POLTRONI NE IZLAZE IZ MODE!
»Na kraju se pokazalo da smo prešli dug vijugavi krug od dvadeset i pet
godina, od autoritarizma Miloševića, preko neuspešne, nevoljke, neodlučne i
odlagane, mlake i klimave tranzicije, da bi se ponovo vratili u relativno
kontrolisanu polutržišnu ekonomiju i populističku demagogiju sa snažnim
elementima autoritarizma i kulta ličnosti, sa jeftinom, kičerskom, priprostom
vlašću napunjenu nemuštim, neobrazovanim, bahatim polusvetom sa kupljenim
diplomama. Ali, za razliju od populističkog autoritarizma devedesetih, kada su
se bar neke institucije i društvo opirali političkoj tiraniji, bojim se da je
sada još gore, jer su klonirani kadrovi koji koji su prisvojili državu osvojili
i sve važnije društvene institucije.« - dr Ilija Vujačić | Danas, 22 – 23. oktobar 2016. godine
Knjiga, štampa (novine),
kompjuter i radio su stvari koje volim da koristim... Radio slušam kad-god
nešto popravljam ili pravim u mojoj radionici-kotlarnici u suterenu, tako i
danas skala radio prijemnika podešena na 101,8 MHz, na kojoj frekfenciji već
godinama stoji... Radio Beograd 202, popularna Dvestadvojka, i 836. emisija
ZAIR-a (Zakon akcije i reakcije) koju uređuje i vodi Zoran Modli... pri kraju
emisije Zoran pročita tekst Voje Antonića koji se nalazi u LA – US of America.
(od 59:30 min. do 64:20 min.)
HOĆETE LI DA
POSTANETE POLITIČAR?
Voja Antonić
Do
pre nekoliko vekova jedini čovekov prioritet bio je da preživi, što znači da
dođe do ručka a da pri tom ne postane nečiji ručak.
Posle
industrijske revolucije sve je bilo mnogo lakše, i preživljavanje se
podrazumevalo samo po sebi, a prioritet je postalo kako uživati. Tako su do
izražaja došle razlike među ljudima, pa je nekom za uživanje bila prioritetna
zabava, nekome novac ili alkohol, seks, kocka, sport, droga, umetnost,
politika... Oh, izgleda da ovo poslednje sad ulazi u modu, jer sve više mladih
hrli ka političkim strankama. Koji su motivi i očekivanja ovih ljudi? Na šta su
spremni da bi ostvarili svoj cilj? Ako ih pitate, zašto su se opredelili za
politiku. Oni će vam reći da žele da pomognu svojoj zemlji. Bla, bla, bla... to
su uobičajene parole kojima više niko ne veruje, jer se jasno vidi da su
ciljevi sebični i da grabljenje vlasti i privilegija među političarima prelazi
sve granice pristojnosti, pa ponekad i razuma.
Kad
posmatramo političku scenu više i ne obraćamo pažnju na mržnju, laž, krađu i
prodaju dostojanstva. Da li je to znak da smo zagazili u vode socijalne
patologije? Nažalost, odgovor je potvrdan. Patološki su, ne samo odnosi među
političkim partijama nego i unutrašnji odnosi unutar svake partije. Njihova
interna organizacija slična je strukturi životinjskog čopora. Na vrhu je alfa
mužijak okružen nižim članovima grupe spremnim da učine sve, kako bi mu
ugodili. Najniži u ovoj hijerarhiji su novi članovi kao i takozvani preletači,
koji su napustili manje perspektivne
partije i sada kruže pognutih glava u nadi da će im se ukazati milost da dobiju
kakvu-takvu funkciju. Oni znaju da ih čekaju brojna poniženja, ali to stoički
podnose jer se nadaju da će doći vreme kada će im se ulizivanje isplatiti i da
će se jednom naći na položaju na kome će i oni imati armiju svojih ulizica. To
je mehanizam koji održava unutrašnje jedinstvo same političke partije. Opet,
postoje ljudi koji smatraju da je takva ocena preterana, jer mi živimo u
demokratskom društvu, u kome se posredstvom izbora narod pita za sve. Možda bi
oni bili u pravu, kada između teorije i prakse ne bi postojala razlika, koju je
lako uočiti ako svoj stav ne formiramo preko medija, nego na osnovu onog što
sami vidimo i čujemo. A to je najvidljivije baš u vreme izbora, dok su
političke partije zauzete borbom za vlast. Najpre tu je pregršt obećanja i
ulagivanja narodu, pa bezočna krađa glasova, pa onda prenemaganje svake partije
što su ih oni drugi pokrali. Na kraju kao posle svake pljačke, sledi podela
plena, za koji mediji koriste blag izraz – postizborna kombinatorika, a u
stvari je cenjkanje unosnih ministarskih resora
i direktorskih mesta u javnim preduzećima. A da li će narod nešto
dobiti, na to pitanje pre skoro sto godina odgovorila je Ema Goldman, rekavši –
Kad
bi izbori mogli da promene bilo šta, bili bi zabranjeni!
Hoćete, dakle, da postanete političar, čak
iako ste spremni na to da pogazite svoje dostojanstvo i da započnete karijeru
od uloge poltrona, niko van ne garantuje da ćete jednog dana i vi dobiti svoje
poltrone. Konkurencija je velika, pa to malo kome to polazi za rukom. Ako
mislite da cilj opravdava taj rizik onda ste verovatno stvoreni za političara.
Ali ako imate bar malo duha, opredelite se za posao koji će vam omogućiti da vreme provodite u zdravijoj
sredini i sa kvalitetnijim ljudima.
''Čudna je to
želja – tražiti vlast i izgubiti slobodu, naime, tražiti vlast nad drugima, a
izgubiti je nad samim sobom.'' – Frensis Bejkon (1561 - 1626)
Autor bloga: Mirko S. Vraneš
Нема коментара:
Постави коментар