понедељак, 27. децембар 2010.

ШОЉА ЧАЈА И УСПОМЕНЕ ...


ШУМСКЕ ЈАГОДЕ

      ''Онога дана када наука почне проучавати нефизикалне (духовне) појаве, у десет година ће напредовати више него у ранијим вековима своје историје.'' – Никола Тесла

      Кажу паметни људи, научници, да људски мозак има капацитет  несагледивих размера у који је похрањено све оно што је сваки човек видео, чуо, осетио, рекао... од почетка свог живота, баш све се у наш мозак смести као у какав џиновски кондензатор... мириси, укуси, звукови, слике... исто тако кажу да је довољан неки мали узрок или подстицај па се све оно виђено, чуто, казано, осећено... врати, и ево га ту као да је било пре минут – два... а не да се забележило у мозак пре годину, десет, тридесет, педесет година... врати се тако изненада и неочекивано мирис, укус, звук, слика... побуде се лепе успомене а и оне тужне и лоше... одједном слика: изласка сунца из ''мора'' војвођанског жита боје злата, заласка сунца и његово купање у Јадрану... тек рођеног детета... кривудаве Дрине и мирног Дунава... капање капи са леденица испод стрехе... тек извађени млечни зуб у руц... или звук: смеха деце која краду комшијске трешње... тутњање парне машине и вагона... чак и  оно бућ кад се скочи са моста на каналу... плач мајке на очевој сахрани... одјек авионских бомби и ракета бачених на Србијицу... мачке како преде... чудна тишина избеглих из Лике... жамор деце у забавишту... цвркут птица... сувог лишћа које ваља ветар... ходања по снегу... или мирис: покошене траве... тамјана и свећа  из Троноше... борове смоле и гранчица са Таре... сирове нафте из Сибира... мора и воде  из њега узете у шаке... младе жене... дечијег сапуна... ракије кајсијеваче када се отвори боца ... болнице... или осети укус: бомбона 505 са цртом... кајсија... трешње... печења и прасећег и јагњећег... рибљег паприкаша... шкембића са љутом свежом паприком... црног пива... белог вина... домаћег крува... ракије клековаче из Бајине Баште... сокова из траве док је грицкаш у доколици... сузе која се слила до уста... или осети: врућа прашина међу ножним прстима... девојачка коса у руци... хладна Сутјеска по којој газиш... чак и заболи палац од босоногог ударца у лопту... нежни стисак мајчина руке... необријани одраз оца који жари по лицу... Да све се може вратити и чути, видети, осетити... баш све само треба неки мали повод, узрок, подстицај... нешто треба да стартује забачене фајлове у мозгу. Не знам како коме али мени се овакве ствари често, готово свакодневно  дешавају... ради ми кондензатор (мозак) нон – стоп... отварају се забачени фајлови и навиру сећања... слике, шта слике биоскоп у глави све са тоном и у боји... мириси и укуси...

      Елем, неки дан свратим код познаника, неким послом, стегла зима хладно, нешто се смрз'о успут, размишљ'о о неким лошим стварима што ми се дешавају (све мање лепих ствари у Србији) па се и зима увукла изнутра некако  у кости. На весело питање домаћина – Шта ћеш попити?  Немам појма шта ми би, човек очекиво да тучемо по ракији, ја к'о из топа – Чај. Чешка се и он а  и супруга му по глави, нису нешто навикли да пијем чај. Снађе се домаћица на брзину – Који ћеш? Имамо од шумског воћа, нане, камилице, липе, шипка, бруснице, шумских јагода, дивље трешње... Шта ми би, тек ја – Од шумских јагода без шећера и ако имаш мало меда и без лимуна, хвала. Њој очи стале – Мишо такав и ја пијем, значи нећемо кафенисати него ћемо чајенисати. Намршти се мој другар и онако љутито, више  тужно – Ја ћу ракију, а ви се лечите чајевима, и ваљда ћеш следећи пут ракијасати а не чајенисати, пијеш чај к'о нека стрина. Оде човек по ракију.

     Шоља керамичка већа, на њој духовита порука... нешто као -  ако до сада после четрдесете ниси схватио нећеш никада! ...поклопљена окренутим малим тањирићем, кашика и мед на тацни... сачекам неколико минута, отклопим шољу, извадим филтер врећицу додам мало – мало меда, промешам кашикицом са дугачком дршком... мирис ми познат... олуја у кондензатору... принесем устима, по гутљаја и... и укус шумских јагода... и поче филм звучни све и фул колор... брда, зелени пашњаци, непрегледне букове шуме, њиве оивичене каменим белим зидовима уз њих леске, краве и овце пасу, чује се клепка са овна предводника и меденица (звоно - бронза) са Дикуње, у оградици склоцани пасу мирни Рушко и  немирни Златко, ћено Рундов ми се мота око ногу... коњи и благо и пас овчар мога ујака Миће рођеног брата моје мајке Милке, заселак Читлук једна кућа на осами, село Баљкуша, пошта Крбавица, срез Кореница... Лика... на ивици шуме шумске јагоде, берем, једем и сок ми се лепи за прсте, доста ми је не могу више јести... чупам што дужу траву звану калац, танка подужа стабљика са класом на врху, добра травка за чачкање зуба и грицкање у доколици, деци служи за низање шумских јагода, к'о ражњићи али није штапић – жица и нема меса, већ травка и на њој јагоде, шумске... нижем јагоде, секирицом на дугачкој дршци одсечем танке лескове гране смулим лишће па у торбицу, из које сам рано јутрос појео крув и сир, воде још имам  а сланину дао ћени...
ред лишћа ред јагода на калцу и носи кући као поклон старијим, немају они времена за шумске јагоде... лети пуно посла спремају се за дугу и хладну зиму... женска чељад кува и спрема, пуна кућа треба то нахранити, опрати... кошење траве, свожење сена на  грани и вајгану и плашћење зимских стогова у котарини... поправак куће, стаја, торова, ограда, љеса ... замена шиндре на крову и дрвених сливника са којима се киша своди у штерњу под стогодишњом липом, коју засадио прадеда Филип Хрњак као момчић половином ХIХ века... мајка ми прича, док јој дајем јагоде, како је њен, већ одавно покојни, отац Стојан поправљао или проширивао штерњу а она била маћа, радознала извиривала шта то он ради па упала код њега унутра, а он је на лопати избацио напоље, као жабу, да му се не мота око ногу... у крајичку ока јој се показа суза, отра је рубцом уз изговор - Упала ми некаква мушица у око. 
      Да у том крају  Лике нема извора и потока па се пила кишница и ја је пио тог лета 1970. године и осталих лета кад сам тамо боравио.

      Мишо, хоћеш још меда ? – упита домаћица.

      Не хвала, ове шумске јагоде су баш укусне. – и попијем остатак чаја.


                                                                  Мирко С. Вранеш

1 коментар:

  1. Мој бивши муж и ја смо раскинули пре годину и два месеца, а ја сам била у шестом месецу трудноће. Обоје се волимо и то је био шок за мене и заиста ми је сломило срце. Покушао сам да га позовем и обе линије су биле прекинуте. Покушао сам да дођем до њега на друштвеним мрежама, али ме је склонио са њих. Покушао сам да дођем до његових родитеља и они су ми рекли да је њихов син рекао да ме не воли и да не жели да ме види и да не знају шта није у реду. Плакала сам и плакала сваки дан јер сам га много волела. Док се нисам породила и беба није имала годину дана, нисам могла да вратим своју љубав. Опет сам био збуњен. Не знам шта да радим, а остала сам и без посла и немам новца да се бринем о беби. Била сам несрећна у животу па сам плакала сестри и рекла јој свој проблем и рекла да зна за моћну чаролију која је бачена др апатом која јој помаже када није могла да затрудни. Контактирала сам га путем е-поште и он је рекао да ће ми помоћи и рекао ми је да је жена ставила чини на мог мужа и рекла да ће ми помоћи да разбијем чини тако да ће ми се муж заувек вратити и да ће бити мој. За мене је било велико изненађење што се догодило све што је рекао. Муж ми се одмах вратио и рекао ми да му опростим. Хвала вам пуно овом моћном и искреном чаролију. Молим се да ће дуго живети и радити више од свог дивног дела. Ако имате проблем који вас мучи у животу, обратите се овом моћном играчу чаролија! Он ти може помоћи. Неће вас изневерити, можете га контактирати путем гмаил адресе: драпата4@гмаил.цом или преко његовог вибера/вхатсапп-а:(+447307347648)

    ОдговориИзбриши