NEKADA BILI VINOGRADI, BAŠTE I VOĆNJACI A SAD ...
 |
| ''Poslednji Mohikanac'' ... jedan jedini vinograd a bilo ih more ... |
''U zadnje vreme intenzivno razmišljam o
opstanku. Možda se i predomislim u poslednjem tranutku!'' – aforizam, autor Raša
Papeš
Davno, davno pre pola veka
dečačke dane sam provodio u prirodi skupa sa buljukom dece, ona ista ta priroda
bila odma' tu iza ćoška ... Jezerska ulica u Apatinu ima oblik ćiriličnog slova
G, duži krak joj se proteže od železničke pruge, preko Somborskog puta pa se
onda lomi onako u desno pod vinklu u manji krak ka ulici Rade Končara ... tu na
samom početku ili vrhu, kako ko gleda, kraćeg kraka, na kućnoj numeri 2
životarila je porodica Vraneš: moj sad pokojni ćale Simo, moja sada pokojna
keva Milka i ja sad još uvek živ njihov sin jedinac Mišo. Ovo životarila
ocrtava istinu jer su na periferiji Apatina tik uz polje živele radničke
porodice u malim kućicama – blatarama (nabijačama) ... nije bilo sile koja je
nas klince mogla zadržati u kući nigde televizora ni kompjutera pa povazda
lasaj po polju i okolnom jamurama, barama, kanalima ... na samom roglju onoga G
ćiriličnog je bio izlazak iz Jezerske ka polju, tu se nalazila Jamura, udolina
obrasla trskom i vrbama, sa podosta vode, znalo tu biti kornjača, žaba, zmija i
po koja riba ... leti mi k'o Robinsoni od jutra do sutra po trskaru i granama
vrba pa osmatramo kao iz neke hajdučke jazbine kako u obližnjim baštama cveta
voće, pa onako već zeleno krademo i čekamo vinograde da i oni dostignu za krađu
... pekli kukuruze ... neko će pomisliti kakvi su ovo bili sve sami lopovi, ko
kao dete nije krao komšijsko voće džaba mu i detinjstvo ... tokom sušnog leta
Jamura presuši pa udri fudbalicu, zimi zaledi pa udri hokej, deca vižljasta,
okretna, svi ko štapovi ... kada skupimo malo hrabrosti svratimo i do obližnjeg
nam groblja, Švapskog groblja od naših tada retko ko umiro i ko umre u groblju bio u
manjini jer smo isto to groblje nasledili od ''svojevoljno'' otišlih Švaba, jer
tu je negde bila granica ''naših'' bašta i vinograda nas Jezeraša a dalje su bile
teritorije Grobara (nazvani po Grobljanskoj ulici) ... a na kraju groblja su
bili Kalvarci (nazvani po Kalvarskoj ulici sada ulici Svetog Save – redak je
grad ili varošica gde ulica najvećeg svetitelja u nas Srba vodi na groblje
obično te ulice vide do škola, bolnica ...), na teritorije voćnjaka i vinograda
jedni drugima nismo išli jer je to bilo ''njihovo'' isto kao što je ono sve od zapadnog
dela groblja do Somborskog puta bilo ''naše'', znao je tu neko da zaluta pa
bude zarobljen i posle pregovora i otkupa (klikera, luka i strele ...) vrati se
kući iz ''zarobljeništva'' i onda isti mesecima priča na kavim je sve mukama
bio od indijanske vatre do iznurivanja
glađu i žeđu a u ''zarobljeništvu'' bio 2-3 sata ... prolazilo vreme mi se
počeli momčiti a druga deca u Jamuru ... moja keva Milka tu odvodila i daleko u polje po kupine svoja dva unuka, moje sinove...
 |
| Izlaz iz Jezerske ka polju ... |
 |
| Jamura ... skupila se sva nekako ... |
Vreme prolazilo ja napustio Jezersku
... nekada onako iz sete obiđem taj kraj pa se spustim i do Jamure pa tim
poljskim putem do Grobljanske ili prečicom odma u groblje da obiđem ćaleta Simu
a posle 1991. i kevu Milku ... nekako mi se sva ta polja, bašte, vinogradi
smanjili iz godine u godinu sve manje i manje vinograda i voća i bašta ...
 |
| Nekada bio vinograd sa voćnjakom pride ... |
 |
| Izlaz iz Grobljanske ka polju ... |
I sve tako do
pre neki dan kada se nakon nekoliko godina uputim tom dobro mi znanom stazom, kad
tu već na krivini prema Grobljanskoj ograda, oči mi stale došlo groblje gotovo
do Kamenkovog vinograda samo ostala jedna oranica sa žitom i poljski put koji
vodi pravo iz Jezerske ka Somboru ...
 |
| Nekada bile bašte, voćnjaci, vinogradi ... |
Radnici zidaju stubove i kapiju,
jugozapadnu, groblja ... unutra se dižu nekakve zidane grobnice, širi se
kapacitet sad da li Švapskog ili Ličkog groblja, sve mi se čini da smo mi u
njemu sada ubedljiva većina ... nastavim dalje ka Špajzerovom spomeniku, tu na
desetak metara su mi Simo i Milka, a isto tu u blizini odnedavno i Milka majka
moje supruge ... čitam prezimena, prepoznajem likove na spomenicima ... godišta
sve bliže i bliže mom a ima podosta i onih koji su mlađi od mene ...
Oko
groblja sve golo nigde ni drveta, ni voća, od dece ni korova: ni Jezeraša, ni
Grobara , ni Kalvaraca ... natrapam pogledom na jedan vinograd, skupio se ko
čvarak, čisto me sunce ogrejalo i prođe mi kroz glavu sve ono kada sam maći
bio, zatvorim oči i osetim u ustima ukus vinogradarskih dlakavih malih breskvi
... okrenem se a ono oko mene mermerni i od ostalih materijala spomenici ...
 |
| Kakav je ovde vinograd nekada bio! |
Нема коментара:
Постави коментар