У Апатину: 03. јула 2010. године – кишног дана са градом – ледом и без струје, воде за сада има у подруму, како коме, и у чесмама.
МОЧВАРЕ – ОРАНИЦЕ – МОЧВАРЕ
Од памтивека, докле год сећање досеже, до времена уназад у историју где постоји писана реч... и много, много даље у прошлост... простор на коме се сада лежи општина Апатин било је место непрегледних шума и мочвара. Дунав вековима и миленијумима плавио, меандрирао, правио ред, господарио, моћан... успостављао неки свој ред и равнотежу... људи се немоћно прилагођавали снази природе и силне реке, молили Богове, приносили жртве... градили насеља на узвишењима, куће на стубовима-сојенице, нема живота без воде... све цивилизације уз воду настале... откривали узвишења током високих вода и поплава, склањали се... борба непрестана човек против природе... 'оће да је укроти али она старија и моћнија увек некако надјача... Еј Дунаве страшна реко... Еј Дунаве лепотане европски... Еј Дунаве колевко цивилизација и народа... и наш и ваш и мој Дунаве.
Цивилизација напредовала, 18. век империја Аустро–Угарска се ширила, потискивала Турке и досегла са севера до апатинских атара, када се граница померила далеко ка Београду постаде наш Апатин залеђе провинција уз Дунав... Тису... Саву, требала војска залеђе и могућност снабдевања из Пеште и Беча... поче борба са кроћењем реке... исушивањем мочвара... сечом и култивацијом шума... доведен вредан немачки народ са искуством у борби са природом. Уређена држава са законом, редом, радом... стимулисала колонисте... ослободила их пореза... дала помоћ за почетак заната и услуга... производња кренула... цигла, трска, дрво, риба, сточарство, ратарство, обновили се виногради, прави се и пиво... у напаћени Апатин, вековима од Турака паљен и пљачкан и рушен дошла нова цивилизација, нажалост као сваки други ослободилац–освајач, у историји, царевина силна порушила насеља и цркве староседиоца Срба... па као непослушне и непокорне растера нешто у пустаре, атар стапарски, некога ко зна где а подоста и на пашњаке небеске отпремила, окрутна цивилизација и царевина и напредак, зацртали Цар, генерали и љута администрација и би тако.
Почео мукотрпан рад, маларија, исцрпљеност, јаке зиме... сваки други колониста отиш'о на исте оне пашњаке небеске... борба непрестана, царевине пропадале, државе се стварале... народ радио – кулучио... робијаши одрађивали... од мочвара настале оранице... изграђени канали... акумулације... Дунав сатеран у ток... ограђен насипима и бентовима... пумпе бесомучно годинама исушивале терене и воду слале у моћну реку... народи се смењивали... опет колонизација... обнова... радне акције... народ градио силни Дунав рушио... односио и улице и цркве и људе и шуме и стоку и оранице... све тако вековима до 24. јуна 1965. године и водостаја од 823 центиметра и 63 дана одбране... дошла вода до грла а дошло и из дупета у главу кад су могли Немци и Краљева раја... к'о веле можемо и ми... током следећих десетак година Дунав код Апатина укроћен високим бентовима. Пролазе бродови, плове поред града и не виде га, тек штрчи по који црквени или општински торањ и фабрички димњак.
Заборављене муке са водом, поплавама, поводњима... кратка памет и сећање у народа... слабо памтимо а заборављамо док трепнеш... народ почео затрпавати акумулације и канале, без икаквог плана и реда ко шта старо сруши то у канал или јамуру, прави кућу копа подруме, сутерене опет све у канале и природне депресије бивших канала–рукаваца насталих после изливања Дунава, загађено све изливима фекалија и бесомучним бацањем отпада, канализационе изливе спојило у атмосферске воде, воду са олука спровело у канализацију... јебе луд збуњеног... десетине акумулација, јамура, бара... километри канала затрпано... запремина у милионима литара... кубика? Дуга сува лета, кратке благе зиме без падавина, пролеће и јесен нешто мало кише почело се и кукати сасуши све наливај заливај, спашавај летину, и тако годинама. Кад оно природа прорадила ове зиме снега к'о никад, пролеће киша, лето киша, опет киша,... обара рекорде за два дана к'о некад за целу годину... елементарна непогода... која непогода, људска глупост, неорганизованост, неспособна администрација и никаква организација по принципу ''сече уши крпи дупе'' или оно ''са штапом и канапом''... палимо свеће Свецима и Богу се молимо да бентови издрже, нису годинама пипнути верујемо у самоодрживост природе... свезнајући не знају шта сад... гацају у буцама – кинеским, смешно их за видети... бања ко Венеција само гондоле фале... Пригревица к'о делта Нила, Апатин бал на води... зна се направили штаб за одбрану од унутрашњих вода... заседају, мудрују, свирају курцу... што не направише штаб за одбрану од глупости, ароганције и нерада... у 21. веку проблем киша... куће апатинске и Национална агенција за... јебем ли га и агенцију, Биро рада пун младих стручних, школованих и способних... у јавним радовима од национакплног и капиталног интереса неки несрећници пардон политички погодни срећници чисте гране по шумарцима и око викендица уважених другова... косе траву... траже детелину са четири листа... прошле године исељавали кампере ... скупљају пластични отпад ... зајебавају се... вековима Апатински атар исушиван уређиван а оно тамо неки ми не нико други сјебашмо све за четрдесетак година... па сада подруми, сутерени, локали... спремни за нови бизнис акваристика, рибњаци, нутрије, крокодили (нојеви и пужеви превазиђени) ... свака улица има ватерполо екипу а више од пола кућа базене скочио нам стандард Лос Анђелес смејурија једна... пуноглавци царују... дошла природа по своје трска никла по ораницама, роде се гнезде, мочваре се враћају. Kомарци к'о роде... жабе беже. Глупаци владају.
У најстаријем закону на свету Хамурабијевом писаним клинастим Феничанским писмом више од пола текста посвећено одбрани од поплава и вода, него да ми тај закон препишемо и да се почнемо по њему понашати.
Глобално отопљење отопио се лед са полова па сада има вишка воде у природном циклусу? – рече један шерет Апатински, све мислим где баш на нас сва вода са полова. Годинама прича нема нама живота без воде а шта сад кад је воде превише, да увозимо сунђере, добро ди дош'о и Сунђер Боб Коцкалоне, и да воду купимо или да сачекамо ове наше ''способне'' за све да нешто епохално смисле... него да ми вратимо Немце а можда и Краља а што не и радне акције они сви знају шта би и куд би са водом, у прошлости су се доказали. Нешто не знам баш да би Краљ имао места поред овог ''нашег'' Цара.
Све ми се чини да је најбоље да ми сви скупа ове вечне променимо или да сачекамо да сами оду на пашњаке небеске па нека се горе са неким другим зајебавају, а онда ко остане све из почетка копај, планирај, исушуј, наводњавај, пумпај... ваљда је нешто литературе остало по музејима и архивама. Ко доживи и преживи причаће.
Мирко С. Вранеш
Нема коментара:
Постави коментар