петак, 14. јун 2013.

SAMO SE GROBLJE ŠIRI



NEKADA BILI VINOGRADI, BAŠTE I VOĆNJACI A SAD ...

''Poslednji Mohikanac'' ... jedan jedini vinograd a bilo ih more ...
''U zadnje vreme intenzivno razmišljam o opstanku. Možda se i predomislim u poslednjem tranutku!''aforizam, autor Raša Papeš

Davno, davno pre pola veka dečačke dane sam provodio u prirodi skupa sa buljukom dece, ona ista ta priroda bila odma' tu iza ćoška ... Jezerska ulica u Apatinu ima oblik ćiriličnog slova G, duži krak joj se proteže od železničke pruge, preko Somborskog puta pa se onda lomi onako u desno pod vinklu u manji krak ka ulici Rade Končara ... tu na samom početku ili vrhu, kako ko gleda, kraćeg kraka, na kućnoj numeri 2 životarila je porodica Vraneš: moj sad pokojni ćale Simo, moja sada pokojna keva Milka i ja sad još uvek živ njihov sin jedinac Mišo. Ovo životarila ocrtava istinu jer su na periferiji Apatina tik uz polje živele radničke porodice u malim kućicama – blatarama (nabijačama) ... nije bilo sile koja je nas klince mogla zadržati u kući nigde televizora ni kompjutera pa povazda lasaj po polju i okolnom jamurama, barama, kanalima ... na samom roglju onoga G ćiriličnog je bio izlazak iz Jezerske ka polju, tu se nalazila Jamura, udolina obrasla trskom i vrbama, sa podosta vode, znalo tu biti kornjača, žaba, zmija i po koja riba ... leti mi k'o Robinsoni od jutra do sutra po trskaru i granama vrba pa osmatramo kao iz neke hajdučke jazbine kako u obližnjim baštama cveta voće, pa onako već zeleno krademo i čekamo vinograde da i oni dostignu za krađu ... pekli kukuruze ... neko će pomisliti kakvi su ovo bili sve sami lopovi, ko kao dete nije krao komšijsko voće džaba mu i detinjstvo ... tokom sušnog leta Jamura presuši pa udri fudbalicu, zimi zaledi pa udri hokej, deca vižljasta, okretna, svi ko štapovi ... kada skupimo malo hrabrosti svratimo i do obližnjeg nam groblja, Švapskog groblja od naših tada retko ko umiro i ko umre u groblju bio u manjini jer smo isto to groblje nasledili od ''svojevoljno'' otišlih Švaba, jer tu je negde bila granica ''naših'' bašta i vinograda nas Jezeraša a dalje su bile teritorije Grobara (nazvani po Grobljanskoj ulici) ... a na kraju groblja su bili Kalvarci (nazvani po Kalvarskoj ulici sada ulici Svetog Save – redak je grad ili varošica gde ulica najvećeg svetitelja u nas Srba vodi na groblje obično te ulice vide do škola, bolnica ...), na teritorije voćnjaka i vinograda jedni drugima nismo išli jer je to bilo ''njihovo'' isto kao što je ono sve od zapadnog dela groblja do Somborskog puta bilo ''naše'', znao je tu neko da zaluta pa bude zarobljen i posle pregovora i otkupa (klikera, luka i strele ...) vrati se kući iz ''zarobljeništva'' i onda isti mesecima priča na kavim je sve mukama bio od indijanske vatre  do iznurivanja glađu i žeđu a u ''zarobljeništvu'' bio 2-3 sata ... prolazilo vreme mi se počeli momčiti a druga deca u Jamuru ... moja keva Milka tu odvodila i daleko u polje po kupine svoja dva unuka, moje sinove...

Izlaz iz Jezerske ka polju ...

Jamura ... skupila se sva nekako ...

Vreme prolazilo ja napustio Jezersku ... nekada onako iz sete obiđem taj kraj pa se spustim i do Jamure pa tim poljskim putem do Grobljanske ili prečicom odma u groblje da obiđem ćaleta Simu a posle 1991. i kevu Milku ... nekako mi se sva ta polja, bašte, vinogradi smanjili iz godine u godinu sve manje i manje vinograda i voća i bašta ...

 
Nekada bio vinograd sa voćnjakom pride ...

Izlaz iz Grobljanske ka polju ...


  I sve tako do pre neki dan kada se nakon nekoliko godina uputim tom dobro mi znanom stazom, kad tu već na krivini prema Grobljanskoj ograda, oči mi stale došlo groblje gotovo do Kamenkovog vinograda samo ostala jedna oranica sa žitom i poljski put koji vodi pravo iz Jezerske ka Somboru ... 
 
Nekada bile bašte, voćnjaci, vinogradi ...

Radnici zidaju stubove i kapiju, jugozapadnu, groblja ... unutra se dižu nekakve zidane grobnice, širi se kapacitet sad da li Švapskog ili Ličkog groblja, sve mi se čini da smo mi u njemu sada ubedljiva većina ... nastavim dalje ka Špajzerovom spomeniku, tu na desetak metara su mi Simo i Milka, a isto tu u blizini odnedavno i Milka majka moje supruge ... čitam prezimena, prepoznajem likove na spomenicima ... godišta sve bliže i bliže mom a ima podosta i onih koji su mlađi od mene ... 


 Oko groblja sve golo nigde ni drveta, ni voća, od dece ni korova: ni Jezeraša, ni Grobara , ni Kalvaraca ... natrapam pogledom na jedan vinograd, skupio se ko čvarak, čisto me sunce ogrejalo i prođe mi kroz glavu sve ono kada sam maći bio, zatvorim oči i osetim u ustima ukus vinogradarskih dlakavih malih breskvi ... okrenem se a ono oko mene mermerni i od ostalih materijala spomenici ... 

Kakav je ovde vinograd nekada bio!


                                                                                                        Mirko S. Vraneš 

Нема коментара:

Постави коментар