1. ДЕО – БИЛО ЈЕДНОМ ЈЕДНО БРОДОГРАДИЛИШТЕ ...

ДУНАВ, АПАТИН, 

БРОДОГРАДАЊА ... ?

''Напредак и развој човека од неизмерне су важности за човечанство и битно зависе од инвенције.'' – Никола Тесла

Многе приче личе, тако и моја прича везана за први сусрет са бродоградитељима и бродоградњом није само моја, слушао сам је и од других да је то тако исто некако бивало давних 1960., 1961. ... 1970. ... година.

 К'о на филму ту актери, ту сцена, ту радња ...

ПРВА СЦЕНА - УВОД: Актери бродоградитељи добили месечну плату  (кеш - на руке) па на чарду код ''Адора'' тик преко пута Бродоградилишта у Апатину, да намире дугове што на црту пили и да се почасте, добар и чудан неки свет тешко и крваво зарађене паре увек олако трошили да некажем расипали, живеле и кафане, и радње, и ... од плата апатинских бродоградитеља ... Код ''Адора'' куглана, и музика, и певаљке, и пече се роштиљ, и кува паприкаш ... а бродоградитељи к'о Лоле бекрије разбијајууу ... Богу хвала међу њима и мој отац Симо у прљавом радном оделу (некада није било гардероба и пресвлачења, него се кући обучеш у радно одело, на бицикло па на посао, а са посла онако замазан кући опет на бициклу) по занимању бродомеханичар а посла у ремонту старих рбина и мотора колико хоћеш, а оно све масно и црно мешавина нафте, дизела, мазута, прерађеног уља, товат масти ... Е, тај мој отац туче по шприцерима, све кило бело са сифон соде, виолина му цичи на увце, кити ловом певаљку , једну цигарету пуши друга му у резерви за уветом ... дерт ... Е, да ми је знати на кога  ли сам, знам скроз ко ми је ћаћа јер сам пљунути мој Симо што се кафане, музике и ... тиче ...

ДРУГА СЦЕНА: Актери моја мајка Милка и ја, кућерак у Језерској 2, петак, ручак на столу, сто са четири столице без наслона (хоклица), у смедеревцу весело пуцкета ватрица, из радија певуши Нада Мамула, ја три – четири године играм се са мачком и њеним мачићима ... хлади се ручак а греје се моја Милка ... ''ускоро'' након четири – пет сат напољу смркло  к'о у рогу а кева кува к'о експрес лонац ... облачи се за изаћи ван куће, навлачи на мене нешто робице ... па ме за руку и незакључавши врата правац улицом Раде Кончара до пруге кроз неке баште, па поред Ливнице и стадиона право на ''Адор чарду'' ...

ТРЕЋА СЦЕНА:  Испред чарде буљук жена и деце, чакају хранитеље да престану банчити да пођу кући, да се који динар сачува од сецикеса кафанских и курветина (знала моја мајка рећи за певаљке, сад да ли се нешто променило, тешко певаљка је певаљка) ... жене се домунђавају, деца нервозна већ плачу ... и зна се, она моја матер партизанка мене у нарамак па јуриш на кафану – чарду ...

ЧЕТВРТА СЦЕНА: Стаде музика, стаде цика, стаде вика, чује се плач мале деце ... оно ове остале исто децу у нарамак па за мојом устаничком мајком сви буп па унутра ... бродоградитељима који једва жмиркају из дунавске димчине стале очи, виде људи своје жене и своју децу ... онако полупјани мисле да халуцинирају само уместо белих мишева им се указала породица, прекину ћутање моја Милка и :''Ево ти сина јединца па га научи како се троше паре и кад се долази кући на ручак !'', те буп мене ћаћи у руке, око стола седи њих седам – осам а ја к'о штафета од једног до другог цимају ме, гледају ми да ли имам нешто спреда у гаћама, смеју се и коментаришу: ''Ево нама новог бродоградитеља.'', ускоро сваки од њих доби једно или двоје својих у руке, нема више смеха занемили ... наше мајке налевокруг па све кроз врата и правац кући ...

ПЕТА СЦЕНА: Мој Симо и остала екипа поскакаше, платише оно што су попили и појели, децу на бицикло па  куд који мили моји, једни  утабаном бициклистичком стазом правац поред Жељезничке станице до Сомборског пута па кући, а други поред Ганцове дизалице па поред Чарапаре па исто кућама.

ШЕСТА СЦЕНА: Симо и ја за столом једемо подгријанац пасуљ, зна се петак, био пасуљ да ли ради поста или ради новчаника никад нисам докучио одговор, поред њега камара пара смеши се онај рудар са лампом на глави ... утрчава моја Милка качи пушку (капут) на чивилук, узима оне рударе са стола и буп са њима у мрак фијоке на креденцу, одоше рудари у мрак требаће им лампа ... а зна се од сутра, субота била радни дан, мој Симо и његови пајташи изјутра код ''Адора'' да се ''прекрсте'' дуплом љутом и зна им се на црту све до следећег петнаестог у месецу и лумповања и плаћање пића ''на креду'' попијеног, и мени се зна опет вођен за руку већ познатим путем и вожен назад бициклом истим познатим путем ... и рудари са лампом у фијоку ...

СЕДМА СЦЕНА – ЕПИЛОГ: Апатински парк, клупе, седе стари људи и причају: ''Сећаш ли се Миле онда кад оне наше жене доведоше децу код Адора ?'', одговора нема само, климање главом и присећање да већине тих кафанских бекрија и бродоградитеља више нема, нема им ни жена, чак и неке деце нема, нема ни Адора, све се преселило на неки други свет ... нема ни чарде, нема ни сифона соде, нема ни Цигана ни музике, нема ни курви – пардон певаљки ... нема ни бродоградилишта ... старцима пође суза на очи, отару је онако рукавом и све мисле ... ЈЕБЕШ И ЖИВОТ КАД ВИШЕ НЕМА ОНИХ НАШИХ ОРТАКА ... прекиде Миле ћутање: ''Е, ШТО СУ ТО БИЛА ДОБРА ВРЕМЕНА.''

ПС  Повод за писање на тему о Апатинском бродоградилишту је најављена продаја истог на јавној лицитацији, и покушај да се каже нешто из мог угла, и исто тако покушај да кад већ неко купује упропашћено бродоградилиште, да га купи бар неко ко ће правити бродове у њему, а не да га купи нека ''курва'' за неке своје више економске и стратешке циљеве и да га користи за намене које немају ама баш никакве везе са бродоградњом.   

                                                Мирко С. Вранеш