo pristup informacijama koje su tajne ili neobjavljene. I nas, kao i
novinare, nekoliko javnih preduzeća potpuno ignoriše - Srbijagas, Telekom, i
oni kazne koje Poverenik određuje, plaćaju od novca koji bi trebalo da se po
drugom osnovu ulije u budžet. To je paradoksalno i blesavo, ali je i logično.
Kada imate vladu koja neguje tajne ugovore, zašto bi se njeno javno preduzeće
našlo na stubu srama ako to isto radi? Sve ide odozgo.
*Ukazuje li to da je reč o
koruptivnim ugovorima i podacima koji to otkrivaju?
- Naravno, da nije tako, bilo
bi objavljeno. Pa pogledajte samo čitavu glupost koja se izdešavala sa
investitorima iz Emirata. Na velika vrata najavljivan je dolazak Al Rafaveda,
ali niko nije uspeo da snimi zasejana polja, ne zna se šta se sa time dešava.
Znamo i da je na Kopaoniku prodat hotel po upola nižoj ceni, za oko 1,5 miliona
dolara, ali ne znamo da li je to bio poklon države potencijalnom velikom
investitorom, zapravo ne znamo ni ko je kupio, ni ko će da gradi. Imate sada i
novo, Beograd na vodi i čuveni restoran ''1975'' koji radi bez fiskalne kase.
Ali su zbog fiskalnog računa zatvorili jako mnogo pekara i kioska brze hrane.
*U javnosti se čulo da
planirate političko angažovanje, da čete biti kandidat za predsednika Srbije.
Šta je od toga tačno?
- Sve. Kada je reč o predsedničkom kandidatu ja bih volela prvo da vidim ko će trčati ispred vladajuće stranke, da li će to biti Toma Nikolić, kao što je ovih dana objavljeno. Za mene lično, izazov bi bio
ukoliko premijer odluči da trči. Ali, o tome opozicija treba da se dogovori,
ona koja je dobila najviše glasača na prethodnim izborima, poput pokreta Dosta
je bilo, Demokratske stranke. Mislim da kandidat mora da bude osoba sa
integritetom, koja će moći da utre put nekim normalnim promenama. Da li ću to
biti ja, ne znam, ali je sigurno da se neću pojaviti kao nezavistan kandidat,
jer promene mogu da se ostvare kroz političko angažovanje. A čekaju nas
značajni rezovi, poput promene Ustava koja mora da se uradi ozbiljno ili uslova
za postojanje nezavisnih medija.
*Koliko su slobodni mediji
važni u procesu promena?
- Bez slobodnih i nezavisnih
medija nema demokratskog društva. Potrebni su nam oni koji mogu da budu objektivni, da
sagledaju stanje u društvu, potrebne su nam i debate, da bismo mogli da
pronađemo pravi put u pravosuđu, obrazovanju, kulturi. Mene stvarno brine bilo
čije jednoumlje i mislim da je jako opasno ako dozvolimo da mediji ne kotrolišu
vlast, nego obrnuto. A mi smo duboko u toj vrsti cenzure i ne mogu da se otmem
utisku da trenutno živimo u zemlji u kojoj su mediji udaljeni. Kao da je sve,
uključujući i istraživačko novinarstvo, prepušteno nevladinim organizacijama,
da biju bitku za novinarsku profesiju i čast.
Dovoljno je: Izvini
*Policija tvrdi da
ne sarađujete u istrazi o napadu koji ste imali. O čemu se radi?
- Jedino je tačno u saopštenju
MUP-a je da su uradili samo ono što su smeli. Ne mogu da komentarišem to što
još nisu saslušali ljude sa kojima sam bila u restoranu ''Moskva'', kada sam primetila
da me dve osobe prate. Pri tom, to se desilo ne u nekoj zabiti, nego na Zelenom
vencu, koji je prektriven kametama, i mogli su da utvrde identitet napadača. A
da ne komentarišem to što sam prijavila da sam praćena 6. septembra, a
napadnuta sam 21. novvembra. Mislim da mi, posle svega, policija duguje jedno:
izvini.
Povodom 90 godina Srpskog PEN centra
Danas | 26. novembar 2016.
Povratak u varvarstvo
*U Srbiji su danas tabloidi najčitaniji, a rijaliti
serije najgledanije. A od naroda se očekuje da što više liči na ono što čita i
gleda* Rušenje u Savamali, uključujući i neutralnost policije za vreme te
akcije, može da organizuje samo onaj ko sve konce vlasti drži u svojim rukama
Kao jedan od osnovnih zadataka svoje organizacije osnivači PEN-a su, 1921. godine, definisali borbu protiv cenzure, borbu za slobodu misli i govora, i podršku piscima "koji su uhapšeni, kažnjeni ili prognani".
Tokom cele druge polovine dvadesetog veka, što će reći za sve vreme trajanja socijalističke Jugoslavije, ovi zadaci su u našoj zemlji bili aktuelni. I Srpski PEN, i umetnička udruženja, i posebno
formirani odbori za zaštitu umetničkih sloboda, imali su pune ruke posle.
Nepodobne knjige su zabranjivane, nepodobni filmovi su sklanjani u bunkere,
nepodobne pozorišne predstave su skidane s repertoara, a hajke protiv onih koji
bi se usudili da kažu ili napišu nešto što nije prihvatljivo za zvaničnu
politiku bile su predviđene u opisu radnih mesta svih komiteta. Zbog knjige
pesama ili priča, zbog filma, ili zbog mišljenja i stava koji se nisu poklapali
sa sudom i stavom Partije, na robiju su slati pisci i pesnici, filmski
reditelji, profesori univerziteta. Intelektualni nivo robijaša bio je veoma visok.
Viši nego danas. Danas ni u
jednom od zatvora, ni u Padinskoj skeli, ni u Sremskoj Mitrovici, ni u Zabeli,
nećete naći nijednog Đilasa, Đoga, Lazara Stojanovića, Momčila Selića ili
Mihaila Đurića. Srpski PEN nema koga da brani, osim pisaca i novinara uhapšenih
u Turskoj. Da li to znači da je situacija danas bolja nego što je bila juče?
Slobodu misli i govora niko
formalno ne dovodi u pitanje i ne ograničava. Čak je vladajuća stranka nedavno,
izlažući na džinovskim panoima sve ono što je napisano i objavljeno protiv
aktuelnog premijera i njegove politike, celom jednom velikom izložbom
dokazivala da u današnjoj Srbiji cenzure nema. Nije, međutim, trebalo mnogo da
se shvati da je ta izložba, koja je trebalo da predstavi demokratičnost
aktuelne vlasti, u stvari velika kolektivna poternica.
U odnosu vlasti prema piscu i knjizi danas se
ipak nešto bitno promenilo. Vlast je, naime, shvatila da se uticaj knjige može
osujetiti manje upadljivim, ali i efikasnijim sredstvima nego što su hajke,
zabrane i hapšenja. Nije, na primer, slučajno što bar trideset godina u Srbiji
ne postoji književni život. Nije život ako jedini preostali književni list
umesto, kao nekad, jednom u petnaest dana, izlazi jednom u četiri meseca. Nije
život ako se knjige štampaju u hiljadu, u 500, u svega 300 primeraka. Nema
hajki, nema zabrana, nema suđenja i hapšenja, ali više nema ni potresa koje je
knjiga izazivala kada je bila zabranjivana. I kad je njen tiraž spaljivan.
Umesto u zatvor, književnost je zatvorena u rezervat. U tom rezervatu možete da
pišete šta hoćete, da govorite šta hoćete, niko vas neće dirati. Važno je da to
što pišete niko ne čita, i da to što govorite niko ne čuje.
Istovremeno, narodu se u zamenu nudi obilje tabloida i tabloidnih televizijskih stanica: u Srbiji su danas tabloidi najčitaniji, a rijaliti serije najgledanije. A od naroda se očekuje
da što više liči na ono što čita i gleda.
Ako niko do sada nije shvatio kuda to vodi, neka
čuje šta je o tome u svoje vreme rekao Eliot: "Narod kome više nije stalo
do literarnog nasleđa postaje varvarski..."
U našem slučaju situacija je
mnogo komplikovanija i dramatičnija: na udaru nisu samo literatura i literarno
nasleđe nego i jezik. U jednom nedavno objavljenom članku filolog Miloš
Kovačević između ostalog kaže: "... logično je bilo očekivati da će se
srpska zvanična politika usaglasiti sa srpskom filologijom - i da će napokon
prihvatiti činjenicu da dobre jezičke politike, posebno dobre nacionalne
jezičke politike, ne može biti bez harmonične saradnje politike i
filologije."
Kod nas, međutim, ne da nema
dobre, nego nema nikakve jezičke politike. Političari ne znaju da posledice
loše ili nikakve jezičke politike mogu da proizvedu katastrofalne političke
posledice. Iz obilja zabrinjavajućih zaključaka o stanju u našem jeziku, i o
odnosu politike prema jezičkim problemima, izdvojićemo samo jednu konstataciju
akademika Predraga Pipera: "U 'Strategiji naučnoistraživačkog rada u
Republici Srbiji'", kaže Piper, "jeziku je posvećeno svega nekoliko
redaka, napisanih površno i nestručno."
Do tih površno i nestručno napisanih redaka dolazi zbog toga što se jezik i jezički problemi uopšte ne nalaze u vidnom polju naših političara. A posledice takvog
odnosa mogu se videti na jedom od mnogih karakterističnih primera. Jedna
profesorka, koja nam je u "Politici" predstavljena kao ovlašćeni,
zvanični prevodilac sa srpskog na bosanski jezik, na pitanje u čemu je razlika
između srpskog i bosanskog, kaže da se na srpskom kaže "vreme" a na
bosanskom "vrijeme", da se na srpskom kaže "opšti" a na
bosanskom "opći". Kad bi bilo tako kako ta ovlašćena profesorka misli
da jeste, morali bismo na srpski da prevodimo i NJegoša, i Kočića, i Branka
Ćopića. A s obzirom da seljaci iz okoline Užica govore "vjetar" i
"vrijeme", ja ni na užičku pijacu ne bih mogao da idem bez ovlašćenog
prevodioca. (Kao da mi Sterija odnekud šapće: "Što je bilo luđe, preteranije,
nesmislenije, to je imalo više uvažatelja...")
Slika ni sa ovim nije sasvim
iscrpena. Tu sliku dopunjava i činjenica da su najvažniji beogradski muzeji - Narodni
muzej i Muzej savremene umetnosti na Ušću - zatvoreni već više od deset godina.
Da ni to nije slučajno, dokazuje jedna slika iz centra Beograda. Posle
završetka Drugog svetskog rata, Nemci su brzo obnovili svoje bombardovanjem do
temelja srušene gradove: Berlin, Drezden, Minhen... Poljaci su iz ruševina brzo
podigli svoju do temelja srušenu Varšavu. A jedno od najreprezentativnijih dela
naše moderne arhitekture, Generalštab Nikole Dobrovića, porušen u
NATO-bombardovanju 1999. godine, i danas stoji kao nedirnuta ruševina, u kojoj
raste i buja kiselo drveće.
Da li to znači da je vlast
nezainteresovana za gradnju i razvoj? Vlast je tokom poslednjih godina
obznanila dva spektakularna projekta, koji bi svojim džinovskim dimenzijama
trebalo da deluju zasenjujuće: prokopavanje kanala kroz Srbiju, Makedoniju i
Grčku - o čemu Makedonija i Grčka nisu konsultovane - ocenjena kao neozbiljna i
diletantska, i koja povremeno tinja još jedino na Andrićevom vencu, za ovaj
drugi projekat, Beograd na vodi, vlada se zalaže maksimalno, iz sve snage, sa
svim svojim kapacitetima. Tom projektu se, međutim, takođe sa svim svojim
kapacitetima usprotivila arhitektonska struka. Otkad je obelodanjen, taj
projekat je izložen temeljno argumentovanoj stručnoj kritici arhitekata i
urbanista, koji ukazuju da on ugrožava identitet i duh Beograda, da je on,
"sa profesionalne tačke gledišta", u najmanju ruku,
"nepristojan", i da je "arhitektonski nepismen". Kritici
tog projekta pridružuju se i ekonomisti, koji ukazuju na njegovu ekonomsku
neutemeljenost, i pravnici, koji upozoravaju da se ugovorom o njegovoj
realizaciji krše i zakoni Srbije, i njen Ustav. Da se, ugovorom sa Emiratima,
Beogradu na vodi obezbeđuje čak i eksteritorijalnost, čime se dovodi u pitanje
i suverenitet zemlje. Argumenti protiv tog projekta izneti su i u SANU, a
Akademija arhitekata Srbije nekoliko puta ponavlja zahtev da se ugovor sa
Ujedinjenim Arapskim Emiratima hitno raskine. Vlast se, međutim, na te
argumente i zahteve i ne obazire. Ona, po svaku cenu, hoće u Beogradu da
podigne Dubai i Abu Dabi, s kulom koja nadvisuje, i baca u senku, sve što je u
Beogradu tokom vekova stvoreno. Zanimljivo je da se prostor za izgradnju Beograda na vodi
oslobađa i noćnim rušenjem u Savamali, koje obavljaju ljudi sa fantomkama i sa
bagerima bez registarskih tablica. Na pitanje ko stoji iza tog rušenja nije
teško odgovoriti, jer nije teško zaključiti da sve to, uključujući i
neutralnost policije za vreme te akcije, može da organizuje samo onaj ko sve
konce vlasti drži u svojim rukama.
Ovde moram da ponovim nešto o
čemu sam, ovim povodom, već imao priliku da govorim. Kad je u Skupštini usvajan
Leks specijalis, kojim se mimo postojećih zakona obezbeđivala izgradnja
Beograda na vodi, pred Skupštinom su mase naprednjaka organizovale
demonstracije podrške tom zakonu i toj izgradnji, noseći nad glavama
transparente na kojima je pisalo: "Vučiću, sve ih uhapsi!" Uhapsi sve arhitekte,
sve urbaniste, sve ekonomiste, sve pravnike, sve građane koji taj projekat
osporavaju. Tim zahtevom - "sve ih uhapsi!" - oni su pokazali da se
ne bi nimalo dvoumili da, ako ocene da tako treba, zaborave sve priče o
demokratiji i da se vrate onoj staroj i proverenoj praksi iz vunenih vremena. Time bi i onaj zadatak
PEN-a da daje podršku uhapšenim piscima - bio ponovo aktuelizovan.
Postoji, međutim, nešto mnogo opasnije od tog zahteva da se ljudi, zbog zločina slobodnog mišljenja, hapse. Početkom aprila ove godine, u organizaciji Odbora
za visoko obrazovanje SANU, održan je skup na kome se raspravljalo o tome
koliko se na univerzitetima u Srbiji poštuje kodeks profesionalne etike. Između
ostalog, na tom skupu je konstatovano da na privatnim univerzitetima predaju
"kvazidoktori nauka", koji državi isporučuju "još gori
kadar", "tragičan" i "polupismen". Na ispitima dolazi do
brojnih zloupotreba, a plagijati cvetaju na svim nivoima, od diplomskih i
master radova do doktorskih disertacija. Kupovina diploma je postala toliko
uobičajena da se više niko i ne stidi kad se otkrije da je diplomu kupio, niti
kad se optuži da je do doktorske titule došao krađom. Vlasnici kupljenih
diploma i plagijatori bez teškoća dolaze na najviše položaje. I kakav se odnos
prema literarnom nasleđu - na kome se zaustavio Eliot - kakav se odnos prema
muzejima i pozorištu, i kakva se kulturna i jezička politika, mogu očekivati od
ministara koji su svoje doktorske disertacije prepisali, i od predsednika koji
su svoje diplome kupili? Kad se jednim pogledom obuhvati cela ta slika, Eliotov
zaključak da "narod kome više nije stalo do literarnog nasleđa postaje
varvarski", deluje bledo kad se uporedi sa našom situacijom. Jer je naš
povratak u varvarstvo pripremljen sveobuhvatnije. I temeljnije.
Da li i Srpski PEN, koji danas obeležava devedeset godina od svog osnivanja, sve ovo o čemu smo govorili, ali i mnogo onoga o čemu večeras nismo stigli da govorimo, treba da uzme u obzir, i da svoje zadatke, svoje programe, i svoje aktivnosti, i sam organizuje sveobuhvatnije? I temeljnije?
Ljubomir Simović
24. novembra 2016,
Narodna biblioteka Srbije, Beograd
24. novembra 2016,
Narodna biblioteka Srbije, Beograd
»Јавност има право да све зна, па и одговор на питање
да ли и ко од Србије тражи да јој министар спољњих послова буде Џеј Рамадовски,
који заступа тезу ''Ни на Исток ни на Запад''.
...ко може да
се осећа безбедним док не сазнамо праву истину о оружју, које је, након дојаве
случајног пролазника, пронађено у близини породичне куће премијера Александра
Вучића у Јајинцима? Зна ли ико, укључујући и све безбедоносне службе ове земље,
да ли је то оружје заиста требало да послужи за атентат на премијера? Или је...
Злослутно подсећање на убиство Зорана Ђинђића не дозвољава ми да довршим ову
реченицу. Аутоцензура? Не, таман посла. Само од 2003, бар још наредних 100
година, чим било ко од званичника помене некакво оружје, приде сакривено, и још
пронађено близу трасе којом се креће премијер, малоће ко, ако је иоле
одговоран, хтети са тимда збија шале.
Тим пре су
надлежни државни органи дужни да и престрављеним грађанима, али и свим
''неверним Томама'', саопште праву истину. И да и у једном и у другом случају
кривци одговарају. У првом случају за припрему атентата, а у другом за
узнемиравање јавности и организацију још једног лажног државног удара. А у
сваком случају за незаконито поседовање оружја.« - Милан Ћулибрк | НИН, број 3436, 03. новембар 2016. годинe
»Београдска публика имала је прилику, у седмици иза
нас, да види две инсценације Хамлета:
једну од реприза нове поставке Шекспировог ремек-дела у Југословенском драмском
позоришту и премијерно гостовање обновљене преставе Српског народног позоришта
из Новог Сада. Кад се томе дода да је последња премијера у Народном позоришту
био Иванов, Чеховљева варијација на
тему Хамлета, рекло би се да нам
позоришни живот ове јесени протиче у знаку велике Шекспирове трагедије...
...На
невиђено, без гледања представа, могло би се закључити да оба Хамлета, и Шекспиров и Чеховљев,
одговарају нашем актуелном осећању, и то не само у Србији, немоћи појединца
пред вулгарном силом, баналношћу и злом, као и осећању летаргије, депресије,
повлачења у духовне куле од слоноваче.« - Иван Меденица | НИН, број 3436, 03. новембар 2016. годинe
»Чудне се ствари дешавају у Србији: нешто што је
тајно, као тајне службе, постало је централни део јавног дискурса; свакојаки
политички субјекти, на челу са премијером, коментаришу све свезналачки и све у
том политичком а јавном коментарисању може да постане пројекциона површина – и
запад и ЕУ и Русија и Косово и Хрватска и Босна и тако унедоглед. И као таква,
пуна је јавно и свесно креираних фикција – о страним утицајима, пучевима,
атентатима, непријатељима и злонамерницима свих боја...
...Разлог је
пре свега чињеница да Србија није
политички хомогена као што се то некада чини, имајући у виду окупацију јавног
простора од стране премијера Вучића. И у самом СНС, а и на широј политичкој
сцени, постоје јасни поборници ЕУ и западних идеја и они други који верују да
на Западу влада хипокризија и да је једини прави пут онај ка ауторитарној
Русији...« - Ведран Џихић | НИН, број 3436, 03. новембар 2016. годинe
»Najveći problem u Srbiji su likvidacije, kojih je sve
više. Sve ovo što se radi među navijačima i mafijašima u poslednje vreme su
klasične likvidacije, a ubistva su, u svakoj državi, pokazatelj da je nisko
pala u kontroli kriminala, a posebno kada se ta ubistva ne rešavaju....
Ivica Dačić dok je bio
ministar unutrašnjih poslova opravdao otkazivanje Parade ponosa ''jer će ogorčeni
polupati grad''. Vučić je jednom prilikom rekao da ne može ući u sukob sa navijačima. To
pre svega nisu navijači, to su organizovane kriminalne grupe. Oni su danas
kriminalna grupa broj jedan u Srbiji, niko nije jači od njih. Na neki način,
država je već njihova. I to je ozbiljno. Oni prave vojsku koja može da bude
strah i trepet za bilo koga. Suviše su moćni i dobro organizovani. Znate, kod
njih je vojnički sistem, besprekorna hijerarhija. Država nema većeg problema od
navijača. Država im stalno šalje poruku da je nemoćna, da policija strahuje,
sudovi strahuju, a oni se tuku za tržište droge, tržište reketa, oko tržišta
kradenih automobila... Pred državom je težak posao da ih dovede u red, s tim
što će u tom slučaju biti krvi do kolena.«
– Marko Nicović | Nedeljnik,
broj 251,
03. novembar 2016. godine
»Ako Hilari Klinton izgubi izbore, istoričari će verovatno
upisati crvenim slovima 28. oktobar kao dan u kome je promenjen tok istorije i
do tada izvesna pobeda Klintonove pretvorena u njen debakl. To jest, dan kada
su Amerikanci prelomili da je bolje imati ''populističkog đilkoša'' u Beloj kući nego ''obrazovanu lažljivicu''.« – Nedeljnik, broj 251, 03. novembar 2016.
godine
»Najavljeno je, dakle, da će izmenama Zakona o osnovama
sistema obrazovanja i Zakona o osnovnoj školi biti uvedene uniforme za đake.
Jedina preostala dilema je da li će škole biti vlasnici uniformi, ili će ih
kupovati roditelji...
...Neću sada, a mogao bih, o
simboličkoj upotrebi uniformi, u zemlji u kojoj jedna partija ima podršku 50
odsto stanovništva i sve televizije na svojoj strani. Ni o čelnom čoveku te
partije koji je ne jednom iskazao želju i ambiciju-potrebu da toliko promeni
ovaj narod po sopstvenom nahođenju da bi nam samo još crvene marame falile,
pošto svi već steknemo partijsku knjižicu, autocenzuru i sposobnost javne
samokritika, poput nekih premijerovih najbližih saradnika. Taj kolektivizam,
uravnilovku, u izgledu, svetonazoru i pred biračkom kutijom, to oni hoće...
...Zar ne treba prvo rešiti
korupciju u školstvu, edukacijompodići svest o vršnjačkom nasilju i obučiti
nastavnički kadar da prepozna i pomogne mališaniam, obezbediti da sva deca
imaju zdravu užinu, zanimljiva predavanja, nastavnike koji prate trendove,
mogućnost da se bave sportom kojim žele, sa novim loptama, u toplim salama...
Pa ako ostane energije i za
uniforme, hajde da i to uvedemo...« – Marko Prelević | Nedeljnik,
broj 251,
03. novembar 2016. godine
»...Bez gnevnih građana ne bi bilo napretka, ni socijalne
sigurnosti, ni pravedno plaćenih poslova, i još bismo živeli u vreme kmetova i
srednjovekovne vlastele. Ali, istovremeno, upravo epidemija društvenog gneva
sejala je po Francuskoj revolucionarni teror odrubljenih glava, i u naše vreme,
dovela do brutalne regresije kao što je Bregzit u Velikoj Britaniji...
...Gnev brzo menja pravac i od
dobronamernog i kreativnog može postati maligni i destruktivan, ukoliko vođstvo
narodnog pokreta preuzmu demagozi, sektaši i neodgovorni ljudi...
...Oni koji veruju da se
napredak sastoji od borbe protiv bogatstva čine vrlo ozbiljnu grešku. Ne,
neprijatelj kojega treba dokusuriti je siromaštvo, i naravno, nečasno stečeno
bogatstvo... « Mario Vargas Ljosa – Nedeljnik, broj 251, 03. novembar 2016.
godine
»Za vas se nešto dešava tek kada postane vest, lepo
napisana, složena, montirana i naslovljena. Ali, šta je sa onim što se nalazi
iza svega toga?« – Pjer Paolo Pazolini | Danas, 12 – 13. novembar 2016. godine
»Autocenzura je kič, žudnja za udobnošću. Prividna nadmoć
posmatrača nad učesnikom. Autocenzura je vrsta samopovređivanja. Ljudi ponekad
precenjuju svoj nastup toliko da ga svode na ćutanje, pa da se mi pitamo šta li
oni misle. Bolje da kažu odmah, jer dok se oni okuraže, tu oponentnu misao već
i neme ribe propevaju, a o vrapcima da i ne govorim.« – Vida Ognjenović | Danas, 12 – 13. novembar
2016. godine
»... Šešelj po istoj matrici destruktivno deluje više
decenija. S obzirom da je nedavno u štampi objavio spisak američkih špijuna u
Srbiji, najbolje bi bilo da sebe stavio na prvo mesto. Jer, niko tako uspešno
ne stvara negativnu sliku o Srbiji, njenimgrađanima i njihovom nacionalnom
interesu, kao šešelj. Ako velikim a i malim zemljama ta slika zatreba, uvek je
on tu da je isporuči. Sa sve pevanjem – pucanje dolazi kasnije, kad Šešelj bude
daleko i na bezbednom.« – Redakcijski komentar | Danas, 12 – 13. novembar 2016. godine
»Naša država već dugo nije (ako je ikada i bila) javna
stvar svojih građanki i građana, nego privatna stvar grupe ljudi koji su sebe
izuzeli iz zakona pomoću svojih javnih funkcija čuvara ustavnog poretka.
Paradoks i živa istina.
Struktura naše društvene
stvarnosti, ekonomski i politički, u potpunosti je košmarna. Ali, u tom košmaru
ima sistema. Taj sistem se zove samovolja.« – Zlatko Paković | Danas, 25. novembar 2016. godine
»...Veliko čitanje je veliko ulaganje u sebe. Na taj način
stvarate ogromni unutrašnji rezervoar znanjasa kojim posle lako možete da se
služite i orijentišete naročito u kriznim, ali i u profesionalnim situacijama,
pri čemu vidite i razumete šire i dublje od ostalih...
...Onaj čovek koji je jednom
izneverio svoj poziv, velikim delom je obeležio svoj život.« - Čedomir Čupić | ORIGINAL MAGAZIN, novembar 2016. godine
»Teško je reći da li je gore nemati poverenja u sebe, ili
ga imati previše. Najgore je, ipak, imati više poverenja u druge nego u sebe, a
to je osnovni zahtev koji se stavlja pred svakog vernika. Ljudi masovno
prepuštaju moralne procene nekome ko nema baš mnogo morala, a materijalne odluke
nekome ko je pohlepan i vodi parazitski život...
...Jedna od velikih zabluda
kojoj danas robujemo jeste misao da mi imamo kontrolu nad tim šta ćemo gledati
i slušati. Mi u ruci držimo daljinski upravljač, ali je s druge strane tim
ljudi različitih profila, koji su celog života usavršavali veštinu sugestije i
kontrole naših instikata. Naivno je verovati da je lako odupreti se, jer je u
igri veliki novac, a efekti mogu da budu zastrašujući...« - Voja Antonić | ORIGINAL MAGAZIN, novembar 2016. godine
Autor bloga: Mirko S. Vraneš
