субота, 24. август 2013.

MIRKO KOVAČ 1938 - 2013



IN MEMORIAM

МИРКО КОВАЧ И ...


''Уверен сам да ова наша хаотична историја рађа таленте, још се код нас пише из унутрашњих побуда, јер је писање луђачки посао, јер се од тога не живи. Како се у овој нашој литератури, на овим језицима, не могу правит никакви бестселери, онда писац мора на вешт и паметан начин, духовито и интелигентно, писати о овим нашим пропадањима и лажима.'' – Мирко Ковач

На вест о смрти Мирка Ковача, писца, јавност и медији Србије су тек онако спорадично реаговали, агенцијски, покоји текст на слободним електронским медијима – интернету ... а требала је много више и све са пијeтетом и афирмативно да нашем народу укажу каква је величина отишла ... спомиње се ту у текстовима готово увек и онај политички скуп у Дому омладине у Београду када је један од Шешељевих следбеника фотоапаратом погодио у главу Мирка Ковача, где је Ковач са Бориславом Пекићем проповедао шта ће нам се десити, а и десило нам се, ако нас ''узјаше'' Слободан Милошевић и надобудни неонационалисти и квазиинтелектуалци типа Војислава Шешеља и његова полуписмена руља. Како није било слуха а ни очију да се завири у прошлост и види шта је било и чује шта ће нам бити у будућности, десио се ''ничим изазван'' рат и његов наставак кроз катастрофалне последице које ће још деценијама живот у Србији чинити тешким а младе и стручне терати ван родне груде.

''Са слободом треба знати, она је, за разлику од неслободе, деликатна, отмена и свака је злоупотреба брзо уништава'' – Мирко Ковач

Један мали народ попут нас Срба треба бити пресрећан што је изнедрио четворицу, по мом скромном мишљењу, великана писане речи – романописаца, овде мислим на: Борислава Пекића (1930 Подгорица – 1992 Лондон),  Слободана Селенића (1933 Пакрац – 1995 Београд ), Данила Киша (1935 Суботица – 1989 Париз) и Мирка Ковача (1938 Петровићи код Никшића – 2013 Ровињ). Интересантно је да је само један од њих рођен на територији Србије – Данило Киш у Суботици и да је само један умро у Србији – Слободан Селенић у Београду. Сви су рођени између два велика рата, сви су добро упамтили страхоте Другог светског рата и ''демократију'' комунистичког режима ... у делима им је видљив траг доживљаја и траума из детиљства, одрастања и ране младости ... сви ОНИ су били дисиденти јер су онако паметни какви су били видили високо изнад онога што је обичан народ могао да тек докучи а не да и види ... дакле прогледали давно и видели све и о томе писали и за то што су писали били прогањани од Служби које су и тада и сада ''народу'' служиле – боље рећи политичкој елити која је далеко интелектуално и морално била и сада јесте испод ове четворице великана, али им се могло па онако копајући прстом нос и отирући исти рукавом одлучују о судбини свих нас и држе нас у блату из којега се тешко може колективно извући, већ само онако торбу на леђа па у бели свет јер овде за моралне и паметне а пре свега за оне који виде нешто више но обичан свет места нема нити ће га скоро бити. Увек има времена да се прочитају дела не само ове четворице већ многих других које је Бог подарио Србима и да се најзад прогледа и да се већ једном докучи порука како кренути напред у просперитет, и даље кроз надолазеће векове, и да живимо као сав нормалан свет.




''Морамо знати да ствари не мења само власт, него јавно мнење, интелигенција једног народа, његова култура, економија и још много фактора'' – Мирко Ковач  

По делима ових горостаса писане речи извођене су позоришне представе и на основу сценарија снимани су филмови. Као пасионирани љубитељ филмова издвајам између осталих екранизована – у покретне слике и речи претворена дела: Борислава Пекића – ''Време чуда'', Слободана Селенића – ''Убиство са предумишљајем'', Данила Киша – ''Пешчаник'' и Мирка Ковача – ''Окупација у 26 слика''.

''Треба бежати из земаља у којима је једино беда једино сигурно наслеђе.'' – Мирко Ковач

Ова четворица  великана писане речи у нас Срба су добиотници НИН-ове награде: Борислав Пекић за роман ''Ходочашће Арсенија Његована'' – 1970. године, Данило Киш за роман ''Пешчаник'' – 1972. године, Мирко Ковач за роман ''Врата од утробе'' – 1978. године и Слободан Селенић за роман ''Пријатељи'' – 1980. године. Да вас подсетим поштовани блогери, НИН-ова награда је књижевна награда критике за најбољи роман године, први пут је додељена 1954. године. О додели награде одлучује жири већином гласова својих чланова, а додељује је недењник НИН (давно сам престао читати овај некада угледан лист).

''Оно што човек подвлачи док чита, најпре говори о њему самоме.'' – Мирко Ковач

Питам се да ли ће се и из ових тешких времена, распада државе у којој смо живели, рата, бесомучног и бестијалног убијања, бомбардовања, избеглица, прогнаних, беде, јада ... појавити неки нови Пекићи, Селенићи, Кишови, Ковачи, Михизи, Павловићи, Констатиновићи, Павићи ... појаснити народу шта се десило и ко је и за шта одговоран и крив, да образложе догађања из скоре прошлости и идејом поведу народ у катарзу кроз коју морамо проћи, јер ако не прођемо као што нисмо после два светска рата чека нас опет сукоб и крвопролиће зарад интереса политичке елите која нити је гинула нити је гладовала, нити ће.

''Није добро писати док ране не зарасту.'' – Мирко Ковач


ПС: Почивај у миру имењаче и нека ти је лака туђа црна земља.


Мирко С. Вранеш 

петак, 23. август 2013.

Rodolphe Archibald Reiss (1875. – 1929.)

Objavljeno u Apatinskim hronikama 02.  maja 2011. godine

ЧУЈТЕ СРБИ ! 
ЧУВАЈТЕ СЕ СЕБЕ.

8. јула 1875. Hechtsberg - Немачка  / 8. август 1929. Београд - Србија
''Стари, поштовани и честити обичаји се све више губе и уступају место побеснелом самољубљу, разузданом снобизму и све већем неморалу.'' - др Рудолф Арчибалд Рајс

Свакако, поштовани блогери, требате прочитати књигу – тестамент који је написао 1928. године, руком  др Рудолф Арчибалд Рајс, наслов више него поучан и упозоравајући ''ЧУЈТЕ СРБИ ! – Чувајте се себе.'',  наслов оригинала: ''Ecoutez Serbes !'' ... 



Књига коју ја поседујем штампана је у ''целих'' 500 примерака, 1. издање, издавач: АКИА МАЛИ ПРИНЦ – Београд, штампа: БЕОКЊИГА – Београд ... Годинама већ купујем књиге јер у њима могу подвући оно што је по мени битно, поучно ... тако сам и ову невелику књижицу форната 19Х12 центиметара, на 112. страниса ишарао забелешкама и исподвлачио делове текста, у прилици сте да прочитате оно што је мене привукло у светлу последњег читања 21. марта 2007. године, први пут сам исчитао ову књижицу давне 1976. године.

''Зашто волим Србе ?''

Књигу можете наћи и прочитати у Е форми на:

ПРЕДГОВОР (из књиге)

Др Рудолф Арчибалд Рајс рођен је 8. августа 1875. године у Бадену. Био је професор Универзитета у Лозани, доктор права и хемије, криминолог и публициста.
У Србију је дошао августа 1914. године, у току Првог светског рата. Дошао је на позив српске владе као неутрални посматрач и ратни дописник и да спроведе анкету о мађарским, немачким и бугарским зверствима у Србији током Првог светског рата. Заволео је Србију и постао велики пријатељ нашег народа.
1928. године саставио је политички тестамент под насловом ''Чујте Срби !'', који је на његов захтев објављен тек након његове смрти. Као велики пријатељ српског народа указује на наше врлине и мане, говори о српској интелигенцији, српским политичарима и српској омладини.
Умро је у Београду 1929. године. Имао је жељу да му срце буде сахрањено на Кајмакчалану ''најпоноснијем врху српске земље, близу другова који су страдали за слободу отаџбине''.
...
Мене је друго читање ове књиге затекло у чуду како је скоро све исто, или готово исто, и 1928. и 1976. и 2007. и ове 2011. године, прочитајте и сами, можда ја грешим, проверите, подвученe редовe из мог примерка ''ЧУЈТЕ СРБИ !'' :  

'' ... Новац не доноси ни срећу ни углед. Може се он поштено зарадити и, ако га власник користи да би чинио добра дела око себе, поштујте таквог човека због његовог рада и због начина на који користи стечено богатство. То је добар пример младима. Новац, међутим, може да буде и нечасно стечен и, на жалост, то је данас веома чест случај. Будите горди пред тим нечасно стеченим богатством. Немојте правити нагодбе с њим тако што ћете ласкати његовом власнику. ... ''

''Ваш народ је, дакле, велики љубитељ политичких или, боље речено, страначких свађа.''

        '' ... појављују се људи који схватају каква се лична корист може извући из ваше склоности за страначку политику. Они стварају занимање од искоришћавања ваше страначке политике, па сада имате професионалне политичаре који на томе зарађују за живот. Ма, шта ја говорим -  они згрћу богатство.''

        ''Најбољи начин да брзо постанеш богат јесте да постанеш министар!''

        ''Понекад би се јавно мнење ипак узнемирило видевши неке случајеве најочигледније корупције. Тада би ваши политичари – странчари основали скупштинске анкетне комисије, које никада нису дале неки резултат зато што вукови не једу једни друге. Разне политичке странке су се силно међусобно вређале ради властите рекламе, али су се добро чували да не забразде дубоко пошто су добро знали да корупција није апанажа једне странке него свих. Ваши политичари – странчари су, дакле, мирно могли и даље да се богате на рачун појединца и државе. И грабили су обема рукама. Зар је чудно што је тај лош пример и некажњавање подмићивача и подмићених снажно деловао на службенике свих нивоа ?''

        ''Када се неки кандидат пријави на конкурс, ако којим пуким случајем конкурс буде и објављен обично се места попуњавају без икаквог конкурса, не питају га. 'Шта знаш ? Шта си радио досад ? Шта си радио када је отаџбина била у опасности ?' не, питају га: 'У којој си странци ? Који посланик те препоручује ?' Последице оваквог начина рада су погубне по земљу. Функционери су вам, по правилу, најгорег квалитета. Често нису ни способни да обављају посао који се тражи од места које заузимају.''

        ''Ваши политичари, а већина их никада ништа није учинила за вашу земљу, не воле оне који имају заслуга за вашу отаџбину.''

        ''Да се разјаснимо. Посланик је, дакле, човек кога шаљу грађани неког краја као свог опунемоћеника да расправља са опономућеницима из других крајева земље о средствима погодним да се заједница учини што срећнијом и, у оквиру те заједнице, и подручја које заступа. Он је добио овлашћење општим гласањем. Истина, нису сви за њега гласали, али је имао већину, што је одлучило о његовом избору. После избора он, је опунемоћеник свих бирача свог краја и, као такав, мора да штити интересе свих, а не само оних који су му дали глас. Он сме да има само једног шефа који му наређује: тај шеф му је властита савест. Дужност му је да веома озбиљно проучава сва постављена питања и сва предложена решења. ... Сви парламентарци, или скоро сви, данас припадају политичким странкама, па су оне постале крајње моћне. Оне су пре свега завеле гвоздену дисциплину у своје чланство како би га добро држале у шакама. Ни један једини посланик, који припада некој странци, не сме да гласа онако како му налаже савест. Глас му одређује странка, а странка има у виду само једно: да се одржи на власти ако је има, или да до ње дође ако је нема. Ниједан министар не може да изврши неку реформу коју сматра неопходном ако му то не одобри странка. Странка има председника, који, често, има много више стварне власти од самог шефа државе. ... Вође политичких странака су постали прави диктатори, али уместо једног њихова земља их има колико има и политичких странака.''

        ''Три четвртине становништва тражи само могућност мирног живота и да има оно најнеопходније за живот. Њих ни најмање не занима политика и само траже да се земљом добро управља. Свеједно им је да ли ће власт бити диктатура или било шта друго под условом да им се допусти да мирно зарађују за живот. Ипак стало им је до заставе, која симболизује јединство земље, а та застава код вас јесте краљ. Они не траже ништа више , а гади им се циганско погађање ваших политичара.''

        ''Живот савремене државе може да се упореди са животом великог модерног индустријског предузећа. Да би живела, савремена држава мора да извози како би имала новца да купује од других оно што нема а што јој је неопходно. Стога се мора организовати као и свако индустријско предузеће. Као и оно, она мора да има директоре, а то су министри, генерални директор је њен шеф државе, а административни савет сада представља парламент, али га лоше представља пошто су парламентарци сувише бројни да би могли делотворно да раде – искуство је, наиме, показало да се мање ради ако више људи учествује у неком послу.'' 

''Истинска демократија јесте да сваки грађанин слободно може да развија своју делатност, под условом да она не штети заједници, и да тако зарађује довољно за достојанствен живот. Казао сам 'слободно' и молим вас да не бркате, како се то данас обично чини, слободу и распуштеност. И слобода има границе, па кад се оне пређу, запада се у распуштеност, која је у блиској сродности са анархијом. Такву истинску демократију ће сигурно много боље обезбедити савет од 25 најмудријих и најумнијих људи нације, него скупштина коју је напунило 300 неких лудака, скоројевића, мутивода, себичњака  и подмићивача, за које је почетак и крај демократије у њиховој личности.''

''Ево, у ово време (1928.), ви тако рећи  више немате пријатеље у свету. Имали сте их много, и то најутицајнијих, током рата, посебно у почетку. Међутим, ваше Министарство спољњих послова, ваша 'Жута кућа', чија је брига била да негује пријатељства, само би ћушило те пријатеље ногом чим би помислио да му више нису потребни. То је довело до тога да ти људи прво изгубе занимање за вашу земљу, а онда се, привучени њиховом предусретљивошћу, окрену вашим конкурентима и  непријатељима.''

''Када стигну до министарских положаја, ваши политичари постају толико охоли да је то скоро смешно. Мерило да је неко прави државник јесте да он никада не пропушта да буде пристојан према свима. Елем, кад постану министри, наклоношћу свог клуба или совјета, ваши политичари - странчари сматрају да не морају да буду пристојни ни према коме осим према онима који имају много новца.''

''Стари, поштовани и честити обичаји се све више губе и уступају место побеснелом самољубљу, разузданом снобизму и све већем неморалу.'' 

''... савремен млад свет у Србији сматра да није њихово да обезбеђују живот државе, негo дa je држава дужна да њима прибави све како би они могли да воде што je могуће пријатнији живот, наравно не радећи ништа. За њих је држава права крава музара.''

 
Рајсов гроб на Топчидерском гробљу.
Урна са срцем др Рудолфа Арчибалда Рајса у капели на Кајмакчалану

 ПРИПАЗИТЕ ! (Епилог из књиге)
 
Допустили сте тако да умре дух ваше омладине ! Дозволили ста да се она угледа на све ове скоројевиће, забушанте, зеленаше, ратне богаташе, сумњиве политичарезатроване жудњом за новцем. Ваша омладина је њихова жртва. Образована је по узору на њих. Дужност вам је била да је сачувате од тог узора, а ви то нисте учинили. Припазите да вас тај немар једног дана прескупо не кошта. Може вас коштати и земље јер ова омладина се неће жртвовати на олтару отаџбинекад зазвони на узбуну (а зазвониће једног дана) као она омладина што је водила ослободилачке ратове. Данашња омладина ће вам одлучно рећи да нипошто не жели да гине јер је то својим очима видели, и како они који су се жртвовали, код вас, у вашој модерној Србији, добију само ногом позади.

                                   Аутор блога: Мирко С. Вранеш