3. ДЕО – БИЛО ЈЕДНОМ ЈЕДНО БРОДОГРАДИЛИШТЕ ...

ДУНАВ, АПАТИН, 

БРОДОГРАДАЊА ... ?

Приобални танкер грађен за норвешког наручиоца и компаноију ''Shell'', прошао кроз Румунију за време рушења комуниста, предат власнику, Варна (Црно море)  - Бугарска 1989. године.

         ''Најважнији продукт стваралачког ума је изум. Његов је крајњи циљ овладавање ума природом и искориштавање њезиних сила за потребе човечанства.'' – Никола Тесла

        Садашња локација бродоградилишта формирана је насипањем песком дотадашње депресије драјем 1935. године, власник бродоградилишта Јосип Крамер који је иначе са багерима и механизацијом  насипао песком и мочваре на којима сада лежи Нови Београд (идеја о проширењу Београда на другу обалу Саве датира из двадесетих година прошлог века након завршетка Првог светског рата када су  су те територије припојене новоформираној држави) и добио повољне државне кредите након посла у Београду (српски краљ дао кредите Немцу ? – у сусретима са старим Апатинцима Немцима схватио сам да је по њима најбоља држава у којој су они икада живели, веровали или не, ја Краљевина СХС а после названа Југославија),   након тога су 1937. године изграђени први објекти на новој локацији и на том месту је почела производња пловила. 

        Током Другог светског рата Апатин као и цела Бачка је припао мађарским окупационим снагама, бродоградилиште је било под војном управом немачких снага и коришћено за потребе одржавања војних пловила и изградњу нових објеката за потребе превоза добара из Војводине и Србије у Немачку ...

        Завршетком Другог светског рата бродоградилиште је, пре доношења Закона о национализацији, одлуком националног комитета народног ослобођења Југославије секвестрирано 22. новембра 1944. године заједно са још четири бродоградилишта у Војводини. Након извршене секвестрације, бродоградилиште се ставља под управу и команду ЈНА. У периоду између 1945. и 1950. године бродоградилиште је запошљавало преко 350 радника, рађено је на реконструкцији  и ремонту остатака речне флоте. У том периоду ремонтовано је моторних тегљача у укупној јачини од 1.880 коњских снага, а изграђено је нових моторних тегљача у укупној јачини од 1.770 коњских снага, завршавају се бродови: ''Космај'', ''Козара'', ''Штрбац'', ''Мироч'', ''Мајевица'' и ''Снежник''. Ремонтовано је тегљеница – шлепова у укупној носивости од 16.133 тоне. Тако да је укупно 52 новосаграђених, обновљених и ремонтованих објеката изашло из бродоградилишта.

        У ери развијанја самоуправљања бродоградилиште је предато у руке радницима 17. септембра 1950. године у 10:00 часова, непосредни произвођачи су на тај начин постали ''власници и газде'' бродоградилишта, овај тренутак је обележен и спомен плочом која и данас стоји на чеоном зиду бивше портирнице. Изабран је први Раднички савет међу пдрвима у Југославији од 215 за то одабраних предузећа од тога 22 предузећа из Војводине. Бродоградилиште добија име ''Борис Кидрич'', и у ери Информ бироа и наводној опасности од напада до тада братских совјетских трупа на Југославију током 1951. године по директиви најбоље машине и део радника се пресељава у Мачванску Mитровицу и формира се бродоградилиште на Сави.

Чудним сплетом историјских околност и приватизацијом апатинског бродоградилишта 2003. године и доласком компаније ''Тим'' из Сремске Митровице комшија преко Саве Мачванске Mитровице настављен је тренд ''пљачкања'' нашег бродоградилишта и трансвера машина, добара и профита у руке ''добротвора'' из Мачве - Срема и Београда, захваљујући управљачким ''способностима'' и чудним трансферима апатинско бродоградилиште постаје дужник између осталих и тој фирми са обала Саве и долази до процеса банкрота и ликвидације, о том и тим детаљима у следећим наставцима овог надам се занимљивог и поучног штива.

Након ''ослобађања'' бродоградилишта од најбољих машина и већег броја радника, и ''мудрог'' војно-стратешког потеза од стране непревазиђеног војног стратега ЈБТ, где су планирана и  плављења -  потапања целе Бачке и Баната ако браћа Руси реше да нам се најебу матере и ... 1551., 1952., 1953. и 1954. година представљају најкритичније године у дотадашњем постојању апатинског бродоградилишта, које је успело да преживи Други светски рат, и одмах након завршетка истог настави са радом, али преживети идијоте који нису имали појма ни о привреди ни о војној стратегији је стварно било тешко, добар део запосленика бродоградилишта привременоје био премештен на нове радне задатке и послове на  туцању камена на Голом отоку и ''туристичком'' разгледању истог, захваљујући свесрдној ''помоћи'' људи који се не могу људима назвати, било, прошло, сад се само шапуће, јер деца, унучад ... истих тих ''туристичких'' агената за слање на Јадранско море, по тада стеченим заслугама и заузимања стратешких положаја у хијерархији власти па и могућношћу школовања од деда-татиних ''крваво'' зарађених пара и данас се питају у Апатину и данас су чланови непрејебивих и непревазиђених безбедоносних ''компанија'' (ОЗНА, УДБА, БИА ...) које нас чувају да не скренемо са ''правог пута'' и исти ти ''наследници'' успешно нас воде у 3ЛПМ, како Голи оток више није у нашим границама и њиховим ингеренцијама.

Ко редовно чита ''Апатинске хронике'' јасно му је, да у моменту инспирације знам да скренем са задате теме а она је Историја бродоградње у Апатину. Елем да се ми вратимо историји бродоградитељства ... 

Посебан део историје апатинског бродоградилишта је прилагођавање новопридошлих колониста из Лике после Другог светског рата ... можета само замислити сусрет голобрадих полуписмених пастира са мајсторима бродоградње Немцима (староседеоцима) и Талијанима (ратним заробљеницима) ... школовање младих нараштаја ненавиклих на индустријске погоне и рад у норми и сменама ... зачуђених очију тек стасалих младића избеглих од ратних страдања а сада им мајстори ти омрзли Немци и Талијани ... то је посебна прича за себе и о томе сада живи актери тих догађања а сада пензионери бродоградње да хоће могу свега и свачега рећи ... дрил занатлија био суров понекад искусан мајстор Немац ошамари непослушно личко момче, замало устанак и Трећи светски рат ... бунтовни лички младићи уз искусне мајсторе стасали у нове генерације бродоградитеља, ту вечерње школе, ту курсеви, ту из занатских клупа одлазак на више школе и факултете ... године пролазиле а бивши пастири постали врхунски мајстори, добри техничари и успешни инжењери ... трансформација за неповеровати у Апатину се развија средња класа радника, мајстора, интелектуалаца. Нећу користити ону отцану фразу, ''поштена интелигенција'', увек се некако властодршци у Србији, па и шире у комунистичком свету, плашили интелигенције и паметних људи, па им и доделили назив поштена и непоштена, поштена је послушна а непоштена је дакле била лоповска и народни непријатељ, не то су били људи који су видели да у том систему где се више у организацији производње пита секретал локалне ћелије Савеза комуниста него доктор наука машинства, економије ... видео паметан млад свет да идијоти воде коло ... како се то све завршило, е сада кусамо ту чорбу коју су ''способни'' и партијски подобни скували ... да ли се до данас шта променило све ми се чини да није и даље су идиоти главне политичке фаце и ... опа, опет ми се отело и скрен'о ја са теме. Знало се тада рећи: ''Знаш он ради у бродоградилишту и тамо је мајстор, гледај сине тако и ти требаш да постигнеш и да те сви цене.'', касније су дошла нека чудна времена, где није било добро кад си стручњак и мајстор свог заната, него дошли неки нови занати и ''занатлије'' све по принсипу ИМТ (Имали Мене Ту), засукали рукаве и оробили поштен свет, стрпали све у своје џепове и сада мудрују, господаре и промовишу социјалну правду ... Јебем им матер и њима и онима који су им дали услове да све покраду и зајебу, ово онако бродоградитељски јер и сам сам тај хлеб бродоградитељски  јео и касније зарађивао, јебеш социјалну правду и напредак и перспективу коју те лопине нуде.

Није сателит него припрема горива за бродски главни мотор.

У периоду од 1962. до 1965. године успели су радници својим средствима и самоодрицањем да изграде магацине, складишне просторе, бродоковачку халу са трасерницом, од локалне електро централе да пређу на трафо станицу и прикључе се у електродистрибутивну мрежу, направе самоходну дизалицу са стазом дугом 120 метара, изграде амбуланту у кругу бродоградилишта, набаве нове машине и опрему ... Пред крај 1968. године почело је преграђивање рукавца, и од некадашњег острва преко пута бродоградилишта формирано је полуострво, а ново настали залив постао зимовник у коме су бродови чекали пролеће и одлазак леда са Дунава,ти бродови, шлепови и остала пловила су ремонтовани и одржавани у бродоградилишту и ускоро то постаје најпрофитабилнија делатност мало материјала много рада самим тим и доста пара ... како би решили мукотрпно извлачење и спуштање бродова у Дунав, принцип стар век и по, почиње се размишљаеи о модерном навозу и могућности да се до тада по живот опасне егзибиције спуштања брода у воду замене притиском на дугме ... Не лези враже таман се размахали, слови бродоградилиште за најуспешније и за локалну заједницу као генератор развоја, кад мудраци из Београда смислили интеграцију оће да интегришу вечите губиташе и партијске миљенике из Београда, лукаво назвали бродоградилиште из Београда ''Тито'' по оном бечком шалабајзеру и курвару, пардон нашим маршалом, па сад ти размисли да нећеш да будеш ''Тито'' ... одупирали се несрећници апатинске ликоте али директива из ЦК КПЈ па ти види ... ухватише се у наметнуто коло јуна месеца 1970. године ''Тито'' – Београд, ''Борис Кидрич'' – Апатин и ''Сава'' – Мачванска Митровица ... централизацијом и ''демократизацијом пословања'' одлазе све паре у БГ а на кашикицу назад у Апатин, ко жив ко мртав несмеш ништа рећи оде глава како можеш нешто помислити а камоли рећи против Београда а Тита посебно ... огреја сунце апатинско бродоградилиште ''црко маршал'', разјеба се интеграција, од  Бродоградилишта ''Тито'' - Београд ООУР ''Борис Кидрич'' – Апатин опет остаде соло ''Борис Кидрич'' – Апатин ... Апатин и Мачванска Митровица по растави брака остали ко сирочад, похарани, неизграђени а ''Тито'' – Београд, онако баш домаћински, нове хале, нов навоз, ресторан друштвене исхране (менза) к'о хотел седам врста јела за доручак, пројектни бирои све у стаклу и бакру, нове машине, ауто дизалице ... јебеш га један је Тито нема смисла да буде сироче и неизграђен а и Београд је Београд, јебеш тамо неку провинцију у Апатину ... штета што маршал раније није ''црко'' мисле јадни радници, па засучи рукаве па поново, самоодрицање изградња тада најмодернијог навоза на току Дунава, чудо од технике лифт диже бродескање па све на точковима слаже к'о кутије шибица под хале, еј прави се и поправља се брод под кровом, ништа киша ништа снег јадан Крамер мора да се преврто од среће у гробу када су му дојавили да се његова идеја реализовала. Перспективе скроз отворене довршава се и пловни пут Рајна – Мајна - Дунав ... реком од Северних и Белих и хладних мора до Јужних и Црних и топлих мора ... саобраћајница ту пред носом а наше бродоградилиште најмодерније за брзо вађење из воде, поправке и враћај у воду, па нека власник флоте што више ради и заради, нико не пита за цену само што пре и брже и што квалитетније ... седај пали возиии.

То су времена када је цео Апатин спремно дочекивао плате преко деветстотина бродоградитеља, пара к'о на филму, послови јесу тешки али кад радник добије плату све се заборави, радници бродоградилишта праве нове куће, ничу цела насеља, и директори и службеници и радници и курири и портири сви зиђу сви могу да себи приуште и нову кућу и ...

Купатило није у кући већ на броду.

Појави се изненада један онако веома интересантан и живописан лик, умислио да је реинкарнација Обилића и Карађорђа и ... умислио да је нови Тито ... будала се навукла на приче своје жене на јастуку, као: ''Слобице ти си једини спас за овај напаћени српски народ.'', исто тако приче и оних усраних академика већином по заслузи из службе (ОЗНА, УДБА, БИА ...) као: ''Појавио се човек из народа који ће све Србе сместити и једну Велику Србију, напред јуначино имаш наш програм пичииии !'' ... почеше ''ослободилачки'' ратови, свет нам опизди санкције, дође прихватизација, прихватила се багра наше заједничке муке и одрицања и оде бродоградилиште ''Апатин'' у 3ЛПМ, ни по јада да само бродоградилиште него оде све па и Србија у 100ЛПМ ... а зна се колико је дуг пут из 100ЛПМ, све ми се чини да смо данас негде по мојој слободној процени око коте у 91ЛПМ ... што 91, е зато што је све срање почело баш на тој коти под командом онога што га саранише под липом у сумрак, ко вампира Боже ме прости, у дворишту у Пожаревцу ... многи ће рећи знаш криви су ту објективни и субјективни фактори, крив је свет, криви су и Албанци и Словенци, и Хрвати, и Бошњаци (новокомповани Босанци муслиманске вероисповести), и Црногорци (новокомпоновани Срби географског порекла из Црне горе), и Македонци и ... крива је ту и Европска унија и Американци и Руси ... неће говна да признају да смо у целој причи нама највише криви и зла нанели ми сами ''паметним'' избором лидера и политичких вођа.

Некада се у бродоградилишту пред Први мај цело предузеће украшавало зеленим гранама врба, делили вишкови, честитали радни успеси, спремао се радни свет да прослави свој слободан дан и да дочека пролећа како ваља уз иће и пиће, да се по престанку зиме напуњеним батеријама крене у изградњу нових пловила, преко хиљаду запослених је после Првог маја долазило да ради и производи компликован и захтеван производ, који не може баш свако направити, да да направе брод, кућу на води, чудо технике и инвнције ... После овог Првог маја у круг предузећа ће ући двадесетак радника, десетак портира и чувара, можда наврати и стечајни управник и сви ће чекати Дан младости да неко купи некада најсавременије бродоградилиште на Дунаву и да га претвори у простор за претовар шљунка можда и шећера а у халама можда да узгаја гљиве, нојеве, пужеве ... кад ових дана бивши запослени и пензионери из нашег бродоградилишта упитају представнике локалне власти: ''Шта се то дешава са нашим бродоградилиштем ?'', добиће једноставан одговор: ''То није у нашој ингеренцији !'' , знам да ће исти ти сада функциопензионери, који су себе и своје збринули у предузећима и институцијама где се не производи већ се свира курцу за добру лову, у себи помислити: ''Боли ме курац и за бродоградилиште и раднике !'', отиће негде на бесплатну младу јагњетину, и све са младим лукцом за уветом попити плаву таблету за дизање курца и креснути младу пичетину која им и унука може бити ... Да понашаће се баш онако како су се увек и понашали, неки по узору на очеве а неки по навици јер њима је живот леп.

А бродови, па бродове праве Јужнокореанци, Турци, Холанђани ... шта ће нама у Апатину производња бродова, ми имамо Пристан и Марину и Нику и Нику са Ж ... шта ће нама ишта  кад овде магарци и волови најбоље успевају.

                                              Мирко с. Вранеш