ЗЛОЧИНАЧКИ ПОДУХВАТ УЗ
БЛАГОСЛОВ МЕДИЈА
18.06.2012.
МЕДИЈИ
У СРБИЈИ: ХРОНИКА ПРОПАДАЊА
НОВИНАРИ КАО РАТНА
ПРЕДИГРА
Годинама
већ прећутуткује се истина о злочиначкој улози медија и новинара на територији
бивше СФРЈ и њиховој улози у ратним разарањима, сада све самосталне државе
имале су ''своје'' новинаре који су сервирали ''истину'' политичких елита која је довела до рата и
невиђеног зла које и дан данас траје у нескривеној мржњи некада ''братских'' народа
и народности ... Ево у нас Славиша Лекић са екипом скупио храбрости да нешто
каже о тој теми ...
... ових дана објављено да Тужилаштво за ратне злочине води
предистражни поступак против НН лица, новинара и уредника појединих медија због
позивања или подстицања ратних злочина и
најављене тужбе против НН лица која су сејали зло путем медија ... НН лица су опште позната само треба имати храбрости и процесуирати их са адекватним казнама и свима онима за наук који и дан данас шире говор мржње ...
Ko je odgovoran za
ratno huškanje?
Izvor: B92, Tanjug | petak 22.06.2012.
 |
| UNS ... skrivalica !!! |
Тužilac za ratne zločine Vladimir Vukčević rekao je
za B92 da ne može da predvidi kakav će biti rezultat
predistražnog postupka protiv NN lica, novinara i urednika pojedinih medijskih
kuća u Srbiji za pozivanje ili podsticanje na izvršenje krivičnih dela ratnih
zločina.
18.06.2012.
Hronika propadanja
Da li gledate serijal Hronika propadanja
medija u Srbiji, petkom uveče, na televiziji Vojvodina? Ako niste odgledali
prva tri nastavka, ne propustite nikako sledeća četiri, ako ih uopšte bude na
programu. Mnogo su se, čujem, tim povodom uzbudile neke važne glave, koje
(još!) foteljišu po raznim kabinetima. One najveće, naročito. Mislim, glave.
Biće da ovde izbora otoičke nije ni
bilo. Neki veselnici kao da nisu čuli za rezultate istih. Oni bi po starom.
Telefon u ruke, pa razvaljuj! Kao, kome danas i ovde treba takva serija, pored
živih Otpisanih?
O jadna zemljo, Srbijo. Nema prošlog
vremena u propadanju medija, to je proces koji traje. Aktivni prezent. Bojim se,
i dalje će...
U narečenom serijalu autor Slaviša Lekić
i reditelj Vladimir Tagić, sa vrsnim saradnicima (Jovana Polić, Sanja Lončar,
Zoran Pavić), svi iz nezavisne producentske kuće Status tim, kroz razgovore sa
četrdesetak sagovornika, otvaraju utrobu srpskih medija, hirurškim zahvatom od
čak četvrt veka. Uzbudljivo je gledati i slušati aktere i svedoke, kako ili
umanjuju svoje uloge, ili ih nadmeno i hvalisavo uvećavaju. Ima, naravski, i
onih kojima zub vremena nije ozbiljnije zagrizao u sećanje. Zbore kako su
nekada delali. Sve počinje u drugoj polovini osamdesetih kada je u srpskim ( i
jugoslovenskim) sredstvima za informisanje (tada obavezni termin) počela
priprema za velike promene. Prvo na čelu beogradskih, a potom i srpskih
komunista. Klasična borba za vlast, koja će u raznim pojavnim oblicima trajati
do dana današnjih. Doduše, više bez komunista, ali navek uz krucijalnu ulogu
medija. Normalno! Ne diraj u šemu koja funkcioniše...
Stoga s velikim zanimanjem očekujem onu
poslednju epizodu u kojoj će, kako sam video u nekim najavama i foršpanima, ti
današnji društveno-politički radnici (obavezni naziv za novinare u doba
samoupravnog socijalizma) videti sebe i svoju profesiju.
Nedostaje mi u do sada odgledanom, da
kažem i to, više osvetljavanja (ne)prilika u Vojvodini, gde je, kao u
mengeloskoj eksperimentalnoj ordinaciji, sve počelo. Sa mnogo bolnih rezova i
bez imalo anestezije. Možda toga bude u nastavku serijala, i to, verujem, na
televiziji s nacionalnom prohodnošću. Svaka čast na odvažnosti ljudima sa RTV,
avaj, njihova se gledanost, u totalu i u pojedinačnim emisijama, boksuje sa
statističkom greškom. Tu su negde.
Ovaj serijal je zaslužio mnogo više.
Dakle, petak uveče, RTV. Pribeležite
sebi negde, budući da je zanemarljivo malo dnevnih i nedeljnih novina u kojima
će vas na televizijskim stranicama podsetiti na narečenu dokumentarnu hroniku.
Potpuno neobjašnjivo. Ili?
РТВ Војводина је у петак 25. маја почела
емитовање документарног ТВ серијала "Медији Србији: хроника пропадања".
Овај документарни филм који има седам
епизода, аутора Славише Лекића, бави се хронологијом посртања медија у
последњих двадесетак година - од доласка на власт Слободана Милошевића, до
данашњих дана. Физичком рату претходио је рат речима. Почело је говором гнева и
медијским ратом, уследио је говор мржње и рат, у финишу су доминирали ратни
говор и ратна пропаганда.
Цео један батаљон националних радника,
од угледних академика, професора универзитета, преко историчара до песника,
преузео је на себе да уназад објасни и утемељи националну платформу. Највише захваљујући њима, али и
Политикиној рубрици Одјеци и реаговања, у народу се запатио дух нетолеранције
према свему што је другачије: прво су то били Албанци, па Словенци, Хрвати,
Муслимани, а онда и Срби који нису довољно Срби. Тај антимодеран пројект,
популистички начин учествовања грађана у јавном животу, претходио је
"ритму злочина".
Детаљном анализом многих догадјаја који
су "седму силу" довели на ваљда најниже гране у својој историји и
сучељавањем, уз богату новинску документацију и архивски филмски материјал,
аргумената и "аргумената" више од 40 актера који су обележили такво
стање професије, аутор трага за одговором на питања: колико су сами новинари, у
протекле две деценије, допринели срозавању угледа професије,
"креативној" (зло)употреби слободе медија, али и чињеници да их
јавност данас прихвата тек као манекене примитивног "жуто-црног"
новинарства.
Серијал почиње подсећањем на златно доба
новинарства, средином осамдесетих година, које ће остати упамћено првенствено
по чињеници да су медији, најпре омладински а затим и остали, макар на кратко,
постали отворенији и слободнији.
Доласком на власт Слободана
Милошевића креће обрачун са носиоцима либералних ставова у медијима, а јавни
бич у обрачуну са новинарима, првенствено оних у омладинској штампи, налази се
у рукама Душана Митевића, Живорада Миновића, Драгана Хаџи Антића, касније и
Милорада Вучелића који су лансирањем бројних афера настојали да систематски
угуше сваку аутономност и сваки професионални интегритет новинара. Медијску сцену у Србији у том периоду
обележиле су забране, цензуре, прогони, узурпација права на истину и једноумље,
али и поданичко понашање новинара који су се, заједно са медијима у којима су
радили, добровољно или не, претварали у трансмисију политике. Два су новинара
(Дада Вујасиновић и Славко Ћурувија) убијена а да убице до данас нису
откривене.
Стварана је слика како ''непријатељи'' Слободана Милошевића, а самим тим и
Србије и српства - навирали су са свих страна.
Заједно у тој ''завери'' против Вође, Србије и српства били су масони, ЦИА, Америка, трули Запад, Ватикан,
Немачка. Непрестано су евоциране успомене на злочине, јаме, логоре, првенствено
Јасеновац. У сећање је призивано страдање једног херојског, небеског народа.
Поносно су пребројаване и сортиране кости... Апсолутно најмонструознија лаж коју су
медији лансирали током деведесетих била је вест о покољу 41 детета, српске
националности, у близини Вуковара. Иако су ову причу хитро демантовали и
Ројтерс и АНСА и ЈНА, лажна вест је наставила да живи свој медијски живот. Што
је несрећа била већа, жртве су биле лаковерније. Око 90 одсто јавног мњења било
је сачињено од порука са телевизије. Бројни новинари нису били ухваћени само у
замку лажног родољубља: многи од њих постали су – саучесници, стварни актери
рата.
Од известиоца и актера Милошевићевог
уздизања; заговорника мржње, нетолеранције и рата; новинари су се данас у
Србији "уздигли" до гласноговорника онога што политичари не смеју да
кажу, али смеју да одају. Новинари се и даље злоупотребљавају, само се то данас
ради на софистициранији начин. Нема ратнохушкачког новинарства али је и даље
присутан говор мржње.
Многи виновници медијских злочина у
Србији данас су угледни грађани. Ако нису у медијима, јесу у издаваштву. Не
мањка им експонирање. Ни ратни ни мирнодопски хушкачи у Србији никад нису
одговарали, чак ни за кршење правила професије.
Упркос очекивањима, медији у Србији
после октобра 2000. године нису искористили прилику да се изборе за слободу.
Клима непреиспитивања и "безусловног окретања ка будућности" условила
је изостанак лустрације и кривичне одговорности оних који су, користећи медије
као оружје, чинили озбиљна кривична дела попут изазивања националне и верске
мржње или позивања на насиље. На медијској сцени Србије извршена је нова
фактичка прерасподела утицаја али, захваљујући недостатку праве институционалне
регулативе, нико не зна ко су прави власници медија. У медијима доминира жутило
и црнило, а реалност у "новој" Србији, из године у годину, све више
посрће у судару са медијском "стварношћу" и "креативном"
(зло)употребом слободе медија.
И после краха Милошевићевог режима,
медијски кредо у Србији остао је производња политичке лојалности,
онеспособљавање грађана да мисле својом главом, инструментализација новинара,
манипулација поданицима и индустријско обликовање јавног мнења. На сцену
ступају тајкуни, настали у ери Слободана Милошевића, који су сумњиво стеченим
капиталом оснивали нова гласила. Дошло је до нагле таблоидизације, банализације
и експлозије хушкачког новинарства.
Саговорници у овом серијалу су: Драган
Хаџи Антић, Бранкица Станковић, Милијана Балетић, Веселин
Симоновић, Драган Бујошевић, Слободан Рељић, Веран Матић, Гордана
Суша, Срђан Шапер, Светислав Басара, Душко Богдановић, Вукашин Обрадовић,
Бојана Лекић, Чедомир Чупић, Бранка Оташевић, Соња Лихт, Бошко Јакшић, Бруно
Векарић, Цвијетин Миливојевић, Велимир Ћургуз Казимир, Филип Шварм, Милош
Васић, Надежда Гаће, Зоран Пановић...
Емисија се емитује петком од 21 час на
Првом програм РТВ.
1. епизода -25.
мај
2. епизода – 01.
јуна
3. епизода – 08.
јун
4. епизода – 22.
јун
7. епизода – 13.
јул
http://www.youtube.com/watch?v=_T-t7fKaQdk&feature=related
8. епизода - 20. јул
http://www.youtube.com/watch?v=_T-t7fKaQdk&feature=related
8. епизода - 20. јул
Аутор блога: Мирко С. Вранеш
Нема коментара:
Постави коментар