ОДУМИРАЊЕ, ЗАМИРАЊЕ, ГАШЕЊЕ, НЕСТАЈАЊЕ... СРБИЈЕ
»Србија је конзервативно друштво, притом и старо, где су политичари
подилазећи бирачима, зарад сопственог опстанка на власти, радије бирали
умножавање државног апарата уместо његове рационализације, пролонгирајући
друштвену и државну својину, често намећући инвеститорима нереалне социјалне
програме и одлагали макроекономску стабилизацију и штедњу не би ли добили
наредне изборе.« - Љубомир Маџар | НИН, број 3438, 17. новембар 2016. годинe
»...Дуго падамо и тај пад мора да има неки крај. Те ствари се не могу
прорачунати, мислим да чак не могу ни да се организују од ''домаћих издајника''
и ''страних плаћеника''. Обрт се дешава када људи схвате да морају да живе
другачије, да ово што живе није живот него сплачине. Живот о овој земљи је
стварно постао понижавајући, не бих рекао ни бедан ни сиромашан – него
понижавајући. Људи су се прозрели од муке и очајања, а не зато што су зли по
дефиницији...
...Мислим
да је људско достојанство граница испод које човек не сме да иде, а свако је
сам себи одређује. То је у суштини један јако интиман проблем, људи знају када
су отишли испод црте и то их онда убија, чак и ако нико осим њих није приметио
да су склизнули...
...стидим
се да се у овим годинама плашим! Некада сам се плашио, сећам се како сам се
деведесетих година освртао када сам улазио у своју капију. Колико сам се само
тог страха стидео. Не могу више то себи да дозволим, живети у тој врсти страха
је пакао и то није живот. Решио сам да игноришем такве страхове, с тим што имам
једну додатну премису од које полазим: Боље да ме у хаустору убије неки
дебеовац, него да се распадам од рака. Озбиљно. Ја имам 70 година и више није
време за страх. Целог живота сам се чудио како да да су матори људи углавном
кукавице које се плаше свега и свачега, како то да им логика не налаже
''јунаштво''. Шта имају да изгубе? Ништа. Још пар година живота. Зашто то не би
преживели часно, или храбро? Млади стављају главу на пањ, а стари се тресу над
сопственим животом – какав парадокс и нелогичност!? Ја сам решио да не будем
део те групе старијих људи који ће се трести до свог краја.« - Горан Марковић | НИН, број 3437, 10. новембар 2016. годинe
Аутор блога: Мирко С. Вранеш
