среда, 05. октобар 2011.

ОБЕЋАВАЈУЋЕ ОБЕЋАЊЕ ...

КО ЈЕ КОЧИО ?


        Данас је прави дан да се овако са дистанце од преко деценије каже нешто о обећањима ДОС – а пред изборе 2000. – те године ... Обећања била реална али изнутра у хетерогеном ДОС – у није било добре воље и консензуса да се дато обећање испуни ... Ко је кочио спровођење обећаног у дело? Готово сви изузев мањине која је била уз Зорана Ђинђића, а морате признати да ни он сам није могао баш све. Ево како је прошле године на ту тему известио - анализирао господин Бојан Билбија у листу ПОЛИТИКА:


Деценија у десет тачака

објављено: 05/10/2010
Уговор ДОС-а са народом носио је печат илузија и ентузијазма његових твораца.

По народном веровању, на празник Преображења Господњег не ваља спавати, јер ће човек целе године бити дремљив. Али, 19. августа 2000. године Србија није спавала, јер је тог преображенског поподнева на београдском Тргу Републике представљен Уговор са народом Демократске опозиције Србије. У брошури од 16 страна, коју је потписало 19 лидера ДОС-а, са Зораном Ђинђићем и Војиславом Коштуницом на челу, била су сажета многа велика обећања уочи одлучујућег изборног окршаја са режимом Слободана Милошевића.

Деценију касније, Србија се заиста преобразила. Толико да победник над Милошевићем, Коштуница, заједно са својим ДСС-ом данас није чак ни најјача странка у опозицији, док је лидер модернизованог СПС-а Ивица Дачић у власти и заменик је премијера. Развој догађаја је показао да је „дневни ред“ после 5. октобра био знатно шири и са много тежим питањима и искушењима него што се могло видети са Трга Републике 19. августа 2000. године.

Ни лидери ДОС-а нису данас задовољни укупним билансом протекле деценије. „После 10 година на 5. октобар гледамо као на велики напредак у поштовању права и слобода, али као и у сваком историјском догађају, мање је остварено од очекиваног”, сажео нам је у једној реченици учинак протекле деценије Драгољуб Мићуновић, најискуснији међу лидерима ДОС-а. Уговор са народом, својеврсна Magna carta libertatum ДОС-а, био је продукт свог времена и носио је печат илузија и ентузијазма његових твораца.


1. Усвојићемо декларацију о хитним припремама за доношење новог устава, ради отклањања постојећег уставног хаоса.


– Хитне припреме протегле су се у наредних шест година, да би нови устав био усвојен тек 30. септембра 2006. са 242 гласа у Народној скупштини и потврђен на дводневном референдуму 28. и 29. октобра. Свечано је проглашен на Митровдан, 8. новембра, а два дана касније председник Борис Тадић расписао је парламентарне изборе за Савиндан, 21. јануар 2007. године. Тако се дошло до обрнуте ситуације: уместо уставотворне скупштине која је била најављивана деценију и по, усвојен је „предизборни устав”, и то тек након отцепљења Црне Горе. Неповољно је то што неке партије, попут ЛДП-а, од старта оспоравају регуларност референдума.


2. Донећемо резолуцију којом се укида садашња економска и политичка блокада Црне Горе, а највиши државни органи обавезују се да одмах отпочну разговоре с легитимним изабраним руководством Црне Горе о карактеру и функцијама будуће државне заједнице Србија и Црна Гора.


– Ова резолуција никад није донета, а и да јесте, тешко да би ток догађаја био другачији, јер је власт Мила Ђукановића још у то време пуним једрима запловила ка отцепљењу. Референдум, који је одржан 21. маја 2006, када је 55,3 одсто изашлих гласало за иступање Црне Горе из СЦГ, само је ударио формални печат на процес на који се много више утицало из Брисела и Вашингтона, него из Београда. А Коштуничино огорчење само је засладило Ђукановићев победнички шампањац. Три године постојања државне заједнице, иако је највише државне функције у својим рукама објединио Црногорац Светозар Маровић, најблаже речено нису допринеле њеној функционалности.


3. Обавезујемо будућу владу да одмах поднесе програм конкретних мера Савету безбедности УН, којим би се омогућила примена Резолуције 1244 о Косову, очувао територијални интегритет и суверенитет Србије, гарантовало право на миран и сигуран живот и подстакла његова интеграција у институције земље.


– Демократска Србија је у неравноправну борбу за очување Косова и Метохије у свом саставу ушла је са затеченим стањем које није обећавало ништа добро. Кумановски споразум из јуна 1999. представљао је војну капитулацију Србије на Косову, која после тога није имала више чак ни симболичне државне прерогативе у покрајини. Једина сламка спаса била је Резолуција 1244, у којој се суверенитет Србије на Косову помиње три пута. Али, уз пет позивања на споразум из Рамбујеа, по коме Космет има право на референдум о отцепљењу. Без обзира на руску подршку Србији у Савету безбедности, Приштина је 18. фебруара 2008. усвојила декларацију о независности покрајине. После признања водећих држава света и неповољног саветодавног мишљења Међународног суда правде, борба Србије за Косово постаје још тежа и претворила се углавном у убеђивање оних који још нису признали Косово да то и не учине. После изгласавања усаглашене резолуције у Генералној скупштини УН, „косовски процес“ умногоме је измештен из Њујорка у Брисел.


4. Донећемо закон којим ћемо смањити број министарстава барем за трећину, укинути сва министарска места без портфеља и ограничити број потпредседника на највише три.


– Ово обећање је само делимично испуњено. Последња влада Мирка Марјановића имала је пет потпредседника, 30 министара, од којих седам без портфеља. Кабинет Зорана Ђинђића имао је 17 министара, али чак седам потпредседника. Зоран Живковић је радио са 18 министара и шест потпредседника, док је влада Коштуница–Лабус имала 17 министара и само једног потпредседника. У другом премијерском мандату Коштуница је број министара повећао на 23, уз потпредседника Божидара Ђелића. Садашња влада Мирка Цветковића има 27 чланова, укључујући премијера и његовог заменика, као и три потпредседника. Цветковић је вратио и институцију министра без портфеља (Сулејман Угљанин).


5. Донећемо закон којим се свим посланицима и члановима владе забрањује гомилање функција током мандата. Члановима владе током мандата биће изричито забрањено да током мандата управљају привредним организацијама.


– Показало се да се политичари неће тако лако одрећи дуплих функција и привилегија. Многи државни функционери и даље задржавају позиције у управним одборима, али и на челу локалних самоуправа, попут народних посланика Драгана Марковића Палме који је градоначелник Јагодине, или његовог колеге из Крагујевца Верољуба – Верка Стевановића.

6. Нова влада ће се обавезати да у року од сто дана стави на увид надлежним скупштинским одборима сва тајна полицијска досијеа.
– Према проценама, Служба државне безбедности је од октобра до децембра 2000. уништила око 12.000 досијеа. Питање отварања досијеа ни до данас није законски регулисано, али је државни секретар у Министарству правде Слободан Хомен недавно најавио оснивање независне комисије која ће водити процес стављања тајних досијеа на увид грађанима који су били надзирани. То би требало да буде урађено на основу закона који је предложио СПО и чије усвајање Хомен очекује до краја године. Незванично, помиње се број од 400.000 тајних досијеа.


7. Сви чланови владе и народни посланици биће обавезани да објаве детаљан преглед свог имовинског стања и стања чланова своје породице на дан ступања на дужност.


– Ниједна влада није у пуној мери спровела ово обећање. На сајту Агенције за борбу против корупције доступне су штуре имовинске карте око 700 државних функционера. Јавност је и даље ускраћена за податке о висини њихових штедних улога, као и у којим банкама политичари чувају новац, а под велом тајне су имовине њихових брачних другова. Иако политика важи за једно од најуноснијих занимања у Србији, већина функционера пријавила је власништво над становима просечне величине, половне аутомобиле и понеку акцију. Многи тврде да немају никакву уштеђевину, а неки ни стан. Тако, рецимо, Милутин Мркоњић нема ни стан, ни кола, ни уштеђевину, већ само министарску плату од 120.000 динара. Драган Марковић Палма један је од ретких који је пријавио велику имовину: кућу од 550 квадрата, више од четири хектара земље, уштеђевину...


8. Од Народне скупштине Републике Србије захтевамо да одмах обустави примену оних закона који производе огромну друштвену штету Србији и њеним грађанима.


– После 5. октобра промењени су закони о универзитету и информисању који су изазивали одијум у јавности. Међутим, прошле године скупштинска већина усвојила је нови, рестриктивнији закон о медијима, који је наишао на оштре критике новинарских удружења. Неке његове одредбе поништио је Уставни суд.


9. Одабраћемо једну реномирану, независну ревизорску кућу да изврши ревизију буџета и обави темељан преглед финансијског пословања Скупштине и владе током претходних мандата.


– Ово обећање никад није испуњено.


10. Скупштина ће формирати независну комисију експерата која ће преиспитати и обнародовати све релевантне документе, аудио и видео-записе које је досадашња власт држала у тајности, а односе се на вођење унутрашње и спољне политике Србије и Југославије у периоду 1987–2000 година.


– Нису обнародовани никакви тајни записи и документа, нити су независни експерти били позвани да помогну. Једина важнија комисија која је била формирана после 5. октобра била је она за проналажење Милошевићевих пара на Кипру, којом је руководио Млађан Динкић, али ниједна марка по том основу није враћена у државни буџет.

        Нешто успешнија је била комисија за наплату пореза на екстрапрофит, али и њен резултат био је вишеструко мањи од очекиваног. Од најављених осам милијарди марака, које је требало наплатити од 246 обвезника, на наплату је доспело тек 700 милиона, а у буџет је ушла само 135.278.471 марка.

                                                  Аутор блога: Мирко С. Вранеш

Нема коментара:

Постави коментар