Apatinske hronike: MIRKO KOVAČ 1938

IN MEMORIAM

МИРКО КОВАЧ И ...

''Уверен сам да ова наша хаотична историја рађа таленте, још се код нас пише из унутрашњих побуда, јер је писање луђачки посао, јер се од тога не живи. Како се у овој нашој литератури, на овим језицима, не могу правит никакви бестселери, онда писац мора на вешт и паметан начин, духовито и интелигентно, писати о овим нашим пропадањима и лажима.'' – Мирко Ковач

На вест о смрти Мирка Ковача, писца, јавност и медији Србије су тек онако спорадично реаговали, агенцијски, покоји текст на слободним електронским медијима – интернету ... а требала је много више и све са пијeтетом и афирмативно да нашем народу укажу каква је величина отишла ... спомиње се ту у текстовима готово увек и онај политички скуп у Дому омладине у Београду када је један од Шешељевих следбеника фотоапаратом погодио у главу Мирка Ковача, где је Ковач са Бориславом Пекићем проповедао шта ће нам се десити, а и десило нам се, ако нас ''узјаше'' Слободан Милошевић и надобудни неонационалисти и квазиинтелектуалци типа Војислава Шешеља и његова полуписмена руља. Како није било слуха а ни очију да се завири у прошлост и види шта је било и чује шта ће нам бити у будућности, десио се ''ничим изазван'' рат и његов наставак кроз катастрофалне последице које ће још деценијама живот у Србији чинити тешким а младе и стручне терати ван родне груде.

''Са слободом треба знати, она је, за разлику од неслободе, деликатна, отмена и свака је злоупотреба брзо уништава'' – Мирко Ковач

Један мали народ попут нас Срба треба бити пресрећан што је изнедрио четворицу, по мом скромном мишљењу, великана писане речи – романописаца, овде мислим на: Борислава Пекића (1930 Подгорица – 1992 Лондон), Слободана Селенића (1933 Пакрац – 1995 Београд ), Данила Киша (1935 Суботица – 1989 Париз) и Мирка Ковача (1938 Петровићи код Никшића – 2013 Ровињ). Интересантно је да је само један од њих рођен на територији Србије – Данило Киш у Суботици и да је само један умро у Србији – Слободан Селенић у Београду. Сви су рођени између два велика рата, сви су добро упамтили страхоте Другог светског рата и ''демократију'' комунистичког режима ... у делима им је видљив траг доживљаја и траума из детиљства, одрастања и ране младости ... сви ОНИ су били дисиденти јер су онако паметни какви су били видили високо изнад онога што је обичан народ могао да тек докучи а не да и види ... дакле прогледали давно и видели све и о томе писали и за то што су писали били прогањани од Служби које су и тада и сада ''народу'' служиле – боље рећи политичкој елити која је далеко интелектуално и морално била и сада јесте испод ове четворице великана, али им се могло па онако копајући прстом нос и отирући исти рукавом одлучују о судбини свих нас и држе нас у блату из којега се тешко може колективно извући, већ само онако торбу на леђа па у бели свет јер овде за моралне и паметне а пре свега за оне који виде нешто више но обичан свет места нема нити ће га скоро бити. Увек има времена да се прочитају дела не само ове четворице већ многих других које је Бог подарио Србима и да се најзад прогледа и да се већ једном докучи порука како кренути напред у просперитет, и даље кроз надолазеће векове, и да живимо као сав нормалан свет.

''Морамо знати да ствари не мења само власт, него јавно мнење, интелигенција једног народа, његова култура, економија и још много фактора'' – Мирко Ковач

По делима ових горостаса писане речи извођене су позоришне представе и на основу сценарија снимани су филмови. Као пасионирани љубитељ филмова издвајам између осталих екранизована – у покретне слике и речи претворена дела: Борислава Пекића – ''Време чуда'', Слободана Селенића – ''Убиство са предумишљајем'', Данила Киша – ''Пешчаник'' и Мирка Ковача – ''Окупација у 26 слика''.

''Треба бежати из земаља у којима је једино беда једино сигурно наслеђе.'' – Мирко Ковач

Ова четворица великана писане речи у нас Срба су добиотници НИН-ове награде: Борислав Пекић за роман ''Ходочашће Арсенија Његована'' – 1970. године, Данило Киш за роман ''Пешчаник'' – 1972. године, Мирко Ковач за роман ''Врата од утробе'' – 1978. године и Слободан Селенић за роман ''Пријатељи'' – 1980. године. Да вас подсетим поштовани блогери, НИН-ова награда је књижевна награда критике за најбољи роман године, први пут је додељена 1954. године. О додели награде одлучује жири већином гласова својих чланова, а додељује је недењник НИН (давно сам престао читати овај некада угледан лист).

''Оно што човек подвлачи док чита, најпре говори о њему самоме.'' – Мирко Ковач

Питам се да ли ће се и из ових тешких времена, распада државе у којој смо живели, рата, бесомучног и бестијалног убијања, бомбардовања, избеглица, прогнаних, беде, јада ... појавити неки нови Пекићи, Селенићи, Кишови, Ковачи, Михизи, Павловићи, Констатиновићи, Павићи ... појаснити народу шта се десило и ко је и за шта одговоран и крив, да образложе догађања из скоре прошлости и идејом поведу народ у катарзу кроз коју морамо проћи, јер ако не прођемо као што нисмо после два светска рата чека нас опет сукоб и крвопролиће зарад интереса политичке елите која нити је гинула нити је гладовала, нити ће.

''Није добро писати док ране не зарасту.'' – Мирко Ковач