ЕХ ТА ЛЕПА ВРЕМЕНА, КАДА СУ И ЗИМА И СНЕГ ИЗАЗИВАЛИ ОСМЕХ...

СНЕГ

      ''Весео човек је као сунце, куд год иде осветљава.'' – Турска пословица

      Снег у равници, у мом Апатину, мојој Бачкој и мојој Војводини увек је деловао умирујуће и никада није изазивао некакву посебну нервозу и панику, равница па све бело, гране сунце па све бљешти. Шта се то у међувремену десило да сада снег дочекујемо намргођени, љути и о том истом снегу све најгоре... снег изненадио путаре, поломљених X ногу и Y руку на клизавици, отказаних Z летовa, завејани путеви, брачни пар умрo од зиме и глади у околини XYZ..., нађено X смрзнутих и Y мртвих бескућника у Пољској и Русији и... бели снег постао повод црних хроника. 

      Дакле да почнем причу, какав је то снег  некад био и какав догађај је око њега настајао када сам ја био дете a и касније. Снег и зима су пар који једно без другог не могу, зима подразумева касно свањивање и рано смркавање, обданица кратка, то је природа... некада је то кратко дневно светло  и подужи мрак изазивало народ апатински на зимско дружење, посете једних другима, дуга фамилијарна и комшијска картања, игре типа Не љути се човече... и много тога што зиму претвара у доколицу и разбибригу. Од раног јутра ми деца смо јурцала по снегу, ишли на баре и до Левенте чак, да се сличугамо (клижемо) по леду, да сечемо оближње врбове равне гране  са закривљењем при крају и правимо штапове за хокеј, понесемо од куће ћутке (кукурузне) за пакове, а сличуге лети правимо од старих пиварских дрвених гајби а ону челичну тракицу што гајбу чинила компактном користимо за подшив, и ево клизаљки за једну сезону, следеће већ нога већа прави нове... било је ту пропадања кроз лед, скидања до голе коже и ложење ватре да се отопљеник осуши, свак му да нешто робе и он цупка док се све не осуши... сви насмејани, нико болестан оно хране по џеповима, понето од куће кришом, делимо... цика вриска, кући на ручак кисео купус са сувим месом  и уместо 'леба куван кромпир, понекад може и  палента у боте (онако узмеш паленте у шаке па направиш нешто к'о грудву и ево га бота), па опет санке у руке па на бент (немамо ми другога брда) удри уз низ бент, па тако све до сумрака... кући вечера, чај липов или шипков набран лета и јесени, комшије дошле картају се, мајке штрикају  чарапе вунене (од ЛИЧКЕ вуне), чарапе греју носиоцу истих и ноге и срце па из завичаја су из ЛИКЕ од овце Цигаје, Бирке... пуцкетају дрва у смедеревцу на плотни наранџина кора у рерни полице (што већи кромпир попола расечен мало засољен па на печење), ми деца немамо времена чекати да се о'лади па онако врео кад се залепи за непце очи искачу али опет смех и озарена лица, па зима је нема разлога за љутњу и мрзовољу. Свинокоље сви свима и свак свакоме носе чварке, крвавице, пар домаће кобасице и две три свеже крменадле, колико у кући душа толико крменадли, знаш такав је ред... деца око свих казана за загревање воде за шурење свиња, чекају ''мајстора'' да извади и надува свињску бешику, онда удри фудбал без лопте ту је мијур ту и лопта, крајичком ока гледамо како напредује радња када ће се месо сећи, а у неком ћошку чардака или шупе чекају већ припремљени штапићи за ражњиће (подужи, научили већ од раније да нам рукавице не изгоре)... онда чекај обарине, па прву кобасицу сваком гриз,  па чварци... неко се сувише  приближи ватри, зна се нешто на њему и запалити, гаси га ваљај га у снег и опет смех нас деце од радости, а оне старије око ''мајстора'' од ракије и вина... смеју се старији нешто - ко је опалио крмачу ? (спалио длаку са свињчета) кад сам нараст'о  било ми јасно што су се смејали и шта је то опалити... сви задовољни мир божји. Радост још већа зимски распуст један, а два Божића и две Нове године... салењаци, колачи из пресе (касније га комерцијализовали и назвали Бакин колач), шапице, ситни колачи и зна се Мађарица ред кора што тања то боља – ред фила, па тако пет – шест пута а горе чоколадни прелив. Ваљда сам због тог колача и касније као момчић а и после волео Мађарице, свакако цурице и девојчице и... да вам не причам, знате већ. Суботом купање греје се поцинкована лончина, пуна воде, за искувавање веша на шпорету смедеревцу, па у корито за веш па Дечији Меримин сапун, па сузе док се пере коса (''гризе'' за очи), а све уз смех па зима је и снег је напољу чему љутња и нервоза, суши се поред пећи па у кревет оно јастук к'о кућа и дуња (перина) к'о бент а под ногама цреп загрејан у рерни и замотан у стари пекир, милина једна греје ноге а кад се о'лади само га онако шутнеш напоње испод дуње, и сањаш све бело сви насмејани зимааа и снег бели снег, старији причали да и анђели имају бела крила и да је у рају све бело и да се смеју по цео дан и уживају... не треба нама деци рај, за нас ја наш снег и наша зима и више од раја. Кад напада више снега, то више снега мислим преко метера, онда ми деца правимо стазе, замкове, ратујемо између два замка, грудвање нон - стоп, лизање леденица које висе са стреха главна забава, и да нас жеља мине фудбалска утакмица по утабаном снегу, е шта је ту знало бити падова и немогућих голова и још немогућијих акција... ко се како опружи, а сви у смех он највише. Правимо клизаљке у снегу, одаберемо ципеле са равним кожним ђоном па после стотињак залетања и клизања по истом месту у снегу напрабимо клизаљку, снег претворимо у лед па настављај једну на другу па тако и преко двадесет метара, данима је користимо и усавршавамо... неко попије и батине од старијих који кад се изврну и све четири у ваздух, трпиш и после по сата опет смех па зима је и снег је и... удри бригу на весеље.

      Одрастем, оженим се ту и деца, два сина и они иста прича и иста игра само нема више леда и Левенте и Купатила, утањио снег... санке па на бент, мени се бент некако смањио, био много већи кад сам ја био клинац... опет свињокољи, опет картања, опет вунене ЛИЧКЕ чарапе, опет Мађарица, и школски распуст и два Божића и две Нове године... и све тако до краја осамдесетих и почетка деведесетих... појавише се неки намргођени мрсомуди политичари и изјебаше ствар... поделише нас, заратисмо... осиромашили сви... зима и снег постали терет, треба обезбедити огрев, зимску гардеробу... мало помало свињокоља постала мисаона именица... затворио се свак' у своју кућу – стан немрада нико нигде... ту навику преузела и деца, нема више цике и вике нема клизаљки... родитељи бабе и деде -  немој напоље поломићеш се озебшћеш, згазиће те неко а можеш и неки грип навући. Заборавили већ и они лепа времена кад је зима била зима и снег био... Испрепадало народ ратовима, беспарицама, безнађем, грипештинама и кокошјим и свињским само још рибљи нису измислили... престо народ јести и меса кокошја и пилећа и свињска... а крмци који су све ово закували кркају све врсте меса и зиму и снег користе да се ''одморе'' на неким бајковитим местима на Алпима на... Јебе се њима што обичном свету зима и снег нису више радост и смех него јад и чемер.

      Јутрос затекнем пало десетак сантиметра снега, сувог, није за грудвање али ја направи једну и баци на кров... у ушима ми одзвања смех из безбрижнијих времена када је снег био снег а зима била зима, а не као сада ЦРНА ХРОНИКА. Очистим снег испред куће и мислим добро је – НИЈЕ ПАО СНЕГ ДА ПОКРИЈЕ БРЕГ ВЕЋ ДА СВАКА ЗВЕРКА ПОКАЖЕ СВОЈ ТРАГ, да пуно је ''звери'' људских упропастило и зиму и снег и Апатин и Бачку и Војводину... и... и најжалије ми и моју ЛИКУ (носим кинеске и турске чарапе, нека иде све у 3ЛПМ).  

       ПС Отићу данас до гробља обићи родитеље и приупитати кеву да ли анђели имају бела крила и да ли је све у Рају бело и да ли су сви насмејани и да ли плете чарапе од белих рајских оваца. А ви поштовани читаоци упитајте се, ко то од нас направи ЦРНУ ХРОНИКУ и шиша нас к'о овце у Апатину а и шире.

                                                                 Мирко С. Вранеш