БОЖИЋ НА ВРАТИМА ...

БАДЊИ ДАН

      ''Поштуј  туђа верска уверења и обичаје, а чувај своја. Како се ми односимо према сопственој вери и духовном наслеђу, тако ће се и други односити према нама. Ако ми своје празнике и веру не чувамо, зашто би очекивали да њих чувају други. Празнике и обичаје смо дужни да чувамо. Због нас и нашег потомства. Нико нема право да ускрати нашој деци познавање сопствене вере, традиције и културе. Хоће ли и они чувати традицију и веру својих предака зависи од нас и од онога што им оставимо у аманет, наследство. Зато, ни под каквим условима не смемо нашим наследницима ускратити право на духовне вредности сопствене културе. Божи, уз Васкрс, у народној традицији спада у најрадосније и највеће празнике у Срба. ....  Бадњи дан, је последњи дан пред Божић, и у народу се сматра да је то практично исти празник што доказује и пословица – Они су као Бадњи дан и Божић, а односи се на врло блиске пријатеље који се увек виђају заједно.'' – Драгомир Антонић

      Данас је Бадњи дан ваљало се рано устати и отићи по бадњак, побринути се за сутрашњу божићну трпезу, обавити последњи дан поста, као апатинци и верници и паприкаш скувати, отићи до ХРАМА БОЖЈЕГ и присустовати паљењу БАДЊАКА, попити мало куваног вина или ракије, бдети и дочекати БОЖИЋ ... То је тако сада ПОСЛЕДЊИХ ДВАДЕСЕТ ГОДИНА код нас Срба и у Апатину, како је било пре тога не вреди ни спомињати у време комунистичке власти Бадњи дан и Божић  и ... нису становали у Апатину ... Зашто ? Има ту много паметнијих и искуснијих од мене па и писменијих и школованијих, па нек' пишу и причају и објасне деци и унуцима и праунуцима чак, шта је то и како било или се ''морало'' како исти ти сада ''верници'' знају рећи. 

      Елем, букнуо рат у Југославији и из Хрватске  и западне Славоније дође у Апатин децембра 1991. године ЧОВЕК свештено лице, јереј Душан Нишевић и поче радити и доносити Божју реч у апатинске глуве домове ... тежак посао и Сизиф би му се чудио вероватно речима ''Побогу човече шта ти овде радиш, па видиш ли какви су то људи и народ, ја се мучим гурајући ову каменчину узбрдо ал'лакше ми но теби.'' ... Душан научен да ради и шири Божју реч нађе начина да организује обичај паљења БАДЊАКА за Бадњи дан 1992. године, званично постављен за свештеника апатинског 01. јануара 1992. године (по новом календару) и гле чуда већ 06. јануара 1992. године (да по новом календару) организова паљење бадњака. Ево како он данас мени (свом кумчету, да био ми кум на кршћењу мом и женином у Лелићу у манастиру где смо се супруга и ја венчали да нам деца не буду вандрачна већ и Црквено призната, ако Богу хвала од тада нису више копилад) у телефон описа тај догађај: ''Нађем се ја два-три дана пред Божић са Ћопићем Жућом из пиваре, покој му души, и договоримо се око паљења бадњака ... спремимо ми то све како ваља на оном простору код продавнице ''Борово'' на тргу ... нас двојица око бадњака нико да приђе у кругу од нас на петнаестак метара стоји тридесет до педесет особа ... па опет празан простор петнаестак метара и онда народ, подоста народа дошло да види шта то нас двојица радимо , е тако је то мој куме све почело.''

      Договоримо се нас двојица да се нађемо по Божићу па да ми све исприча (знам и ја подоста) како је почео у Апатину, како је парохијски дом направио и Храм на Дунаву започео и у Пригревици службу Божју успоставио и из Апатина протеран и у Пландиштиу храм направио и манастир у Хајдучици обновио и како проводи пензионерске дане ... да чућете истину како је то било.

      Данас Храм на Дунаву у свој лепоти стоји и дочекује вернике и намернике добре воље да се по ЈУБИЛАРНИ  20. пут бадњак залије вином намаже медом и на ватру положи. И да почнемо из почетка нас  хиљаду и више у милионима искри бадњачких од долазећег Божића до следећег Бадњег дана и тако док је нас Срба у Апатину. 

     МИР БОЖЈИ, ХРИСТОС СЕ РОДИ ! 

                                                          Мирко С. Вранеш