понедељак, 09. мај 2011.

8. ДЕО – БИЛО ЈЕДНОМ ЈЕДНО БРОДОГРАДИЛИШТЕ ...

ДУНАВ, АПАТИН, 
БРОДОГРАДАЊА ... ?

Бродови и од папира се праве ...
 ''Ваши политичари, а већина их никада ништа није учинила за вашу земљу, не воле оне који имају заслуга за вашу отаџбину.'' - Rodolphe Archibald Reiss  (1875. – 1929.)

          Ономад, почетком децембра минуле године, писао сам на овом месту у ''Апатинским хроникама'' о капацитету локалне самоуправе да реши горуће проблеме у нашој општини, констатовао да на основу квалитета у капацитета људи који репрезентују општину нема нама ништа од измишљене флоскуле да смо општина будућности, погледајте на:

        У светлу дешавања око продаје бродоградилишта, за сада нити је локална самоуправа ишта конкретно предузела у оквиру својих ингеренција и овлашћена, нити је опозиција на било који начин ''притиснула'' локалце да ако ништа барем информишу грађане шта се дешава везано за наше бродоградилиште, и ко им је све долазио ''на ноге'' са каквим предлозима и са каквим иницијативама, да бродоградилиште опет ради и производи пловила, за апатинску опозицијуне вреди трошити речи, у већини, то су баје што онако у рукавицама воде салонску високу политику, планирају сигурне гласове, спремају се за престојеће локалне изборе опредељујући се ко ће који положај да заузме ако којим пуким случајем победе, оће рећи ако се садашњи Шериф повуче са политичке сцене или оде на ''пашњаке'' небеске ... све се своди на ону причу из цртаног романа, где Изногуд све ради да постане калиф уместо калифа, једино што ''наша'' мила ем драга опозиција очекује да Изногуд буде неко мимо њих, онако спонтано да се реши Шерифа а онда наступају они, као за све имају решење, не би сада да коментаришем капацитет и онако јадне политичке опозиционе сцене у нас ... доста су они сами себи, е, да их ја још анализирам и коментаришем, испало би да их не волим и да имам нешто против њих, да имам дао бих им ... својевремано ме једна група виђенијих демократа позвала на некакво дружење где ми уз неку чорбицу саопштише: ''Ми сумњамо да си ти Жикин човек !'', сад да су то мени рекли неки који се демократијом и демократизацијом баве од почетка деведесетих, па хајде да их и схватим заозбиљно, а оно мени етикету прикрпише неки који су нагло прогледали између 2004.  и 2009. године, са ове временске дистанце све ми је јасније да су они уствари мене питали: ''Шта ту мудрујеш, што и ти ниси скупа са нама, као што смо ми са Жиком.'' ... дакле да ја ту више не мудрујем, фактички Апатин нема опозицију, сем нешто покушаја гицања у последњих неколико месеци ОО Покрета социјалиста ... тако да сви проблеми у општини Апатин могу бити решени једино ако се Газда сети да треба као нешто да реши, или кад ови салонски политичари заседну па покажу своје капацитете ... како год окренеш и од једних и других не можемо очекивати неку перспективну општину а о општини будућности и хиљадама запосленим можемо само да сањамо ... дакле млад свет би то коментарисао простом реченицом: ''Угасили смо !''.

        Како се бавим, пишем, бродоградилиштем и предстојећом продајом истог на парче или на кило, да се ми вратимо теми и откуд песимизам код свих везано за овај некада успешан производни погон са преко хиљаду запослених. Песимизам се заснива на чињеницама да су радници бродоградилишта ретко кад показали ону револуционарну и борбену црту коју би по свим претпоставкама требали да поседују, ипак је то тешка индустрија, радничка шака ''јаких'' металаца која свагде у свету, сем код нас, удари о сто и захтева ... кроз једнопартијски систем и изфингирана радничка права кроз некакве законе и улогу синдиката ... синдикати су посебна прича некад су барем слали на летовања у синдикална одмаралишта, дистрибуирали огрев, делили полутке, на кућну адресу испоручивали зимницу у туршији, организовали радничко спортске зајебанције (РЈД - Радничка Јебачка Дружења) ... никада се нико није бавио основном улогом синдиката, а то су услови рада и висина сатнице, дакле да се поправе услови рада и омогући пристојна плата за живот није се бавио синдикат, већ неки који су дириговани од стране руководства бунили раднике и на синдикалним и партијским састанцима ''издејствовали'' повећање плате ... то се славило у 3ЛПМ, а ти сателити што су то ''спонтано'' спроводили су по правилу били миљеници руководећих структура и увек придружени чланови неке од безбењдоносних компанија које су све то и кувале ... Озна све дозна ... касних шездесетих и раних седамдесетих година апатинско бродоградилиште је запало у кризу, није било посла, производни радници мајстори нашли посла у Холандији и Немачкој, неки променили и професију и фирму, замало да се угасимо ... опоравило се захваљујући експлоатацији нафте из мора па се правили бродови за снабдевање и превлачење нафтних платформи ... следећа велика криза везана је за време пред рат на територији бивше СФРЈ, ескалирало увођењем санкција а таман нам кренуо посао за Норвежане ...

        Почело тад спомињање технолошког вишка и вишка запослених, ту се нешто и банка умешала као не могу они финансирати нерад у бродоградилишту, скочише ту и виспрени руководиоци на челу све са директором и лета 1991. године од 750 запослених 105 завршише на улици, то се некад звало биро рада, они што остали ћуте, ћути и синдикат .... додуше уз обећање руководећег кадра кад крене посао зваће их назад ... крајем године кренуо посао а директор ангажовао неке раднике из околних бродоградилишта, касније испаде преко његове личне фирме ... оне несретнике што су на улици нико више и не помиње ... треснуше нам и санкције па почела прича октобра 1992. сви кући, од тога сви испаде да само производња иде кући а они што иначе слабо шта и радише требају да остану, смислили бакови причу шта ће кући кад им тамо досадно а овде и онако ништа не раде па се наће ни приметити да су ''радно ангажовани'' ... заговна се ту ситуација оформи се независни синдикат марта – априла 1993. године ...  и све већину руководиоца онако кроз ''свечани'' шпалир избацише напоље у 3ЛПМ па нека тамо праве вишкове и остале зајебанције ... револуција јеботеее ... оних 105 вишка вратили у фирму, почели нешто и радити ... утртили и ови из општине и они по вертикали, разјебавај раднике, зови министре СПС ... променише радници ''веру'' за вечеру, пред Нову годину легло ту неких 15 кила костију са месом нека краветина за оне који су за општинско решење ... априла 1994. године вратили се ''мајстори'' од тада више никада се није чуо глас синдиката и радника ... почели расти дугови а банке онако великодушно уз помоћ државе глобе производне фирме ... неком чудном технологијом од већинског деоничарског – радничког бродоградилиште поста већинско друштвено ... марта 2003. на добош и прихватизацију и узе нас центарфор Црвене звезде, Војин Лазаревић, после испаде да он није онај фузбалер што голове смештао на Џајин центаршут, већ испаде дриблер над дриблерима ''дете'' из Котора узело бродоградилиште као играчку, толико то све било по закону да ни рачун бродоградилишта није био одблокиран 9 година (од 17.10.2001. године до стечаја) ... током тог времена од преузимања фирме до јуна 2010. године, запослени мало па мало неки вишак и на улицу ... они што остану ћуте све мислећи: ''Ћути нисам ја.'', они што су напољу к'о разбијена војска коме се год обрате нису у ингеренцији и надлежности тога коме се обраћали ... дигли руке од свега преживљавају како знају и умеју ... Сунце огреје оне који се пензије докопају ... најсигурније је кад си пензионер.

        Ћутање, песимизам и немо посматрање је и сада кад се спрема продаја бродоградилишта, угасила се икаква жеља и воља да се нешто каже, недао Бог да се нешто предлаже и захтева, локална позиција и опозиција се као праве блесави ... то се њих не сматра, а што би сад нешто и покушали кад ништа нису покушавали у протеклих десетак година приватизације, све што нешто и радило од фирми у општини Апатин отишло у 3ЛПМ ... Ево неколико примера шта се десило у Апатину:
1)    Успешно приватизована Пивара, запослени добили добре новце, доста тога и сулудо стукли па сад се чешу по глави, једини им спас пензија ... пре приватизације пивара у свом производном погону и 9 стоваришта имала преко 1.200 запослених ... данас у производном погону, управи у БГ и шест стоваришта има испод 600 запослених од тога у Апатину целих 350.
2)    ''Метал'' некада имао преко 350 запослених и завидан производни програм ... сада десетак радника по позиву власника понекада дођи да нешто ''раде''.
3)    Пољопривредни комбинат ''Јединство'' запосљавао преко 300 радника сада спали испод 100 ... довољно је погледати на шта личи некадашња управна зграда у Главној улици.
4)    Трговинско предузеће ''Подубавље'' некада имало преко 80 објеката, Робну кућу, огроман магацин велепродаје код железничке станице и запошљавало преко 350 радника ... сада не постоји све продано на парче.
5)    Угоститељско предузеће ''Северна Бачка'' некада са преко 40 локала, ту био и хотел ''Војводина'', и магацин пића и канцеларије ... са преко 450 запослених ... данас нико не ради а ''Космај'' на продаји да се држава намири ....

     Могао бих ја овако до сутра од фирме до фирме, од несреће до несреће, шта вреди нема ту помоћи нарочито док је овај Калиф са својима на власти ... а гледајући и ове локалне претенденте на место Калифа прднули смо у чабар ... будућност нам је еколошка и природно одржива, па ипак су овде некада биле мочваре, комарци и жабе и црне роде, нема разлога да ово овде опет не буде еколошки рај за комарце ... а народ ...  човек који је у пензији може да живи било где, а они што би нешто да раде зна им се торба на леђа па  ...

Роде, жабе ... комарциии ...

    Поучени искуством, да ли се уопште и вреди гицати, бродоградилиште је изгледа већ решена ствар ... преживели смо Мишковића и Лазаревића па шта фали Костићу, ништа он лошији није од ове двојице што завише у црно ''Подунавље'', ''Јединство'', Бродоградилиште ... Сви знају све и сви ћуте, јеботеее да је барем један од оних темпираних из безбедоносних формација, па као фол да се буни а нама као фол да крене ...
    

                                                                     Мирко С. Вранеш

Нема коментара:

Постави коментар