Kažu upućeni da će put Srbije do članstva u EU biti
poprilično dug a i naporan (bolje reći težak)… čekaju mnoge agende i mnoga
otvorena poglavlja da se zatvore, i da se mnogo toga prilagodi sistemu po kojem
EU funkcioniše. Jedna od agendi je i dovršetak istrage o političkoj pozadini
atentata na Zorana Đinđića…
Đinđić u evropskoj agendi
- Peščanik.net,
17.02.2014.
Dramaturgija
postmiloševićevskog nasilja
Nepuna tri meseca nakon smrti advokata Srđe
Popovića, a svega tri dana od ''istorijskog momenta'' otvaranja pregovora
Srbije sa EU, srbijanske političke elite su se suočile sa Popovićevom
ostavštinom, koja je ovog puta došla kao zahtev iz Brisela, a ticala se
rasvetljavanja političke pozadine atentata na premijera Zorana Đinđića. Svakako
je bilo zanimljivo vlastima i njihovim medijskim satelitima da posmatraju donkihotovsko istrajavanje Srđe
Popovića na ovom pitanju svih pitanja.
I taman kada je sa Popovićevim odlaskom izgledalo kao da se to breme ''skinulo
sa vratа'', krajem januara ove jubilarne
godine, iz Evropskog parlamenta je stigla vest od direktora Direktorata
Evropske komisije za proširenje Kristijana Danijelsona da je dobio pismo od
četvoro parlamentaraca za zahtevom da se Srbiji tokom pregovora o pridruživanju
postavi isti onaj zahtev na kome je insistirao godinama i Srđa Popović. Naime,
četvoro evropskih parlamentaraca – Aron Dežan, (EPP), Marija Elena Kopa
(Socijaldemokrati), Marje Kornelisen (Zeleni) i Jelko Kacin (Liberali) –
potpisali su pismo sa ovim zahtevom i datirali ga na dan otvaranja pregovora sa
Srbijom. Sadržina ovog pisma je dospela u javnost koji dan kasnije, kada se već
utišala Dačićeva i Vučićeva euforija oko istorijskog
posla koji su oni obavili
za Srbiju. Ovako formulisan zahtev, međutim, trebalo je da sugeriše i to, da
pored ''oduševljenja'' sveta ovom dvojicom evropejaca
postoji ozbiljna skepsa prema načinu na koji se ''dubinske reforme'' sprovode u
Srbiji.
Odmah po otvaranju pisma koje je bacilo senku na istorijsku sreću, mediji su anketirali
neke domaće političare šta misle o tome da li bi to zaista moglo postati prepreka na putu ka Evropskoj uniji.
Svoje viđenje stvari, izneo je pre svih Branko Ružić, ministar zadužen za
evrointegracije Srbije. On se, naime, složio da je to ''legitiman politički stav
evroparlamentaraca'' ali je isto tako rekao da to ''ne može biti jedan od uslova
za zatvaranje poglavlja 23. i 24. ukoliko se na jedan objektivan i studiozan
način ne utvrdi da je jedna takva pozadina postojala''. U prevodu, njegov
odgovor bi trebalo da znači kako EU može tražiti šta hoće, ali ukoliko naše
pravosuđe nalazi da političke pozadine nije bilo – jer je ubistvo premijera
bilo samo stvar ''mafijaškog obračuna'' – onda nema problema: Put nam je otvoren. Ni ostali
anketirani političari nisu rekli ništa pametno. Funkcioner SNS Marko Đurić se
složio da je uvođenje vladavine prava veoma važno, Slavica Đukić Dejanović je
rekla da je to naša obaveza, a Borko Stefanović iz DS-a da je žalosno ''što
ubistvo premijera deset godina nije rešeno''. Na kraju se ministar pravde Nikola
Selaković obavezao da će jednom za svagda rešiti tu stvar. Jelko Kacin je u
najnovijem intervjuu, koji je objavljen u Dnevniku,
pozdravio Selakovićevu odluku, ne znajući da je službenik Ministarstva pravde
Nikola Savić, na desetogodišnjicu atentata, postavio na svojh facebook profil sliku puške iz koje je
ubijen premijer Đinđić. Oko toga se digla velika bura, ali na kraju se sve
završilo odlukom ministra Selakovića da svog službenika kazni sa 11.000 dinara.
Toliko taj prekršaj košta po cenovniku domaćeg pravosuđa. Takođe, ni politički
stavovi ministra Selakovića nisu daleko od Savićevih, a ono o čemu govori
Kacin, ističući važnost Kopenhaških kriterijuma za članstvo u EU, mora da mu
deluje nadrealno. Ali Kacin je u tome vrlo jasan. On ističe da se ''moraju
raščistiti sva otvorena pitanja vezana za delovanje službi bezbednosti i
njihovih veza sa organizovanim kriminalom i političkim strukturama'', kao i to
da su ''svi ovi elementi zastupljeni u atentatu na Đinđića''.
Atentat na premijera Đinđića zaista funkcioniše kao
paradigma delovanja zločinačkog sistema koji je u Srbiji ostao vitalan do
današnjih dana; kao sprega politike, tajkunskog novca, dela policije i vojske,
bezbednosnih službi, čiji su eksponenti u javnosti neki intelektualci, delovi
crkve, pravosuđa i preko devedeset posto medija. Nakon pada Miloševića i ulaska
u dvovlašće između saveznih (Koštunica) i republičkih institucija (Đinđić), te
odustajanja od lustracije, otpočeo je dugoročan plan rehabilitacije starih
struktura skopčan sa odmazdom zbog petog oktobra. Prvi čin ove tragedije bio je
sam atentat na premijera, dok je potom usledio proces ubrzanog razaranja
Demokratske stranke i njene politike koju je oličavao sam Đinđić. Sa dolaskom
Borisa Tadića na čelo DS-a i države vratio se i jedan deo stare elite koja je
sa njim, kao na staroj Coraxovoj karikaturi, u koloni, ponovo ušla u Skupštinu
Srbije. Dobrica Ćosić je ponovo dobio na važnosti, Kosovo je opet postalo
skupocena srpska reč, a rat u Bosni – sveti rat za srpske teritorije. Sledeći
čin ove tragedije usledio je sa kohabitacijom između Tadića i Koštunice, u
usvajanju Ustava iz 2006, pa u rehabilitaciji Miloševićevog SPS. Boris Tadić je
potom otvorio novi poligon za jačanje desnice i nacionalizma u Srbiji,
omogućivši narastanje Dveri, Obraza, te limitiranje prava LGBT-a pod izgovorom
ugrožene bezbednosti. Naposletku je posredno učestvovao i u konačnoj
rehabilitaciji kadrova najodgovornijih za ratne zločine i genocid u Srebrenici
– u transformaciji SRS. Da tragedija bude još dublja, sa pojavom ''preobraćenog''
Aleksandra Vučića, koji hoda po svetu poštapajući se parabolama o mišolovci i
besplatnom siru, kanceru i reformskom aspirinu, došlo je do lansiranja
medijskog spina o ''novom Đinđiću'', koga su istovremeno proglasili ''najmoćnijim
čovekom u Srbiji''.
Glavni problem ove drame bez katarze uočio je sam Đinđić,
nakon što je na njega pokušan atentat kod hale Limes. Kritikujući odluku suda
da atentatora pusti, rekao je da ''sud treba da odluči da li je nešto tačno ili
nije tačno, i da ako na kraju sud pusti Al Kaponea, onda je Al Kapone jedan
uvaženi građanin, a to što svi znaju da je on kriminalac, to je samo
literatura''. Tako je i politička pozadina atentata na premijera Đinđića u
Srbiji još uvek samo deo literature. Ista stvar je i sa zločinima koje je
počinio Miloševićev režim. Zahtev evropskih parlamentaraca stoga postaje mnogo
teži i ozbiljniji nego što se ministru Selakoviću na prvi pogled čini. Jer šta
će se dogoditi ukoliko se na sudu bude ustanovilo ono što se pre nekoliko dana
čulo u presudi ''Šakalima'', pred Posebnim odeljenjem Višeg suda za ratne zločine
u Beogradu. Ovaj sud je, naime, ustanovio da je istina to da se tu nije radilo
ni o kakvoj paravojnoj formaciji, već o jedinici Vojske Jugoslavije. Šta će se
dogoditi ako se ispostavi da je isti slučaj sa ''Škorpionima'', koje je premijer
Dačić na otvaranju izložbe Bogujevci/Vizuelna
istorija okarakterisao kao otpadnike koji to nisu ''uradili u ime
Srbije niti ih je neko za to ovlastio''? Šta ako ista ta Srbija ''nije ovlastila''
ni Crvene beretke da blokiraju auto-put? Srđa Popović je ustanovio da je postojala
jaka veza između ''Srbije koja nikoga nije ovlastila'' da čini zločine u ratovima
i ubistva (njenog) prvog demokratskog premijera. Između bankarskog aparatčika i
nesmejanog čoveka u beloj košulji sa kalašnjikovim, fotografisanog u selu
Svinjare na Kosovu. Isti autorski pečat je vidljiv i u demontiranju Demokratske
stranke nakon ubistva Zorana Đinđića. Stoga su martovski izbori koji nam
predstoje samo poslednji čin tog dugog procesa.
Objavljeno
u Apatinskim hronikama u petak, 11. marta 2011. godine:
''… GLEDAJTE U BUDUĆNOST I TAMO
ĆEMO SE SRESTI VI I JA …''
''Uspevaju samo nacije koje imaju pozitivan odnos prema stvarnosti.
Samo brze, aktivne, optimistične nacije ostvaruju svoje ciljeve.'' – Zoran Đinđić
Poslednje predavanje Zorana Đinđića, održano
studentima banjalučkog univerziteta 21.02.2003, datuma koji pamtimo po pokušaju
atentata u Beogradu kod hale Limes.
Od
nacionalizma do patriotizma
Ovo nije predavanje u naučnom smislu, nije ni govor u tradicionalnom smislu,
nego je naprosto pokušaj da se jedna tema osvetli sa jedne možda neobične
strane i dopuni argumentima. Banski Dvori u Banjaluci su dobro mesto da se
pokrene proces razmišljanja koji će možda nekima od vas doneti pomak u
razumevanju stvari bitnih za vaš život.
Suština svih organizovanih sistema, bilo da su pojedinačna živa bića ili
zajednice, države ili društva, je to da se nalaze u nekom okruženju koje na
bitan način utiče na sudbinu, opstanak, uspešnost tog organizma. Veoma je važno
za taj organizam ili organizaciju da razume svoje okruženje, da, ako je moguće,
ustanovi neke pravilnosti u ponašanju tog svog okruženja i da mu se prilagodi.
Naravno, postoje retki izuzeci, kada je organizam u stanju da toliko utiče na
svoje okruženje da mu uopšte nije važno šta se u tom okruženju dešava, jer ga
on definiše. Primer je Amerika danas, organizam koji smatra da uopšte nije
bitno šta se događa u svetu, koji je prirodno okruženje te zemlje, nego smatra
da je ta zemlja toliko moćna da može oblikovati i dizajnirati svoje vlastito
okruženje.
U istoriji su se nekoliko puta pojavili takvi primeri, koji su vodili sudaru sa
realnošću. Ispostavilo se da nijedan organizam, bilo da je država ili ideologija
nije dovoljno moćan da kontroliše svoje okruženje. Svako ko je to pokušao, na
kraju je propao, od Rimskog carstva do danas. Još je Čarls Darvin kao veliko
saznanje formulisao: "U surovoj borbi za opstanak uspevaju, ne ni najveći
ni najjači ni najpametniji, nego oni koji se najbrže prilagođavaju promenama u
svom okruženju". To je formula uspeha.
Onaj ko misli da je njegovo okruženje samo pozornica na kojoj on definiše svoja
pravila, izvesno vreme može da živi u toj iluziji. Posle izvesnog vremena on se
sudara sa posledicama svoje arogancije i na kraju strada. Znači, suština je u
tome da svaka zajednica realistično shvati svoje mesto u jednom mnogo većem
sistemu koncentričnih krugova: tu je najpre njegov region, zatim šira
zajednica, kontinent, pa potom celo čovečanstvo. Važno je pokušati da se
otkrije koje su ravnomernosti i zakonomernosti u ponašanju tog okruženja i
iskoristiti ih za svoj interes. Treba naći svoje mesto. Onaj ko se tome slepo
suprotstavlja, na kraju strada kao Don Kihot koji se bori sa vetrenjačama.
Nije dobro ni kada zajednica naprosto parazitira na logici svog okruženja. Ona
treba da živi svoj individualni život, ali tako da izbegne opasnosti koje ne
može da savlada. Neizbežno je da ona ponekad dobije i poneki udarac, jer se ne
može sve predvideti i često se dešavaju neočekivane stvari.
To je neka opšta teorija društva i koliko god izgledala trivijalno, vrlo je
poučna, jer smo je mi kao narod često zanemarivali i tražili opravdanje u tome
da mi nismo ovde, u ovome svetu, jer smo nebeski narod i za nas pravila ovoga
sveta ne važe. I tako smo plaćali ovozemaljsku cenu za teoriju kojom smo želeli
da pokažemo da mi nismo ovozemaljski. Uvek je merodavna ona rampa, na kojoj vam
naplate cenu. Ako se ona nalazi na zemlji, onda ste vi zemaljski putnik. Ako
letite po nebu kao anđeo, onda ne plaćate putarinu i u principu nemate
troškova. Čim postoje troškovi, to znači da ste vi ste uključeni u jedan
materijalni sistem, a to znači da morate da predviđate da li su troškovi
putovanja previsoki.
Okruženje u kojem živimo ima neke svoje pravilnosti, koje su se formirale kroz
vekove. To nije haos sa kojim se mi svakoga dana susrećemo. Svako okruženje
poseduje određene zakonomernosti koje, ako ih pratite i pažljivo studirate,
mogu da vam pomognu da se orijentišete i da predvidite šta će se događati.
Znači, 89-e godine nije bilo teško predvideti propast komunističke ideologije u
svim njenim elementima, i ekonomskom, i političkom, i ideološkom i nije bilo
teško tada shvatiti šta će dominirati poslednjom decenijom 20. veka i kako će
se težište svetskih događaja pomeriti sa sukoba velikih ideologija i blokova na
globalnu konkurenciju i na ekonomiju zasnovanu na informatičkoj tehnologiji.
To nije bilo teško predvideti, ali mnogi ljudi koji su vodili narode nisu to
predvideli i zbog toga su mnogi narodi stradali, jer su bili vođeni starim
idejama i pretpostavkom da svetom još uvek vladaju stare zakonomernosti. To je
kao da imate mapu grada na kojoj su ucrtane sve ulice, ali je to mapa
arheoloških iskopina grada koji je tu postojao pre hiljadu godina. Kada se sa
tom mapom u rukama vozite gradom koji je na tom mestu danas, logično je da ćete
skrenuti u pogrešne ulice, da ćete zalutati i da nećete stići na cilj.
Tako želim da obrazložim stav da postoje određeni trendovi u nečemu što se zove
svet, u nečemu što se zove čovečanstvo i da je za svaki narod i za svaku naciju
koja želi da uspe u tom okuženju važno da razume te trendove. Ako nije dovoljno
jaka da se tome suprotstavi, da promeni i nametne svoje trendove, mora da
razmišlja o tome kako da se prilagodi i kako da ih iskoristi za svoje interese
- svoje male interese u velikom svetu.
U poslednjih sto ili dvesta godina mogu se primetiti trendovi koji su u nauci
analizirani i istraživani, koji su bitni i obuhvatni, toliko da se mogu nazvati
megatrendovima, nečim što zaista utiče na sudbinu celog čovečanstva i što menja
i redizajnira oblik društva na zemaljskoj kugli. Znači, to nije nešto sitno,
prolazno, nego nešto što zaista menja faze razvoja ljudskoga roda.
U 19. veku se desio prelazak od agrarnog ka industrijskom, u 20. veku od
industrijskog ka informatičkom društvu. To izaziva ogromne promene u
mentalitetu, načinu ponašanja i razmišljanja ljudi. Menjaju se instrumenti i
oruđa kojima se služe da bi zadovoljili svoje potrebe i menjaju se
kvalifikacije neophodne da bi u tome bili uspešni. Ono što je nacije i
pojedince činilo uspešnim u industrijskom društvu, nije dovoljno za njihov
uspeh u informatičkom društvu.
Drugi veliki megatrend je takođe u oblasti ekonomije - prelazak sa proizvodne
ekonomije na ekonomiju usluga, koji izaziva velike promene u strukturi društva.
Postoji možda desetak karakterističnih tendencija koje menjaju strukturu društva,
strukturu institucija i strukturu svesti i naravno, iziskuju drugačiji način
ponašanja da bi društvo bilo uspešno. Recimo, nužan je prelazak od nacionalne
ekonomije ka svetskoj, od zatvorenih malih tržišta ka konkurenciji u jednom
svetu u kojem na svakom mestu na zemaljskoj kugli ljudi danas mogu da proizvedu
šta žele.
Znači, više nema privilegije ni za jedan deo sveta, ni za jedan narod, ni za
jednu ekonomiju. Svaka ekonomija danas na svetu može da proizvodi iste stvari.
Sada se postavlja pitanje šta možemo mi da proizvedemo bolje, uspešnije, brže,
kvalitetnije, jeftinije, da bi bili konkurentni u odnosu na to što se proizvodi
u Kini, Rusiji, Brazilu ili Evopskoj Uniji. To je nešto sasvim novo, stvara
ogroman pritisak svetske konkurencije i iziskuje pripremu vlastitih kapaciteta
i potencijala za oštru međunarodnu konkurenciju.
Zamislite da vaši fudbalski klubovi igraju u ligi u kojoj su Manchester United,
Sao Paolo, Milan
i svi svetski klubovi. Ako želite da dobijete utakmicu, to iziskuje ogromne
pripreme, trening i sasvim drugi pristup igri. Znači, lako je biti prvi u
seoskoj ligi, ali postavlja se pitanje da li će u 21. veku seoske lige uopšte
postojati ili će sve biti jedna liga u kojoj možete biti ili među najboljima
ili na začelju. Ili ste najbolji ili ste
najgori, postoje samo uspešni i neuspešni.
Više ne postoji istok-zapad, komunisti-kapitalisti, katolici-pravoslavni, ovi
ili oni. Postoje uspešni ili neuspešni. I to je svetska liga 21. veka. Pre
svega u ekonomiji, a onda naravno i u idejama, u inovacijama, u kvalitetu
institucija i u svemu drugome što prati taj trend. Takođe postoji i trend od
centralizacije ka decentralizaciji, od toga da su se odluke ranije donosile na
hijerarhizovan način, u jednom centru, i da su ih onda drugi nivoi organizacije
društva samo sprovodili, ka tome da se one delegiraju, da dolazi do
decentralizuje i da se odluke donose na nivou društva blizu građanima, koji
mogu da ih kontrolišu i da ponašanje tih organa tretiraju kao servis koji služi
građanima, a ne kao sprovođenje neke volje vlasti.
Ako pogledate ovo o čemu ja sada govorim, videćete da se zapravo radi o promeni
nečega što je bilo statično ka nečemu što je fleksibilno, pokretno i što počiva
na komunikaciji, na brzini, na snalaženju, nečemu što bismo mogli da nazovemo
procedura umesto supstance.
Naravno, postavlja se pitanje šta se u tom procesu događa sa narodima i
nacijama. Očigledno je da se ono što smo preneli iz evropske i svetske
prošlosti, a to su čvrsto definisani suvereniteti, države sa svojim vladama, sa
svojim nadležnostima, postepeno utapa u ovaj jedan drugačiji opšti trend.
Na
ekonomiju jedne zemlje danas više uticaja imaju MMF i Svetska banka ili
američke federalne rezerve, nego što ima ekonomska politika jedne zemlje, jer
sve što se događa na svetskom finansijskom tržištu dugoročno više utiče na
ekonomsku politiku jedne zemlje od uticaja jedne njene vlade. Znači, više nema
ekonomskog suvereniteta jedne zemlje. Slično je i sa politikom.
Udruživanje u Evropsku uniju praktično vodi odricanju od velikog dela državnog
suvereniteta pojedinih država. One su se udružile, taj proces integracije
obuhvata sve veći broj država, sa krajnjim rezultatom da će za dvadeset,
trideset ili pedeset godina postojati svetska vlada, koja će se bazirati na
dobrovoljnom odustajanju od državnih suvereniteta stotina država. Ali bila bi
velika iluzija iz toga zaključiti da time nacionalni interesi i države nestaju.
Ne, one se samo transformišu i prilagođavaju ovim trendovima koje sam opisao,
ali neće doći do onoga o čemu je Kant sanjao u svom eseju o večnom miru ili o
čemu je Marks sanjao - proleteri svih zemalja, ujedinite se.
Svi smo isti, nema granica, nema nacija, nema država, čovečanstvo je jedna
nacija. Ne, mislim da će u narednih sto godina nosioci i glavna pravna lica i
entiteti ipak biti države i nacije koje su organizovane u te države. Ako je
megatrend u poslednjih sto godina bio u rastakanju onoga što je bilo stabilno,
čvrsto, statično, postavlja se pitanje kolektivnog identiteta. Šta se događa sa
nacionalnim identitetom unutar jedne države, koji se definiše kao interes koji
na tom svetskom tržištu mora da bude branjen, štićen?
Ja mislim da se to može opisati kao prelazak od nacionalizma ka patriotizmu,
pri čemu je nacionalizam izraz kolektivnog identiteta u jednom relativno
statičnom društvu. Mislim da je pogrešno smatrati da razvoj u domenu
modernizacije od nacionalizma vodi ka internacionalizmu. Znači, pandan
nacionalizmu nije internacionalizam. Ako je nacionalizam kolektivni identitet
jednog statičnog i u principu ruralno-industrijskog društva, onda ne znači da
se kolektivni identitet jednog modernog društva izražava kroz
internacionalizam. Internacionalizam je na potpuno drugom koloseku. On funkcionalno
ne zadovoljava potrebu za identitetom, koji je zadovoljavao nacionalizam u
jednom drugom tipu društva. Mislim da je pravi pandan nacionalizmu -
patriotizam.
Ako obratimo pažnju na strukturu koja je prisutna u svim ovim procesima, ako
želimo da je prenesemo na proces formiranja kolektivne svesti, karakteristika
nacionalizma, njegova supstancijalnost je da se on odnosi na etničku ili neku
drugu pripadnost. On je statičan, on polarizuje, nije komunikativan, ne može da
se uključi u konkurenciju, u razmenu, što je uslov za uspeh u modernom društvu.
On je karakterističan za zauzimanje pozicija i busija u statičnim društvima.
Taj vid kolektivne svesti zaista postoji samo u onim društvima koja su
zaustavljena u svom razvoju. Ona postoje u regijama u kojima se proces
modernizacije nije normalno odvijao, nego je imao određene istorijske blokade i
zastoje. Kao posledicu toga imamo društvenu strukturu, koja kao svoj kolektivni
identitet proizvodi jedno statičko osećanje, kao što je osećanje nacionalizma.
Druga stvar koja je tu bitna je da su za nacionalizam merodavni motivi. Za
patriotizam su merodavni rezultati i posledice. I to je osnovna razlika takođe
između tradicionalnih i modernih društava. Znači, imate istorijske primere
nacionalizama koji su želeći da je unaprede - uništili svoju naciju. Ali to im
nije mana. U toj slici sveta najvažnije je bilo da li su oni imali nameru da
pomognu svoju naciju. Ako su oni imali nameru i mogu da dokažu da su je imali,
oni su našli svoje opravdanje. Oni kažu - mi smo iskreno hteli sve najbolje,
ali na kraju se sve završilo loše za našu naciju, ali nismo mi krivi nego su
krive okolnosti.
Ako se setite početka ove priče, okolnosti su takođe deo planiranja. Ako biste
vi planirali tako kao da ne postoji svet nego da postojite samo vi, onda ste vi
Bog, a ako ste Bog, onda nema rasprave. Ali ako niste Bog, onda uvek postoji
okruženje u kojem morate da planirate svoju strategiju, i ako to okruženje na
kraju odbije vašu strategiju i dovede vas do neuspeha, onda ste krivi vi, a
nije kriv taj svet. Znači, ako ne uspete da se snađete u jednom okruženju, za
to nije kriva priroda. A međunarodna politika vam je kao priroda. Oluje,
tornada, poplave, sve se to dešava i tu nema baš mnogo moralnih razmišljanja. Tu
postoje odnosi snaga, sila i vi to treba da razumete i kroz sve to nekako da
prođete, a da ne nastradate. Onaj ko moralizuje tu situaciju, na kraju dobije
po glavi. On je ili naivan ili nesposoban.
To je, zapravo, karakteristika tih tradicionalnih društava, u kojima se ono što
je upravljanje društvom moralizuje ili ideologizuje. I u kojima se kaže - mi
želimo nešto, mi imamo dobre namere, mi imamo dobre motive, a da li ćemo
uspeti, to ne zavisi od nas, to zavisi od nečega drugog. Pa ako ne uspemo, onda
kažemo - verovatno postoji neka svetska zavera, koja je naumila da sve naše
namere osujeti. I onda smo mirni, jer smo našli obrazloženje zašto nikada ne
uspevamo.
Međutim, ako kolektivni identitet baziramo na jednom modernom obliku, kao što je
patriotizam, onda ćemo umesto etike namera imati etiku odgovornosti. Umesto da
obrazlažemo šta smo mi hteli i zašto su rezultati takvi kakvi su, umesto da
držimo moralne govore o tome kako smo mi dobri i kakva sve prava imamo,
vršićemo detaljne analize svojih šansi da ono što želimo uspe. Bićemo odgovorni
za posledice, a ne tražiti opravdanje za motive. I to je ta ogromna razlika. Na
toj razlici se lomi pitanje da li mi kao srpski narod možemo da uđemo u 21. vek
sa jednom modernom formom kolektivnog identiteta. Da li ćemo pokušati da
izgradimo neke mehanizme modernih društava u industriji, u privredi, u
institucijama, a u svojoj svesti ćemo zadržati jedan arhaični vid kolektivnog
identiteta, koji će se bazirati na tom moralističkom pristupu, gde odgovornost
nikada nije na onima koji sprovode neku aktivnost, nego je uvek na okruženju,
koje možda neće prihvatiti tu aktivnost nego će je odbiti.
Znači, jako je važno da se nekom refleksijom naše istorije vidi koji su to
razlozi zbog kojih smo često doživljavali neuspehe. Ako mislimo da su nam drugi
krivi za sve, to je pozicija koja u priličnoj meri garantuje da ćemo u
budućnosti doživljavati ono što smo doživljavali u prošlosti. Ako prilazite
jednom problemu na isti način, možete da očekujete da ćete dobiti isti rezultat
koji ste dobijali i ranije. Ako je taj rezultat bio loš, menjajte pristup. Ako
nećete da menjate pristup, nemojte da se žalite što ćete opet imati iste
rezultate.
Ako želimo da budemo uspešniji u 21. veku nego što smo bili u 20. veku, mi
moramo da redefinišemo svoj odnos prema sebi i prema svom okruženju analizom
trendova koji se događaju u svetu.
Stepen
demokratičnosti u smislu učešća i participacije građana u donošenju odluka
nikada nije bio veći u istoriji čovečanstva nego što je danas. To su neke
realne činjenice. Ponekad to smetnemo sa uma, jer imamo puno primera
zloupotreba, ali u relativnom smislu, danas se vlast manje zloupotrebljava nego
ikada u istoriji. I imidž vlasti je danas gori nego ikada u istoriji, zbog toga
što postoji jedna demokratska svest koja ne toleriše ni namanje zloupotrebe,
čak ni priču o zloupotrebama, što ne znači da nema zemalja u kojima postoje
velike zloupotrebe i što ne znači da se ovo što govorim odnosi baš na sve
zemlje. Ali mislim da ne treba biti pesimista, jer je politika ipak nešto
plemenito.
Najveća opasnost od pesimističkog opisivanja politike je u tome da pošteni i
časni ljudi ne žele da se bave politikom, jer je politika nešto loše i kroz
medije je prikazana kao nešto loše u svakoj zemlji, ne samo u našoj. Onda se
događa jedna dobrovoljna negativna selekcija i oni koji imaju dobro mišljenje o
sebi i o svom moralu kažu - neću da se bavim politikom, jer su političari
korumpirani, političari su lopovi, političari su prevaranti. Onda na kraju
zaista nema dovoljno dobrih ljudi koji bi preuzeli odgovornost za nešto što je
najvažnije, a to je opšte dobro.
Tako da se može desiti da kroz tu kampanju koja se spontano vodi, na kraju
politika zaista postane ono za šta važi u medijima, a to je - delatnost koja
prlja ljude. Mislim da je potrebno i u nacionalnom interesu da se rahabilituje
pozitivan pojam politike i da se shvati da ne možete dopustiti lošim ljudima da
vode državu u kojoj živite vi i u kojoj će da žive vaša deca. Morate da se
potrudite da na važne položaje dođu dobri ljudi, jer ništa vam ne vredi što
nešto radite i privređujete, ako on na kraju sve to upropasti. I može vas
milion takvih da bude dobro koliko god hoćete. Ako na kraju neko u vaše ime to
upropasti, onda bolje da ni vi niste privređivali - bolje da ste spavali
ili da ste pecali.
Znači, politika je instrument za obavljanje velikih poslova u jednom društvu,
bez koga ne može ništa da se uradi. Danas nema ni jednog društva bez politike i
oni koji pričaju o tome da je potrebno da te poslove obavljaju eksperti, hoće
da vas prevare.
Mora se priznati činjenica da su u modernim društvima političke institucije
jedini instrument koji može da posluži za obavljanje velikih društvenih
projekata. Društvo mora da kontorliše taj instrument i svaki pojedinac mora da
bude zainteresovan za kvalitet tog instrumenta, jer od kvaliteta politike
zavisi njegova bezbednost, njegov život i njegova budućnost. Najbolji način je
uključiti se u to, jer je participacija takođe megatrend prelaska od
reprezentativne demokratije ka participativnoj demokratiji, znači od toga da
glasate jednom u četiri godine do toga da svakoga dana u svojoj lokalnoj
zajednici ili kroz različite građanske inicijative vršite pritisak i utičete na
dnevno donošenje odluka koje su važne za vas. To je nešto što daje kvalitet
jednom društvu.
Ne znam koliko ste vi zainteresovani i motivisani za to, ali ako niste, onda
nemojte posle da se ljutite što će u vaše ime biti donešene odluke koje će biti
na vašu štetu.
Mi u svetu nemamo prijatelje. To je loša vest. Mnogo manje loša vest je da niko
u svetu nema dobrih prijatelja i da u svetu niko nikoga ne voli. Postoje samo
protokoli. Postoji diplomatija koja sve to prikazuje na lepši način. Svako
brani svoj interes i svako voli nekoga drugoga u sklopu svog interesa. Ako se
negde pojavi neka gužva, onda nastrada onaj slabiji. Ako voziš fiću na
autoputu, po kojem se pretiču šleperi i cisterne, nemoj da se trpaš, jer ćeš da
nastradaš. To da li je on prešao na levu stranu će kasnije sveti Petar da
raspetljava, ali ćeš ti biti na nebu. Znači proceni svoju situaciju, svoje
mogućnosti, proceni putanju tih šlepera, to jest Amerike ili Rusije ili Kine i
vidi kako da se udeneš u to i da na kraju stigneš na svoj cilj. U principu, taj
autoput je dovoljno širok. Ako si vešt vozač, autoput je dovoljno širok da
svako može da stigne na svoj cilj.
Neki mi kažu - mi smo pravoslavni narod i zbog toga nemamo šansu. Grci su
pravoslavni narod, ali su Grci iskoristili priliku, pa su se priključili nekom
konvoju, idu na njegovom zaleđu i to vrlo uspešno. Pre trideset godina smo
mi za Grke bili Amerika. Danas su Grci za nas Amerika. Grčka ima veliki bruto
društveni proizvod. Grčka proizvede godišnje više nego 50 miliona nas koji
živimo ovde: Hrvatska, Bosna, Srbija, Crna Gora, Makedonija, Albanija,
Rumunija, Moldavija, Bugarska. Svi zajedno manje proizvedemo nego Grčka koja
ima devet miliona stanovnika. To je posledica njihovog prilagođavanja i toga
što su jednog trenutka shvatili gde se kreće svet i rekli - hajde i mi da
budemo sa tim svetom, a ne protiv njega, ali i da se ne utopimo u njemu. Oni
imaju vrlo jasan svoj nacionalni interes – oni će staviti veto u Evropskoj
Uniji da Turska ne može da uđe u Evropsku Uniju.
Nema trajnih prijateljstava i nema trajnih neprijateljstava u međunarodnoj
politici. Uvek treba proceniti koliki je rizik. Ako je rizik suviše veliki,
treba se sklanjati. Mi u Beogradu to nismo bili u stanju da procenimo. Vi ovde
ste kolateralna šteta loše procene u Beogradu, jer u Beogradu u tom trenutku
nisu odlučivali ljudi koji su mogli da razumeju šta se događa u svetu. Oni su
mislili da je pad Berlinskog zida jedan incident i da će duplo veći Berlinski
zid biti izgrađen devedesetih godina. 1989. je greškom srušen, ali će 1992,
1993, 1994. tu biti prenet Kineski zid. Naravno, to je bilo glupo.
Bilo je jasno da pravac svetkih događaja ide u tom smeru, da je socijalizam i
kao ekonomija, i kao ideologija i kao sistem poražen, da se raspada i da treba
tražiti budućnost na nekoj drugoj strani. I mi smo platili tu cenu. Velika bi
greška bila platiti tu cenu još jednom, a to nam se može dogoditi, jer svoju
budućnost stvaramo obnavljanjem kosovskog poraza. Jednom smo poraženi, a onda
kroz celu istoriju od toga pravimo mit. Naravno da mi to možemo da prikažemo
kao svoju pobedu. Ali jasno je da je to bio poraz. Ali ako vi od poraza
napravite pobedu, onda vi praktično slavite svoj poraz. Umesto da kažemo, tako
je bilo, to se desilo, analizirajmo zašto se to desilo, bili smo nejedinstveni,
nismo dovoljno razumeli situaciju.
Hajde da nešto uradimo da to ispravimo i da u sledećoj situaciji budemo na
strani pobednika. Mislim da je to moguće. Ali da biste bili igrač po pravilima
svetske igre, morate da ispunite određene minimalne uslove da biste bili
prihvaćeni kao igrač. Ako stalno remetite pravila i stalno kažete - ja neću
ovo, ja neću ono, ja hoću samo ono što se meni sviđa - oni vas isključe i kažu
- izađi na klupu, pa tamo igraj po svojim pravilima. Znači tu mora da se nađe
jedna mera poštovanja pravila i fauliranja, a da sudija ne primeti ili raznih
kombinacija koje vas vode tome da postignete gol i da na kraju pobedite.
Mislim da mi kao narod imamo problem sa time što su naši lideri suviše
egocentrični i samozaljubljeni i misle da sve postoji samo zbog njih. Na
zapadu, kroz razvoj njihovih demokratskih društava, lider je postao činovnik
naroda i nacije i on je održiv samo ukoliko vodi napred i u onoj meri u kojoj
ima plan uspeha svoje nacije na tom putu. On može da pogreši, ali onoga
trenutka kada svoj interes stavi iznad interesa nacije i kaže - mada sam postao
problem, ja neću da se sklonim, jer ljudi me podržavaju - tog trenutka on gubi
kredibilitet.
I samo još nešto da kažem na jednu bolnu temu za nas. Zbog čega je na Balkanu
politika mnogo više mitologizovana nego u klasičnoj centralnoj Evropi. Zbog
toga što smo mi imali problem sa nacionalnim državama. Mi smo bili narodi u
stranim državama. Imali smo Austrougarsku i Tursku imperiju i u tim imperijama
smo imali neki svoj položaj, ali nismo imali svoju državu. I onda se taj
kolektivni identitet ostvarivao kroz etnički identitet, jer nije mogao da se
ostvaruje kroz političke institucije. Taj kolektivni identitet se izražavao
kroz jezik, kulturu i veru, jer su to bili jedini atributi za prepoznavanje
zajednice. Nije bilo države, nego je popstojala zajednica.
Najbolji stručnjaci za jezik, kulturu, veru - pisci, pesnici, popovi – nisu baš
najbolji predstavnici jednog modernog identiteta. Zašto? Zato što oni teže
preterivanjima, teže isključivosti, teže poeziji, mitovima, jer je to njihov
posao. I ako pogledate našu politiku u poslednjih sto-dvesta godina, vi ćete
videti da u njoj ima više propovedi nego političkih programa. To se prikazuje
kao politički program. Ali kada to pročitate, vidite da se tu nude
neproverljive stvari, razne priče iz prošlosti, razni simboli, sve ono što nije
loše kao deo neke opšte političke kulture, ali je vrlo loše ako treba da bude
deo jedne operativne politike, u kojoj vam treba jasan plan, srategija,
proverljiv plan.
Vi treba da naprivite jednu ekipu i kažete - molim te, napravi nekoliko
scenarija na osnovu onoga šta sve može da se desi. Vrlo malo srpskih političkih
programa počiva na tom modernom konceptu politike, ali imate mnogo, mnogo onih
koji počivaju na kombinaciji poezije i verskih propovedi i zbog toga mi nismo
baš bili preterano uspešni, jer jedno je držati zapaljive govore i obaraćati se
emocijama, a drugo je planirati jednu ozbiljnu državnu politiku.
Ako pogledate Francusku, Englesku, Nemačku, Austriju, vi ćete videti veći
stepen nacionalizma nego kod nas. Ali to tamo nije prepoznato kao nacionalizam.
To je patriotizam. To što su Amerikanci uradili u Vijetnamu, to nije bio
nacionalizam, to je bio patriotizam zasnovan na pogrešnim pretpostavkama, ali
na kraju se to izračuna i kaže se - to je bila greška. Hoću da kažem da je naš
hendikep delimično u tome što mi svoj nacionalni interes izražavamo na pogrešan
način vezujući ga za etničku pripadnost pre svega, za etničku razliku i jednu
statičnu poziciju, koja je dovela do određenih neuspeha. To ne znači da sada
treba da odbacimo nacionalni interes i kažemo - alternativa je
internacionalizam, neka svet radi šta hoće, a mi ćemo to da sledimo. Ne. Mi
moramo da redifinšemo način ispoljavavanja svog kolektivnog identiteta, na
sličan način na koji su to uradile nacije koje su uspešne u odbrani svojih
nacionalnih interesa.
Sve zemlje koje sam pomenuo vrlo jasno definišu šta je to njihov nacionalni
interes i brane ga, ali nisu optužene za nacionalizam. Neko će reći - oni rade
isto što i mi, samo oni su jači, pa kažu da to nije nacionalizam. Ne. Tu zaista
postoje razlike u formiranju kolektivnog identiteta. Smatram da treba da se
odvojimo od nacionalizma kao jedne etničke pristrasnosti i stalnog insistiranja
na tradicionalnim simbolima i vrednostima, a da istovremeno ne izgubimo
nacionalni interes, koji možemo da definišemo kao patriotizam.
Ali ne samo nosioci vlasti, nego i svi građani koji žive u jednoj formaciji kao
što je Republika Srpska, kao što je Srbija, Srbija i Crna Gora, mogu da ono što
je bitno za unapređenje njihove zemlje vrlo lako izraze u kategorijama
patriotizma. Time oni ništa ne bi izgubili na efikasnosti, a ne bi bili
izloženi opravdanoj kritici da je to nešto primitivno, arhaično i da to ne može
da se komunicira na svetskom nivou, jer nacionalizam kao poruka, kao ideologija
nije komunikativan. Vi sa tim ne možete stići nigde, osim u tim nekim zemljama
gde postoje verski sukobi i gde naravno postoje slične emocije - oni razumeju o
čemu mi pričamo, ali to nije teren na kojem se takmičimo.
Govorim samo o svetskim odnosima i to je ta utakmica u kojoj mi moramo da
poštujemo pravila kao što ih svi drugi poštuju. Naravno, ako možemo da
ostvarimo neki svoj cilj sa nekim drugim mehanizmima kao što i svi drugi to
rade, to treba da uradimo. Ali ne u smislu kršenja osnovnih pravila. U
principu, izvrdavaju svi gde god mogu, ali kada pogledate prosečno, videćete da
se svetska pravila poštuju. To je neki svetski saobraćaj, gde se krši
ograničenje brzine, zabrana preticanja, ali to su više izuzeci nego pravila i
mi moramo da shvatimo da i mi moramo da poštujemo svetska pravila i da je to
dobro za nas, jer time ostajemo u svetskome saobraćaju.
Razlika između etike i morala je vrlo bitna. Ono što je dobro za jedan narod je
etika. Moral je pitanje namera, da ja kažem - ja mislim da je to dobro i ja ću
to da radim, jer su moji motivi dobri. Za to što će se na kraju desiti
katastrofa, ja nisam kriv, ja sam to uradio iz dobrih namera. Ja to prezirem.
Mislim da je to izgovor slabijih. Mene ne interesuju namere. Mene interesuju
posledice. Svako ima dobre namere i mislim da je to stvar pristojnosti. Ja
nemam nameru da diskutujem o nečijim namerama. Podrazumevam da svako ima dobre
namere. Ali to je toliko trivijalno, da me ne interesuje. Mene interesuje šta
sledi iz toga. Ako ne sledi neka posledica koja je korisna za mene, dobre
namere me ne interesuju.
U javnom životu mene interesuju posledice koje su dobre za tu zajednici u kojoj
se taj javni život sprovodi. Ako imate permanentno loše posledice, po meni je
svejedno da li su one zasnovane na ili na nekoj drugoj pravdi ili na dobrim
namerama, jer to na kraju dovodi do propasti te zajednice.
Ništa ne može da se sprovede bez tehnologije. I namere bez instrumenata su lepe
želje. I, naravno, instrumenti bez etike mogu da budu užas, jer i Auschwitz je savršenstvo tehnologije, ali da bi se
ostvario zao projekat. Znači, jedna zajednica neprekidno mora da diskutuje o
tome šta je dobro za nju i da u politici traži instrument za sprovođenje toga.
I utoliko je jedna rasprava o vrednostima i ciljevima za svaku ljudsku
zajednicu neizbežna. I nikada politika neće postati tehnologija, jer se uvek
postavlja pitanje: a čemu to služi. Ako to ne služi ljudima koji u toj
zajednici žive, onda je to jedna otuđena moć koju ljudi treba da sruše. I naravno
da će oni da je sruše, jer zašto bi davali svoje živote da bi neko drugi u
njihovo ime sprovodio svoje ciljeve.
Ja mislim da je u 20. veku došlo do jedne male deformacije, jer je u tom
procesu tehnologizovanja svih odnosa pomalo stvoreno jedno uverenje da je
ljudska zajednica kao preduzeće ili kao neka ekonomska kategorija, pa se
posmatra kroz korist i cenu. U ljudskoj zajednici će uvek ostati komonenta
vrednosti, morala. Znači, nečega što je nekome važno. I mislim da će u ljudskoj
zajednici uvek ostati komponenta pravde. Znači ljudska zajednica bez komponente
pravde ne može da postoji, jer je prirodno za čoveka da želi da se afirmiše,
jer je osnovni atribut ljudske ličnosti za razliku od životinja, da čovek želi
da doživi satisfakciju, da bude priznat, da dobije šansu da realizuje neke
svoje potencijale - i to je pojam pravde.
Zajednica koja to ne omogućava ne može da bude uspešna, jer ljudi bojkotuju
takvu zajednicu i ne žele da učestvuju u povećanju njene moći i njenog
bogatstva. Čim postavite pitanje pravde, pošto razni ljudi misle da zaslužuju
razne stvari, već morate da imate pitanje demokratije, što znači mogućnost da
se o tome diskutuje javno i da se utvrde prioriteti u društvu. Pošto ne mogu
svi zahtevi svih pojedinca da budu ispunjeni, onda se postavlja pitanje - a šta
je za društvo bolje: da li da se izgradi autoput ili da se da kredit seljacima?
Pošto su sredstva ograničena, a svi žele nešto, mora da se napravi jedna
demokratska struktura, u koju će biti ulagani društveni potencijali i te
demokratske strukture treba o tome da odluče.
To je jedan uzbuljivi posao, koji je osnovni atribut ljudskih društava -
rasprava o tome šta je pravda i pokušaj da svaka generacija definiše svoj način
kako da se ostvaruje pravda.
Autor bloga: Mirko S. Vraneš
Нема коментара:
Постави коментар