''STIL'' ŽIVOTA ...

ŽVAKAČI

          ''Danas sam jeo jučerašnji hleb, a sutra ću izgleda i novine!'' – aforizam, autor Vladimir Dramićanin

        Nekada su kosci onako zagledani i livadu koju trebaju da pokose u usta uzeli travčicu i grickali je da vide jeli za kosidbu ili nije, nekada bi i stolari znali uzeti sićušni komadić drveta veličine najobičnije čačkalice grickati ga da odrede kvalitet i suvoću drveta … sve je to bio deo rituala i deo vezan za posao i struku …

        Sada su neka druga vremena, evo godinama već dok sedim u nekom od ugostiteljskih objekata tipa kafić (kafane su drugi svet) posmatram mlade ljude kako naruče espresso (jedan od 100 raznoraznih varijanti od kratkog do onoga sa mlekom i šlagom) dobiju uz taj napitak i kesicu dve šećera i plastični štapić što kao kašikicu predstavlja, svojevremeno sam bivao po svetu i gledao kako se uz espresso servira i malecka rosfraj kašikica …

        … e, da onda tu počinje ritual sa tom nazovi kašikicom od PVC-a … kako ti mladi ljudi nemaju čim da se bave u opštoj besposlici ''cede'' taj espresso onako na tanane, dušu mu na pamuk vade, i onda počinje proces žvakanja te nazovi kašičice, na desetine modela, zna to da potraje iha-haj, kad smažu jednu stranu onda okrenu drugu pa žvaći ga žvaći … pa onako šetajući posle espreissanja je bace jedva da išta od nje i ostalo, ni za recirklažu nije, PVC nazovi kašikica svakako ...

        Elem, došlo vreme ŽVAKAČA, nemaju mladi ljudi čime da se bave, posla ni od korova, nego onako skupe koju crkavicu pa na espresso i žvakanje PVC štapića koji su surogat kašikici, čekam da neko počne da uz espresso servira pravu rosfraj kašikicu kakav je i red, i evo posla za zubare, navikli mladi ljudi žvakati ima sve zube da skrune na nerđajući čelik …

         E, kako je lepo biti kosac, stolar, pekar, poslastičar … pa da lepo žvakneš nešto i da osetiš ukus prirode ovako ispade da se sada samo žvaču stvari bez ukusa i mirisa izrađene od sveprisutnog naftnog produkta PVC-a … vreme prolazi a ŽVAKAČI žvaću li ga žvaću i onako uz put prosipaju neku suvislu žvaku.

                                                       Mirko S. Vraneš