2. ДЕО – БИЛО ЈЕДНОМ ЈЕДНО БРОДОГРАДИЛИШТЕ ...

ДУНАВ, АПАТИН, 

БРОДОГРАДАЊА ... ?

''Tantum scimus quantum memoria tenemus.'' – Колико знамо толико и памтимо.

Прве пловне објекте на Дунаву, изграђују самоуки мајстори, рибари за своје потребе. У средњем веку феудални господари на својим поседима у Апатину отварају веће занатске радионице за изградњу већих пловних објеката, а таду су изграђене и прве воденице на Дунаву. У првим деценијама 18. века, у Апатину је за потребе војске и рибарске централе отворена већа бродотесарска – шоперска радионица за изградњу лађа за превоз жита, брашна и рибе до подунавских војних гарнизона.

Доласком немачких колониста у Апатин, бивши лађари и бродоградитељи са горњег тока Дунава, настављају своје раније занате, а њима се прикључују многи нови мајстори. Као пратеће занатство речног саобраћаја сада се још брже развија изградња разних пловних објеката у радионицама, заправо, то су биле већ мануфактурне радионице у којима су здруженим радом бродотесара – шопера, ковача, столара ... изграђују разни пловни објекти. Бродоградања у Апатину просто цвета, постоји више радионица међу којима су најпознатије радионице породица: Еђед, Илик и Хрмануц. Ове радионице су се налазиле на платоу поред рибарске централе на обали и тај део потомци старих Апатинаца дуго су називали шоперплац.

Како се цела северна Бачка снабдевала огревним дрветом из подунавских шума преко апатинског пристаништа, апатински бродоградитељи градили су лађе дрварице, велике запремине и носивости. Тражене су биле и лађе рибарице које су служиле за транспорт и складиштење вишкова рибе, како би риба остајала што дуже жива и свежа грађене су специјалне лађе са протоком воде из Дунава кроз смештајне базене. Најчешће су грађени чамци разних величина и намена од белог храста и чамовине.

Посебан производ и може се рећи специјализитет апатинских бродоградитеља – шопера биле су воденице и њихово одржавање, које су често оштећиване временским неприликама, ледом. Како су апатинске воденице служиле за мељаву жита ширег подручја Бачке, њихов број је брзо растао и 1820. године било их је 75 на Дунаву код Апатина и све су изградили Апатинци.

Сви пловни објекти премазивани су слојем катрана, најбољег заштитног средства од продирања воде и трулења.

Пчетком 20. века завршени су радови на прокопавању канала Бездан – Сомбор – Врбас – Бечеј. За потребе транспорта овим каналом апатински бродоградитељи су изградили све пловне објекте и у том периоду доживљавају свој највећи успон. Апатинским лађама из Апатина и окружења превожен је грађевински материјал на тржиште у Пешту и Беч, позната апатинска цигла и бибер цреп, као и кудеља и кудељарски производи ... огромно тржиште је било немогуће подмирити, цвета занатство и трговина.

Све до примене парне машине, узводна пловидба лађама је била веома мучан и напоран посао. За узводно тегљене лађа – копитарење, употребљавана је теглећа стока и људска радна снага надничара и кажњеника. Овакав начин пловидбе захтевао је знатан број запрега и ангажовање већег броја људи. Лађу житарицу је вукло и до 14 пари коња, поједини власници из Апатина су за те намене држали и преко 50 пари коња који су искључиво служили за ове намене. Посебан проблем је био одржавање путева који су водили тик уз Дунав из ралога наглих промена водостаја и одношењаприобалног дела. Путовање од Апатина до Беча, узводно, трајало је и до месец дана, за повратак је било довољно десетак дана. За узводну вучу око 800 лађа, колико их је половином 19. века пловило Дунавом, било је на успутним станицама око 5.000 коња и више хиљада гонича. Цео један свет живео је од потезања лађа, прекаљен у сталној борби са суровом природом.

Почетком 19. века на дунаву су се појавили први бродови са парном вучом, у мају 1832. године ''Франц I'' допловио је до Апатина и то је био први парни брод који је запловио овим делом Дунава. Како су пароброди били скупи, тек последње деценије 19. века почиње њихова масовна примена, у исто време гради се убрзано и железничка пруга која постаје озбиљан конкурент речном саобраћају. Године 1870. Будимпешта је повезана железничком пругом са Сомбором, а касније преко Богојева са Винковцима и Ријеком. Према првом плану ова пруга је требала проћи кроз Апатин и преко Дунава и да тако веже апатинско пристаниште са том важном саобраћајницом. Међутим, апатински великопоседници и занатлије одбијају овај предлог у жељи да сачувају јефтину радну снагу на својим поседима, да заштите своје локално тржиште од јефтиних производа и сачувају доминацију речног саобраћаја. Крајем 19. века апатински власници лађа купују прве пароброде, то је био и почетак развоја апатинског паробродарства који у првој децени 20. века доживљава свој успон. Године 1912. апатинско пристаниште је повезано са железничком пругом, што знатно повећава промет роба.

Јосип Крамер, човек предузетничког духа, 1920. године оснива ново бродоградилиште, користи распад велике империје и настанак нове државе и припајање ових крајева краљевини СХС на челу са династијом  Карађорђевић. Првих година је то већа ремонтна радионица која се брзо развија и већ 1929. године почиње производња речних бродова са моторном вучом и челичним коритом. Ослоњено на богату традицију бродоградње ово бродоградилиште помогнуто и повољним кредитима са стране државе постиже значајне производне успехе, пред Други светски рат зашпошљава преко 150 квалификованих радника а по потреби повремено запошљава и већи број помоћних радника. У том периоду од 12 година произведено је 39 разних бродова укупне јачине од 3.280 коњских снага, 19 тегљеница са 9.700 тона носивости и 36 других мањих објеката.

Највећи успех у периоду пре Другог светског рата за апатинско бродоградилиште било је изградња реморкера – тегљача ''Апатин'' од 1.000 конјских снага. Овај је реморкер након Другог светског рата дуго година пловио Дунавом под именом ''Триглав''. У том раздобљу изграђено је више бродова од којих су најпознатији: ''Фрушка гора'', ''Славан'', ''Осијек'', ''Итебеј'', ''Брзањ'', ''Караванке'', ''Коритник'', ''Ласта'' ... између два светска рата апатинско бродоградилиште било је једино у Југославији које је производило комплетне речне бродове.

Према службеним подацима из 1935. године укупна југословенска речна трговачка флота је располагала са 359 лађа са 497.712 тона носивости од чега апатинска флота са преко 50.000 тона носивости чини десетину. Таквим капацитетом и бродоградилиштем у залеђу Апатинци представљају озбиљну економску снагу у југословенским размерама.

Бродови изграђени у апатинском бродоградилишту су пловили дуж целог Дунава, пловним делом: Саве, Драве, Тисе ... каналском мрежом по Војводини и Мађарској ...

    Текст је преузет из књиге ''Апатин кроз векове'' аутора Милана Буквића ( рођен у Брињу – Лика 1925. године), прво издање ове књиге је штампано 1969. године и друго допуњено и ослобођено издање 2003. године.

             

Аутор блога, пореклом по оцу из Бриња - Лика и по мајци личанин:

                                                   Мирко С. Вранеш