ВУНЕНЕ ЧАРАПЕ - ЛИЧКЕ
''Можда је неком смијешна старинска одора, прадједовско копље и убого кљусе, које не обећава богзна какву трку.'' – Бранко Ћопић
Зима, хладноћа, студен, снег... после Божића и Св. Јована зима најчешће покаже своје право лице, сатера народ у куће и поред ватре (радијатора, термо пећи, каљавих пећи...), невољко се креће ван у зиму без неке преке потребе, а кад се мора онда се ваља добро обући и обути.
Кад смо код тога шта ваља обући и обути неизбежно је размишљање шта ''натаћи'' на ноге, како утоплити стопала... знате већ нисте мали зима од ногу долази, посегне човек за чарапама... прво танке (летње) памучне па преко њих вунене чарапе ручно плетене – штрикане. Обување ових ручно израђених вунених чарапа је од узимањa у руке до навлачења на стопала имало дупли ефекат грејања, прво се загреје срце ако је већ неко како то ваља вама драг израдио – оштрикао и друго када вуна почне пецкати стошала и листове ногу.
Нама пореклом из Лике вунене чарапе су најчешће плеле баке и мајке од беле овчије вуне, предене... онако на четири – пет игала са обе стране зашиљене... крену од горњег дела ка стопалу – приглавку... горњи део маштовито украшен са плетеницама, ступчићима, пречкицама... кад дођу до приглавка онда просто штрикање и кад се тај део издере опаре се до краја пете па на стару чарапу настави се нова и тако годинама, штета бацити и поново радити онај горњи украшени део.
Неко имао среће па гледао баке како то раде, па после гледао и како то мајке раде прво преду вуну са преслице на вретено па онда са вретена на вретено па у клупко и онда штрикање све ти се чини да ће нека од оних игала заувек остати у чарапи... врхунац, зовну те онако руком и тихо готово шапатом кажу: ''Ево ти мајко – рано ово сам ја теби... ''. И увек огрејаног срца и душе назуваш на ноге за које су чарапе и намењене, често пре тог чина док се први пут назувају,после пранња, онако их навучеш на шаку и пређеш преко лица... а оно жаре... лепо ти баш све а највише човека загреје љубав жена које су ту чарапу са наменом штрикале унуцима, синовима, мужевима, снајама... Када се прекине традиција из разлога модерног живота и обавеза запослености жена... када драге жене баке, мајке... када те драге особе оду да својим преслицама и вретенима преду небеску пређу и штрикају чарапе од беле вуне рајских оваца... тада се купе вунене ручно штрикане чарапе и види чуда слабије греју и ноге а душа, срце... остају хладни... не знаш ко је штрикао чарапе и оне постану обичан одевни предмет и када се приглавак подере чарапе се баце и оне шаре и... заврше у канти за отпадке... а највише заболи кад млади укућани навикнути на сву могућу технику кад те виде како безвољно са сажаљењем бацаш издрндане и скоро распале чарапе... онако ''мудро'' кажу – Баци их више, није ти их мајка направила, купићу ти ја кинеских 100 пари! У себи онако а мени се некада отме и гласно – Јебали те више Кинези!
Сада, кад већ дуго година немам никога да ми оштрика вунене ЛИЧКЕ чарапе, купујем их на пијаци али некако ми нису онако лепе... додуше греју стопала и ноге али душа... душа празна.
Mирко С. Вранеш
Нема коментара:
Постави коментар