II - MONSTRUMI...

Objavljeno u Apatinskim hronikama u petak, 16. marta 2011. godine:

        ''Nikada kretenizam nije uzeo toliko maha, gotovo preteći da postane svetska religija.'' – Svetislav Basara

2. Deo -  Kabinet doktora Koštunice

Zoran Janić, Snežana Čongradin, Matja Stojanović  

Međučin: hapšenje 

Markovića i Miloševića

        DOS do januara 2001. nema praktično nikakvu vlast. Načelnik DB-a i načelnik Generalštaba su do tada Radomir Marković i Nebojša Pavković, jer Vojislav Koštunica na zahtev DOS-a da ih smeni, uzvraća rečima: ''Revanšizma neće i ne sme biti''. A to je za rezultat imalo sledeći niz događaja: 6. oktobra 2000. Radomir Marković uputio je svim načelnicima Centara RDB depešu broj 3210, u kojoj je, između ostalog, naložio da je ''neophodno izvršiti selektivni uvid u dokumentaciju, a njeno čuvanje odnosno uništenje nepotrebne realizovati shodno pravilima''. Takođe je naglasio da se ''čuvanje i odlaganje dokumentacije mora organizovati tako da se učini potpuno nedostupnom neovlašćenim licima u svim slučajevima'', što je predstavljalo pripremu za akciju nezakonitog uništavanja dokumentacije, do koje je zatim došlo.

     Na prvoj sednici novoformirane republičke vlade na čelu sa Đinđićem, 25. januara 2001. godine doneta je odluka o smeni Radomira Markovića. Milorad Ulemek potom vrši pritisak na Đinđića da na mesto prvog čoveka Službe postavi Milorada Bracanovića, ali umesto njega Đinđić imenuje Gorana Petrovića (koji je za vreme Miloševićevog režima izbačen iz DB-a). Već sledećeg meseca uhapšen je Radomir Marković zbog optužbi za atentat na Vuka Draškovića na Ibarskoj magistrali, a u aprilu 2001. godine zbog zloupotrebe službenog položaja iza rešetaka našao se i Slobodan Milošević.

Poslovi Kabineta

        Hapšenje Markovića, a odmah zatim i Miloševića, bilo je prelomna tačka i početak otvorenog razdora između DSS i ostatka DOS-a, odnosno Koštunice i Đinđića. 

        Koštunica je verovao da će uspeti da potčini Đinđića, dok su mu članovi Kabineta, pre svega Tijanić, Ljiljana Nedeljković, Bulatović i Tomić govorili suprotno, da je Đinđić izuzetno opasan i da ga treba po svaku cenu rušiti. Koštunica se priklonio mišljenju svojih saradnika tek nakon izručenja Miloševića Haškom tribunalu, smatrajući da je Đinđić time prekršio njegovo (Koštuničino) obećanje dato Rusima, odnosno Igoru Ivanovu od 6. oktobra 2000. godine, jer po tom dogovoru do izručenja nikada nije trebalo da dođe (pri čemu je Vojsku, kao garant tog obećanja, predstavljao Nebojša Pavković).

        Od tog trenutka, dakle, dobivši odrešene ruke, Kabinet kreće da ruši Đinđića. 

        Konstanta delovanja Kabineta, od prvih dana osnivanja početkom 2000. pa do marta 2003. godine kada je ubijen Đinđić, bila je difamiranje Đinđića u medijski kontrolisanoj javnosti (prava javnost nikada nije ni uspostavljena), sa jedinim ciljem da se reformističkim snagama onemogući svaki uticaj na tzv. ''ministarstva sile'', gde su bile smeštene prave poluge vlasti. To nedvosmisleno potvrđuje svaka izjava, svaki nastup, svaka konferencija za štampu iz tog perioda potekla iz ovog tela. (Dovoljno je prelistati štampu iz leta 2001. i pogledati neke od karakterističnih izjava: ''Postoje neke indicije da se u pojedinim ministarstvima radilo na ivici zakonitosti'' i da je ''u pojedinim ministarstvima došlo do eskalacije nekih kriminalnih i korupcionaških radnji'' – funkcioneri DSS-a Dejan Mihajlov i Dušan Proroković na TV B-92, 23. jul 2001. godine; Demokratska stranka, ''sledeći koncepciju svog predsednika Đinđića, drži sva mesta na kojima je novac'' – Laslo Sekelj, Radio-most Slobodna Evropa, jun 2001. godine; ''Zato se opravdano postavlja pitanje uživa li organizovani kriminal podršku pojedinih delova vlasti, ili je pak Vlada Srbije nesposobna da se sa njim razračuna. Nade naših birača su izneverene: došli smo u situaciju da jedno lice Srbije predstavlja organizovani kriminal, a drugo glad, nemaština i socijalna beda. To je nedvosmislena ocena dosadašnjeg rada i učinka premijera Zorana Đinđića i nadležnih ministara.'' – Politika, 18. avgust 2001.)

       Stoga, po svim indicijama, možemo zaključiti da ono što se eufemistički naziva ''političkom pozadinom ubistva'' stoji u neposrednoj vezi upravo sa poslovima Kabineta.

Fabrikovanje prve afere

        Nakon ekstradicije Miloševića, mimo ostalih članova DOS-a i vlade, Koštunica se istoga dana pojavljuje na JU Info kanalu i RTS-u, poručujući građanima Srbije kako je izvršen bezmalo državni udar: ''Večerašnje izručenje bivšeg predsednika SRJ Haškom tribunalu, kao i prethodno izručenje Milomira Stakića, ne mogu se smatrati zakonitim i ustavnim. Ovo se može protumačiti kao ozbiljno ugrožavanje ustavnog poretka zemlje. Pravna država ne može se graditi na nepravdi.'' 

        Njegov Kabinet fabrikuje prvu u nizu afera: savetnik Gradimir Nalić izlazi sa saopštenjem da su fotografije uhapšenog Miloševića načinjene u Institutu za bezbednost, što je kažnjivo po zakonu, insinuirajući takođe kako su te fotografije ustupljene nekome za novac, a možda je pritom neko naplatio i raspisanu nagradu za ucenjenu Miloševićevu glavu.

        Odmah zatim, iz Koštuničinog kabineta stiže zahtev za smenom rukovodećih ljudi RDB-a Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića. Taj zahtev koincidira sa otkrićem velikog broja masovnih grobnica kosovskih Albanaca, rasutih širom Srbije, i otvaranjem istraga protiv bivših visokih Miloševićevih funkcionera.

Ubistvo Gavrilovića

        Početkom avgusta 2001. godine, nakon sastanka sa članovima Kabineta, pod nerazjašnjenim oklonostima ubijen je Momir Gavrilović, bivši funkcioner Službe državne bezbednosti. U štampi počinju spekulacije da je to ubistvo posledica ''sprege Đinđićeve vlade i izvesnih kriminalnih krugova'', a Demokratska stranka Srbije (DSS) pod tim istim obrazloženjem podnosi zahtev za ''hitnu rekonstrukciju vlade''.

        Po tvrdnjama DSS-a, Gavrilović je došao u sedište njihove stranke “sa dokazima o korupciji pojedinih visoko pozicioniranih političara”, ali je ubijen neposredno nakon što je napustio zgradu, očito po naređenju Đinđića (tvrdio je DSS). Koštuničina supruga, Zorica Radović priznala je međutim malo kasnije u jednom intervjuu, da je ona bila glavni organizator susreta sa Gavrilovićem, i to u Institutu društvenih nauka u kojem je bila zaposlena; štaviše, bilo je nekoliko desetina takvih susreta od maja do avgusta 2001. godine, kada je ubistvo izvršeno. Tim susretima, osim nje, prisustvovali su i sociolog Laslo Sekelj, publicista Bratislav Grubačić (koga porodica novinarke Dade Vujasinović tereti za njenu smrt), kao i Miloševićev šef policije u Novom Sadu, Marinko Kresoja.

        Poslednji susret, na dan ubistva, organizovala je Ljiljana Nedeljković, koja je nagovorila Gavrilovića da odloži zakazani službeni put i da hitno dođe u Predsedništvo da se vidi sa Gradimirom Nalićem i Radom Bulatovićem, kao i sa samim Koštunicom. 

Vlada Zorana Đinđića je javno zahtevala da joj se pokažu ta navodna dokumenta i dokazi, ali je iz DSS-a i kabineta predsednika Koštunice stiglo samo priznanje da dokumenata zapravo nema, posle čega je DSS krenuo u nove optužbe i lansiranje nove afere. Ispostavilo se, na osnovu rezultata naknadne istrage i svedočenja mnogobrojnih upletenih lica (Zorica Radović, Laslo Sekelj, Bratislav Grubačić, kao i supruga ubijenog Gavrilovića), da je pravi razlog Gavrilovićevih dolazaka u sedište DSS-a, u stvari bio pokušaj Kabineta da izvrši kadrovsku obnovu Državne bezbednosti Srbije i popuni je svojim ljudima od poverenja (to jest, da preuzme DB), pri čemu je tu zamisao u delo trebalo da sprovede upravo sam Gavrilović, a po planu Jovice Stanišića, bivšeg šefa srpske tajne policije. Dodatni dokaz koji govori u prilog tome stigao je ubrzo od okružnog javnog tužioca Radeta Terzića, koji je saopštio da se u beleškama i izjavi dostavljenoj iz Kabineta ne nalazi nijedno ime nekog ministra ili funkcionera Vlade Srbije, ali se nalazi Gavrilovićev ''vrednosni sud'' o kadrovskim rešenjima u MUP-u Srbije. 

        Iz današnje perspektive, primenimo li onaj kauzalni princip zaključivanja koji smo naveli na početku, nameće se pitanje kome je uopšte ubistvo Gavrilovića moglo biti od koristi – i zbilja, kome, ako ne samom Kabinetu? Kao trogloditski trom i retrogradan političar, koji voli senku i konspiraciju, Koštunica je oko sebe okupio tim ljudi koji, videli smo, predstavljaju ne samo nefiltrirani talog miloševićevske nomenklature nego su i povezani rođačkim, interesnim, kumovskim i tajnim kozanostrijanskim vezama (Službe). Ubistvo Gavrilovića prvenstveno je njima išlo na ruku, i to iz najmanje dva razloga: prvo, da javnosti defintivno pokažu da je ''Đinđić spreman i da ubije'' (''uz pomoć Surčinskog klana''), i drugo, da je krajnje vreme da DSS napusti savez demokratskih stranaka i pod svoju potpunu kontrolu stavi poluge državne prisile; u suprotnom, Đinđić bi na kraju mogao da uhapsi i samog Koštunicu.

         

        Konačno, nije li ubistvo Gavrilovića, u nekom ritualnom smislu, bilo zapravo prelazak praga, nakon čega se već moglo razmišljati i o onome što će kasnije uslediti: ubistvu samog premijera? Činjenica je da to ubistvo ni dan-danas, iako je od tada prošlo već gotovo punih deset godina, još nije razjašnjeno. To znači da ono spada u red ubistava ''visokog sistemskog rizika'', čije rasvetljavanje preti da sruši čitave delove sistema (u takve visokorizične slučajeve spadaju još i ubistva vojnika u Topčideru, radnika RTS-a, novinara Slavka Ćuruvije ili sudije Nebojše Simeunovića). 

        Sa ubistvom Gavrilovića, zaverenička grupa ljudi okupljena u Kabinetu oko Koštunice, prešavši prag, postaje deo šire zločinačke organizacije.

Peščanik.net - 27.12.2010.

                                                           Autor bloga: Mirko S. Vraneš