недеља, 05. децембар 2010.

СРЕТНИК... 24 године 4 месеца и 17 дана... ЖИВИ БЕЗ НАШИХ СРАЊА...

МОЈ ДРУГАР ЏО!

        ''Ништа на свету није теже од искрености, и нема ништа лакше од ласкања.'' – Фјодор Достојевски

      Петак, киша престала, пао мрак, напољу хладно, долази зима... ја у кући џеџим уз телевизор, доглед'о други сусрет првог дана финала Дејвис купа, Ноле збрис'о Жил Симона, глатко 3:0 и тако против Француске изједначили на 1:1... Јанко изгубио од Монфиса 3:0, опустио се од како је ожењен човек... идем нешто да чалабрцнем, насикир'о ме Типса током ручка нисам ништа јео... зинем на пилеће крилце, вода кренула на уста... звони телефон... е, ко га пронађе у 3ЛПМ увек ми звони баш кад не треба... одложим крилце... отарем руке... Ало овде резиденција Вранеша (најчешће се тако јављам на телефон кад сам добре воље), са друге стране:

-         Здраво Мишо овде Бањац...
-         Здраво новинарчино матора, где си Јоване.
-         Извини што те овако зовем, нисам хтео раније знам да и ти пратиш тенис.
-         Нема проблема, удри.
-       Спремам неке папире за Министарсво у Београду па прикупљам подршку политичких странака и удружења, знаш да добијем неки динар да покренем моје новине, да ли би могао да ми напишеш писмо подршке у име Личког вишебоја, имаш ли меморандум.
-         А, што не би могло брате Јоване па то су наше новине, и печат ћу да ти одвалим.
-         Лако се теби зајебавати а мени гори под табанима.
-         Не зајебавам се печат морам да ударим да оверим допис.
-         Добро дођи сутра код мене, ако ти није проблем, пре подне и донеси ми то, морам да зовем и остале сви ми обећали...
-         Видимо се сутра, да ти понесем нарамак дрва за грејање.
-         Не, узели смо метар и сад смо мирни целе зиме... хахахаха... здраво.

     Ништа пиле, ништа крилца идем ја да напишем писмо подршке мом другару, за наше Апатинске новине и да разбијемо ову медијску чамотињу у Апатину. Удри по тастатурама, штампај, потпиши, печат, коверта, налепница Личког вишебоја... готово... јуриш на пилећа крилца, салату од слатког купуса и печени кромпир са много 'леба свакако.

    Субота, хладно јутро, нека сумаглица... обећ'о Јовану донећу му писмо подршке, а и нешто из радње и пекаре треба донети... обучем се к'о за зимску олимпијаду на бицикло па у живот... обиђем женине родитеље онако успут, свратићу касније да се испричамо... Макси пазарио... Давид узео два хлеба, домаћа резана (што би рекли Црногорска – изрезана на кришке, нема мучиш)... па од бившег и све ми се чини никада више хотела Војводине, правац семафор код Пиваре... жуто... из правца Сомбора стаде мечка мађарске таблице... аблендује човек маше рукама... ладно брате немам ја времена за њега а мађарски и не знам... ја лево у Пиварску... онај из мечке лег'о на сирену... махнем онако руком иза леђа и на глас море иди у 3ЛПМ... труцкам бициклом улица тек асфалтирана а све попуцало, шахте више од цесте десетак центиметера... прођем Николе Тесле и радњу Морнар... кад буп испред мене мечка... к'о на филму... станем и зазинем -  море носи се у... 
Изађе из мечке кварцовани, главати бркајлија и - Хело Мајк ! 
     Очи ми стале... нисам човека видео од 1985. или јебем ли га  од 1986. године – Хело Џо! 
     Изљубимо се к'о род рођени, радили заједно, дружили се, он попиздио нешто на неку фамилију код које је станов'о и о'шо негде у бели свет, мој другар из зајебанције га назвали Џо, јер у школи на часу енглеског пис'о ћирилицом... и осто Џо. Договор пао у првој секунди 'ајмо у Шаран, јој шта смо тамо некада радилиии... - сачекај ме Џо пар минута само да однесем неко писмо... смеје се – шта је пост'о си меилмен (енг. поштар – чудим се чудом, течно он без акцента прозбори језиком који је ономад давно пис'о ћирилицом). Махнем руком -  пусти, причаћу ти ево ме за...

     Упадам код Бањца у двориште, 'оће Блеки да ме поједе, никако да му објасним, а већ покушавам дуже враме, да сам пријатељ а не као неки... улазим у кућу... види стварно дрва у дворишту... кренуло Јована...

-         Здраво Јово, ево ти писмо.
-         Седи, Вера долази ево га стиг'о овај манијак.
-         Шта ћеш попити, кафу... жестоко.
-         Нећу ништа журим, здраво Вера, како овај твој.
   
    Одмахну жена руком – Пусти га, знаш какав је.

-         Него Јово ево сам ти скоцк'о писамце, милина једна.
-         Е, види дали су ми подршку и... чекам данас још од...
-         Него јел' ти то нешто куваш у каљавој пећи.
-         Кувам, да ти не кажем шта, чуће ме унука... мокра дрва па све кипи.
-         Нека дуже ће трајати, знаш да неки сува дрва потапају да дуже трају.
-         Е, теби је увек до зајебанције. Ићу ових дана у Нови Сад до штампарије и...
-         Здраво Вера, извини журим...
-         Здраво Мишо... где ћеш ти Јоване, обуци се прехлађен си...
-         Идем код оних... по писмо.

    Растанемо се он у ауто па гас, ја на бицикло па по гас, правац Шаран. Уђем а онај пустахија се раширио наручио кило бело и киселу, насут гемишт у две чаше (да је соде воде и сифона био би и шприцер) овако уместо да шприцерамо к'о некад, ми ћемо да гемиштамо. Седам за сто, прохладно у Шарану нигде живе душе, рано тек једанаест... Наздрависмо чаша о чашу, поглед очи у очи, пијемо и почиње прича:

-         Па добро Џо, где си ти у 3ЛПМ, лудаче нисам те чуо и вид'о преко двадесет година.
-         Грешиш Мишо, нисмо се видели двадесет четири године, четири месеца и седамнаест дана.
-         Где ти то израчуна, јеботе да ниси био у затвору па број'о дане?
-         Не, нисам у затвору број'о дане већ сам синоћ у хотелу у Будимпешти рачун'о кад сам отиш'о из Апатина и ове вукојебине.
-         Видим возиш мечку, значи у Мађарској си а нема те толике године.
-         Није то мој ауто, то је рентакар, али је најприближнији ономе што возим код куће у Аустралији.
-         Ау, Џо где брате у Аустралији па енглески ти иш'о... и пос'о си га ћирилицом... хахаха... сећаш се оног текста о Стонсима и Мики Џигерици...
-         Хахаха... него знаш да ми је Мајкл Џегер био са екипом гост у мојој кући... има тога да ти причам... него кад си ти постао поштар?
-         Пусти то написао сам писмо подршке Јови Бањцу за његове новине.
-         Коме, ономе што је код нас радио кад се вратио из Данске... онај, онај што нас разваљив'о у шаху.
-         Да тај, све нешто сада и мислим куд се човек врати, да остаде био би сада господин човек, живео нормално и возио мечку к'о ти. Тамо би му доста било и што зна шах да игра.
-         Него Мишо, јер ти и даље дрмаш у Бродоградилишту, био си буџа, јеботеее па ти мени био шеф... никада те нешто нисам сматрао за шефа па другари смо.
-         Дрмам курац, све отишло у 3ЛПМ.

     Исприча Џо своју причу, попичк'о се са родбином, дао им неке паре а они га избацили са стана, попизди имо пасош па правац Италија, радио нешто код неког аутомеханичатра у Ђенови.
     Прича Џо - он Микеле, тај Талијан, добар човек, им'о неку фамилију у Аустралији дошла нека његова даља рођака, црнка погузата, ја је кресн'о, било ту и љубави, њен ћаћа мени гаранцију, рекла му Сара да ћу да је женим, и ја на брод и правац Перт, оће Талијани да ме жене а знаш мене... будем ту за времена киша – зими... радим у продавници половњака, аутомобила, мењам гуме и бензиска пумпа ту, ту и њихов ресторан... ради се и по четрнаест сати дневно, е, онако к'о кад смо ми били на терену са бродовима, џабе спавам, џабе једем, џабе ме Сара греје... плата добра, све јефтино сем цигара... престанем пушити... престала киша... научио талијански а и сам знаш дудук за енглески... наиђе нека екипа Енглези, купили би два теренца Џипове а и треба им неко да их одржава... филмаџије праве емисију о копачима опала... кренем ја са њима... и шта да ти причам Сара ми родила троје деце, две ћетке и сина... са Миленом, дошла за време ових срања код нас из Карловца, другом женом имам два сина... власник сам два рудника опала, неколико продавница аутомобила, имам хотел и ланац бензиских пумпи... деца из првог брака сви раде код мене и школују се... ова два малца у школи... једном недељно са Саром и њеним мужем Љупчетом, македонцем роштиљамо... све баш ОК. Него баш добро што сам налетео на тебе, све јуче мислик са ким да се посаветујем, шта би овде ваљало радити, мука ми више од оне спарине и кишурина... да јуче сам у Будимпешту долетео из Сингапура... за Београд ретко ко лети... узмем овај ауто и у хотел на спавање па јутрос на сабајле за Апатин... нисам ока склопио целу ноћ... 'ајде брате причај како ти Гоца и синови Кева Милка јели жива... шта ти старац Брко ради?
     
      Конобари носе неко мезе, испричам ја њему све... престао човек и јести и пити све тресе главом - ... јеботеее Мишо па што и ти не оде из ове вукојебине, знам да си могао... знаш језик... радиш к'о мрав... ау, знам да причаш истину бар увек јеси... ако је то све тако, шта ми саветујеш.

-         Џо, пријатељу... обиђи мало фамилије што имаш, помози помало... и ником немој рећи да си богат и успешан, закупи неки наш крш па се вози, ако ико сазна да имаш лове опељешиће те, народ се искварио у 3ЛПМ. А, што се тиче неког бизниса овде код нас, врати се у Аустралију па за двадесет година опет дођи, можда се нешто до тада и промени у земљи Србији.
-          Мишо јел ти то мене, знам да си увек правио шегу и спрдњу.
-         Не Џо све је ово истина, а ти провери имаш времена, и скини брате те бркове, ево те к'о нарко бос из Колумбије.
-         Хахаха... то ми каже и моја Милена, знаш да је она са Кордуна, са Петове Горе село поред Војнића... прич'о сам јој да сам тамо био као извиђач... еј Мишо па ти ми био Начелник одреда. Мајк, пријатељу увек си био БУЏА.

    Знам да ће Џо проверити моје приче, знам да ће се уверити да су истините, знам да ће се вратити кући у Аустралију, знам да ћемо се убудуће чути и видети преко жице а исто тако знам да је мени и Јови касно да одемо из ове вукојебине. Имали смо прилику, нисмо и сад шта је ту је ево писмо подршке мом новинару:  


Број; 078/2010 - I
Апатин; 03. децембар 2010. године
АПАТИНСКЕ НОВИНЕ
АПАТИН
Господин Јован Бањац

Предмет: подршка Апатинским новинама

       Поштовани,

       Наше Удружење годинама окупља људе добре воље и организује сада већ традиционалну манифестацију Лички вишебој. Десет година наша манифестација окупља људе који се такмиче у традиционалним спортовима пред више хиљада гледалаца. У Апатину од краја 2004. године влада медијска блокада и контрола свих медија са стране представника локалне власти коју чини коалиција СПС – СРС на челу са Живорадом Смиљанићем. Појавом Апатинских новина створена је могућност да се и ми огласимо са нашим информацијама, истинито и правовремено обавестимо наше суграђане. Гашењем наших новина нестала је и могућност нашег оглашавања, сведок томе је овогодишњи 10. Лички вишебој који је окупио преко 250 такмичара и више од 5.000 гледалаца, а на локалним медијима ТВ Апатину и новинама Нови Глас комуне који се финансирају из општинског Буџета – нашим парама, није било посвећено ни секунде и нити једног слова, медијски мрак у најцрњем издању.
       Зато пронађите могућност да поново излазите и истинито и благовремено информишете наше грађане. Можете рачунати на нашу искреност и помоћ у пружању свих информација које су везане за наше Удружење и наше активности.

        Имате нашу апсолутну подршку да истрајете у вашем настојању да објављујете и штампате наше новине.

     С поштовањем.
..................................
    
     Е мој Јоване, независни новинару, да не дође из Данске и ти би сада као Џо... да те боли уво и за Апатин и његове становнике, а ове што ти сада праве проблем не би зарезив'о већ би их посл'о све у ТРИ ЛЕПЕ ПИЗДЕ МАТЕРИНЕ.  


                                                                Мирко С. Вранеш

Нема коментара:

Постави коментар