11. април 1999. – 11. април 2011.

ГОДИШЊИЦА !

КАДА ЋЕ БИТИ ОТКРИВЕНИ НАЛОГОДАВЦИ И ИЗВРШИОЦИ УБИСТВА СЛАВКА ЋУРУВИЈЕ ?

          ''Сви ми морамо имати неки идеал који ће управљати нашим понашањем и задовољити нас, али он није материјалан, без обзира да ли је вера, уметност, наука или било шта друго, само је важно да делује као нематеријална сила.'' – Никола Тесла

        Као дете сам почео читати дневне новине, штампу, чак  што више научио читати из ''Политике'' уз помоћ нашег станара... путујући, ономад кад је то било нормално пасош нам био добар, нешто мало ван Југе знао сам се докопати каквих страњских новина и таблоида и... све у боји и пишу новинари, пиче ли га пиче и по политичарима, и по бизнисменима, и по краљици, и по Папи, и по... Све нешто мислио какав смо ми срећан свет који живи у нашој Југи, код нас све ОК, барем је штампа тако писала, као ''лик и дело тог и тог друга, златним словима исписано нигде мрље у понашању и каријери, моралан човек к'о светац''... Поче штампа тамо негде 1983. године (већ се о'ладио бравар Хроми Даба Кумровечки) писати и о неким девијацијама у понашању одређених другова и о њиховом опхођењу са извесним другарицама... Појави се ту у нас и српски ''месија'' друг Слоба, са другарицом Миром све са цветићем у коси, који ће све Србе ставити у једну државу, малобројни писуцкали да ће нас тај лудак сјебати и  сместити све под једну шљиву, јер толико ће нас претећи после његове политике, после му већина нешто оправдања знала наћи кроз причицу: ''Није Слоба лош, но је Мира бештија, упропасти онаког чо'ека скроз. Где је нађе, а он, он тако добар у 3ЛПМ.'' Шта се ту све издешавало и ко је кога, и ко је зашто, све вам је познато, отишли ми неповратно сви скупа у 100ЛПМ ... полако се враћамо али 100 је велика бројка нарочито кад је у питању ЛПМ.

        Елем као фан штампане речи и тиска почнем ја тада  експериментисати са куповином и читањем дневних новина са ''Политике'' пређем на ''Нашу Борбу'', онда на ''Данас'', прелистам и ''Блиц''... прочитам каткад и ''Дневни телеграф'', који ми некако вукао на дневне таблоиде из западне демократије и по формату и по текстовима, сензационализам... Народ у Апатину сазнао да постоји ''Отпор'', преко рекламе која би објављена у ''Дневном телеграфу''... Пратећи рад Славка Ћурувије и екипе новинара окупљене око њега, почнем ја преко везе набављати и читати ''Европљанин''–а... илустровани лист излазио у неким чудним интервалима, нит је недељник нит је месечник, јабемли га никако да похватам кад и где се може купити, све док преко једног демократе из Суботице не дођем до мог редовно мазнутог примерка из штампарије ''Бирографика'' – Суботица, која је принтала овај лист и тако до броја 14. издатог 5. новембра 1998. године... 

Штампала: ''Бирографика'' - Суботица

         Пресели се штампање у Бања Луку где ''Глас српски'' отпринт'о 15. број издат 3. децембра 1998. године, ја га се докоп'о у Београду био на неком партијском састанку (ДС).

Штампао: ''Глас српски'' - Бања Лука

        ''Издајнички'', како су назвали овај магазин, 16. број издат 31. децембра 1998. године тискан у ''Радин, репро и рото'' – Загреб... Ау, постадосмо сви ми који читамо ''Европљанин'' страни плаћеници, издајници и ''усташе'' јер се наш лист штампа у највећем леглу ''усташтва'' у галаксији и шире у Аграму (Загребу)... Некако у Србији није било посла (јеботе од 1998. до данас се ништа није променило - по  питању упослености,  за остало ко ће га знати) докопам се ја   мог гастарбајтовању у Црној Гори тамо на киоску уредно купим 16., 17., 18., 19. и нисам ни слутио да је последњи 20. број неколико дана пред бомбардовање, 24. марта,  НАТО на Југославију, што ће рећи опичили и по Србији и Црној Гори, за почетак у исти вакат ''оплели'' и по Сомбору (аеродром) и по Бококоторском заливу прекопута Бијеле (радарски системи) ... тек пао први мрак, све се нешто  смркло, кад Трес-бум зовем ја из Бијеле Апатин кад ми жена каже Трес–бум и по аеродрому... синхронизација у 3ЛПМ.

Штампао: ''Радин, репро и рото'' - Загреб

      Куд ћу шта ћу лети кући у Апатин, кад тамо као правог ''домаћег издајника и страног плаћеника и демократску пудлицу'' дочека ме позив отаџбина те зове и 4. априла одем у резерву Пригревица по позиву отаџбине да је ''одбраним''... у Купусини купио рибљу конзерву да постим бар на Велики петак (војна кухиња на пост, кркањац до јаја, све се маст слива низ браду)... Ускрс кувана јаја нешто мало шунке, Бездан,  слушам навече ''Слободну Европу'', неки ме ''родољуби'' попреко гледају и домунђавају се јуначине, за њих сам ја страни плаћеник, и издајник, и ... убијен новинар у Београду... у понедељак 12. априла купим ''Данас'' и на насловници видим јуче на Ускрс убијен Славко Ћурувија...

        У личној архиви чувам ''Европљанин'' – а бројеве од 13. до 20., давно сам ''неком'' дао старије бројеве па ми се сами нису хтели вратити, шта је од њих било...не би ме чудило и да је сланина са њима заматана.

...

NIN - 6. april 2000.

piše:Dragan Bujošević

Ko je ubio Slavka Ćuruviju

      Šestog aprila 1999. gledali smo Dnevnik RTS-a, u kome je Slavko optužen da se zalagao za bombardovanje. Zabrinuli smo se. Ali, pola sata posle Dnevnika javila se jedna novinarka, sa informacijom da ju je kontaktirao Aleksandar Vučić, ministar za informisanje, i rekao joj da poruči Slavku da je to bila greška, da se više neće ponoviti. Sutradan, kad je izišao tekst u "Politici Ekspres", zapala sam u strepnju koju je potencirao svako s kim bismo se sreli na ulici: "Slušaj, ovo je poziv na linč - beži!" Slavko je to odbio. Da, bio je svestan situacije, ali, kažem, ne želite da mislite da se od ljudi mogu praviti dugmad. Nije imao razloge da veruje da bi neko mogao da ga ubije. – navodi Branka Prpa, supruga pokojnog Slavka Ćuruvije.

      To kažnjavanje je imalo brz ritam: sve je bilo završeno za šest meseci. Na njegovom početku našao se Aleksandar Vučić, ministar informisanja Srbije. Rešenjem Ministarstva sa njegovim potpisom od 14. oktobra 1998. godine zabranjeno je izlazenje "Dnevnog telegrafa" i "Danasa" . Na njegovom kraju bila je ruka nepoznatog ubice koji je izrešetao Slavka Ćuruviju, prošle godine na Uskrs, 11. aprila, dok su NATO bombe padale ne praveći nikakvu razliku izmedju onih koji glasaju za Miloševića, Draškovića, Šešelja, Djindjića, profesorku Marković, Koštunicu.

      Njima se, baš, žurilo. Nekoliko dana posle zabrane "Dnevnog telegrafa", Milorad Radević, budni, "ništa nas ne sme iznenaditi" gradjanin, uz to predsednik Patriotskog saveza Beograda, ustao je u cik zore kako bi 22. oktobra 1998. godine već u 7 i 15 ujutro iskoristio blagodeti dva dana starog Zakona o informisanju i dostavio prijavu zbog "rušenja ustavnog poretka" protiv novina "Evropljanin", njihovog vlasnika Slavka Ćuruvije, glavnog urednika - Dragana Bujoševića i direktora Ivana Tadića. Mirko Djordjević, koga je Vlada Srbije rasporedila na radni zadatak sudije za prekršaje, uspeo je da već u devet ujutro zahtev za pokretanje postupka stigne do sekretarice Slavka Ćuruvije. Djordjević će ostati upamćen po jednoj izjavi i jednoj presudi. Izjava: "Ovde piše, na naslovnoj strani 'Evropljanina' da je broj objavljen 19. oktobra, dakle pre stupanja na snagu Zakona o informisanju." Presuda: zbog rušenja ustavnog poretka, kažnjavaju se "Evropljanin" – 800.000 dinara, Slavko Ćuruvija – 800.000 dinara, Dragan Bujošević – 400.000 dinara, Ivan Tadić – 400.000 dinara. Zbir, preko 400.000 (DM) maraka. Tako je počelo uništavanje medija u Srbiji: drakonska kazna koju niko ne može da plati i koja automatski treba da dovede do gašenja novina, a kod ostalih da proizvede apsolutnu autocenzuru. Za vlast idealno rešenje i predivan propagandni slogan: presuda je po Zakonu (jasno je da je neustavan, ali ko to zna), nije reč o zabrani novina, dakle - štampa je slobodna.

      Dan-dva posle presude sedim sa prijateljima na Sajmu knjiga na standu Matice srpske. Pojavljuje se tužilac Milorad Radević. Presrećem ga pitanjem "Milorade, ko ti je naredio da nas tužiš?". Radević me tapše po ramenu (!) i kaže "Sve je u redu, je l' da." Odgovaram: "Osim što si mi oduzeo 33 godine života koliko ću morati da plaćam kaznu, sve je u redu; nego, reci ko ti je naredio da nas tužiš." Uporan je i Milorad: "Nemam ništa protiv da pišete šta god hoćete o političarima, ali ne može protiv države." Kažem: "Milorade, niko državu nije dirao, možda neke političare jeste, ali nije bitno, nego ko ti je naredio da nas tužiš?". Pobeže Milorad!

      Pobegli su i mediji od prve primene nakaznog Zakona posle jednog do dva teksta/priloga. Trpen - spašen, mislili su jedni; ako ne talasamo, ostaviće nas na miru. Šta hoće, to je kazna u krugu porodice, i sam je Ćuruvija isticao svoje dobre veze sa vlašću, tvrdio da se često sreće sa Mirom Marković - pravdali su drugi svoje ćutanje o prvoj "smrtnoj presudi" novinama (mediju).

      Tačno, Ćuruvija je govorio o svojim vezama sa vlašću, ali je i temperamentno prepričao "Vremenu" i "M magazinu" razgovor sa profesorkom, ne sećam se više da li 20. ili 21. oktobra 1998. godine. Kada se sa tog razgovora vratio u redakciju, pitao sam ga da li je bilo tako grozno koliko on grozno izgleda. "Još gore", odgovorio je i ubio moju dalju radoznalost.

      Kao što nije krio svoju vezu, Ćuruvija nije krio ni svoj raskid sa vlašću. Ali, nije tajio ni ubedjenost u svoju medijsku nadarenost. Bio je beskrajno ponosan što je bio prvi privatni izdavač dnevnih novina koje su donosile i te kakav profit i koje su u tadašnje novinarstvo unele dramatičnu novost: proizvodile su vesti, dok su se ostali uglavnom bavili izveštavanjem sa skupova i konferencija za novinare i ponavljanjem već znanih komentara. (Sasvim je tačno da je "Dnevni telegraf" želju da bude poseban plaćao ponekad srljanjem u netačnost i jeftinu senzaciju, ali to je bilo manje zlo od dobra koje je doneo prodrmavši usnulo novinarstvo.) Jednako gord Ćuruvija je bio i na "Evropljanin", nedeljnik koji nije dočekao priliku da izlazi sedmično. Ćuruviji je bilo važno da, praveći "Evropljanin", učini novi pomak i u dizajnu i u novinarskoj filozofiji jednog nedeljnika: nema prepričavanja dnevnih novina, radija i televizije, nema pukog dnevnika sedam dana uz koju rečenicu komentara; ima istraživanja, analiza, predvidjanja dovoljno kvalitetnih da se "Evropljanin" čuva kao dokument vremena. (Naravno da se u tome nije uvek uspevalo.)

      Možda sam i suviše pojednostavljivao stvari kada sam govorio da je Ćuruvija "Dnevnim telegrafom" hteo da zaradi novac, a "Evropljaninom" da sebi stekne slavu (napravi spomenik) u novinarstvu. Njima se to nije dopalo. Kažnjavanje se nastavilo. Bratislava-Buba Morina tuži "Dnevni telegraf" zato što je objavio oglas "Otpora", 9. novembra 1998. godine. Sudija Vesna Dabetić-Trogrlić nalazi da je Morina u pravu.

      Kazna: 1,2 miliona dinara. Milovan Bojić mesec dana kasnije tuži, a sudija Dobrivoje Glavonjić kažnjava "Dnevni telegraf" (izdaje se u Crnoj Gori) sa 450.000 dinara zbog "povredjene časti i ugleda Bojića". Zbog istog teksta, po tužbi istog Bojića, sudija Krsto Bobot osudjuje Slavka Ćuruviju i novinare Zorana Lukovića i Srdjana Jankovića na pet meseci zatvora.

      Nećemo štampati novine dok traje rat, rekao je Ćuruvija kada je NATO počeo da nas zasipa bombama. Izgledalo je da će to biti i kraj kažnjavanja. Greška. Miroslav Marković u "Ekspres Politici" objavljuje tekst "Ćuruvija dočekao bombe", u kome tvrdi da je upravo vlasnik "Dnevnog telegrafa" i "Evropljanina" tražio od NATO da nas bombarduje. Notorna laž, a u ratnim uslovima i poziv na linč, bez obzira na pobude i namere pisca teksta.

      Dan kasnije, u neprijatnom razgovoru o načinima očuvanja dve redakcije koje ne rade, Ćuruvija kaze: "Dok sam ja živ, biće živi 'Dnevni telegraf' i 'Evropljanin'." Slutnja? Na Uskrs 1999. godine, šest meseci posle prve zabrane izlaženja "Dnevnog telegrafa", Slavko Ćuruvija je ubijen. Ako je kažnjavanje "Evropljanina" moglo da se shvati kao pokazna vežba za moguću primenu Zakona o informisanju, ubistvo Ćuruvije je bez oklevanja moglo da se protumači kao upozorenje sta se može dogoditi novinarima dok ratujemo protiv jedinog vojnog saveza na planeti Zemlji.

      Kaznu znamo. Ne znamo šta je bio zločin. Ne znamo ko je ubio Slavka Ćuruviju. Možda i zato što suviše ćutimo o tome. Jova Ćuruvija javno je pitao šta je sa istragom o ubistvu njegovog brata Slavka. Zašto ne bi i novinari, jedan po jedan, dan za danom isto pitanje - Ko je ubio Slavka Ćuruviju - ispisali i poslali Tamo Gde Treba. Toliko smo pismeni.

''Европљанин'' број 13. - 19. октобар 1998. године - страна 19

 

        Колико година, још, треба да прође да се сазна ко је наредио да се ликвидира, и ко је убио новинара Славка Ћурувију, која ће то демократска власт довести истрагу до краја и доказати да злочини и у нас  не застаревају, да ли је политичка опција коју предводи бивши министар за информисање Републике Србије господин Александар Вучић могући кандидат да влада Србијом и реши сва мистериозна убиства на која су са својим бившим Војводом од Хага и  Миром и Слобом здушно подстрекивали што делом што ћутањем, мислим да неће они то решити, они мисле да је нама свима у главама уместо мозак стиропор преподобног Томе Гробара, и да смо им све заборавили, јебем ти демократију коју промовишу и доносе ова два фрика. Али никада се не зна у нас у Србији све је могуће, па да и овај двојац нешто уради по питању откривања налогодаваца и извршилаца Славковог погубљења, али свакако уз минимализацију њихове евидентне улоге у свим злима који су нам се десили док су здушно подржавали диктаторски пар Милошевић-Марковић па и окретања главе на другу страну када је Славко Ћурувија убијен.

Последњи број ...

        Ипак, требају неки нови људи који нису окаљани и идеје које нису девалвиране... јесам ја за екологију и рецирклажу али људи нису ПВЦ боца, или папир, или... , нема ту рецирклаже од смрада увек остаде смрад... а идеје, е, то је већ питање за неке научне скупове или за луднице зависи о којој се идеји, политичкој наравно, ради. Тешко је у Србији наћи људе који се баве политиком а да им је битно нешто нематеријално попут морала, душе, поштења, истине, правдољубивости... сви су некако више за опипљиве ствари као што су: новац, станови, џипови, ексклузивна летовалишта, маркирана гардероба, одабрана јела, Виагра и млада пичетина. Док то тако бива од онога у 100ЛПМ до ЛПМ треба бар да изумру три генерације у 3ЛПМ.

                                                      

                                                  Мирко С. Вранеш