''Ko zna laskati, zna i klevetati.'' – Napoleon Bonaparta
Scenario
za film
Prikazani ovako hronološki, sa naglim skraćenjima, uz brzo smenjivanje
karakterističnih sekvenci, svi ovi događaji koji obuhvataju raspon od
Miloševićevog pada do atentata na Đinđića (oktobar 2000. - početak marta 2003.
godine), dakle tokom nešto više od dve godine, kao da su preuzeti iz nekog
sinopsisa za politički triler ili, još pre, scenarija za neki kriminalni film.
Kao u klasičnim gangsterskim filmovima, neka mala, zadimljena prostorija bila
bi idealno mesto za okupljanje ljudi iz Kabineta, koji bi, razdrljeni i
raskopčanih košulja, sedeli za stolom i kovali mračne planove. Stvarnost i
očekivana predstava o njoj se ponekad poklapaju. Gostujući na B92 (jun 2002.
godine), general Pavković ovako opisuje atmosferu u Kabinetu uoči planiranog
upada u Biro za komunikacije Vlade Srbije: ''Došao sam i tamo zatekao generala Aca Tomića, koji
je tada bio treći čovek u Upravi i koji je bez znanja načelnika Uprave,
generala Đakovića, i mog znanja, bio u kabinetu predsednika. On je bio pod
uticajem alkohola, vidno. Zatim, gospodin Nalić, savetnik, i gospođa Ljilja
Nedeljković, načelnik kabineta, i sve troje su konzumirali alkohol. I, naravno,
predsednik.'' Nekadašnjoj deklasiranoj
grupi lumpen – intelektualaca, koja se ironičnom igrom sudbine uspela do
najviših državnih položaja aparata, alkohol je najpouzdaniji savetnik u
njihovim mračnim, zavereničkim aktivnostima (po mnogim svedočanstvima, krug oko
Koštunice činili su ljudi hronično odani piću, vitezovi iz reda poklonika
etil-alkohola u svim njegovim derivatima). (Svojevremeno je u štampu procureo
podatak, zajedno sa medicinskom dokumentacijom kao dokazom, da je jedan od
Koštuničinih najbližih saradnika neuspešno lečeni heroinski ovisnik.)
Kako su Koštuničini savetnici i dalje insistirali na upadu u Biro, general
Pavković, zajedno sa Gradimirom Nalićem, odlazi potom do Uprave bezbednosti. Na
pitanje glavnokomandujućeg generala Đakovića: ''A šta će biti ako u Birou ne pronađemo ništa?'', jedan od ljudi generala Aca Tomića je odgovorio: ''Nešto ćemo podmetnuti''. (Nedeljni telegraf, 3. jul 2002. godine)
Dani Sablje
Poznata je hronologija martovskih događaja: već sutradan posle atentata, dok
Đinđić još nije ni sahranjen i dok traje trodnevna žalost, DSS izlazi u javnost
sa skandalozno neumesnim saopštenjem ''o
potrebi formiranja koncentracione vlade''.
- 17. marta uhapšena je Svetlana Ražnatović zbog sumnje da je u bliskim vezama sa ubicama Zorana Đinđića; istog dana zabranjen je i list Identitet.
- 18. marta Zoran Živković je izabran za novog premijera Srbije. Takođe, tog dana uhapšen je Milan Sarajlić, zamenik republičkog javnog tužioca, osumnjičen za spregu sa organizovanim kriminalom i zabranjen je dnevnik Nacional.
- 25. marta policija hapsi neposrednog atentatora, pukovnika DB-a, Zvezdana Jovanovića.
- 27. marta u obračunu sa policijom ginu Dušan Spasojević i Mile Luković.
- 28. marta na Fruškoj gori nađeno je telo Ivana Stambolića kojeg su otela, ubila, bacila u kreč i zakopala četvorica pripadnika JSO.
- 2. aprila uhapšen je Dragoljub Milovanović, u bekstvu od pravosnažne kazne kao najodgovorniji za pogibiju šesnaestoro radnika Televizije Srbije (RTS), koga su pripadnici Zemunskog klana skrivali u okolini Bara, planirajući da ga reinstaliraju na čelo RTS-a po preuzimanju vlasti.
- 8. aprila uhapšeni su članovi Kabineta, šef vojne bezbednosti general Aco Tomić i Koštuničin savetnik za bezbednost Rade Bulatović.
S obzirom na hapšenje ove dvojice najbližih Koštuničinih saradnika, sve upućuje
na to da bi prikupljeni dokazi neumitno uputili istražitelje dalje, ka samom
Koštunici, koji je toga morao biti svestan. Kako nije imao drugog načina da
istragu skrene u drugom pravcu, kao jedini izlaz video je to da sebe proglasi
političkom žrtvom. U dnevniku Blic, u kojem je DSS proturao svoje paškvile i
proglase, 11. aprila izlazi tekst ''Hapse
Koštunicu'', sa glavnom tezom kako je
cilj Sablje zapravo hapšenje političkih neistomišljenika. To objašnjenje, da je
tokom Sablje bio žrtva političkog progona, Koštunica će dosledno varirati
godinama. O periodu vanrednog stanja u Srbiji izjašnjavaće se kao o ''periodu staljinizma''.
Koliko je Koštunica u to vreme bio zabrinut nad svojom sudbinom svedoči i ono
famozno otvoreno pismo Acu Tomiću, u kojem mu, budući da nema drugog načina da
s njim stupi u kontakt, preporučuje da ćuti: ''… jer se nas dvojica barem u ćutanju razumemo...
Molim te da izdržiš, upravo zbog sebe samog.''
Kao jedna od centralnih ličnosti zavere, šef Vojne bezbednosti general Tomić
nesumnjivo je znao sve detalje angažmana Kabineta i samog Koštunice u vreme
ubistva predsednika Vlade Srbije.
Panika u redovima DSS-a
Na brifingu u petak, ubrzo nakon hapšenja dvojice najbližih Koštuničinih
saradnika (Tomića i Bulatovića), Vladimir Popović, šef vladinog Biroa za
informisanje, objavljuje da je istraga, po svim rezultatima, već stigla nadomak
samog Koštunice. Dva dana kasnije, u nedelju, Koštunica saziva vanrednu sednicu
Glavnog odbora DSS-a na kojoj je jedna jedina tačka dnevnog reda: Sablja. U
dupke punoj sali, u koju se naguralo dvostruko više ljudi nego što ona može da
primi, Koštunica odmah na početku izjavljuje kako su se ''sastali mimo plana, ali po nužnosti''. Ta nužnost mimo plana, kodiranog naziva Sablja
(čija im je oštrica visila nad glavom), po Koštunici nije predstavljala ništa
drugo do ''ugroženost elementarnih
ljudskih prava, demokratskih sloboda, ponovno vraćanje jednoumlja u Srbiju…
uspostavljanje jednopartijskog sistema''. Praveći neobičan ekskurs u prošlost, on poredi
tekuće događaje iz 2003. sa 1945-om, poručujući da se ta godina ne sme nikada
više ponoviti (kao da je to uopšte mogućno i kao da kraj Drugog svetskog rata
ima ikakve veze sa razlozima zbog kojih je otpočela Sablja), pominje pritom ''saradnike okupatora'', ''informbirovce'', ''kulake'', ''suđenje
šestorici osamdesetih godina'' (bunca).
Optužuje DOS da se služi ''Miloševićevim
metodama rada'' i da su se rešili da ''uguše i drugu konkurenciju, onu u političkom životu''. Koliko god standardno prazan i neinventivan bio
taj govor, kroz njega ipak provejava očigledan strah, blizak panici: ''… našim ljudima i simpatizerima, mojim nekadašnjim
saradnicima, preti se hapšenjem i privođenjem. Neki su već uhapšeni''. Optužuje zatim Biro za komunikacije da u radu tog
tela ''ima elemenata krivičnog dela
širenja lažnih vesti i kleveta i zloupotrebe vanrednog stanja''. Suočen sa sve izvesnijom mogućnošću hapšenja i
dokazima koji se gomilaju protiv njega, Koštunica već tada vrlo dobro zna s
koje strane mu preti najveća opasnost. Tu je opasnost, ne bez razloga, video
upravo u jednom čoveku, koga će jedinog od svih apostrofirati poimence u svom
govoru: ''Srbiji preti mrak
totalitarizma'', veli Koštunica, jer je ''Vladimir Popović… istražitelj, tužilac, sudija, sve
u isti mah. On jedini ima uvid u sve. Za njega ne važi vanredno stanje''.
Panika u DOS-u
Akcija Sablja izazvala je paniku ne samo kod Koštunice i njegovih ljudi nego i
među pojedinim članovima DOS-a. U jeku Sablje, Velimir Ilić, lider Nove Srbije,
u Skupštini prilazi poslaniku Liberala Ljubodragu Grbiću i prosleđuje poruku za
ministra unutrašnjih poslova Mihajlovića, da bi mu se požalio kako strahuje za
život svoj i svoje porodice. Kako je dalje objasnio, u njegovu kuću su krajem
februara (dve nedelje pre atentata) stigla trojica Legijinih ljudi, sa pismom
svog komandanta adresirano na Ilića (Legija je u to vreme slao pisma i ostalim
stranačkim vođama, političarima, ambasadorima). Ton pisma je jasno ukazivao na
to da Legija sprema nešto opasno pa se Ilić obratio Nebojši Čoviću, od koga
dobija odgovor da ništa ne brine jer ''on
(Čović) drži pod kontrolom i Legiju i njegove''. Iz činjenice da je Ilić prijavio taj slučaj tek
naknadno, kad je već izveden atentat na Đinđića i uvedeno vanredno stanje,
proizlazi samo jedan mogućni zaključak: ni Iliću savest nije bila čista, nečega
se plašio i želeo je stoga da se prikaže ''kooperativnim''; drugim rečima, želeo je da se obezbedi. (Po
rečima Ljubodraga Grbića, ''Ilić je odavao utisak panično uplašenog čoveka koji je po svaku
cenu želeo da se uključi u akciju Sablja i da da informacije o pismu koje mu je
u februaru uputio Legija''.) Kada je
potom Mihajlović zatražio od Ilića pismenu izjavu o tome, Ilić je prvo
odugovlačio, a zatim, pošto se u međuvremenu Sablja već ugasila, podneo bitno
ublažen iskaz (što se kasnije pretvara u medijski rat između Čoviča, Ilića i
Mihajlovića, ali bez jasnog epiloga). Zanimljivo je da to nije ni pominjano
tokom sudskog postupka o ubistvu Zorana Đinđića. (Dokumentacija
koja je razmenjivana između ove trojice važnih državnih funkcionera, a koja
pokazuje da su postojali određeni signali da će Legija izvršiti atentat i da
tim povodom ništa nije učinjeno, već da je sve zataškano, objavljena je u
knjizi Povlenske magle Dušana Mihajlovića.)
Takođe, nikada nije proverena prava priroda veza između potpredsednika Čovića i
Legijine jedinice i samog Legije, ni po kojem je osnovu Čović uopšte mogao da
tvrdi kako ''drži pod kontrolom Legiju i
njegove''. (Vest objavljena u Kuriru, u kojoj se
jasno prepoznaje rukopis Službe; pod naslovom ''Lider DOS-a Čović sprečio državni udar
posle atentata''.
Kurir od 6. novembra 2003. donosi sledeću vest:''- Kada sam 12. marta stigao u zgradu
Vlade Srbije, zatekao sam uplakanog Žarka Koraća, koji je šetao hodnikom gore-dole
i neprestano pričao: 'Sve će nas pobiti, sve će nas pobiti'. Svi su se razbežali, jer jednostavno
nisu znali šta da rade. Jedni pribran bio je Nebojša Čović, koji je bio prvi
zamenik pokojnog Đinđića i uvek ga je menjao kada ovaj nije bio u Srbiji -
prepričava za Kurir događaje neposredno posle ubistva Zorana Đinđića 12. marta
ovaj lider DOS-a ... Kako su svi bili uplašeni za život, jer je postojala
opasnost da ubice upadnu u zgradu i sve nas pobiju, Čović je odmah pozvao
elitnu jedinicu Vojske Kobre, koje su za nekoliko minuta stigle i obezbeđivale
zgradu i sve ulaze. Potom je pozvao Gurija da odmah povuče deo Žandarmerije sa
Kosova i za nekoliko sati ih prebaci za Beograd.
Uglavnom, za nekoliko sati sve je organizovao – priča naš sagovornik.''U gornjoj vesti se jasno prepoznaje
rukopis Službe i odakle fabrikat potiče. U njoj se barata dvostrukom neistinom:
Žarko Korać nije plakao od straha za svoj život, kao što se ovde sugeriše, isto
kao što Nebojša Čović nije iskazao neku naročitu pribranost u tim dramatičnim
trenucima, a još manje pozvao elitnu jedinicu Vojske Kobre. Cilj te vesti je
sasvim jasan: da diskredituje Žarka Koraća, predstavljajući ga kao kukavicu i
neodlučnog vladinog činovnika, nedoraslog situaciji i da, ujedno, skine svaku
eventualnu sumnju i odgovornost sa Čovića, prikazujući ga kao spasioca demokratskih
tekovina.Zadatak suda bi stogao morao da bude, pri rasvetljavanju političke
pozadine Đinđićevog ubistva, i to da se do kraja ispita uloga Čovića i Ilića,
kao i njihove veze sa snagama koje su izvršile atentat na premijera.) Utoliko pre što je Dejan Milenković, zaštićeni
svedok na suđenju ubicama Zorana Đinđića, pod zakonskom obavezom da govori
istinu (zajamčenu samim dobijanjem statusa povlašćenog svedoka-saradnika)
optužio Nebojšu Čovića da je bio uključen u pripreme za ubistvo premijera!
Pučisti i RTS
Plan pučista je bio da se, po državnom udaru, Dragoljub Milanović ponovo vrati
na mesto direktora RTS (na dan ubistva premijera, u zgradi RTS su se posle
dužeg vremena pojavile i ostale uzdanice Miloševićevog novinarstva, očito po
nekom ranijem planu po kojem je trebalo da preuzmu zgradu državne televizije).
Sam Milanović dobio je zaštitu Zemunskog klana posredstvom Vojislava Šešelja,
za koga je u istrazi tokom Sablje utvrđeno da je sa ''Zemuncima''
učestvovao u planiranju i dogovaranju otmica i da je naručivao ubistva.
Milanović, koji je pred atentat bio svakodnevni gost Šilerove, bio je inače
Šešeljev savetnik za štampu tokom njegove predsedničke kampanje. Ono što je
naročito važno za rasvetljavanje političke pozadine Đinđićevog ubistva jeste
činjenica da Milanovića, nakon hapšenja u Crnoj Gori (gde mu je skrovište
obezbeđivao Zemunski klan pošto je Milanović tamo pobegao od izdržavanja
desetogodišnje kazne zbog pogibije radnika RTS), vlasti uopšte nisu saslušale
povodom tih njegovih vrlo tesnih veza sa Zemunskim klanom, nego su ga odmah
poslale u Zabelu na izdržavanje kazne. Današnja, proširena istraga zacelo bi
morala da se pozabavi i ulogom Milanovića u pripremi atentata na Đinđića.
Preuranjeni kraj Sablje
Sablja je pocepala šarenu nacionalnu ponjavu, ukrašenu ne folklornim motivima
mirisnog cveća (bilja i kovilja) nego krvavim tragovima Službe i prljavim
otiscima prstiju mafije, zapretivši da će je rasparati do poslednjeg šava, a na
toj su ponjavi godinama pre toga sedeli i divanili o ''najvažnijim nacionalnim pitanjima'' organizovani članovi Crkve, Vojske, SANU, meštri
kriminalnog biznisa i čitave horde raspomamljenih nacionalističkih
intelektualaca kojima je Srbija bila prva i poslednja reč kad ustanu ili odu na
spavanje (kao alibi). O pravim razlozima iz kojih je Sablja ugašena svoje će,
kako to biva, tek reći istoričari, a dotle ćemo morati da se zadovoljimo onim
saznanjima koje već posedujemo. A po svim saznanjima, dva su važna faktora tu
odigrala presudnu ulogu: faktor međunarodne zajednice, u liku ovdašnjih
ambasadora i izaslanika – pre svega američkog ambasadora Montgomerija, koji je,
nakon hapšenja Tomića i Nalića, potegao sve moguće veze pritiskajući i kod
stranih kolega i među članovima DOS-a (zapadne vlade jedino je zanimalo da se Slobodan
Milošević nađe u Hagu, sve ostalo spadalo je za njih u domen egzotičnog
polukolonijalnog balkanizma, da ne kažemo varvarizma, o čijim se finesama nisu
preterano brinuli). Drugi faktor je hronično nesposobna, potkupljiva i vezama
sa Službom sputana opozicija, sada u stolicama Vlade. Na prste jedne ruke mogli
su se izbrojati članovi Vlade i visoki činovnici koji su bezrezervno bili za to
da se ide do kraja. Nažalost, ta mala grupa, koja je ubrzo od Montgomerija
nazvana ''čvrstorukašima'' (hardliners), nije uspela da nadvlada kompaktnu
kalkulantsku većinu, predvođenu premijerom Živkovićem (budućim uspešnim
vinogradarem). Ta većina je možda postupala tako ne samo iz straha da će
istraga, ukoliko ode predaleko, ugroziti i njihove sopstvene pozicije ili neke
od mnogih aktuelnih povoljnih finansijskih aranžmana (istorija najvećih
političkih poraza u Srbiji u zadnje dve decenije, u turbulentnim vremenima
tranzicije, ujedno je i istorija najuspešnijih privatizacija, tendera itd),
nego i iz straha da će na površinu isplivati njihove tajne biografije iz arhiva
Službe.
Prvi izdajnički petlovi oglasili su se u zoru
14. aprila. Dragoljub Mićunović, predsednik Demokratskog centra (koji je
prethodno zdušno podržao pobunu JSO) (Goran Petrović, nekadašnji šef DB-a
Srbije, izjavio je pred Specijalnim sudom, 18. maja 2005. godine, da je ''zbog podrške Vojislava Koštunice, vojske
i pojedinih medija, kao i tajne podrške pojedinih lidera DOS-a, pobuna Jedinice
za specijalne operacije u novembru 2001. godine uspela i na kraju rezultirala
ubistvom premijera Zorana Đinđića''. Svedočeći na suđenju za ubistvo premijera, Petrović je
objasnio da u Vladi Srbije nije postojala svest da pobuna ''crvenih beretki'' nije bila pitanje njegove smene i smene
njegovih saradnika, nego pitanje opstanka države ili pobede kriminala. Petrović
je u svedočenju rekao da mu je u vreme pobune tadašnji komandant Žandarmerije
Goran Radosavljević pokazao pismo podrške Žandarmerije pobuni JSO. ''Pismo je pokazao meni i Sretenu Lukiću.
Mi smo ga zgranuto pogledali, a on je rekao da su mu to pismo podrške
izdiktirali lideri DOS-a Dragoljub Mićunović i Nebojša Čović'', rekao je Petrović pred Specijalnim
sudom.) Daje izjavu za štampu
gde kaže: ''Ne mislim da bi hapšenje
Koštunice dobro odjeknulo'', a jedan
od lidera DOS-a Goran Svilanović izjavljuje: ''Ne mogu da prihvatim tvrdnju da će Koštunica biti
priveden na informativni razgovor ili uhapšen''. (Time se centar pažnje javnosti, sa same akcije i otkrivanja lica
upletenih u pripremu atentata, prebacuje na politički teren i na priču o tzv. ''zloupotrebama
Sablje''.)
Četrdeset dana nakon što je otpočela, Sablja je ugašena u trenutku kada se
uveliko govorilo o hapšenju Koštunice. To je bio kraj najuspešnije policijske
akcije u novijoj istoriji Srbije.
Peščanik.net - 30.12.2010.
Autor
bloga: Mirko S. Vraneš
Нема коментара:
Постави коментар